NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
K
 
KAZNE BOŽIJE
KELIJA
KLEVETA
KNJIGE
KORISTOLJUBLJE
KROTOST
KRST SVOJ I KRST HRISTOV
KRŠTENJE
 


 
KAZNE BOŽIJE
(v PATNJE, VOLJA BOŽIJA, ISKUŠENJA)
 
KELIJA
 
• U keliji treba imati samo najpotrebnije stvari, po mogućnosti najjednostavnije: prema suvišnim i lepim stvarima odmah se javlja pristrasnost, a um povodom njih postaje sklon maštanju i rasejanosti, što je veoma štetno. 2. 351
• …On (prepodobni Jovan Prorok) je igumanu zapovedio da kelije uređuje bez suvišne udobnosti, nego prema zahtevu potrebe, i to uz izvesnu skučenost, kao da je imao u vidu preseljenje, jer zdanja ovoga veka u odnosu na večnosti nisu ništa više do šatori. 1. 490
(v. PROSTOTA, KORISTOLJUBLJE, MOLITVA ISUSOVA IKONE)
 
KLEVETA
 
• Sveznajući, svevideći i svudaprisutni Bog kaže: Sići ću da vidim.Sići ću da vidim je li tačno da se u Sodomu i Gomoru čine ta velika bezakonja, o kojima priče dolazi do Mene. U ovim rečima sadržana je misao: „He verujem onome što čujem; nameravam da se uverim sopstvenim istraživanjem, sopstvenim ispitivanjem“. U tim rečima krije se pouka i za nas da ne verujemo odmah rečima onih koji nekoga kleveću, da ne žurimo sa osuđivanjem bližnjeg i njegovim kažnjavanjem, da ne hitamo ka obavezi strogosti i neumoljivosti, što je zanat i vrlina dželata, nego da najpre sami izvidimo i pouzdano ispitamo ono za šta bližnjeg optužuju. Glupoj i lakomislenoj, slaboj i neuzvišenoj duši, svojstveno je da odmah poveruje rečima klevetnika, da se gnevi na oklevetanog, da se ustremljuje na njega radi osvete i kažnjavanja, a da pri tome za optužbu nije provereno da li je istinita ili lažna. Glasine često potiču od zlobe lukavih, a uzrok njihovog širenja biva lakovernost lakomislenih. Zloba lukavih izmišlja klevetu i predaje je lakomislenima i glupima, kako bi je oni posejali u ljudskom društvu. Ponekad se pak sitne greške i pregrešenja pretvaraju u krupne dodavanjem neistine istini, ili ukrašavanjem priče podsmesima i zlonamernim pretpostavkama. Na taj na čin se dobrodetelj među ljudima predstavlja kao greh, a nedostatak koji je poput kakve grančice, zločinom nalik na brvno. Zlo tako postupa ponajviše zato da bi prikrilo sebe: ono ocrnjuje delovanje bližnjeg i licemerno se sablažnjava tim delovanjem kako bi sopstveno delovanje predstavilo kao svetlo. Potrebna je trezvenost, potrebna je opreznost i potrebno je Bogom zapoveđeno rasuđivanje, kako laž ne bi bila prihvaćena za istinu, kako ne bi bilo oživljeno ono što ne postoji, kako sitno ne bi bilo pretvoreno u ogromno, i oprostivo u neoprostivo. Zato glasine treba proveravati sopstvenim sudom. Uče ći nas tome, Bog nam kao uzor nudi svoje božansko delovanje. Vika je u Sodomu i Gomoru velikakaže On – i gpex je njihov Grdan. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam.Kao Svevideći On je tačno znao grehe stanovnika Sodoma i Gomora, ali prihvata se dela svojstvenog ograničenim bićima, kako bismo i mi postupali u skladu sa svojom ograničenošću, umesto da činimo ono što je svojstveno neograničenom biću, čiji sluh i vid ne mogu da pogreše – biću koje nije podložno obmani i prevari. Čuvši sodomske krike, Bog ne pruža odmah ruku da bi kaznio, nego najpre tačno ispituje stvar, mada My je to i bez ispitivanja bilo poznato na najtačniji način. Odbacivanje suda, jedinog temelja ispravnih i zaista dobrih dela, bilo je uzrok velikih zločina. Ljudi predani sujeti – koji svoj život nisu posvetili pobožnosti, koristi ljudskog roda i ugađanju Bogu – neprestano padaju u tu pogrešku. Oni ne znaju za lažnost tog načela, jer ne poznaju i neće da poznaju zakon Božiji. Tako čine nepravdu kao pravdu i čine zlo misleći da savršavaju velika i dobra dela, ili makar dela pravedna. Gnev bezumnikov odmah se pozna kaže Sveto Pismo (Prič. 12,15). 4.199 201 (v.REVNOST)
 
KNJIGE
 
• Svete knjige koje su sastavili Sveti Oci Pravoslavne Crkve, u naše vreme predstavljaju jedinu stazu kojom se može stići do istinske svetlosti Hrista. 6. 657
• „Neophodno je da imate hrnšćanske knjige – rekao je sveti Epifanije Kiparski – samo te knjige odvraćaju od greha i podstiču na dobrodetelji“. Svete knjige treba pažljivo čuvati, odajući poštovanje Duhu Svetome Koji u njima živi. Kod staraca poznatih po svojoj naročitoj pobožnosti i duhovnom napretku, Novi Zavet je stajao pokraj svetih ikona. 5.18 (v. ČITANJE, OBRAZ I PODOBIJE, JERETIČKA DELA, JERES)
 
KORISTOLJUBLJE
(v. SREBROLJUBLJE, IMANJE, BOGATSTVO)
 
KROTOST
 
• Stanje duše pri kome su iz nje uklonjeni gnev, mržnja, zlopamćenje i osuđivanje, jeste novo blaženstvo; ono se naziva krotost. 1. 519 (v. DOBRODETELJI)
 
KRST SVOJ I KRST HRISTOV
 
• Gospod je Svojim učenicima rekao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24).
Šta znači krst svojZašto se taj svojkrst, to jest poseban za svakog čoveka, ujedno naziva i Krstom Hristovim?
Krst svoj: patnje i stradanja zemaljskog života, koja su svakom čoveku – njegova lična.
Krst svoj: post, bdenje i drugi blagočestivi podvizi, kojima se telo smirava i pokorava duhu. Ovi podvizi treba da odgovaraju silama svakog čoveka, te stoga svako ima svoje.
Krst svoj: grehovne bolesti, ili strasti, koje su svakom čoveku – svoje! Sa jednima se rađamo, dok se drugima zarazimo na putu ze maljskog života.
Krst Hristov je učenje Hristovo.
Uzaludan je i besplodan krst cvoj, koliko god da je težak, ako se kroz sledovanje Hristu na preobrazi u Krst Hristov.
Krst svoj postaje za učenika Hristovog Krst Hristov, jer je istinski učenik Hristov tvrdo ubeđen da nad njim neumorno bdi Hristos, da Hristos dopušta njegove patnje kao neophodan i neminovan uslov da bi bio hrišćanin, i da mu se ni jedna patnja ne bi približila da to nije dopustio Hristos, te da kroz patnje hrišćanin biva usvojen od strane Hrista i postaje pričasnik Njegove sudbine na zemlji, a potom i na nebu.
Krst svoj postaje za učenika Hristovog Krst Hristov, jer istinski učenik Hristov ispunjavanje Hristovih zapovesti smatra za jedini cilj svoga života. Ove svesvete zapovesti postaju za njega krst na kome stalno raspinje svog starog čoveka sa strastima i željama njegovim (Gal. 5,24).
Krst je težak sve dok ostaje krst svoj. Kada se preobrazi u Krst Hristov, onda postaje neobično lak: jaram je Moj blag, i breme je Moje lako (Mt. 11,30).
Učenik Hristov pravilno nosi krst svoj onda kada zna da su mu upravo te patnje koje su mu poslate, a ne neke druge, neophodne za obrazovanje u Hristu i spasenje.
Trpeljivo nošenje krsta ceoga jeste istinsko viđenje i svest o sopstvenom grehu. U toj svesti nema nikakve samoobmane. Onaj ko sebe priznaje za grešnika, i ujedno ropće i vapije sa svoga krsta, time dokazuje da površnom svešću o grehu samo zavarava i obmanjuje sebe.
Trpeljivo nošenje krsta svoga je istinsko pokajanje.
Sa krsta tvoga slavoslovi Gospoda, odbacujući od sebe svaku pomisao žaljenja i roptanja, odbacujući je kao prestup i bogohuljenje.
Sa krsta tvoga blagodari Gospodu za neprocenjivi dar, za krst tvoj – za tvoj dragoceni udeo, za udeo da svojim stradanjima podražavaš Hrista.
Sa krsta bogoslovstvuj, jer krst je istinska i jedina škola, hranilnica i presto istinskog Bogoslovlja. Izvan krsta nema živog poznanja Hrista.
He traži hrišćansko savršenstvo u ljudskim dobrim delima, vrlinama. Njega tamo nema ono je skriveno u Krstu Hristovom. Krst svoj pretvara ce u Krst Hristov kada ga Hristov učenik nosi sa delatnom svešću o svojoj grešnosti kojoj je potrebna kazna, kada ga nosi sa blagodarnošću Hristu, sa slavoslovljem Hrista. Od slavoslovlja i blagodarenja u stradalniku se javlja duhovna uteha; blagodarenje i slavoslovlje postaju najobilniji izvor nedokučive i nepropadljive radosti, koja blagodatno kipi u srcu, izliva se na dušu, izliva se i na samo telo.
Krst Hristov je samo po svojoj spoljašnosti, za telesne oči, teško borilište. Za učenika i sledbenika Hristovog on je mesto najuzvišenije duhovne naslade. Ova naslada je tako velika da potpuno zaglušuje patnju, te sledbenik Hristov sred najljućih muka oseća samo nasladu.
Krst je smrtonosan za one koji svoj krst nisu preobrazili u Krst Hristov, koji sa svoga krsta ropću protiv Božanskog Promisla, hule na njega, predaju se beznađu i očajanju – takvi nesvesni i nepokajani grešnici na svome krstu umiru večnom smrću, jer se netrpljenjem lišavaju istinskog života, života u Bogu. Oni sa svoga krsta silaze samo zato da bi dušama sišli u večni grob, u adske tamnice.
Krst Hristov uznosi od zemlje učenika Hristovog koji je na njemu raspet. Učenik Hristov, raspet na krstu svome, mudruje uzvišeno, umom i srcem živi na nebu i sazercava tajne Duha u Hristu Isusu, Gospodu našem. 1. 353-356
• Ko nije raspet – nije Hristov. 6.151
• Ko ide za Hristom, kao vrhovni Petar i prvozvani Andrej, njemu je namenjen krst. Ko se obraća Hristu, kao razbojnik, njemu je udeo – opet krst. U prvom slučaju krst postaje venac, a u drugom on biva lestvica. Ali kakva god da je naša situacija, kakav god obrazac uzimali nemoguće je da budemo Hristovi bez krsta. 6. 173
• Krst je znak izabranosti Božije, pečat Hristov. Tim pečatom Hristos zapečaćuje svoje! Anđeli Boga Svedržitelja izobražavaju taj znak na onima koje Bog ljubi! „Ako vidiš nekoga rekao je prepodobni Marko Podvižnik – da živi bez muka, u stalnom blagostanju, znaj da ga posle smrti očekuje nemilosrdni sud“. Svi sveti su smatrali za nespornu istinu da je onoga ko živi bez muka – Bog zaboravio. He traži, kaže jedan od njih, hrišćansko savršenstvo u ljudskim dobrim delima: njega tu nema; ono se tajanstveno čuva u Krstu Hristovom. Kakva god dobra dela da su činili sveti, oni su ih smatrali nedovoljnim i nesavršenim ukoliko ih ne ovenča Krst Hristov, ukoliko ih ne zapečati i ne osvedoči pečat Hristov. Putem koji čuva heruvim proći će samo oni koji uz sebe budu imali rukopise zapečaćene Hristovim pečatom. 6. 397 (v. STRAH BOŽIJI)
 
KRŠTENJE
 
• Onaj ko životom prema zapovestima ne čuva darove dobijene svetim Krštenjem, gubi stečeno. „Neizreciva i strašna slava, kaže sveti Jovan Zlatoust, koju pruža Krštenje, ostaje u nama jedan ili dva dana; potom je gasimo nanoseći na nju buru svetskih briga i zaklanjajući njene zrake gustim oblacima“. Oživevši Krštenjem za večni život, mi sebe iznova umrtvljujemo životom po telu, životom radi greha, radi zemaljskih naslada i dobitaka. Sveti apostol Pavle je rekao: Nismo dužni telu, da po telu živimo. A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu, jer je telesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir (Rim. 8,12,8,6). Blagodat krštenja ostaje bez dejstva, kao svetlo sunce zaklonjeno crnim oblacima, kao dragoceni zlatnik zakopan u zemlju. Greh počinje da deluje u nama svom snagom, pa i jače nego pre primanja Krštenja, shodno tome u kom stepenu se predajemo grehu. Ali duhovno blago koje nam je dato, ne oduzima se konačno od nas sve do smrti, i mi pokajanjem opet može mo da ga otkrijemo u svoj njegovoj sili i slavi. 2. 56
• Ljudska priroda je obnovljena iskupljenjem. Bogočovek ju je obnovio Sobom i u Sebi. Obnovljena od strane Gospoda, ljudska priroda se posredstvom krštenja, da tako kažemo, privija uz palu prirodu. He uništavajući prirodu, krštenje uništava njeno palo stanje; ne čineći prirodu drugom, menja njeno stanje, prisajedinjujući ljudsku prirodu prirodi Božijoj (2. Pet. 1,4).
Krštenje je ujedno umrtvljavanje i oživotvorenje – ujedno pogrebenje i rađanje. U kupelj Krštenja se pogružava, u njoj umire i biva pogrebena grehom povređena pala priroda, a iz kupelji ustaje obnovljena priroda; u kupelj se pogružava sin starog Adama, a iz kupelji izlazi sin Novog Adama To je posvedočio Gospod Koji je rekao: Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je(Jn. 3,5 6). Iz ovih reči je očigledno da Duh Sveti, Koji je u kupelj Krštenja primio telesnog čoveka, onakvog kakvim je on postao posle pada, izvlači iz kupelji istog tog čoveka, ali već duhovnog, umrtvivši u njemu grehovno telesno stanje i rodivši duhovno. Na Krštenju čoveku se prašta prvorodni greh, nasleđen od praotaca, i sopstveni gresi, učinjeni pre krštenja. Na Krštenju čoveku se daruje duhovna sloboda: on više ne trpi prinudu greha, nego po svojoj volji može da bira dobro ili zlo. Na krštenju se satana, koji živi u svakom čoveku pale pri rode, izgoni iz čoveka. Svakom krštenom čoveku prepušta se na volju ili da ostane hram Božiji i bude slobodan od satane, ili da udalji Boga iz sebe i iznova postane obitavalište satane (Mt. 12,43-44). „Krštenjem se nečisti duh isteruje (iz čoveka) i odlazi među bezvodne (nekrštene) i bezverne duše, ali među njima ne nalazi pokoja: jer pokoj za demona sastoji se u tome da rđavim delima smućuje krštene – pošto mu nekršteni od početka pripadaju – te se on stoga u krštenoga vraća sa sedam (drugih) duhova. Kao što postoji sedam darova Duha Svetoga, tako postoji i sedam lukavih zlih duhova Kad se đavo vrati u krštenoga i nađe ga da je prazan, to jest da usled lenjosti nema ono delanje koje se suprotstavlja neprijateljima, onda, ušavši u njega, čini zlo koje je gore nego pre. Onaj ko se očistio Krštenjem, pa se potom uprljao, nema nade u drugo krštenje, ali ima nadu u preteško pokajanje“ (blaženi Teofilakt Ohridski, objašnjenje navedenog jevanđelskog teksta).
Na krštenju svi ljudi postanu jednaki, jer je nasleđe svakog čoveka isto: Hristos.
…Čineći dobro koje pripada obnovljenoj prirodi, kršten čovek razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na Krštenju, koja, iako je sama po sebi nepromenjiva, sija u čoveku svetlije u meri u kojoj on čini hrišćanska dobra dela, kao što i sunčev zrak, koji je sam po sebi nepromenjiv, sija svetlije u meri u kojoj je nebo slobodnije od oblaka. Naprotiv, činjenje zla posle Krštenja pokreće i oživljava palu prirodu, pa čovek u većoj ili manjoj meri gubi duhovnu slobodu: greh iznova dobija nasilnu vlast nad čovekom, đavo iznova ulazi u čoveka, postajući njegov gospodar i rukovoditelj. Onaj ko je svemoćnom desnicom Božijom bio izbavljen od mučnog i teškog ropstva, opet se sopstvenom voljom našao u lancima, u ropstvu, u tamnici, u adu. Takvoj nesreći čovek biva podvrgnut u većoj ili manjoj meri, shodno gresima koje sebi dozvoljava i navici na grešni život koju je stekao. Greh koji živi u čoveku i vrši nasilje nad njim naziva se strašću. Strast se ne izražava uvek očigledno: ona može tajno da živi u čoveku i da ga pogubi. Duhovna sloboda se u potpunosti gubi ako kršten čovek sebi dozvoli da živi po razumu i volji pale prirode: jer kršteni se odrekao svoje prirode i obavezao da u svim delima, rečima, pomislima i osećanjima, projavljuje samo prirodu obnovljenu Bogočovekom, to jest da živi jedino po volji i razumu Gospoda Isusa Hrista, ili drugačije – po jevanđelskim zapovestima i učenju. Sledovanje svojoj paloj prirodi, sledovanje njenom razumu i volji, jeste delatno odbacivanje Hrista i obnovljenja koje je On darovao na Krštenju.
…Sveti apostol Pavle je rekao: Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3,27). To znači: oni koji su se krstili u Hrista, u samom Krštenju primili su dar od Duha Svetoga Koji je delovao na njih, živi osećaj Hrista, osećaj Njegovih svojstava Ali krštenima nije oduzeta sloboda da svojom voljom biraju staro ili novo, kao što ni Adamu u raju nije bila oduzeta sloboda da čuva zapovest Božiju ili da je naruši. Onima koji su poverovali i krstili se apostol kaže: Noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, dela tame i obucimo ce u oružje svetlosti. Da hodimo pošteno kao po danu: a ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Hego ce obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim. 13,12 14). Imajući slobodu izbora, kršteni se Duhom Svetim poziva na održavanje jedinstva sa Iskupiteljem, na održavanje obnovljene prirode u sebi, na održavanje duhovnog stanja, darovanog Svetim Krštenjem, na uzdržanje od ugađanja željama tela, to jest na uklanjanje od sledovanja težnjama plotskog, duševnog mudrovanja.
Isto značenje imaju reči apostola: Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi čovek je Gospod s neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosi smo obraz zemljanoga jer svi se mi rađamo u prvorodnom grehu i sa svim onim slabostima koje je naša priroda usvojila kao posledicu pada, a koje su se pokazale u Adamu po njegovom padu tako ćemo nositi i obraz nebeskoga, posredstvom Krštenja koje nam taj obraz daje, kao i brižljivog čuvanja jevanđelskih zapovesti koje taj obraz u nama čuvaju celim, u njegovom savršenstvu i punoti Božanskog (1. Kor. 15,47-49). Nositi obraz Nebeskog Čoveka, oblačiti ce u Gospoda Isusa Hrista, svagda nositi na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4,10) to ne znači ništa drugo do neprekidno umrtvljivati telesno stanje u sebi, kroz postojano držanje jevanđelskih zapovesti. Tako ce u Bogočoveka obukao i prebivao u Njemu sveti apostol Pavle; zato je za sebe mogao smelo da kaže: A živim ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,20). Isto on zahteva i od svih vernih: Ili ne poznajete sebe kaže on da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (2. Kor. 13,5). Opravdan zahtev i opravdana optužba! Svetim krštenjem ce u svakom krštenom čoveku odseca njegova pala priroda, a privija mu se priroda koju je obnovio Bogočovek. Zbog toga se krštenje u Svetom Pismu naziva banjom novoga rođenja (Tit. 3,5), a život posle krštenja novim životom (crsl. pakibitije). Svaki kršten čovek obavezan je da pokaže i razvije u sebi obnovljenu prirodu: to i jeste – pokazati Gospoda Isusa Hrista u sebi živog i delatnog. Hrišćanin koji to ne učini – u nečemu nije valjan. 2. 376-386
• Uoči primanja svetog Krštenja neophodna je brižljiva priprema. Brižljiva priprema je neophodan uslov da bi velika Sveta Tajna obilno donela svoj plod i poslužila na spasenje, a ne na još veću osudu. Ovo govorim radi objašnjenja Tajne, a odnosi se naročito na one koji joj ne pristupaju u detinjem uzrastu, u kome, zbog prilika našeg vremena, gotovo svi primamo krštenje.
Priprema za sveto Krštenje je istinsko pokajanje. Istinsko po kajanje je neophodan uslov da bi sveto Krštenje bilo primljeno na dostojan način, na spasenje duše. Takvo pokajanje sastoji se u priznavanju svojih grehova, u žaljenju zbog njih, u njihovom ispovedanju i na puštanju grehovnog života. Drugim rečima: pokajanje je svest o padu, svest o neophodnosti Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale pri rode i odricanje od nje radi obnovljene prirode. Neophodno je da naš sasud – sasudom nazivam ljudski um, srce i telo u odnosu na Božansku blagodat – prethodno bude očišćen za primanje i čuvanje Duhovnog Dara koji predaje sveto Krštenje. Neophodno je ne samo da taj sasud bude očišćen, nego i pažljivo pregledan; neophodno je da oštećenja koja na njemu postoje, naročito pukotine, budu pažljivo popravljena; ako oštećenja ostanu, onda se živa voda (Jn. 7,38), koja se svetim Krštenjem uliva u sasud, neće zadržati u njemu: na njegovu najveću nesreću, iscuriće iz njega. Pukotinama nazivam grehovne navike. Neophodno je da naš Jerusalim sa svih strana kao zidinama bude ograđen dobrim vladanjem i običajima. Samo tada ćemo moći da u kupelji Krštenja prinesemo na žrtvu našu palu prirodu, a da obnovljena pri roda, koju nam pruža sveto Krštenje, postane oltar pogodan za prinošenje žrtava i paljenica ugodnih Bogu (Ps. 50,20-21).
Bez takve pripreme kakva korist može biti od Krštenja? Kakva korist može biti od Krštenja kada mi, primajući ga u odraslom uzrastu, uopšte ne shvatamo značaj ove Svete Tajne? Kakva korist može biti od krštenje kada mi, primajući ga u detinjstvu, kasnije ostajemo u potpunom neznanju o onome što smo primili? Međutim, primili smo neprocenjivi Dar, primili smo na sebe strašnu obavezu; odgovornost po toj obavezi je jednako neizmerna i bes konačna kao i sam Dar. Kakva korist može biti od Krštenja kada ne shvatamo svoj pad, kada čak i ne priznajemo da se naša priroda nalazi u najžalosnijem palom stanju? Kakva korist, kad dobro naše pale prirode smatramo za najfinije i najvrednije dobro? Kada uporno težimo da činimo to dobro, ne primećujući kako ono u nama samo hrani i podiže naše samoljublje, kako nas samo sve više uda ljava od Boga, kako samo pojačava i utvrđuje naš pad i otpadanje? Kakva korist može biti od krštenja, kada čak ni smrtne grehe ne smatramo za grehe, na primer preljubu u svim njenim varijantama, koje nazivamo sladostima života? Kakva korist, kada ne znamo da je naša priroda obnovljena Krštenjem i kada potpuno zanemarujemo delanje po zakonima obnovljene prirode, okružujući to delanje hulom i podsmesima? 2. 390-393
• Na savremenim pastirima leži sveštena i nepromenjiva obaveza da pružaju tačno i detaljno znanje o svetom Krštenju onima koji su tu Svetu Tajnu primili u detinjstvu i stoga o njoj nemaju nikakvo opitno poznanje. Dobili su dar: neminovna je odgovornost za njegovu upotrebu. Blagovremena priprema za davanje odgovora kraj nje je neophodna! Nemarno i nevešto vladanje tim Darom povlači za sobom najžalosnije posledice. Onome ko Dar ne upotrebljava po želji i zapovesti Darodavca, ko ne razvije u sebi blagodat Krštenja delovanjem po jevanđelskim zapovestima, nego talanat koji mu je poveren sakrije u zemlju – to jest zakopa i sahrani blagodat Krštenja, uništi u sebi svako njeno dejstvo, i potpuno se preda zemaljskim brigama i nasladama njemu se, dakle, na sudu Hristovom blagodat Krštenja oduzima. Onaj ko nedostojno poseduje blagodat, baciće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 25,30)… Krštenje je – neponovljiva Sveta Tajna. „Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova“ objavljuje pravoslavni Simvol Vere. Kao što rođenje za život (bitije) može da se dogodi jednom, tako i rođenje za novi život (pakibitije) Krštenje može da se savrši samo jednom. Kao što se različite bolesti koje čoveka mogu da zadese nakon rođenja, a koje napadaju, potresaju i razaraju sam njegov život, leče različitim lekovima, koji oslonac nalaze u životnoj sili predatoj zajedno sa životom, tako se i različita sagrešenja, počinjena nakon Krštenja, leče pokajanjem, čija delotvornost počiva na blagodati Duha Svetoga koja je u čoveka zasađena svetim Krštenjem, a sastoji ce u razvijanju te blagodati, prekrivene i prigušene sagrešenjima. 2. 393-394

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *