NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
L
 
LAŽ
LAŽNO SMIRENJE
LENJOST
LEPOTA TELESNA
LICEMERJE
LUKAVSTVO
 


 
LAŽ
 
• Laž može da pobedi samo trenutno, lažju se ništa ozbiljno ne može dobiti, jer ona ne daje snagu delu kome služi, nego ga slabi i potkopava. To je velika, najveća istina! Nju treba ispisati zlatnim slovima! Nju treba da zna svako ko hoće pravilno da upravlja sobom, a naročito onaj ko hoće da pravilno upravlja ljudima i društvenim poslovima. 6. 602
(v. KLEVETA, PRELEST)
 
LAŽNO SMIRENJE
 
• Sujeta i njena čeda – lažne duhovne naslade što deluju u duši koja nije prožeta pokajanjem stvaraju privid smirenja Ovaj privid duši zamenjuje istinsko smirenje. Prividna istina koja je zau zela dom duše, zagrađuje samoj Istini sve ulaze u taj dom.
Umišljeno smirenje je najgrozniji oblik gordosti. Gordost se teško isteruje čak i onda kada je čovek smatra za gordost; ali kako da je istera onda kada mu ona izgleda kao njegovo smirenje? 1. 535-536
• Smirenje ne vidi sebe kao smirenje. Naprotiv, ono u sebi vidi veliku gordost i trudi se da pronađe sve njene izdanke; tek kada pronađe izdanke gordosti, ono uviđa koliko još mnogo mora da traži.
Lažno smirenje sebe vidi kao smirenje; smešno je i žalosno, kako se ono teši tim varljivim i za dušu pogubnim prizorom. 1. 534-535(v. SMIRENOSLOVLJE, SEĆANJE HA SMRT, PUT PODVIŽNIŠTVA, STRASTI – Pravilan odnos prema strastima)
 
LENJOST
(v. ODNOS PREMA STRASTIMA, ISPOVEST)
 
LEPOTA TELESNA
(v. ULEPŠAVANJE)
 
LICEMERJE
 
• Licemerje je ona vrsta greha koja je naročito protivna poznanju Hrista i hrišćanstvu. Početak obraćenja Hristu sastoji ce u poznanju sopstvene grešnosti, sopstvenog pada: od takvog pogleda na sebe čovek uviđa neophodnost Iskupitelja, i posredstvom smirenja, vere i pokajanja pristupa Hristu. Ali licemer, koji boluje od ljudima slabo primetnih strasti sujete, gordosti, srebroljublja, zavisti, lukavstva, zlobe – i prikriva ih licemerjem i pritvornošću, nesposoban je, kao što je i satana nesposoban, da prizna sebi da je grešnik. Silom navike i dobrodetelji i strasti postaju nekako prirodne, pa ta ko i licemerje usled navike postaje gotovo prirodna osobina. Onaj ko je obuzet licemerjem, u njemu više ne vidi porok poguban po dušu, već dela licemerja savršava kao dela pravde. Duša licemera boluje od slepila: zato je Gospod fariseje i nazvao bezumnima i slepima(Mt. 23). Licemer je onaj nesrećnik, koji je, po svome mišljenju, pravednik koga je Bog odbacio: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt. 9,13). Ovde su pravednicima nazvani farise ji, ne zato što su oni zaista bili pravednici, nego zato što su sami sebe smatrali za pravednike, do tančina ispunjavajući obredne ustanove zakona Božijeg i gazeći njegovu suštinu, koja se sastoji u usmeravanju uma i srca – čitavog ljudskog bića – prema volji Božijoj.
Da bi ljude pomirio sa Bogom, Gospod im je darovao dobrodetelj – pokajanje. Kako su taj duhovni dar mogli da prime oni što su bili potpuno zadovoljni sobom, oni što su u obećanom Mesiji očekivali prvenstveno vojskovođu koji obilnim telesnim darovima treba da ovenča njihovu ružnu pravednost, ispunjenu gordošću i zlobom? U svome pomračenju i gnevu fariseji su se čak hvalili nesposobnošću za poznanje i prihvatanje Iskupitelja: Verova li ko u Njega od glavara ili od fariseja (Jn. 7,48).
Na tu nesposobnost za istinsko Bogopoznanje ukazao je i Gospod: Zaista vam kažem da će carinici i bludnice pre vas ući u Carstvo Božije (Mt. 21,31). Javni grešnik, grešnik koji je pao u smrtne grehe, grešnik koji je na sebe navukao prezir i mržnju ljudi, sposobniji je za pokajanje od tog umišljenog pravednika, koji je besprekoran po svom spoljašnjem ponašanju, ali je u dubini duše zadovoljan samim sobom. Farisejstvo je strašna bolest ljudskog duha, nalik bolesti od koje boluje pali anđeo, kojom taj anđeo čuva svoj pad za sebe kao kakvo blago. Čuvajte se zapovedio je Gospod učenicima svojim kvasca farisejskog, a to je licemerje (Lk. 12,1). Licemerje je nazvano kvascem zato što ono, kada se uvuče u dušu, prodire u sve misli, u sva osećanja, u sva dela ljudska, i postaje njegov karakter, kao njegova duša.
Onaj ko želi da se sačuva od licemerja treba, kao prvo, po zapovesti Gospodnjoj, da sva dobra dela savršava u tajnosti (Mt. 6); po tom treba da se odrekne osuđivanja bližnjeg. Osuđivanje bližnjeg je, prema svesvetom ukazivanju Jevanđelja (Mt. 7,5), obeležje licemerja. Da ne bismo osuđivali bližnjeg, treba da se odreknemo suđenja o njemu; zato je u jevanđelskoj zapovesti kojom je zabranjeno osuđivanje bližnjeg prethodno zabranjeno suđenje o njemu. He sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni (Lk. 6,37). Ljudi sebi najpre dopuštaju suđenje o delima bližnjih, a potom i nehotice padaju u osuđivanje. Nemojmo posejati seme, pa korov neće da nikne; zabranimo sebi nepotrebno suđenje o bližnjima – i neće biti osude. Ovde će se neko zapitati: kakva je veza između osuđivanja bližnjeg i licemerja? Ta veza je očigledna Onaj ko osuđuje i ponižava bližnjega i nevoljno sebe ističe kao pravednika, mada to možda izričito ne kaže ili čak i ne razume. Svi smo mi grešnici; i svako isticanje sebe kao pravednika, neposredno ili posredno, jeste licemerje.
Kada se sastajemo radi prijateljskog razgovora, često, ako ne i uvek, veći deo razgovora sastoji se u prosuđivanjima o bližnjem, u ismevanju bližnjeg, u klevetanju, ponižavanju i ocrnjivanju bližnjeg. Oštre reči teku kao reka; a kao znaci odobravanja, razležu se smeh i kikotanje; u tim nesrećnim trenucima samozaborava i samoobmane naše duše se prisajedinjuju osobinama demona i opijaju se otrovom licemerja. 4. 280-283 (v. FARISEJSTVO, OBREDI, PUT)
 
LUKAVSTVO
 
• I danas se može videti da fariseji pribegavaju svakojakim dosetkama kako bi njihova dela, koja spolja deluju dobro, što sjajni je blistala pred očima ljudi, a njihovi zločini bili opravdani političkom neophodnošću, maskom pravednosti, mudrim oprezom, željom da se dopuštanjem manjeg zla spreči veće i drugim opravdanjima koja tako obilno liju iz srca ispunjenog lukavstvom. 1. 418 (v. DELA, OPRAVDANJA, MOLITVA ISUSOVA – Korist)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *