NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
J
 
JEVANĐELJE
Čitanje Jevanđelja
JERES
JERETICI
JERETIČKA DELA
 


 
JEVANĐELJE
 
Ja y svet dođoh kao svetlost (Jn. 12,46) rekao je o Sebi Gospod. Ta Svetlost stajala je pred Judejima obučena u telo; pred nama On stoji obučen u Jevanđelje. 1. 495
Velika je i svesveta knjiga – Jevanđelje! U njoj je predstavljen novi, bogopodoban čovek; a kakve osobine treba da ima novi čovek to pokazuju zapovesti Hristove. Kroz njih nam je Hristos otkrio Svoje osobine, Svoj način razmišljanja i delovanja. Zagledajući se u Jevanđelje i posmatrajući se u tom ogledalu, mi možemo malo pomalo da uvidimo svoje nedostatke, da malo pomalo izbacujemo iz sebe naše stare osobine i shvatanja, i zamenjujemo ih jevanđelskim, Hristovim mislima i osobinama. U tome se sastoji zadatak, lekci ja koju hrišćanin treba da reši i ispuni tokom svoga zemaljskog života. U duši treba naslikati portret Hristov, preneti joj sličnost sa njenim prvoobrazom. Portreti koji ne liče (na Hrista) biće odbačeni na toj sveopštoj izložbi na kojoj će za svakog čoveka biti ispitano u kojoj je meri sačuvao i obnovio u sebi obraz i podobije Tvorca i Boga svoga. Likovi na kojima linije i boje budu toliko iskrivljene da se izgubi svaka sličnost, svako podobije, čuće: He poznajem vas!Oni neće biti prepoznati! Gospod će ih se odreći!
Počnimo sa duhovnim slikanjem! Obratimo pažnju na odbačeni, prljavštinom, ogrebotinama i prašinom prekriveni obraz Božiji koji je u nama nacrtao i koji nam je poverio Bog! Slikar je Hristos, a Njegova četkica – Duh Sveti. Pripremimo dušu za taj živopis, tako da ona, kao čisto i novo platno, bude u stanju da primi na sebe sve – i najtananije linije, i najnežnije boje i senke.
Da bismo je tako pripremili, potrebno je da je očistimo pokajanjem i umijemo suzama. A da bismo u sebi podstakli pokajni osećaj, spasonosnu tugu i plač, neophodno je da se, uz uzdržanje od svih strasti, često bavimo čitanjem Jevanđelja i da poredimo svoj život sa njegovim najsvetijim zapovestima, da prisiljavamo sebe na izvršavanje tih zapovesti, uprkos stremljenjima i porivima greholjubive volje. Jedan sveti otac je rekao: „Ispunjavanjem zapovesti Hristovih čovek spoznaje koliko je slab“. Tačno: onda kada počnemo da prisiljavamo sebe na ispunjavanje jevanđelskih Zapovesti, mi polako otkrivamo koliko smo slabi i povređeni padom. Od posmatranja svojih slabosti i svoje povređenosti prirodno rađa se plač. Plač je – pokajno osećanje srca! Plač je – srie skrušeno i smerno, koje je toliko drago Bogu. Kada Gospod opazi dušu očišćenu pokajanjem, onda On počinje malo pomalo, shodno njenoj čistoti, da Duhom Svetim obnavlja na njoj crte Svoga obraza, senke i boje Svoga podobija. Pre svega uobličava je krotošću i smirenjem. Naučite se od Mene – veli On – jer ja sam krotak i smiren srcem, i naći ćete mir dušama vašim. Svešteni mir može da se nađe tek onda kada se misao i srce pogruze u smirenje Hristovo i Njegovu krotost, nakon što se nauče iz Jevanđelja. Ove dve dobrodetelji dovode u red crte lika poremećene nemirom – neizostavnim pratiocem svakog čoveka koji služi strastima. Pokazatelj toga reda je – svešteni mir. Tada se na već ispravljene crte polažu svete boje koje predstavljaju utehu duhovnom pogledu: blagost, milosrđe, čistota uma, srca i tela, živa vera koja ne mari ni za šta sujetno, nego čoveka uči da u potpunosti sledi Hrista, zatim trpljenje, koje se izdiže iznad svake prola zne patnje i ljubi patnju kao učešće u stradanjima Hristovim, te ljubav prema Bogu i bližnjem koja teži ka tome da ispuni sve čovekove obaveze prema njegovom Tvorcu i prema drugim sebi sličnim stvorenjima koja u svome Tvorcu treba da čine jedno. 6, 430-431
• Naša sudbina i večnost zavise od načina života, načina na koji ćemo provesti vreme našeg kratkog boravka na zemlji. Hoćete li da budete hram Božiji? Želite li da vaše srce bude sasud darova Blagodati? Pružam vam Jevanđelje, neka ono bude pravilo vašeg života. Verujte u njega vašim delima, vašim životom ne samo mislima, srcem i ustima. Kad čitate tu Božanstvenu knjigu, knjigu života, zamislite da pred vama nevidljivo stoji Sam Hristos i da vam govori reči koje su Duh i Život He treba da zamišljate lik Hristov – ne; treba samo živo i pobožno da osetite Njegovo svesveto prisustvo. 6. 512
• Na tome Sudu od koga zavisi naša večna sudbina, sudiće nam se prema jevanđelskim Zapovestima koje je Bog ustanovio za nas, pravoslavne hrišćane. Posebni sud za svakog hrišćanina biva odmah posle njegove smrti, a opšti će biti za sve ljude prilikom Drugog dolaska na zemlju Gospoda našeg Isusa Hrista. Na oba suda prisutan je i sudi Sam Bog. Na posebnom sudu On sudi uz pomoć Anđela svetlosti i palih anđela; na opštem Sudu sudi posredstvom očovečene Reči Božije (Mt. 25; Jn. 5, 22, 27).
• Kodeks ili zbirka zakona na osnovu koje će se suditi na oba suda je – Jevanđelje. Gospod je rekao: Ko odbacuje Mene i ne prima reči Moje, ima sebi sudiju: reč koju goeopux, ona će mu suditi u poslednji Dan. Jer Ja ne goeopux Sam od Sebe, nego Otai Moj Koji Me posla On mi gage zapovest šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovest Njegova život večni(Jn. 12,48-50). Na osnovu ovih reči Gospodnjih jasno je da će nam se suditi prema Jevanđelju i da nebriga oko ispunjavanja jevanđelskih zapovesti predstavlja zapravo odbacivanje Samog Gospoda. 5. 35-36
• Blaženi starac Serafim Sarovski je govorio: „Sebe treba tako naučiti, kao da um pliva u Zakonu Gospodnjem, kojim se valja rukovoditi kod upravljanja svojim životom“. 5. 37
• Onaj ko je svoj život utemeljio na izučavanju Jevanđelja i ispunjavanju jevanđelskih Zapovesti utemeljio ga je na najtvrđem kamenu. U kakav god položaj da ga postave životne okolnosti, njegov podvig je uvek sa njim. On neprestano dela, neprestano se podvizava i neprestano napreduje, mada su njegovo delo i njegov podvig i njegovo napredovanje neprimetni i neshvatljivi za druge. 5. 38
 
Čitanje Jevanđelja
 
• Velika je sreća spoznavati istinu iz Jevanđelja i Svetih Otaca, i posredstvom čitanja se pričešćivati Duhom Svetim koji živi u Jevanđelju i Svetim Ocima. 1.119
• Prilikom čitanja Jevanđelja ne traži nasladu, ne traži zanose, ne traži blistave misli: traži da nepogrešivo vidiš svetu Istinu.
He zadovoljavaj se samo besplodnim čitanjem Jevanđelja: trudi se da ispunjavaš njegove zapovesti, čitaj ga delima. To je knjiga života, i treba je čitati životom.
Nemoj da misliš da najsveštenija knjiga, Četverojevanđelje, bez razloga počinje od Mateja, a završava se Jevanđeljem po Jovanu. Matej nas više uči kako da ispunjavamo volju Božiju, i njegove su pouke naročito pogodne za one koji tek kreću putem Božijim; Jovan pak izlaže način sjedinjenja Boga sa čovekom koji je obnovljen zapovestima, što je dostupno samo onima koji su na putu Božijem već uznapredovali.
Otvarajući radi čitanja tu sveštenu knjigu, sveto Jevanđelje, seti se da ona rešava tvoju večnu sudbinu. Po njoj će nam se suditi i u zavisnosti od toga kakvi smo bili ovde na zemlji u odnosu na nju dobićemo kao udeo ili večno blaženstvo, ili večne kazne (Jn. 12,48).
Bog je otkrio Svoju volju ništavnom zrncu prašine – čoveku! Knjiga u kojoj je izložena ta velika i svesveta volja je u tvojim rukama. Ti možeš i da prihvatiš i da odbaciš volju svoga Tvorca i Spasitelja, u zavisnosti od toga kako ti je ugodno. Tvoj večni život i večna smrt su u tvojim rukama: zamisli koliko oprezan i mudar treba da budeš. He igraj se svojom večnom sudbinom!
Skrušena srca moli se Gospodu da otvori tvoje oči kako bi video čudesa skrivena u Njegovom zakonu (Ps. 118,18) koji je – Jevanđelje. Oči se otvaraju i vidi se čudesno iscelenje duše od greha, koje savršava Reč Božija. Iscelenje telesnih bolesti bilo je samo dokaz iscelenja duše, dokaz za plotske ljude, za umove zaslepljene čulnošću (Lk. 5,24).
Jevanđelje čitaj sa krajnjom pobožnošću i poštovanjem. Ni za šta u njemu nemoj misliti da je manje važno i da ne zaslužuje razmatranje. Svako njegovo slovo zrači svetlošću života. A zanemarivanje života je – smrt.
Čitajući o gubavima, raslabljenima, slepima, hromima i demonizovanima koje je Gospod iscelio, misli na to da je tvoja duša, koja nosi najrazličitije rane greha i nalazi ce u ropstvu demona, nalik tim bolesnicima. Iz Jevanđelja se nauči veri – da će Gospod Koji je iscelio njih isceliti i tebe, ako se od srca budeš molio za svoje iscelenje.
Zadobij takvo raspoloženje duše da budeš sposoban za primanje iscelenja. Sposobni da ga dobiju su oni koji su svesni svoje grehovnosti i rešili su da je ostave (Jn. 9,39 41). Gordeljivom pravedniku, to jest grešniku koji ne vidi svoje grehe, Spasitelj nije potreban i koristan (Mt. 9,13).
Viđenje grehova, viđenje pada u kome se nalazi ljudski rod, predstavlja naročiti dar Božiji. Izmoli za sebe taj dar i biće ti jasna knjiga Nebeskog Lekara – Jevanđelje.
Potrudi se da usvojiš Jevanđelje umom i srcem, i da takoreći plivaš u njemu; tada će i tvoje delovanje lako postati jevanđelsko.
Ovo se može postići neprestanim pobožnim čitanjem i izučavanjem Jevanđelja.
Prepodobni Pahomije Veliki, jedan od najznamenitijih drevnih otaca, znao je sveto Jevanđelje napamet, i svojim učenicima je, po otkrivenju Božijem, davao da ga obavezno nauče. Na taj način Jevanđelje ih je pratilo svuda, stalno ih rukovodeći.
…Kakva sreća, kakvo bogatstvo – naučiti Jevanđelje! He mogu se predvideti obrti i nesreće koje u životu mogu da nam se dogode. Jevanđelje koje imamo u sećanju i slep može da čita, ono okovanoga prati u tamnicu, razgovara sa zemljoradnikom na njivi koju orošava nje gov znoj, poučava sudiju za vreme procesa, rukovodi trgovca na tržnici, raduje bolesnika tokom mučne nesanice i teške usamljenosti.
He usuđuj se da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog Pisma. Pismo su dali sveti proroci i apostoli ne svojom voljom, nego na podsticaj Duha Svetoga (2. Pet. 1,21). I kako onda ne bi bilo bezumno tumačiti ga po sopstvenoj volji?
Duh Sveti koji je preko proroka i apostola saopštio Reč Božiju, rastumačio ju je preko Svetih Otaca. I Reč Božija i njeno tumačenje su – dar Duha Svetoga. Jedino to tumačenje prihvata Pravoslavna Crkva! Jedino to tumačenje primaju njena istinska čeda.
Ko samovoljno tumači Jevanđelje i čitavo Sveto Pismo, taj samim tim odbacuje njegovo tumačenje koje su Duhom Svetim dali Sveti Oci. Ko odbacuje tumačenje Pisma Duhom Svetim, taj bez ikakve sumnje odbacuje i samo Sveto Pismo.
…Na koga ću pogledati, osim na krotkog i ćutljivog, koji drhti od reči Mojih?– kaže Gospod. Takav budi u odnosu na Jevanđelje i Gospoda Koji je u njemu prisutan.
Ostavi grešni život, ostavi privezanost za zemaljsko, odrekni se svoje duše, tada će ti Jevanđelje postati dostupno i shvatljivo.
Ko mrzi život svoj na ovome svetu– rekao je Gospod – sačuvaće ga za život večni(Jn. 12,25). Za onoga ko voli svoj život, za onoga ko se ne odlučuje na samoodricanje, Jevanđelje ostaje zatvoreno: on čita slova, ali reč života, budući Duh, ostaje za njega pod neprozirnom zavesom.
Dok je Gospod bio na zemlji u Svom presvetom Telu, mnogi su Ga videli – a da Ga istovremeno nisu videli. Kakva je korist ako neko gleda telesnim očima, koje su mu zajedničke sa životinjama, a pri tome ništa ne vidi umom i srcem – očima duše? I danas mnogi svakodnevno čitaju Jevanđelje, a kao da ga nikad nisu čitali uopšte ga ne poznaju.
„Jevanđelje se čita čistim umom – rekao je jedan prepodobni pustinožitelj – a razumeva ce u meri ispunjavanja njegovih zapovesti na delu. No, tačno i savršeno razumevanje Jevanđelja ne može se postići sopstvenim trudom: to je – dar Hristov“.
Duh Sveti, Koji se uselio u istinskog i vernog služitelja svoga, čini ga i savršenim čitaocem i istinskim izvršiocem Jevanđelja.
Jevanđelje je izobraženje svojstava novog čoveka, Koji je Gospod sa neba(1. Kor. 15,48). Taj novi čovek je – Bog po prirodi. Svoj sveti rod ljudi – one koji veruju u Njega i preobrazili su ce po Njemu – On čini bogovima po blagodati.
Vi koji se valjate u smradnom blatu grehova i u tome nalazite nasladu! Podignite oči, pogledajte na čisto nebo: tamo je vaše mesto! Bog vam daje dostojanstvo bogova; vi pak odbacujući to dostojanstvo birate sebi drugo: dostojanstvo životinja i to onih najnečistijih. Opomenite se! Ostavite zlosmradno blato; očistite se ispovedanjem grehova; umijte se suzama pokajanja; ukrasite se suzama umilenja; sperite zemlju; uziđite na nebo: Jevanđelje će vas tamo uzvesti. Dok svetlost imate to jest dok imate Jevanđelje u kome je skriven Hristos – verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti– Hrista (Jn. 12,36). 1. 106 109
• Početnik najpre treba da izučava zapovesti Gospodnje u Jevanđeljima po Mateju i Luki. Od izučavanja zapovesti kod ovih jevanđelista, uz njihovo ispunjavanje na delu, i druge knjige od kojih se sastoji Novi Zavet postaće lako razumljive. Prilikom čitanja jevanđelista treba čitati i Blagovesnik, tj. objašnjenje Jevanđelja koje daje blaženi Teofilakt, arhiepiskop Ohridski. Čitanje Blagovesnika je neophodno: ono pomaže pravilnom razumevanju Jevanđelja i shodno tome tačnijem ispunjavanju (njegovih zapovesti). Pri tome, pravila Crkve zahtevaju da se Sveto Pismo razumeva onako kako tumače Sveti Oci, a nikako po sopstvenom nahođenju: rukovodeći se tumačenjem Svetih Otaca, tumačenjem koje je prihvatila i upotrebljava Crkva, mi čuvamo predanje svete Crkve. 5. 50 (v. JEVANĐE LJE, SVETI OCI – Čitanje)
 
JEPEC
 
• Jepec je lažno učenje o hrišćanstvu. …Hrišćanstvo je – učenje Božije, Otkrivenje Božije. Kao poznanje koje je ljudima darovao Bog, ono treba da bude primljeno i čuvano sa najvećom pobožnošću i pokornošću, koji dolikuju toj svetinji. Ono može da bude primljeno i čuvano samo smirenom verom, jer potpuno nadvisuje ljudski razum. To je ta duhovna, tajanstvena knjiga (Otkr. 22,18 -19), knjiga poznanja Božijeg, koju je napisao i objavio Sam Bog, kojoj se ništa ne može dodati i iz koje se ništa ne može izostaviti. Odatle je jasno kako težak greh predstavlja – jeres. Ona je negodovanje i pobuna tvorevine protiv Tvorca, pobuna i negodovanje najništavnijeg i najograničenijeg bića čoveka protiv svesavršenog Boga. Ona je strašno je reći – sud čoveka nad Bogom i presuda Bogu od strane čoveka. Ona je – greh uma, greh duha. Ona je hula na Boga, neprijateljstvo protiv Boga. Ona je – plod gordosti, tog razloga pada palih anđela. I posledice pada u jeres veoma su slične posledicama pada odbačenih duhova; jeres pomračuje um, razgnevljuje srce, razliva svoj otrov po čitavom telu, vodi dušu u večnu smrt. Ona nije sposobna za smirenje. Ona čoveka čini potpuno tuđim Bogu. Ona je – smrtni greh. Kao plod gordosti, jepec u gvozdenim lancima drži svoga zatočenika, i retki su oni kojima polazi za rukom da se iz njih istrgnu. Jereticima je svojstvena upornost u jeresi.
Prvi jeretici bili su hrišćani među Judejima, koji su spolja poverovali u Hrista, ali su i dalje hteli da se drže obrednog i građanskog zakona Mojsijevog u njegovom bukvalnom smislu.
…Drugi izvor jeresi postala je neznabožačka filosofija i uopšte ljudska učenost.
…Sveto Pismo koje su telesni i duševni ljudi izučili na rečima (tj. spolja), njima je poslužilo da bi izumeli jeres, da bi pogubili i sebe i druge. Sveti apostol Petar je o poslanicama svetog apostola Pavla rekao da ih neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma, na svoju sopstvenu propast (2. Pet. 3,16). Ovde je veoma precizno upotrebljena reč izvrću, jer telesan i duševan čovek, ne shvatajući duhovni smisao Svetog Pisma, pripisuje mu smisao prema svome nahođenju. Drugačije i ne može da bude: jer duševnom čoveku je potrebno da dobije bilo kakvo znanje kad čita ili izučava Božansko Pismo, a nije u stanju da ga shvati onako kako treba; on dakle nužno usvaja pojam onako kako mu se učini da je dobro.
Poreklo Svetog Pisma, kao i način njegovog poimanja i tumačenja, sasvim su jasno predstavili apostoli Petar i Pavle. Sveti apostol Petar kaže: I ovo prvo znajteda nijedno proroštvo ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovečijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim goeopaxy sveti Božiji ljudi (2. Pet. 1,20 21). To znači: kao što je Reč Božija, ili Sveto Pismo, bila proiznesena posredstvom Duha Svetoga, tako samo posredstvom Duha Svetoga može da bude i objašnjena, i shodno tome shvaćena. Sveti apostol Pavle kaže: Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega. A mi ne primismo gyxa ovoga sveta, nego Duha Koji je od Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga; što i govorimo, ne rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetoga, duhovno duhovnim dokazujući(1. Kor. 2,11-13).
…Duševno i telesno stanje predstavlja posledicu našeg pada: to je stanje bunta protiv Boga i neprijateljstva prema Njemu. Zbog nesposobnosti duševnog čoveka da pravilno shvati duhovno, sveta Crkva brani svojim čedima da samovoljno tumače Sveto Pismo, nego zapoveda da se strogo drže tumačenja koje su dali Sveti Oci.
…Jeres je – greh uma. Suština tog greha je bogohuljenje.
Budući upravo greh uma, jeres ne samo da pomračuje um, nego i na srce prenosi jedan naročit gnev, ubijajući ga večnom smrću. Tim grehom čovek ponajviše postaje nalik palim duhovima, čiji je glavni greh – protivljenje Bogu i hula na Boga.
Karakteristično obeležje palih duhova je – gordost; i jereticima je karakteristično obeležje – gordost, koja se najočiglednije projavljuje kroz prezir i osuđivanje svih koji ne pripadaju njihovoj sekti, i ljutu mržnju prema njima. Ali glavna projava gordosti kod jeretika i raskolnika sastoji ce u tome što su se oni, odbacivši Bogopoznanje i Bogosluženje koje je otkrio i predao Sam Bog, potčinili samovoljnim, bogohulnim i bogoprotivnim učenjima. Đavo se ne trudi da onoga ko je zaražen jeresju i raskolom iskušava drugim očiglednim strastima i gresima. A i zašto bi iskušavao onoga ko je putem smrtnog greha već ubijen večnom smrću i za života predstavlja njegov, đavolov udeo? Naprotiv, đavo podržava jeretika i raskolnika u uzdržanju i drugim spoljašnjim podvizima i oblicima dobrih dela i vrlina, održavajući ga time u stanju zadovoljstva samim sobom i u zabludi, dok pravoslavnoga privlači ka jeresi ličnom svetošću koju jeretik nosi na sebi, ili ga u krajnjoj liniji navodi na opravdavanje i svojevrsno podržavanje jeresi, kao i na sumnju u Pravoslavlje i hladan odnos prema njemu.
Onaj ko poseduje blago, biva izložen napadima razbojnika, a ko nema ništa, njega razbojnici ne uznemiravaju. Đavo žestoko nasrće na onoga ko ima blago prave vere, trudeći se da ga ljudima pokaže pobeđenog, baš kao što se trudi da jeretika predstavi kao dobrodeteljnog i dostojnog uvažavanja. Sa takvim teško dokučivim lukavstvom zli duh deluje u korist jeresi, a na štetu istinskog hrišćanstva. Na nesreću, ta podvala mu lako polazi za rukom! Hiljade ljudi on njome lovi i odvodi u smrt.
Mnogi su vodili najstroži podvižnički život prebivajući u jeresi ili raskolu; kad su pak primili Pravoslavlje, bili su podvrgnuti različitim slabostima. Do kakvog zaključka to treba da dovede? Do toga, da u prvom stanju đavo nije ratovao protiv njih, smatrajući ih za svoje, dok je u drugom krenuo u surovi rat protiv onih koji su javno objavili i ispovedili da su mu neprijatelji. Sve to Pismo lukavog duha naziva ne samo neprijateljem, nego i mučiteljem (Ps. 8,3). On ne samo da je neprijateljski raspoložen prema čoveku, nego, pošto je zaražen ljutom zavišću prema njemu, ne može ravnodušno da gleda kako čovek tvori vrline i blagougađa Bogu, pa se sveti čoveku za njegova bogougodna dela, navodeći na njega bezbrojna iskušenja, kako spoljašnja – od zlih ljudi, tako i unutrašnja – podstičući u čoveku različite strasti.
Čudan je uticaj koji raskol i jeres imaju i na samo ljudsko telo! Ozlojeđenost duha prenosi se i na telo. To za čovekovog života ne mogu svi da primete, ali posle smrti telo jeretika i raskolnika se u trenu okameni i počne da ispušta neizdržljiv smrad. Ovo se događa naročito onima od njih, koji su živeli najstrožim podvižničkim životom i bili znameniti učitelji svoje sekte, onima koji su zaslužili sveošpte uvažavanje zaslepljenog sveta – upravo oni posle smrti ispuštaju najužasniji smrad; iz njihovih ispijenih tela otvaraju se potoci smradnog gnoja; teško je obaviti njihovu sahranu i prisustvovati joj. Na njihovim grobovima demoni su prisutni i javljaju se u raznim oblicima, ili da bi plašili, ili da bi obmanjivali.
Jeretiku nije lako da se pokaje i pozna Istinu. Pokajanje i istinsko Bogopoznanje dostupniji su preljubnicima i kriminalcima, nego jeretiku i raskolniku, naročito ako je on učen čovek i podvižnik. I jedno i drugo dokazali su javni grešnici i učeni sektaši savremeni Hristu, koji se pominju u Jevanđelju: grešnici su primili i Gospoda i Njegovog Preteču, dok su književnici, fariseji i sadukeji odbacili i Isusa i Jovana.
Pokajno osećanje nije svojstveno onome ko je u potpunosti zadovoljan sobom, ko oko sebe vidi samo sablazan i nedostatke svih vrsta. Onome ko sebe smatra razumnijim od svih drugih, nisu svojstveni glad i žeđ za bezgraničnom Božanskom Istinom, koja u potpunosti može da nasiti svoga vaspitanika i da time u njemu podstakne još veću glad i žeđ za blagodatnom pravdom. Odbacivanje svoga bogohuljenja nije svojstveno onome ko to bogohuljenje smatra za svetu istinu; nije mu svojstveno da pozna svetu Istinu, jer je sam organ vida, oko duše, njegov um – zaslepljen lažju. Obraćenje jeretika i raskolnika u pravoverje predstavlja naročitu milost Božiju – uređuje se naročitim promislom Božijim, za izabranike koji su poznati Jedinom Bogu. Za obraćenje raskolnika i jeretika ljudska sredstva su nemoćna.
Mada su na Prvom Nikejskom saboru nasuprot Ariju i njegovim istomišljenicima stajali svetilnici Crkve: Atanasije Veliki, Nikolaj Čudotvorac, Jakov Nisibijski, Spiridon Trimitunski, i mada su delovali ne samo silom reči nego i silom znamenja, ipak nisu smekšali tvrdoglavo jeretičko zborište i jeresijarha Arija, koji je, kako saopštava crkvena istorija, do kraja života ostao uporan i veran svojoj zabludi.
Sporenje, to je najslabije oružje protiv jeretika – oružje koje je više štetno nego korisno. Ono biva takvo shodno osobinama duševnog neduga – jeresi; Gorda jeres ne trpi razobličenje, ne trpi da bude pobeđena. Zbog razobličenja ona se razgnevljuje, a poraz je dovodi do ludila. To su dokazali bezbrojni opiti.
Jeres se pobeđuje krotkim savetovanjem; ili još bolje – ćutljivim pozdravom, smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i dugotrpljenjem, prilježnom molitvom ispunjenom saosećanjem prema bližnjem i milosrđem prema njemu. Čovek ne može da pobedi jeres, pošto je ona demonski izum i poduhvat. Nju može da pobedi samo Bog, prizvan na borbu protiv nje i pobedu nad njom čovekovim smirenjem pred Bogom i ljubavlju toga čoveka prema bližnjem.
Onome ko želi da se uspešno suprotstavi jeresi treba da budu potpuno strane sujeta i neprijateljstvo prema bližnjem, kako ih ne bi izrazio podsmehom, ili grubom rečju, ili pak nekom sjajnom besedom koja može da ostavi utisak na gordu dušu jeretika i uzburka strasti u njoj. Ranu bližnjega kao isceljujućim jelejem pomazuj jedino rečima ljubavi i smirenja, kako bi milosrdni Gospod pogledao na tvoju ljubav i tvoje smirenje, kako bi se oni pokazali srcu tvoga bližnjeg i kako bi ti se darovao veliki dar Božiji – spasenje tvoga bližnjeg. Gordost, drskost, tvrdoglavost i zanos jeretika imaju samo privid energije, no u suštini su slabost, koja zahteva razborito saosećanje. Ta slabost samo jača i postaje grublja kada protiv nje deluju ne razboritom revnošću, koja se izražava žestokim razobličenjima.
…Za jeres treba smatrati i ono učenje koje, ne dotičući se ni dogmata, ni Svetih Tajni, odbacuje život po zapovestima Hristovim i dozvoljava hrišćanima da žive neznabožački. Ovo učenje, koje spolja deluje kao da nije neprijateljski orijentisano prema hrišćanstvu, u suštini mu je potpuno protivno: ono predstavlja odricanje od Hrista. Sam Gospod je rekao: Tada ću im javno kazati(oni ma koji na rečima priznaju Gospoda, a delima protivreče Njegovoj volji), nikada vas nisam znao; idite od Mene vi koji činite beza konje(Mt. 7,21,23). Vera može biti živa samo uz dela vere; bez njih, ona je mrtva (Jak. 2,26). Uostalom, usled nehrišćanskog života gubi se i samo ispravno shvatanje hrišćanskih dogmata. Još u vreme dok je idolopoklonstvo bilo veoma snažno, jeretici su vodili život kao neznabošci. Sveti Atanasije Veliki to primećuje za arijance, koji su učestvovali u zabavama idolopoklonika i po vladanju bili nalik njima.
…Romani, komedije i druga očigledno grehovna dela, ispunjena sladostrašćem, takođe su plod jeresi; neka od tih dela napisala su duhovna lica, kao što je „Telemaha“ na primer napisao Fenelon. Čitanje svih tih knjiga krajnje je štetno, iako je za neiskusne oči otrov u nekima od njih jedva primetan, dok je u drugima sasvim skriven. Neprimetnost otrova ne umanjuje njegovu snagu. Naprotiv, delikatni otrovi deluju naročito razorno. Čitanje dogmatske i naročito asketske jeretičke knjige neretko podstiče bludne pomisli, dok čitanje romana podstiče pomisli neverovanja, raznih nedoumica i sumnji u odnosu na veru. Gresi, kao i nečisti dusi, srodni su među sobom: onaj ko se dobrovoljno potčinjava jednom grehu, nevoljno i nužno potčinjava se uticaju drugog, usled srodstva lukavih duhova i strasti. Opit pokazuje da su ljudi u jeres i bezbožnost prešli najčešće iz razvratnog života, i nasuprot tome, da jeres uvek za sobom povlači raspad morala zbog međusobnog srodstva grehova.
Osnovno dejstvo svih jeretičkih knjiga sastoji ce u podsticanju pomisli sumnje u odnosu na veru. „Čuvaj se – rekao je sveti Isak Sirijski – čitanja jeretičkih dogmata. To će protiv tebe podići najsilniji duh hule“. Deluju li u kome hulne pomisli? Je li se ko pokolebao u poverenju prema Pravoslavnoj Crkvi, koja je jedina istinska Crkva Hristova? Je li ko postao univerzalni hrišćanin, koji ce po ubeđenju svoga srca, ili tačnije po svome potpunom nepoznavanju hrišćanstva, jednako odnosi prema svim veroispovestima i stoga ne pripada ni jednoj? Znaj da je on u to stanje doveden čitanjem jeretičkih knjiga ili razgovorima sa onima koji su zaraženi čitanjem tih knjiga.
Ljudi predani sladostrašću posebno rado čitaju jeretičke knjige o hrišćanskom podvižništvu i savršenstvu, a klone se duhovnih knjiga Pravoslavne Crkve. Koji je razlog za to? Slična nastrojenost duha. Ovi ljudi nalaze nasladu u čitanju knjige koja predsta vlja plod mašte ili domišljatosti pripremljene prefinjenim sladostrašćem, sujetom i umišljenošću; umovima i srcima koja prethodno nisu očišćena istinskim učenjem Hristovim, to deluje kao blagodat. Pravoslavne knjige pozivaju na pokajanje i ostavljanje grehovnog života, na samoodricanje, samoosuđivanje i smirenje, što sin ovoga sveta ne želi.
Idolopoklonstvo i bilo kakvo odbacivanje Boga mogu se uporediti sa očiglednim otrovom. Njega svako može lako da se čuva. A jeres se može uporediti sa hranom koja spolja ima divan izgled, ali je otrovana. Takva hrana je takođe otrov, ali otrov od koga je teško sačuvati se, zato što je prikriven, kao i zato što divan izgled i miris hrane u čoveku podstiču prirodnu želju da se njome nasiti i nasladi. Jeres je uvek praćena licemerjem i pritvornošću; ona je pričljiva, slatkorečiva, puna ljudske učenosti i stoga lako privlači ljude, lovi ih i pogubljuje; neuporedivo više ljudi ulovljeno je u večnu smrt putem jeresi, nego putem direktnog odricanja od Hri sta. 8. 3 23
• Bez poslušanja Crkvi nema smirenja; bez smirenja nema spasenja. Smirih ce, i spase me rekao je Prorok (Ps. 114,6). Jeres i raskol osim toga sadrže u sebi i hulu na Duha Svetoga – smrtni greh koji Bog čoveku ne prašta ni u ovom ni u budućem veku, ako čovek u tome grehu ostane. Po učenju svetog Jovana Zlatoustog, taj greh ne može da očisti ni sama mučenička krv. On se očišćuje jedino tako što se čovek odrekne svoje jeresi, napusti raskol i prisajedini se svetoj Crkvi. 4. 374
• Udaljimo od sebe sva lažna učenja i delanje prema njima: ovce Hristove za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njgga, jer ne po znaju glas tuđinca (Jn. 10,5). Tačno se upoznajmo sa glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga čujemo i kako bismo odmah poslušali Njegovu zapovest. Pošto u duhu naučimo da prepoznajemo taj glas, mi ćemo zadobiti odbojnost prema tuđem glasu glasu telesnog mudrovanja, koji se ispoljava kroz različite zvuke. Čim čujemo tuđi glas, pobeći ćemo od njega kao ovce Hristove, koje se od takvog glasa spasavaju begom, odlučno odbijajući da ga slušaju. Jer opasno je i čuti ga: odmah potom sledi prevara, a za prevarom – pogibija. Pad naših praotaca otpočeo je time što je pramajka poslušala tuđi glas. 1. 93
• Jedini nepogrešivi put ka spasenju je – nepokolebivo sledovanje učenju Svetih Otaca, uz odlučno udaljavanje od svakog učenja sa strane, pa i od sopstvenih shvatanja, sve dok se razum ne isceli od svoje bolesti i dok od telesnog i duševnog ne postane – duhovan. Prihvativši umom i srcem tu istinu, ispovedite je ustima – dajte zavet Bogu da ćete se rukovoditi učenjem Svetih Otaca, kloneći se svakog učenja koje nije posvedočeno Duhom Svetim i primljeno od strane svete Istočne Crkve. Ispovedivši istinu ustima, ispovedajte je i delima; pošto ste dali zavet, ispunite ga.
He plašite se toga zaveta! Svaki pravoslavni sin Crkve obavezan je da ga da, i od svakog sina Pravoslavne Crkve njegov duhovni otac dužan je da ga zatraži prilikom savršavanja svete Tajne Ispovesti. Među pitanjima za koja je određeno da ih treba postavljati onima koji se ispovedaju, prvo mesto zauzima sledeće: 1) „Reci mi, čedo: veruješ li onako kako predade i nauči Crkva saborna, apostolska, na istoku zasađena i izrasla, i sa istoka po svoj vaseljeni rasejana, koja na istoku do danas nepokretno i nepromenjivo prebiva? 2) Da ne sumnjaš u neko predanje? 3) Reci mi, čedo, da nisi bio jeretik ili odstupnik? 4) Da se nisi držao sa njima, posećujući njihove hramove, slušajući njihove pouke ili čitajući njihove knjige?“ Čitanje jeretičkih knjiga i slušanje njihovih pouka predsta vlja težak greh protiv vere – greh uma koji boluje od gordosti i stoga zbacuje jaram poslušnosti Crkvi, jer je bezumno i grehovno samovoljan. A danas se to više i ne smatra za greh! Ljudi danas sebi dozvoljavaju da nerazumno čitaju svakojake jeretičke pisce protiv kojih je Crkva zagrmela anatemom! Ali zaslepljeni grešnici ne mare za grmljavinu Crkve, ili je čuju samo zato da bi se podsmevali upozoravajućem glasu Crkve, da bi njen sud i odluku bez razmišljanja nazvali sujeverjem i varvarstvom. Mnogo jeretičkih knjiga prevedeno je na ruski jezik, a jednoj od njih, pored svih otačkih dela Vaseljenske Crkve, daju prvo mesto posle knjiga Svetog Pisma. Ne shvatljiva i neverovatna drskost! I još izražena u štampanom obliku. 6. 437-438
• Apostol među telesna dela ubraja i jeresi (Gal. 5,20). One pripadaju delima telapo svome izvoru – telesnom mudrovanjukoje je smrt,koje je – neprijateljstvo Bogy, pošto se ne pokorava Zakonu Božijem, niti pak može(Rim. 8,6 7). One pripadaju telesnim delima i po svojim posledicama. Otuđivši ljudski duh od Boga, sjedinivši ga sa duhom satane po njegovom glavnom grehu – bogohuljenju, one ga podvrgavaju robovanju strastima, kao onoga koga je ostavio Bog, kao onoga ko je prepušten svojoj sopstvenoj paloj prirodi. Potamne nerazumno srce njihovo kaže apostol o mudracima koji su se udaljili od istinskog Bogopoznanja Govoreći da su mudri poludeše. Zameniše istinu Božiju lažju: zato ih predade Bog u sramne strasti(Rim. 1,21 22,25 26). Sramnim strastima nazivaju se različite bludne strasti. Ponašanje jeresijaraha bilo je razvratno: Apolinarije je imao preljubničku vezu, Evtihije je bio posebno potčinjen strasti srebroljublja, a Arije je bio neverovatno razvratan. Kada su njegovu poemu „Taliju“ počeli da čitaju na prvom Nikejskom Saboru, oci Sabora zapušili su uši odbivši da slušaju sramne reči koje blagočestivom čoveku ni na uma ne mogu da padnu. „Talija“ je bila spaljena. Na sreću hrišćanstva, svi primerci toga dela su uništeni. Ostala su nam samo istorijska svedočanstva da je to delo odisalo gnusnim razvratom: u njemu je strašno bogohuljenje bilo sjedinjeno i pomešano sa izrazima groznog, neljudskog razvrata i svetogrđa. Blaženi su oni koji nikada nisu čuli niti čitali te adske bljuvotine. Prilikom njihovog čitanja očigledno postaje sjedinjenje duha jeresijaraha sa duhom satane.
Jeresi, budući delo tela i plod telesnog mudrovanja, izum su palih duhova. „Bežite od bezbožnih jeresi – veli sveti Ignjatije Bogonosac – koje su đavolski izum one zmije koja je izvor svakog zla“. Tome se ne treba čuditi: pali duhovi su sišli sa visine duhovnog dostojanstva, stoga su oni u telesno mudrovanje pali više no ljudi. 4. 79-80
• Pali duhovi, koji u sebi imaju začetak svih grehova, trude se da u sve grehe uvuku i ljude, sa ciljem i željom da ih pogube. Oni nas uvlače u raznolika ugađanja telu, u koristoljublje, slavoljublje, slikajući pred nama predmete tih strasti zavodljivim bojama. Naročito se trude da nas uvuku u gordost, iz koje, kao iz semena bilja, proklijaju neprijateljstvo prema Bogu i bogohuljenje. Greh bogohuljenja, koji čini suštinu svake jeresi, predstavlja najteži greh, kao greh koji pripada upravo odbačenim duhovima i čini njihovu glavnu karakteristiku. Pali duhovi se trude da sve grehe prikriju maskom dobre spoljašnjosti, koja se u asketskim delima otaca naziva „pravdanjima“. Oni to čine zato da bi lakše obmanuli ljude i da bi ovi lakše pristali da prihvate greh. Upravo tako postupaju i sa bogohuljenjem: trude se da ga prikriju cenjenim imenom, raskošnom krasnore čivošću, uzvišenom filosofijom. Strašno je oruđe u rukama duhova – jeres! Oni su posredstvom jeresi pogubili čitave narode, neprimetno im ukravši hrišćanstvo i zamenivši ga bogohulnim učenjem, ukrasivši to smrtonosno učenje nazivom očišćenog, istinitog, obnovljenog hrišćanstva. Jeres je greh koja se savršava prvenstveno u umu. Taj greh, budući prihvaćen umom, predaje se duhu, razliva po telu, prljajući i samo vaše telo, koje ima sposobnost da prima osvećenje od opštenja sa Božanskom blagodaću, kao i sposobnost da se prlja i zaražava opštenjem sa palim duhovima. Taj greh je slabo primetan i nejasan za one koji hrišćanstvo ne poznaju tačno, stoga u svoje mreže lako lovi prostotu, neznanje, ravnodušnost i površno ispovedanje hrišćanstva. Privremeno, jeres je ulovila i prepodobnog Joanikija Velikog, i prepodobnog Gerasima Jordanskog i neke druge ugodnike Božije. Ako ti sveti muževi, koji su život provodili starajući se isključivo o spasenju, nisu mogli odmah da prepoznaju bogohuljenje koje je skriveno iza maske, šta tek da se kaže za one koji život provode zauzeti svakodnevnim brigama, a imaju nedovoljno, krajnje ne dovoljno znanje o veri? Kako oni da prepoznaju smrtonosnu jeres kad stane pred njih sa divnom maskom mudrosti, pravednosti i svetosti? Eto razloga zbog koga su čitave ljudske zajednice i celi narodi lako padali pod jaram jeresi. Zato je veoma teško obraćanje iz jeresi u Pravoslavlje, mnogo teže nego iz neverovanja i idolopoklonstva. Jeresi koje su se približile bezbožnosti lakše se prepoznaju i ostavljaju, nego jeresi koje su se manje udaljile od pravoslavne vere, te su stoga prikrivenije. 4. 81-83
• Budući da predstavlja težak, smrtni greh, jeres treba da se leči brzo i odlučno, kao greh uma, iskrenim predavanjem anatemi, od sveg srca. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao da sveta saborna Crkva prima jeretike kada oni iskreno predaju anatemi svoju jeres i odmah ih udostojava Svetih Tajni, dok za one koji su pali u blud, mada su ispovedili i ostavili svoj greh, shodno apostolskim pravilima zapoveda da se na duže vreme odluče od Svetih Tajni. Utisak proizveden telesnim grehom ostaje u čoveku i posle ispovedanja greha, i nakon što greh bude ostavljen; utisak koji proizvede jeres, uništava se odmah po njenom odbacivanju. Najiskrenije i odlučno predavanje jeresi anatemi predstavlja lek koji konačno i u potpunosti oslobađa dušu od jeresi. Bez tog leka otrov bogohuljenja ostaje u čovekovom duhu, ne prestajući da ga koleba nedoumicama i sumnjama koje proizvodi neistrebljena naklonost prema jeresi; ostaju pomisli koje ustaju protiv poznanja Hristovog (2. Kor. 10,5), otežavajući spasenje onome ko im je potčinjen, ko je nepokoran i protivi se Hristu, i prebiva u opštenju sa satanom. Lečenje anatemom sveta Crkva je oduvek smatrala neophodnim za strašnu bolest jeresi. 4. 83-84 (a RASKOL)
 
JERETICI
 
• Gorko ridanje zaslužuje prizor: hrišćani ne znaju u čemu se sastoji hrišćanstvo! A danas pogledi gotovo stalno nailaze na takav prizor i retko bivaju utešeni drugačijim, zaista utešnim! U mnogobrojnoj masi onih koji sebe nazivaju hrišćanima, pogledi retko mogu da se zaustave na nekome ko je hrišćanin i po imenu i na delu.
Pitanje koje ste postavili, sada je sasvim uobičajeno: „Zašto se neće spasiti pišete vi neznabošci, muslimani i takozvani jeretici? Među njima ima predobrih ljudi. Pogubiti te najbolje ljude bilo bi protivno milosrđu Božijem!.. To ce protivi čak i zdravom ljudskom razumu! I jeretici su – takođe hrišćani. Sebe smatrati spasenima, a članove drugih veroispovesti poginulima, to je bezumno i krajnje gordo!“
Hrišćani! Vi rasuđujete o spasenju, a ne znate šta je to spasenje, zašto je ono ljudima potrebno, i konačno – ne znate Hrista, Koji je jedino sredstvo našeg spasenja! Evo istinskog učenja o tom predmetu, učenja svete Vaseljenske Crkve: spasenje se sastoji u obnovi opštenja sa Bogom. To opštenje izgubio je čitav ljudski rod padom praroditelja u greh. Čitav ljudski rod je – skupina poginulih bića. Pogibao je – udeo svih ljudi, i dobrodeteljnih i zločinaca. Začinjemo se u bezakonjima, rađamo se u grehu. S tugom ću u ad sići za sinom svojim – govori sveti patrijarh Jakov o sebi i svom svetom, prekrasnom i celomudrenom sinu Josifu! Po okončanju svog zemaljskog stranstvovanja u ad su silazili ne samo grešnici, nego i pravednici Starog Zaveta. Eto kolika je sila ljudskih dobrih dela! Takva je vrednost dobrodetelji naše pale prirode! Da bi bilo obnovljeno opštenje čoveka sa Bogom, to jest za spasenje, bilo je neophodno iskupljenje. Iskupljenje ljudskog roda nije savršio Anđeo ni Arhanđeo, niti bilo ko drugi od viših, ali ograničenih i stvorenih bića – savršio ga je Sam bezgranični Bog. Kazne su, kao udeo ljudskog roda, zamenjene Njegovim pogubljenjem; nedostatak ljudskih zasluga zamenjen je Njegovim beskonačnim dostojanstvom. Sva ljudska dobra dela – slaba, koja su silazila u ad – zamenjena su jednim moćnim dobrim delom: verom u Gospoda našeg Isusa Hrista. Judeji su pitali Gospoda: Šta da činimo da bismo tvorili dela Božija?A Gospod im je odgovorio: Ovo je delo Božije da verujete u Onoga Koga On posla(Jn. 6,28 29). Jedino dobro delo koje nam je neophodno za spasenje je – vera. Ali vera je – delo. Verom, samo verom, mi može mo da uđemo u opštenje sa Bogom, posredstvom Svetih Tajni koje nam je darovao. Vi pak uzalud i pogrešno mislite i govorite da će se dobri ljudi među neznabošcima i muslimanima spasiti, to jest da će stupiti u opštenje sa Bogom! Na misao koja je tome protivna pogrešno gledate kao na novinu, kao na zabludu koja se potkrala! He! To je postojano učenje istinske Crkve, i starozavetne i novoza vetne. Crkva je oduvek smatrala da je jedino sredstvo spasenja: Iskupitelj! Ona je smatrala da i najveće dobrodetelji pale prirode silaze u ad. Ako su u ad silazili pravednici istinske Crkve, svetilnici iz kojih je svetleo Duh Sveti, proroci i čudotvorci koji su verovali u dolazak Iskupitelja – ali je njihovo upokojenje prethodilo Iskupiteljevom dolasku – kako onda Vi hoćete da neznabošci i muslimani, zato što se Vama čine baš dobri, a koji nisu poznali i poverovali u Iskupitelja, dobiju spasenje, koje pruža samo jedno, ponavljam samo jedno sredstvo – vera u Iskupitelja?
Hrišćani! Poznajte Hrista! Shvatite da Ga ne poznajete, da ste Ga se odrekli smatrajući da je spasenje moguće i bez Njega, zbog nekakvih dobrih dela! Onaj ko prihvata mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista; on pada, možda i ne znajući, u teški greh bogohuljenja.
Mislimo, dakle veli sveti apostol Pavle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona(Rim. 3,28). Pravda Božija(se javila) kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božijv. A opravdavaju se darom, blahodaću Njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu(Rim. 3,22 24). Vi ćete prigovoriti: „Sveti apostol Jakov zahteva neizostavno dobra dela; on uči da je vera bez dela – mrtva“. Razmotrite šta zahteva sveti apostol Jakov. Videćete da on zahteva, kao i svi bogonadahnuti pisci Svetog Pisma, dela vere, a ne dobra dela naše pale prirode! On zahteva živu veru, koja se utvrđuje delima novog čoveka, a ne dobrim delima pale prirode, protivnim veri. On navodi postupak patrijarha Avraama, delo u kome se projavila vera pravednika: to delo sastojalo ce u prinošenju na žrtvu Bogu svoga sina jedinca. Zaklati svoga sina za žrtvu – to nikako nije dobro delo prema shvatanju ljudske prirode: ono je dobro delo kao ispunjavanje zapovesti Božije, kao delo vere. Pogledajte Novi Zavet i uopšte čitavo Sveto Pismo: naći ćete da ono zahteva ispunjavanje zapovesti Božijih, da se to ispunjavanje naziva delima, da od tog ispunjavanja zapovesti Božijih vera u Boga postaje živa i delatna; bez njih, ona je mrtva i kao da je lišena svakog pokreta. Naprotiv, naći ćete da su dobra dela pale prirode, koja potiču od čula, od krvi, od poriva i nežnih osećanja srca – zabranjena i odbačena! A upravo se ta dobra dela Vama i dopadaju kod neznabožaca i muslimana! Zbog tih (dela), mada su praćena odbacivanjem Hrista, Vi hoćete da im date spasenje. Čudno je vaše razmišljanje o zdravom razumu! Zbog čega i sa kojim pravom ga nalazite i vidite kod sebe? Ako ste hrišćanin, onda o tom predmetu treba da imate hrišćansko shvatanje, a ne neko drugo, samovoljno ili pokupljeno ko zna gde! Jevanđelje nas uči da smo padom stekli lažno nazvani razum, i da razum naše pale prirode, kakva god prirodna svojstva imao, koliko god bio izoštren svetskom učenošću, zadržava one osobine koja mu je doneo pad i ostaje – lažno nazvani razum. Neophodno je odbaciti ga i prepustiti se rukovođenju vere: uz to rukovođenje, kad dođe vreme, zbog značajnih podviga pobožnosti, Bog će Svome vernom slugi darovati poznanje Istine ili razum duhovni. Taj razum možemo i treba da smatramo zdravimrazumom: on je osvedočena vera koju je tako lepo opisao sveti apostol Pavle u jedanaestoj glavi svoje poslanice Jevrejima. Temelj duhovnog rasuđivanja je – Bog. Ono se podiže na tom tvrdom kamenu i zato se ne klati i ne pada. Zdrav razum kako ga vi nazivate, mi hrišćani smatramo samo za bolesni razum, toliko pomračen i zabludeo da se ne može izlečiti drugačije nego odsecanjem svih njegovih znanja mačem vere i njihovim odbacivanjem. A ako ga budemo prihvatili kao zdrav – i to na nekom nepoznatom, klimavom, neodređenom i stalno promenljivom osnovu – on će, kao takav, svakako odbaciti i Hrista. Iskustvo je to već pokazalo. Šta Vam govori vaš zdrav razum? Da je priznavanje pogibije dobrih ljudi koji ne veruju u Hrista protivno takvom razumu! I ne samo to! Pogibija dobrodeteljnih protivna je milosrđu tako Svedobrog Bića kao što je Bog. Vi ste svakako imali otkrivenje sviše o tom predmetu šta je protivno, a šta nije protivno milosrđu Božijem? He! Hero Vam to pokazuje zdrav razum. Da! Vaš zdrav razum! Ipak, čak i uz Vaš zdrav razum, odakle Vam to da sopstvenim ograničenim ljudskim umom možete da shvatite šta je protivno, a šta nije protivno milosrđu Božijem? Dozvolite mi da iznesem sledeću misao: Jevanđelje, ili Hristovo Učenje, ili Sveto Pismo, ili Sveta Vaseljenska Crkva, otkrili su nam sve što čovek može da zna o milosrđu Božijem, koje nadvisuje svako umovanje, svaku ljudsku spoznaju i nije joj dostupno. Sujetno tumara ljudski um kada želi da ograniči bezgraničnog Boga!.. Kada traži da objasni neobjašnjivo i da ga potčini svojim shvatanjima… Koga (da objasni i shvati)? Boga! Takav poduhvat je – satanski poduhvat! Sebe zove hrišćaninom, a ne poznaje učenje Hristovo! Ako iz tog blagodatnog, nebeskog učenja nisi naučio da je Bog nedokučiv – onda idi u školu i slušaj šta deca tamo uče! Njima profesori matematike objašnjavaju teoriju beskonačnog – da se ono kao neodređena veličina ne potčinjava zakonima kojima se potčinjavaju ograničene veličine, brojevi, i da rezultati tu mogu da budu potpuno suprotni rezultatima u oblasti brojeva. A ti hoćeš da odrediš zakone delovanja milosrđa Božijeg, pa kažeš: ovo je u redu, a ovo nije! To je u skladu ili nije u skladu sa tvojim zdravim razumom, sa tvojim pojmovima i osećanjima! Da li iz toga sledi da je Bog obavezan da shvata i oseća onako kako ti shvataš i osećaš? Zar to zahtevaš od Boga? Eto začetka najnerazumnije i krajnje gordosti! He krivi sud Crkve za nedostatak zdravog razuma i smirenja: to je tvoj nedostatak! Ona, sveta Crkva, samo nepokolebivo sledi Božansko učenje o delima Božijim, koje je otkrio Sam Bog! Njena istinska čeda poslušno idu za njom, prosvećujući se verom i gazeći razmetljivi razum koji ustaje na Boga! Verujem da o Bogu možemo da znamo samo ono što On blagoizvoli da nam otkrije! Kada bi postojao drugi put Bogopoznanja, put koji bismo sopstvenim trudom mogli da prokrčimo umu, onda nam otkrivenje ne bi bilo darovano. Ono je dato zato što nam je neophodno. A sopstvene izmišljotine ljudskog uma su sujetne i lažljive.
Vi kažete „Jeretici su takođe hrišćani“. Odakle vam to? Zar će neko ko sebe naziva hrišćaninom, a ne zna ništa o Hristu, u svome krajnjem neznanju odlučiti da sebe smatra istim takvim hrišćaninom kakvi su jeretici, i da svetu veru hrišćansku ne razlikuje od proklete bogohulne jeresi? Drugačije o tome razmišljaju istinski hrišćani! Mnogobrojni zborovi svetih primili su mučenički venac jer su više voleli najljuće i preduge muke, tamnicu i izgnanstva, nego da pristanu na učešće u bogohulnom učenju jeretika. Vaseljenska Crkva je jeres oduvek smatrala za smrtni greh, oduvek je smatrala da je čovek zaražen strašnom bolešću jeresi mrtav dušom, tuđ blagodati i spasenju, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibli. Jeres je – greh uma, greh više đavolji nego ljudski, ona je ćerka đavola, njegov izum, bezbožnost bliska idolopoklonstvu. Oci idolopoklonstvo obično nazivaju „nečestijem“, a jeres „zločestijem“. U idolopoklonstvu đavo od zaslepljenih ljudi uzima božansko poštovanje za sebe, dok u jeresi zaslepljene ljude čini saučesnicima svoga glavnog greha – bogohuljenja. Ko sa pažnjom pročita „Delasa bora“ lako će se uveriti da je karakter jeretika potpuno satanski. On će uvideti njihovo užasno licemerje, neshvatljivu gordost, uočiće da je njihovo držanje sastavljeno od neprekidne laži, da se predaju različitim niskim strastima, videće da se oni, kad imaju mogućnost, usuđuju da počine sve najužasnije prestupe i zločine. Naročito je značajna njihova nepomirljiva mržnja i krvožednost prema čedima istinske Crkve! Jeres je povezana i sa gnevom srca, sa strašnim pomračenjem i povređenošću uma, i uporno se drži u duši koja je njome zaražena. Čoveku je teško da se isceli od te bolesti!
Svaka jepec u sebi sadrži hulu na Duha Svetoga: ona huli ili na dogmat o Duhu Svetome, ili na dejstvo Duha Svetoga, ali svakako huli na Duha Svetoga. Suština svake jeresi je – bogohuljenje. Sveti Flavijan, Patrijarh Konstantinopoljski, koji je krvlju zapečatio ispovedanje istinske vere, izrekao je presudu pomesnog Konstantinopoljskog sabora protiv jeresijarha Evtihija sledećim rečima: „Evtihije, do sada jerej i arhimandrit, potpuno je razotkriven kako u svome prošlom delovanju, tako i u sadašnjim svojim tumačenjima – u zabludama Valentina i Apolinarija, i u upornom sledovanju njihovom bogohuljenju, tim pre što nije poslušao čak ni naše savete i pouke u vezi sa primanjem zdravog učenja. Stoga, plačući i uzdišući zbog njegove konačne pogibelji, objavljujemo u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, da je Evtihije pao u bogohuljenje, da je lišen svakog svešteničkog čina, opštenja sa nama i upravljanja svojim manastirom; dajemo na znanje svima koji će od sada besediti sa njime ili ga posećivati, da su i sami podvrgnuti odlučenju“. Ova presuda je – obrazac opšteg mišljenja Vaseljenske Crkve o jereticima; ovu presudu prihvatila je čitava Crkva, ona je potvrđena na Halkidonskom Vaseljenskom saboru. Evtihijeva jeres sastojala se u tome što nije ispovedao dve prirode u Hristu po vaploćenju, kako ispoveda Crkva, nego je dopuštao samo Božansku prirodu. Vi ćete reći: samo to!.. Zabavan je po svome nedostatku istinskog znanja, ali gorko žalostan po svojoj suštini i posledicama, odgovor nekog lica koje je raspolagalo vlašću ovoga sveta, upućen svetom Aleksandru, Patrijarhu Aleksandrijskom, o arijanskoj jeresi. Ovo lice savetuje Patrijarha da sačuva mir i da zbog nekoliko reči ne uvodi sporove, koji su toliko protivni duhu hrišćanstva; on piše da u Arijevom učenju ne nalazi ništa za osudu: izvesnu razliku u redu reči samo to! „Taj red reči – primećuje istoričar Fleri – u kojima ‘nema ničeg za osudu’, odbacuje Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista“. Samo to! Znači, ruši celokupnu veru hrišćansku – samo to! Zanimljivo – sve drevne jeresi, pod različitim maskama koje se menjaju, težile su ka jednome cilju: one su odbacivale Božanstvo Logosa i iskrivljavale dogmat o Vaploćenju. Najnovije jeresi ponajviše teže da odbace delovanje Duha Svetoga: sa užasnim hulama one su odbacile Božansku Liturgiju, sve Svete Tajne, sve što je Vaseljenska Crkva oduvek smatrala za delovanje Duha Svetoga. Oni (jeretici) su to nazvali ljudskim ustanovama, pa i drskije: sujeverjem, zabludom! Ali naravno, Vi u jeresi ne vidite ni razbojništvo, ni lopovluk! Možda je samo zbog toga ne smatrate grehom? Ovde odbačen Sin Božiji, tamo odbačen Duh Sveti i pohuljeno na Njega – samo to! Onaj ko je prihvatio i drži bogohulno učenje, ko bogohuli, a nije razbojnik, ne krade i čak čini dobra dela pale prirode – on je divan čovek! Kako Bog može da odbije da ga spase? Sav uzrok Vaše poslednje nedoumice, kao i svih drugih, jeste duboko nepoznavanje hrišćanstva! Nemojte da mislite da je takvo nepoznavanje nevažan nedostatak! He! Njegove posledice mogu da budu pogibeljne, naročito danas, kada su u opticaju bezbrojne knjige sa hrišćanskim zaglavljem, a učenjem – satanskim. Usled nepoznavanja istinskog hrišćanskog učenja, lako vam se može dogoditi da lažnu i bogohulnu ideju prihvatite kao istinsku, da je usvojite, a zajedno sa njom da usvojite i večnu propast. Bogohulnik se ne spasava! Već i te nedoumice, koje ste predstavili u svome pismu, predstavljaju strašne smetnje za vaše spasenje. He igrajte se svojim spasenjem, ne igrajte se! Inače ćete večno da plačete. Prihvatite se čitanja Novog Zaveta i svetih otaca Pravoslavne Crkve (nikako ne Tereze, Franciska i drugih zapadnih umobolnika, koje njihova jeretička crkva proglašava za svete); kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve izučite kako pravilno treba da se shvata Sveto Pismo, kakav život, kakve misli i osećanja dolikuju hrišćaninu. Hrista i hrišćanstvo izučavajte iz Svetog Pisma i žive vere. Pre no što nastupi strašni čas u koji ćete morati da izađete pred Boga na sud, pribavljajte sebi opravdanja, koja Bog ovde, posredstvom hrišćanstva, daruje svim ljudima. 6. 388-396
• Francisko Asiški, Ignjatije Lojola i drugi podvižnici latinstva (po otpadanju Zapadne Crkve od Istočne), koji ce u njegovim nedrima smatraju svetima, otšelništvom su zadobili najsilnije demonske prelesti. „Kada je Francisko bio uzdignut na nebo – kaže pisac njegovog žitija – Bog Otac se, videvši ga, na trenutak našao u nedoumici kome da ukaže prvenstvo: Svome Sinu po prirodi, ili sinu po blagodati – Francisku“. Ima li šta strašnije i izopačenije od ove hule, ima li šta žalosnije od ove prelesti?! 5. 69
• Zabranjeno je moliti se za jeretike kao za one koji pripadaju Crkvi; stoga za njih ne treba ni vaditi čestice, koje izobražavaju učešće u Crkvi. Moguće je moliti se za njihovo obraćenje. Ko ima svoga pokojnika, plače za njim i moli se za njega. Zločinci zatočeni u tamnici ne mogu se prihvatati zastupanja drugih zločinaca. Gospod jeste Ljubav i toliko želi da se svi spasu, da mi to ne možemo ni da shvatimo. Prepustimo toj Ljubavi naše spasenje i spasenje svih drugih, a sa svoje strane, potrudimo se oko onoga što zavisi od nas – oko svoga očišćenja 6.159
 
JERETIČKA DELA
 
• Opet ti pišem, verni sine Istočne Crkve, reči iskrenog i blagog saveta. Te reči ne pripadaju meni, nego – Svetim Ocima. Odatle potiču svi moji saveti.
Čuvaj um i srce od lažnog učenja. He razgovaraj o hrišćanstvu sa ljudima koji su zaraženi lažnim mislima; ne čitaj knjige o hrišćanstvu koje su napisali lažni učitelji. Istinu prati Duh Sveti. On je – Duh Istine. Laž prati i sadejstvuje joj duh đavola, koji je lažov i otac laži.
Onaj ko čita knjige lažnih učitelja neminovno se prisajedinjuje lukavom i mračnom duhu laži. Neka ti se ovo ne učini čudno i neverovatno; tako tvrde svetila Crkve – Sveti Oci. „Niko da ne čita, rekao je sveštenomučenik Petar Damaskin, ono što ne služi za ugađanje Bogu. Ako nekad po neznanju i pročita tako nešto, neka se potrudi da to što pre izbriše iz pamćenja čitanjem Božanskog Pisma, i to upravo onih knjiga koje ponajviše služe spasenju njegove duše, shodno njenom stanju, stanju koje je dosegao… A knjige koje su tome protivne nikako da ne čita. Zašto je potrebno da prima duha nečistog, umesto Duha Svetog? Ko se kakvim rečima bavi, dobija i osobine takvih reči, mada neopitni to ne vide onako kako vide duhovno opitni“.
Ako tvoj um i srce ničim nisu ispisani, neka Istina i Duh napišu na njima zapovesti Božije i Njegovo duhovno učenje.
Ako si pak dopustio da se tablice duše ispišu i išaraju raznolikim pojmovima i utiscima, ne razabirajući mudro i oprezno ko piše i šta piše, onda to što su tuđi pisci napisali očisti pokajanjem i odbacivanjem svega bogoprotivnog. Na tvojim tablicama jedini pisac neka bude prst Božiji.
Svojim blagočestivim i celomudrenim životom pripremi čist um i srce za tog pisca: tada će se na tablicama tvoje duše, prilikom molitava i čitanja sveštenih knjiga, neprimetno i tajanstveno ispisivati zakon Duha.
Dozvoljeno ti je da čitaš samo one knjige o religiji, koje su napisali Sveti Oci vaseljenske Istočne Crkve. To Istočna Crkva zahteva od svojih čeda. Određeno je da se na Svetoj Tajni Ispovesti pokajniku postavlja pitanje da li je čitao jeretičke knjige.
A ako ti mnsliš drugačije i nalaziš da su zapovesti Crkve slabije utemeljene od tvojih razmššvanja i razmišljanja tebi sličnih, onda više nisi sin Crkve, nego njen sudija.
Nazivaš me jednostranim, nedovoljno prosvećenim i preterano strogim? Samo ti meni ostavi moju jednostranost i sve druge nedostatke; više želim da uz te nedostatke budem poslušan Pravoslavnoj Crkvi, nego da uz sva umišljena savršenstva budem pametniji i tako sebi dozvolim neposlušnost i odvajanje od nje. Istinskim čedima Istočne Crkve moj glas će biti prijatan.
Oni znaju da ako neko hoće da zadobije nebesku premudrost, onda mora da ostavi sopstvenu, zemaljsku mudrost, ma koliko ona veli ka bila, da je se odrekne i da je smatra za ono što ona jeste ludost(1. Kor. 3,19).
Zemaljska mudrost je neprijateljstvo protiv Boga. Ona se ne pokorava Zakonu Božijem i ne može da se pokori (Rim. 8,7). To je njena osobina od početka; takva će ona ostati do svoga kraja, kada zemlja i dela što su na njoj,uključujući i zemaljsku mudrost, budu izgorela (2. Pet. 3,10).
Sveta Crkva dozvoljava čitanje knjiga lažnih učitelja samo onim svojim članovima čije su misli i osećanja srca isceljeni i prosvećeni Duhom Svetim, i koji uvek mogu da od istinskog dobra razlikuju zlo koje se pretvara da je dobro i skriva iza maske dobra.
Veliki ugodnici Božiji, koji su spoznali slabost zajedničku svim ljudima, plašili su se otrova jeresi i laži, te su stoga vrlo brižljivo izbegavali besede sa ljudima zaraženim lažnim učenjem i čitanje jeretičkih knjiga. Imajući pred očima pad najučenijeg Origena, u raspravama vičnog Arija, krasnorečivog Nestorija i drugih – koji su bili bogati mudrošću ovoga sveta, pa su poginuli usled preteranog samopouzdanja i umišljenosti – ugodnici Božiji su spasenje tražili i pronašli u bekstvu od lažnih učenja i najtačnijoj poslušnosti Crkvi.
Duhonosni, sveti pastiri i crkveni učitelji čitali su dela bogohulnih jeretika prinuđeni na to potrebom čitave hrišćanske zajednice. Oni su silnom i duhovnom rečju razobličavali zablude (jeretika) i objavljivali svim čedima Crkve opasnost sakrivenu u jeretičkim delima, pritajenu iza divnih izraza svetosti i pobožnosti.
Ali za mene i tebe neophodno je da se čuvamo od čitanja knjiga koje su sačinili lažni učitelji. Svakome ko ne pripada Istočnoj Crkvi, jedinoj Svetoj, a ko je pisao o Hristu, o hrišćanskoj veri i moralu, pripada ime lažnog učitelja.
Reci: kako je moguće dozvoliti sebi čitanje svakojake literatu re, kada te svaka knjiga koju čitaš vodi kud hoće, ubeđuje te da pristaneš na sve za šta joj treba tvoja saglasnost, ili da odbaciš sve što joj je potrebno da odbaciš?
Iskustvo pokazuje kako su pogibeljne posledice nedostatka merila u izboru literature. Koliko se među čedima Istočne Crkve može naći najnedoslednijih, nepravilnih shvatanja o hrišćanstvu, protivrečnih učenju Crkve, shvatanja koja poriču to sveto učenje shvatanja usvojenih čitanjem jeretičkih knjiga!
He ljuti se, druže moj, zbog upozorenja koja ti dajem, podstaknut time što ti zaista želim dobro. Zar se otac, majka i dobar vaspitač neće plašiti za nevino i neiskusno dete, kad ono poželi da nesmetano ulazi u prostoriju u kojoj se pored hranljivih namirnica nalazi i dosta otrovnih materija?
Smrt duše je gora od smrti tela: umrli će vaskrsnuti i često smrt tela biva uzrok života za dušu; naprotiv, duša umrtvljena zlom – žrtva je večne smrti. Dušu može da ubije jedna misao koja u sebi sadrži neki oblik bogohuljenja – prefinjen i sasvim neprimetan za neupućene.
Doći će vreme, najavljivao je sveti apostol, kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama (2. Tim. 4,3 4).
Neka te ne zavarava zvučan naslov knjige, koji obećava da će dati hrišćansko savršenstvo onome kome je još potrebna hrana za decu; neka te ne zavarava ni lepota izdanja, ni slike, ni lep slog, ni to što je pisac – navodno svetitelj koji je svoju svetost tobože dokazao mnogobrojnim čudesima.
Lažno učenje se neće zaustaviti ni pred kakvom izmišljoti nom, ni pred kakvom obmanom, kako bi svojim bajkama dalo privid istinitosti i tako lakše otrovalo dušu.
Lažno učenje je samo po sebi – već obmana. Njime je pre čitaoca obmanut – pisac (2. Tim. 3,13).
Obeležje istinski i suštinski dušekorisne knjige je – sveti pisac, član Istočne Crkve, odobren i priznat od strane Svete Crkve. 1.112-116
• He čitaj nikakve inoverne autore: kod njih je Duh Sveti zamenjen neobuzdanom, raspaljenom krvlju; oni mogu da odvuku u propast i odvlače mnoge. Kod njih nema Duha Svetog; oni imaju svoj duh mračni, lažni duh tamne i gorde jeresi. 6. 286 (v. DOGMATI)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *