ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
– Ј –
 
ЈЕВАНЂЕЉЕ
Читање Јеванђеља
ЈЕРЕС
ЈЕРЕТИЦИ
ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА
 

---

 
ЈЕВАНЂЕЉЕ
 
• Ja y свет дођох као светлост (Јн. 12,46) рекао је о Себи Господ. Та Светлост стајала је пред Јудејима обучена у тело; пред нама Он стоји обучен у Јеванђеље. 1. 495
Велика је и свесвета књига – Јеванђеље! У њој је представљен нови, богоподобан човек; а какве особине треба да има нови човек то показују заповести Христове. Кроз њих нам је Христос открио Своје особине, Свој начин размишљања и деловања. Загледајући се у Јеванђеље и посматрајући се у том огледалу, ми можемо мало помало да увидимо своје недостатке, да мало помало избацујемо из себе наше старе особине и схватања, и замењујемо их јеванђелским, Христовим мислима и особинама. У томе се састоји задатак, лекци ја коју хришћанин треба да реши и испуни током свога земаљског живота. У души треба насликати портрет Христов, пренети јој сличност са њеним првообразом. Портрети који не личе (на Христа) биће одбачени на тој свеопштој изложби на којој ће за сваког човека бити испитано у којој је мери сачувао и обновио у себи образ и подобије Творца и Бога свога. Ликови на којима линије и боје буду толико искривљене да се изгуби свака сличност, свако подобије, чуће: He познајем вас!Они неће бити препознати! Господ ће их се одрећи!
Почнимо са духовним сликањем! Обратимо пажњу на одбачени, прљавштином, огреботинама и прашином прекривени образ Божији који је у нама нацртао и који нам је поверио Бог! Сликар је Христос, а Његова четкица – Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све – и најтананије линије, и најнежније боје и сенке.
Да бисмо је тако припремили, потребно је да је очистимо покајањем и умијемо сузама. А да бисмо у себи подстакли покајни осећај, спасоносну тугу и плач, неопходно је да се, уз уздржање од свих страсти, често бавимо читањем Јеванђеља и да поредимо свој живот са његовим најсветијим заповестима, да присиљавамо себе на извршавање тих заповести, упркос стремљењима и поривима грехољубиве воље. Један свети отац је рекао: “Испуњавањем заповести Христових човек спознаје колико је слаб”. Тачно: онда када почнемо да присиљавамо себе на испуњавање јеванђелских Заповести, ми полако откривамо колико смо слаби и повређени падом. Од посматрања својих слабости и своје повређености природно рађа се плач. Плач је – покајно осећање срца! Плач је – срие скрушено и смерно, које је толико драго Богу. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија. Пре свега уобличава је кротошћу и смирењем. Научите се од Мене – вели Он – јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим. Свештени мир може да се нађе тек онда када се мисао и срце погрузе у смирење Христово и Његову кротост, након што се науче из Јеванђеља. Ове две добродетељи доводе у ред црте лика поремећене немиром – неизоставним пратиоцем сваког човека који служи страстима. Показатељ тога реда је – свештени мир. Тада се на већ исправљене црте полажу свете боје које представљају утеху духовном погледу: благост, милосрђе, чистота ума, срца и тела, жива вера која не мари ни за шта сујетно, него човека учи да у потпуности следи Христа, затим трпљење, које се издиже изнад сваке прола зне патње и љуби патњу као учешће у страдањима Христовим, те љубав према Богу и ближњем која тежи ка томе да испуни све човекове обавезе према његовом Творцу и према другим себи сличним створењима која у своме Творцу треба да чине једно. 6, 430-431
• Наша судбина и вечност зависе од начина живота, начина на који ћемо провести време нашег кратког боравка на земљи. Хоћете ли да будете храм Божији? Желите ли да ваше срце буде сасуд дарова Благодати? Пружам вам Јеванђеље, нека оно буде правило вашег живота. Верујте у њега вашим делима, вашим животом не само мислима, срцем и устима. Кад читате ту Божанствену књигу, књигу живота, замислите да пред вама невидљиво стоји Сам Христос и да вам говори речи које су Дух и Живот He треба да замишљате лик Христов – не; треба само живо и побожно да осетите Његово свесвето присуство. 6. 512
• На томе Суду од кога зависи наша вечна судбина, судиће нам се према јеванђелским Заповестима које је Бог установио за нас, православне хришћане. Посебни суд за сваког хришћанина бива одмах после његове смрти, а општи ће бити за све људе приликом Другог доласка на земљу Господа нашег Исуса Христа. На оба суда присутан је и суди Сам Бог. На посебном суду Он суди уз помоћ Анђела светлости и палих анђела; на општем Суду суди посредством очовечене Речи Божије (Мт. 25; Јн. 5, 22, 27).
• Кодекс или збирка закона на основу које ће се судити на оба суда је – Јеванђеље. Господ је рекао: Ко одбацује Мене и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју гoeopux, она ће му судити у последњи Дан. Јер Ја не гoeopux Сам од Себе, него Отаи Мој Који Me посла Он ми gage заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни(Јн. 12,48-50). На основу ових речи Господњих јасно је да ће нам се судити према Јеванђељу и да небрига око испуњавања јеванђелских заповести представља заправо одбацивање Самог Господа. 5. 35-36
• Блажени старац Серафим Саровски је говорио: “Себе треба тако научити, као да ум плива у Закону Господњем, којим се ваља руководити код управљања својим животом”. 5. 37
• Онај ко је свој живот утемељио на изучавању Јеванђеља и испуњавању јеванђелских Заповести утемељио га је на најтврђем камену. У какав год положај да га поставе животне околности, његов подвиг је увек са њим. Он непрестано дела, непрестано се подвизава и непрестано напредује, мада су његово дело и његов подвиг и његово напредовање неприметни и несхватљиви за друге. 5. 38
 
Читање Јеванђеља
 
• Велика је срећа спознавати истину из Јеванђеља и Светих Отаца, и посредством читања се причешћивати Духом Светим који живи у Јеванђељу и Светим Оцима. 1.119
• Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи заносе, не тражи блиставе мисли: тражи да непогрешиво видиш свету Истину.
He задовољавај се само бесплодним читањем Јеванђеља: труди се да испуњаваш његове заповести, читај га делима. To је књига живота, и треба је читати животом.
Немој да мислиш да најсвештенија књига, Четверојеванђеље, без разлога почиње од Матеја, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј нас више учи како да испуњавамо вољу Божију, и његове су поуке нарочито погодне за оне који тек крећу путем Божијим; Јован пак излаже начин сједињења Бога са човеком који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су на путу Божијем већ узнапредовали.
Отварајући ради читања ту свештену књигу, свето Јеванђеље, сети се да она решава твоју вечну судбину. По њој ће нам се судити и у зависности од тога какви смо били овде на земљи у односу на њу добићемо као удео или вечно блаженство, или вечне казне (Јн. 12,48).
Бог је открио Своју вољу ништавном зрнцу прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља је у твојим рукама. Ти можеш и да прихватиш и да одбациш вољу свога Творца и Спаситеља, у зависности од тога како ти је угодно. Твој вечни живот и вечна смрт су у твојим рукама: замисли колико опрезан и мудар треба да будеш. He играј се својом вечном судбином!
Скрушена срца моли се Господу да отвори твоје очи како би видео чудеса скривена у Његовом закону (Пс. 118,18) који је – Јеванђеље. Очи се отварају и види се чудесно исцелење душе од греха, које савршава Реч Божија. Исцелење телесних болести било је само доказ исцелења душе, доказ за плотске људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк. 5,24).
Јеванђеље читај са крајњом побожношћу и поштовањем. Ни за шта у њему немој мислити да је мање важно и да не заслужује разматрање. Свако његово слово зрачи светлошћу живота. А занемаривање живота је – смрт.
Читајући о губавима, раслабљенима, слепима, хромима и демонизованима које је Господ исцелио, мисли на то да је твоја душа, која носи најразличитије ране греха и налази ce у ропству демона, налик тим болесницима. Из Јеванђеља се научи вери – да ће Господ Који је исцелио њих исцелити и тебе, ако се од срца будеш молио за своје исцелење.
Задобиј такво расположење душе да будеш способан за примање исцелења. Способни да га добију су они који су свесни своје греховности и решили су да је оставе (Јн. 9,39 41). Гордељивом праведнику, то јест грешнику који не види своје грехе, Спаситељ није потребан и користан (Мт. 9,13).
Виђење грехова, виђење пада у коме се налази људски род, представља нарочити дар Божији. Измоли за себе тај дар и биће ти јасна књига Небеског Лекара – Јеванђеље.
Потруди се да усвојиш Јеванђеље умом и срцем, и да такорећи пливаш у њему; тада ће и твоје деловање лако постати јеванђелско.
Ово се може постићи непрестаним побожним читањем и изучавањем Јеванђеља.
Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је свето Јеванђеље напамет, и својим ученицима је, по откривењу Божијем, давао да га обавезно науче. На тај начин Јеванђеље их је пратило свуда, стално их руководећи.
…Каква срећа, какво богатство – научити Јеванђеље! He могу се предвидети обрти и несреће које у животу могу да нам се догоде. Јеванђеље које имамо у сећању и слеп може да чита, оно окованога прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви коју орошава ње гов зној, поучава судију за време процеса, руководи трговца на тржници, радује болесника током мучне несанице и тешке усамљености.
He усуђуј се да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог Писма. Писмо су дали свети пророци и апостоли не својом вољом, него на подстицај Духа Светога (2. Пет. 1,21). И како онда не би било безумно тумачити га по сопственој вољи?
Дух Свети који је преко пророка и апостола саопштио Реч Божију, растумачио ју је преко Светих Отаца. И Реч Божија и њено тумачење су – дар Духа Светога. Једино то тумачење прихвата Православна Црква! Једино то тумачење примају њена истинска чеда.
Ко самовољно тумачи Јеванђеље и читаво Свето Писмо, тај самим тим одбацује његово тумачење које су Духом Светим дали Свети Оци. Ко одбацује тумачење Писма Духом Светим, тај без икакве сумње одбацује и само Свето Писмо.
…На кога ћу погледати, осим на кротког и ћутљивог, који дрхти од речи Мојих?– каже Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа Који је у њему присутан.
Остави грешни живот, остави привезаност за земаљско, одрекни се своје душе, тада ће ти Јеванђеље постати доступно и схватљиво.
Ко мрзи живот свој на овоме свету– рекао је Господ – сачуваће гa за живот вечни(Јн. 12,25). За онога ко воли свој живот, за онога ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље остаје затворено: он чита слова, али реч живота, будући Дух, остаје за њега под непрозирном завесом.
Док је Господ био на земљи у Свом пресветом Телу, многи су Га видели – а да Га истовремено нису видели. Каква је корист ако неко гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а при томе ништа не види умом и срцем – очима душе? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а као да га никад нису читали уопште га не познају.
“Јеванђеље се чита чистим умом – рекао је један преподобни пустиножитељ – а разумева ce у мери испуњавања његових заповести на делу. Но, тачно и савршено разумевање Јеванђеља не може се постићи сопственим трудом: то је – дар Христов”.
Дух Свети, Који се уселио у истинског и верног служитеља свога, чини га и савршеним читаоцем и истинским извршиоцем Јеванђеља.
Јеванђеље је изображење својстава новог човека, Који је Господ са неба(1. Кор. 15,48). Тај нови човек је – Бог по природи. Свој свети род људи – оне који верују у Њега и преобразили су ce по Њему – Он чини боговима по благодати.
Ви који се ваљате у смрадном блату грехова и у томе налазите насладу! Подигните очи, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; ви пак одбацујући то достојанство бирате себи друго: достојанство животиња и то оних најнечистијих. Опомените се! Оставите злосмрадно блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама покајања; украсите се сузама умилења; сперите земљу; узиђите на небо: Јеванђеље ће вас тамо узвести. Док светлост имате – то јест док имате Јеванђеље у коме је скривен Христос – верујте у светлост, да будете синови светлости– Христа (Јн. 12,36). 1. 106 109
• Почетник најпре треба да изучава заповести Господње у Јеванђељима по Матеју и Луки. Од изучавања заповести код ових јеванђелиста, уз њихово испуњавање на делу, и друге књиге од којих се састоји Нови Завет постаће лако разумљиве. Приликом читања јеванђелиста треба читати и Благовесник, тј. објашњење Јеванђеља које даје блажени Теофилакт, архиепископ Охридски. Читање Благовесника је неопходно: оно помаже правилном разумевању Јеванђеља и сходно томе тачнијем испуњавању (његових заповести). При томе, правила Цркве захтевају да се Свето Писмо разумева онако како тумаче Свети Оци, а никако по сопственом нахођењу: руководећи се тумачењем Светих Отаца, тумачењем које је прихватила и употребљава Црква, ми чувамо предање свете Цркве. 5. 50 (в. ЈЕВАНЂЕ ЉЕ, СВЕТИ ОЦИ – Читање)
 
JEPEC
 
• Jepec je лажно учење o хришћанству. …Хришћанство je – учење Божије, Откривење Божије. Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом побожношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. To je та духовна, тајанствена књига (Откр. 22,18 -19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио Сам Бог, којој се ништа не може додати и из које се ништа не може изоставити. Одатле је јасно како тежак грех представља – јерес. Она је негодовање и побуна творевине против Творца, побуна и негодовање најништавнијег и најограниченијег бића човека против свесавршеног Бога. Она је страшно је рећи – суд човека над Богом и пресуда Богу од стране човека. Она је – грех ума, грех духа. Она је хула на Бога, непријатељство против Бога. Она је – плод гордости, тог разлога пада палих анђела. И последице пада у јерес веома су сличне последицама пада одбачених духова; јерес помрачује ум, разгневљује срце, разлива свој отров по читавом телу, води душу у вечну смрт. Она није способна за смирење. Она човека чини потпуно туђим Богу. Она је – смртни грех. Као плод гордости, jepec у гвозденим ланцима држи свога заточеника, и ретки су они којима полази за руком да се из њих истргну. Јеретицима је својствена упорност у јереси.
Први јеретици били су хришћани међу Јудејима, који су споља поверовали у Христа, али су и даље хтели да се држе обредног и грађанског закона Мојсијевог у његовом буквалном смислу.
…Други извор јереси постала је незнабожачка философија и уопште људска ученост.
…Свето Писмо које су телесни и душевни људи изучили на речима (тј. споља), њима је послужило да би изумели јерес, да би погубили и себе и друге. Свети апостол Петар je о посланицама светог апостола Павла рекао да их неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (2. Пет. 3,16). Овде је веома прецизно употребљена реч изврћу, јер телесан и душеван човек, не схватајући духовни смисао Светог Писма, приписује му смисао према своме нахођењу. Другачије и не може да буде: јер душевном човеку је потребно да добије било какво знање кад чита или изучава Божанско Писмо, а није у стању да га схвати онако како треба; он дакле нужно усваја појам онако како му се учини да је добро.
Порекло Светог Писма, као и начин његовог поимања и тумачења, сасвим су јасно представили апостоли Петар и Павле. Свети апостол Петар каже: И ово прво знајтеда ниједно пророштво не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим гoeopaxy свети Божији људи (2. Пет. 1,20 21). To значи: као што је Реч Божија, или Свето Писмо, била произнесена посредством Духа Светога, тако само посредством Духа Светога може да буде и објашњена, и сходно томе схваћена. Свети апостол Павле каже: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо gyxa овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светога, духовно духовним доказујући(1. Кор. 2,11-13).
…Душевно и телесно стање представља последицу нашег пада: то је стање бунта против Бога и непријатељства према Њему. Због неспособности душевног човека да правилно схвати духовно, света Црква брани својим чедима да самовољно тумаче Свето Писмо, него заповеда да се строго држе тумачења које су дали Свети Оци.
…Јерес је – грех ума. Суштина тог греха је богохуљење.
Будући управо грех ума, јерес не само да помрачује ум, него и на срце преноси један нарочит гнев, убијајући га вечном смрћу. Тим грехом човек понајвише постаје налик палим духовима, чији је главни грех – противљење Богу и хула на Бога.
Карактеристично обележје палих духова је – гордост; и јеретицима је карактеристично обележје – гордост, која се најочигледније пројављује кроз презир и осуђивање свих који не припадају њиховој секти, и љуту мржњу према њима. Али главна пројава гордости код јеретика и расколника састоји ce у томе што су се они, одбацивши Богопознање и Богослужење које је открио и предао Сам Бог, потчинили самовољним, богохулним и богопротивним учењима. Ђаво се не труди да онога ко је заражен јересју и расколом искушава другим очигледним страстима и гресима. А и зашто би искушавао онога ко је путем смртног греха већ убијен вечном смрћу и за живота представља његов, ђаволов удео? Напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима добрих дела и врлина, одржавајући га тиме у стању задовољства самим собом и у заблуди, док православнога привлачи ка јереси личном светошћу коју јеретик носи на себи, или га у крајњој линији наводи на оправдавање и својеврсно подржавање јереси, као и на сумњу у Православље и хладан однос према њему.
Онај ко поседује благо, бива изложен нападима разбојника, а ко нема ништа, њега разбојници не узнемиравају. Ђаво жестоко насрће на онога ко има благо праве вере, трудећи се да га људима покаже побеђеног, баш као што се труди да јеретика представи као добродетељног и достојног уважавања. Са таквим тешко докучивим лукавством зли дух делује у корист јереси, а на штету истинског хришћанства. На несрећу, та подвала му лако полази за руком! Хиљаде људи он њоме лови и одводи у смрт.
Многи су водили најстрожи подвижнички живот пребивајући у јереси или расколу; кад су пак примили Православље, били су подвргнути различитим слабостима. До каквог закључка то треба да доведе? До тога, да у првом стању ђаво није ратовао против њих, сматрајући их за своје, док je у другом кренуо у сурови рат против оних који су јавно објавили и исповедили да су му непријатељи. Све то Писмо лукавог духа назива не само непријатељем, него и мучитељем (Пс. 8,3). Он не само да је непријатељски расположен према човеку, него, пошто је заражен љутом завишћу према њему, не може равнодушно да гледа како човек твори врлине и благоугађа Богу, па се свети човеку за његова богоугодна дела, наводећи на њега безбројна искушења, како спољашња – од злих људи, тако и унутрашња – подстичући у човеку различите страсти.
Чудан је утицај који раскол и јерес имају и на само људско тело! Озлојеђеност духа преноси се и на тело. To за човековог живота не могу сви да примете, али после смрти тело јеретика и расколника се у трену окамени и почне да испушта неиздржљив смрад. Ово се догађа нарочито онима од њих, који су живели најстрожим подвижничким животом и били знаменити учитељи своје секте, онима који су заслужили свеошпте уважавање заслепљеног света – управо они после смрти испуштају најужаснији смрад; из њихових испијених тела отварају се потоци смрадног гноја; тешко је обавити њихову сахрану и присуствовати јој. На њиховим гробовима демони су присутни и јављају се у разним облицима, или да би плашили, или да би обмањивали.
Јеретику није лако да се покаје и позна Истину. Покајање и истинско Богопознање доступнији су прељубницима и криминалцима, негo јеретику и расколнику, нарочито ако је он учен човек и подвижник. И једно и друго доказали су јавни грешници и учени секташи савремени Христу, који се помињу у Јеванђељу: грешници су примили и Господа и Његовог Претечу, док су књижевници, фарисеји и садукеји одбацили и Исуса и Јована.
Покајно осећање није својствено ономе ко је у потпуности задовољан собом, ко око себе види само саблазан и недостатке свих врста. Ономе ко себе сматра разумнијим од свих других, нису својствени глад и жеђ за безграничном Божанском Истином, која у потпуности може да насити свога васпитаника и да тиме у њему подстакне још већу глад и жеђ за благодатном правдом. Одбацивање свога богохуљења није својствено ономе ко то богохуљење сматра за свету истину; није му својствено да позна свету Истину, јер је сам орган вида, око душе, његов ум – заслепљен лажју. Обраћење јеретика и расколника у правоверје представља нарочиту милост Божију – уређује се нарочитим промислом Божијим, за изабранике који су познати Једином Богу. За обраћење расколника и јеретика људска средства су немоћна.
Мада су на Првом Никејском сабору насупрот Арију и његовим истомишљеницима стајали светилници Цркве: Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Јаков Нисибијски, Спиридон Тримитунски, и мада су деловали не само силом речи него и силом знамења, ипак нису смекшали тврдоглаво јеретичко збориште и јересијарха Арија, који је, како саопштава црквена историја, до краја живота остао упоран и веран својој заблуди.
Спорење, то је најслабије оружје против јеретика – оружје које је више штетно него корисно. Оно бива такво сходно особинама душевног недуга – јереси; Горда јерес не трпи разобличење, не трпи да буде побеђена. Због разобличења она се разгневљује, а пораз је доводи до лудила. To су доказали безбројни опити.
Јерес се побеђује кротким саветовањем; или још боље – ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, приљежном молитвом испуњеном саосећањем према ближњем и милосрђем према њему. Човек не може да победи јерес, пошто је она демонски изум и подухват. Њу може да победи само Бог, призван на борбу против ње и победу над њом човековим смирењем пред Богом и љубављу тога човека према ближњем.
Ономе ко жели да се успешно супротстави јереси треба да буду потпуно стране сујета и непријатељство према ближњем, како их не би изразио подсмехом, или грубом речју, или пак неком сјајном беседом која може да остави утисак на горду душу јеретика и узбурка страсти у њој. Рану ближњега као исцељујућим јелејем помазуј једино речима љубави и смирења, како би милосрдни Господ погледао на твоју љубав и твоје смирење, како би се они показали срцу твога ближњег и како би ти се даровао велики дар Божији – спасење твога ближњег. Гордост, дрскост, тврдоглавост и занос јеретика имају само привид енергије, но у суштини су слабост, која захтева разборито саосећање. Та слабост само јача и постаје грубља када против ње делују не разборитом ревношћу, која се изражава жестоким разобличењима.
…За јерес треба сматрати и оно учење које, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацује живот по заповестима Христовим и дозвољава хришћанима да живе незнабожачки. Ово учење, које споља делује као да није непријатељски оријентисано према хришћанству, у суштини му је потпуно противно: оно представља одрицање од Христа. Сам Господ је рекао: Тада ћу им јавно казати(они ма који на речима признају Господа, а делима противрече Његовој вољи), никада вас нисам знао; идите од Мене ви који чините беза коње(Мт. 7,21,23). Вера може бити жива само уз дела вере; без њих, она је мртва (Јак. 2,26). Уосталом, услед нехришћанског живота губи се и само исправно схватање хришћанских догмата. Још у време док је идолопоклонство било веома снажно, јеретици су водили живот као незнабошци. Свети Атанасије Велики то примећује за аријанце, који су учествовали у забавама идолопоклоника и по владању били налик њима.
…Романи, комедије и друга очигледно греховна дела, испуњена сладострашћем, такође су плод јереси; нека од тих дела написала су духовна лица, као што је “Телемаха” на пример написао Фенелон. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако је за неискусне очи отров у некима од њих једва приметан, док je у другима сасвим скривен. Неприметност отрова не умањује његову снагу. Напротив, деликатни отрови делују нарочито разорно. Читање догматске и нарочито аскетске јеретичке књиге неретко подстиче блудне помисли, док читање романа подстиче помисли неверовања, разних недоумица и сумњи у односу на веру. Греси, као и нечисти дуси, сродни су међу собом: онај ко се добровољно потчињава једном греху, невољно и нужно потчињава се утицају другог, услед сродства лукавих духова и страсти. Опит показује да су људи у јерес и безбожност прешли најчешће из развратног живота, и насупрот томе, да јерес увек за собом повлачи распад морала због међусобног сродства грехова.
Основно дејство свих јеретичких књига састоји ce у подстицању помисли сумње у односу на веру. “Чувај се – рекао је свети Исак Сиријски – читања јеретичких догмата. To ће против тебе подићи најсилнији дух хуле”. Делују ли у коме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинска Црква Христова? Је ли ко постао универзални хришћанин, који ce по убеђењу свога срца, или тачније по своме потпуном непознавању хришћанства, једнако односи према свим вероисповестима и стога не припада ни једној? Знај да је он у то стање доведен читањем јеретичких књига или разговорима са онима који су заражени читањем тих књига.
Људи предани сладострашћу посебно радо читају јеретичке књиге о хришћанском подвижништву и савршенству, а клоне се духовних књига Православне Цркве. Који је разлог за то? Слична настројеност духа. Ови људи налазе насладу у читању књиге која предста вља плод маште или домишљатости припремљене префињеним сладострашћем, сујетом и умишљеношћу; умовима и срцима која претходно нису очишћена истинским учењем Христовим, то делује као благодат. Православне књиге позивају на покајање и остављање греховног живота, на самоодрицање, самоосуђивање и смирење, што син овога света не жели.
Идолопоклонство и било какво одбацивање Бога могу се упоредити са очигледним отровом. Њега свако може лако да се чува. A јерес се може упоредити са храном која споља има диван изглед, али је отрована. Таква храна је такође отров, али отров од кога је тешко сачувати се, зато што је прикривен, као и зато што диван изглед и мирис хране у човеку подстичу природну жељу да се њоме насити и наслади. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је причљива, слаткоречива, пуна људске учености и стога лако привлачи људе, лови их и погубљује; неупоредиво више људи уловљено је у вечну смрт путем јереси, него путем директног одрицања од Хри ста. 8. 3 23
• Без послушања Цркви нема смирења; без смирења нема спасења. Смирих ce, и спасе ме рекао је Пророк (Пс. 114,6). Јерес и раскол осим тога садрже у себи и хулу на Духа Светога – смртни грех који Бог човеку не прашта ни у овом ни у будућем веку, ако човек у томе греху остане. По учењу светог Јована Златоустог, тај грех не може да очисти ни сама мученичка крв. Он се очишћује једино тако што се човек одрекне своје јереси, напусти раскол и присаједини се светој Цркви. 4. 374
• Удаљимо од себе сва лажна учења и делање према њима: овце Христове за туђином неће поћи, него ће побећи од њгга, јер не по знају глас туђинца (Јн. 10,5). Тачно се упознајмо са гласом Христовим, како бисмо га одмах препознали када га чујемо и како бисмо одмах послушали Његову заповест. Пошто у духу научимо да препознајемо тај глас, ми ћемо задобити одбојност према туђем гласу гласу телесног мудровања, који се испољава кроз различите звуке. Чим чујемо туђи глас, побећи ћемо од њега као овце Христове, које се од таквог гласа спасавају бегом, одлучно одбијајући да га слушају. Јер опасно је и чути га: одмах потом следи превара, а за преваром – погибија. Пад наших праотаца отпочео је тиме што је прамајка послушала туђи глас. 1. 93
• Једини непогрешиви пут ка спасењу је – непоколебиво следовање учењу Светих Отаца, уз одлучно удаљавање од сваког учења са стране, па и од сопствених схватања, све док се разум не исцели од своје болести и док од телесног и душевног не постане – духован. Прихвативши умом и срцем ту истину, исповедите је устима – дајте завет Богу да ћете се руководити учењем Светих Отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Духом Светим и примљено од стране свете Источне Цркве. Исповедивши истину устима, исповедајте је и делима; пошто сте дали завет, испуните га.
He плашите се тога завета! Сваки православни син Цркве обавезан је да га да, и од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац дужан је да га затражи приликом савршавања свете Тајне Исповести. Међу питањима за која је одређено да их треба постављати онима који се исповедају, прво место заузима следеће: 1) “Реци ми, чедо: верујеш ли онако како предаде и научи Црква саборна, апостолска, на истоку засађена и израсла, и са истока по свој васељени расејана, која на истоку до данас непокретно и непромењиво пребива? 2) Да не сумњаш у неко предање? 3) Реци ми, чедо, да ниси био јеретик или одступник? 4) Да се ниси држао са њима, посећујући њихове храмове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?” Читање јеретичких књига и слушање њихових поука предста вља тежак грех против вере – грех ума који болује од гордости и стога збацује јарам послушности Цркви, јер је безумно и греховно самовољан. А данас се то више и не сматра за грех! Људи данас себи дозвољавају да неразумно читају свакојаке јеретичке писце против којих је Црква загрмела анатемом! Али заслепљени грешници не маре за грмљавину Цркве, или је чују само зато да би се подсмевали упозоравајућем гласу Цркве, да би њен суд и одлуку без размишљања назвали сујеверјем и варварством. Много јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких дела Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Не схватљива и невероватна дрскост! И још изражена у штампаном облику. 6. 437-438
• Апостол међу телесна дела убраја и јереси (Гал. 5,20). Оне припадају делима телапо своме извору – телесном мудровањукоје је смрт,које је – непријатељство Бoгy, пошто се не покорава Закону Божијем, нити пак може(Рим. 8,6 7). Оне припадају телесним делима и по својим последицама. Отуђивши људски дух од Бога, сјединивши га са духом сатане по његовом главном греху – богохуљењу, оне га подвргавају робовању страстима, као онога кога је оставио Бог, као онога ко је препуштен својој сопственој палој природи. Потамне неразумно срце њихово каже апостол о мудрацима који су се удаљили од истинског Богопознања Говорећи да су мудри полудеше. Заменише истину Божију лажју: зато их предаде Бог у срамне страсти(Рим. 1,21 22,25 26). Срамним страстима називају се различите блудне страсти. Понашање јересијараха било је развратно: Аполинарије је имао прељубничку везу, Евтихије је био посебно потчињен страсти среброљубља, а Арије је био невероватно развратан. Када су његову поему “Талију” почели да читају на првом Никејском Сабору, оци Сабора запушили су уши одбивши да слушају срамне речи које благочестивом човеку ни на ума не могу да падну. “Талија” је била спаљена. На срећу хришћанства, сви примерци тога дела су уништени. Остала су нам само историјска сведочанства да је то дело одисало гнусним развратом: у њему је страшно богохуљење било сједињено и помешано са изразима грозног, нељудског разврата и светогрђа. Блажени су они који никада нису чули нити читали те адске бљувотине. Приликом њиховог читања очигледно постаје сједињење духа јересијараха са духом сатане.
Јереси, будући дело тела и плод телесног мудровања, изум су палих духова. “Бежите од безбожних јереси – вели свети Игњатије Богоносац – које су ђаволски изум оне змије која је извор сваког зла”. Томе се не треба чудити: пали духови су сишли са висине духовног достојанства, стога су они у телесно мудровање пали више но људи. 4. 79-80
• Пали духови, који у себи имају зачетак свих грехова, труде се да у све грехе увуку и људе, са циљем и жељом да их погубе. Они нас увлаче у разнолика угађања телу, у користољубље, славољубље, сликајући пред нама предмете тих страсти заводљивим бојама. Нарочито се труде да нас увуку у гордост, из које, као из семена биља, проклијају непријатељство према Богу и богохуљење. Грех богохуљења, који чини суштину сваке јереси, представља најтежи грех, као грех који припада управо одбаченим духовима и чини њихову главну карактеристику. Пали духови се труде да све грехе прикрију маском добре спољашњости, која се у аскетским делима отаца назива “правдањима”. Они то чине зато да би лакше обманули људе и да би ови лакше пристали да прихвате грех. Управо тако поступају и са богохуљењем: труде се да га прикрију цењеним именом, раскошном красноре чивошћу, узвишеном философијом. Страшно је оруђе у рукама духова – јерес! Они су посредством јереси погубили читаве народе, неприметно им укравши хришћанство и заменивши га богохулним учењем, украсивши то смртоносно учење називом очишћеног, истинитог, обновљеног хришћанства. Јерес је грех која се савршава првенствено у уму. Тај грех, будући прихваћен умом, предаје се духу, разлива по телу, прљајући и само ваше тело, које има способност да прима освећење од општења са Божанском благодаћу, као и способност да се прља и заражава општењем са палим духовима. Тај грех је слабо приметан и нејасан за оне који хришћанство не познају тачно, стога у своје мреже лако лови простоту, незнање, равнодушност и површно исповедање хришћанства. Привремено, јерес је уловила и преподобног Јоаникија Великог, и преподобног Герасима Јорданског и неке друге угоднике Божије. Ако ти свети мужеви, који су живот проводили старајући се искључиво о спасењу, нису могли одмах да препознају богохуљење које је скривено иза маске, шта тек да се каже за оне који живот проводе заузети свакодневним бригама, а имају недовољно, крајње не довољно знање о вери? Како они да препознају смртоносну јерес кад стане пред њих са дивном маском мудрости, праведности и светости? Ето разлога због кога су читаве људске заједнице и цели народи лако падали под јарам јереси. Зато је веома тешко обраћање из јереси у Православље, много теже него из неверовања и идолопоклонства. Јереси које су се приближиле безбожности лакше се препознају и остављају, него јереси које су се мање удаљиле од православне вере, те су стога прикривеније. 4. 81-83
• Будући да представља тежак, смртни грех, јерес треба да се лечи брзо и одлучно, као грех ума, искреним предавањем анатеми, од свег срца. Свети Јован Лествичник је рекао да света саборна Црква прима јеретике када они искрено предају анатеми своју јерес и одмах их удостојава Светих Тајни, док за оне који су пали у блуд, мада су исповедили и оставили свој грех, сходно апостолским правилима заповеда да се на дуже време одлуче од Светих Тајни. Утисак произведен телесним грехом остаје у човеку и после исповедања греха, и након што грех буде остављен; утисак који произведе јерес, уништава се одмах по њеном одбацивању. Најискреније и одлучно предавање јереси анатеми представља лек који коначно и у потпуности ослобађа душу од јереси. Без тог лека отров богохуљења остаје у човековом духу, не престајући да га колеба недоумицама и сумњама које производи неистребљена наклоност према јереси; остају помисли које устају против познања Христовог (2. Кор. 10,5), отежавајући спасење ономе ко им је потчињен, ко је непокоран и противи се Христу, и пребива у општењу са сатаном. Лечење анатемом света Црква је одувек сматрала неопходним за страшну болест јереси. 4. 83-84 (а РАСКОЛ)
 
ЈЕРЕТИЦИ
 
• Горко ридање заслужује призор: хришћани не знају у чему се састоји хришћанство! А данас погледи готово стално наилазе на такав призор и ретко бивају утешени другачијим, заиста утешним! У многобројној маси оних који себе називају хришћанима, погледи ретко могу да се зауставе на некоме ко је хришћанин и по имену и на делу.
Питање које сте поставили, сада је сасвим уобичајено: “Зашто се неће спасити пишете ви незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има предобрих људи. Погубити те најбоље људе било би противно милосрђу Божијем!.. To ce противи чак и здравом људском разуму! И јеретици су – такође хришћани. Себе сматрати спасенима, а чланове других вероисповести погинулима, то је безумно и крајње гордо!”
Хришћани! Ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је то спасење, зашто је оно људима потребно, и коначно – не знате Христа, Који je једино средство нашег спасења! Ево истинског учења о том предмету, учења свете Васељенске Цркве: спасење се састоји у обнови општења са Богом. To општење изгубио је читав људски род падом прародитеља у грех. Читав људски род је – скупина погинулих бића. Погибао је – удео свих људи, и добродетељних и злочинаца. Зачињемо се у безакоњима, рађамо се у греху. С тугом ћу у ад сићи за сином својим – говори свети патријарх Јаков о себи и свом светом, прекрасном и целомудреном сину Јосифу! По окончању свог земаљског странствовања у ад су силазили не само грешници, него и праведници Старог Завета. Ето колика је сила људских добрих дела! Таква је вредност добродетељи наше пале природе! Да би било обновљено општење човека са Богом, то јест за спасење, било је неопходно искупљење. Искупљење људског рода није савршио Анђео ни Арханђео, нити било ко други од виших, али ограничених и створених бића – савршио га је Сам безгранични Бог. Казне су, као удео људског рода, замењене Његовим погубљењем; недостатак људских заслуга замењен је Његовим бесконачним достојанством. Сва људска добра дела – слаба, која су силазила у ад – замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Јудеји су питали Господа: Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?А Господ им је одговорио: Ово је дело Божије да верујете у Онога Koгa Он посла(Јн. 6,28 29). Једино добро дело које нам је неопходно за спасење је – вера. Али вера је – дело. Вером, само вером, ми може мо да уђемо у општење са Богом, посредством Светих Тајни које нам је даровао. Ви пак узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити, то јест да ће ступити у општење са Богом! На мисао која је томе противна погрешно гледате као на новину, као на заблуду која се поткрала! He! To je постојано учење истинске Цркве, и старозаветне и новоза ветне. Црква је одувек сматрала да је једино средство спасења: Искупитељ! Она је сматрала да и највеће добродетељи пале природе силазе у ад. Ако су у ад силазили праведници истинске Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци који су веровали у долазак Искупитеља – али је њихово упокојење претходило Искупитељевом доласку – како онда Ви хоћете да незнабошци и муслимани, зато што се Вама чине баш добри, а који нису познали и поверовали у Искупитеља, добију спасење, које пружа само једно, понављам само једно средство – вера у Искупитеља?
Хришћани! Познајте Христа! Схватите да Га не познајете, да сте Га се одрекли сматрајући да је спасење могуће и без Њега, због некаквих добрих дела! Онај ко прихвата могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа; он пада, можда и не знајући, у тешки грех богохуљења.
Мислимо, дакле вели свети апостол Павле да ће се човек оправдати вером без дела закона(Рим. 3,28). Правда Божија(се јавила) кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божијв. А оправдавају се даром, блаходаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу(Рим. 3,22 24). Ви ћете приговорити: “Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела; он учи да је вера без дела – мртва”. Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Видећете да он захтева, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, дела вере, а не добра дела наше пале природе! Он захтева живу веру, која се утврђује делима новог човека, а не добрим делима пале природе, противним вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело у коме се пројавила вера праведника: то дело састојало ce у приношењу на жртву Богу свога сина јединца. Заклати свога сина за жртву – то никако није добро дело према схватању људске природе: оно је добро дело као испуњавање заповести Божије, као дело вере. Погледајте Нови Завет и уопште читаво Свето Писмо: наћи ћете да оно захтева испуњавање заповести Божијих, да се то испуњавање назива делима, да од тог испуњавања заповести Божијих вера у Бога постаје жива и делатна; без њих, она је мртва и као да је лишена сваког покрета. Напротив, наћи ћете да су добра дела пале природе, која потичу од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца – забрањена и одбачена! А управо се та добра дела Вама и допадају код незнабожаца и муслимана! Због тих (дела), мада су праћена одбацивањем Христа, Ви хоћете да им дате спасење. Чудно је ваше размишљање о здравом разуму! Због чега и са којим правом га налазите и видите код себе? Ако сте хришћанин, онда о том предмету треба да имате хришћанско схватање, а не неко друго, самовољно или покупљено ко зна где! Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, и да разум наше пале природе, каква год природна својства имао, колико год био изоштрен светском ученошћу, задржава оне особине која му је донео пад и остаје – лажно названи разум. Неопходно је одбацити га и препустити се руковођењу вере: уз то руковођење, кад дође време, због значајних подвига побожности, Бог ће Своме верном слуги даровати познање Истине или разум духовни. Тај разум можемо и треба да сматрамо здравимразумом: он је осведочена вера коју је тако лепо описао свети апостол Павле у једанаестој глави своје посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је – Бог. Оно се подиже на том тврдом камену и зато се не клати и не пада. Здрав разум како га ви називате, ми хришћани сматрамо само за болесни разум, толико помрачен и заблудео да се не може излечити другачије него одсецањем свих његових знања мачем вере и њиховим одбацивањем. А ако га будемо прихватили као здрав – и то на неком непознатом, климавом, неодређеном и стално променљивом основу – он ће, као такав, свакако одбацити и Христа. Искуство је то већ показало. Шта Вам говори ваш здрав разум? Да је признавање погибије добрих људи који не верују у Христа противно таквом разуму! И не само то! Погибија добродетељних противна је милосрђу тако Сведоброг Бића као што је Бог. Ви сте свакако имали откривење свише о том предмету шта је противно, а шта није противно милосрђу Божијем? He! Hero Вам то показује здрав разум. Да! Ваш здрав разум! Ипак, чак и уз Ваш здрав разум, одакле Вам то да сопственим ограниченим људским умом можете да схватите шта је противно, а шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите ми да изнесем следећу мисао: Јеванђеље, или Христово Учење, или Свето Писмо, или Света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може да зна о милосрђу Божијем, које надвисује свако умовање, сваку људску спознају и није јој доступно. Сујетно тумара људски ум када жели да ограничи безграничног Бога!.. Када тражи да објасни необјашњиво и да га потчини својим схватањима… Кога (да објасни и схвати)? Бога! Такав подухват је – сатански подухват! Себе зове хришћанином, а не познаје учење Христово! Ако из тог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог недокучив – онда иди у школу и слушај шта деца тамо уче! Њима професори математике објашњавају теорију бесконачног – да се оно као неодређена величина не потчињава законима којима се потчињавају ограничене величине, бројеви, и да резултати ту могу да буду потпуно супротни резултатима у области бројева. А ти хоћеш да одредиш законе деловања милосрђа Божијег, па кажеш: ово je у реду, а ово није! To je у складу или није у складу са твојим здравим разумом, са твојим појмовима и осећањима! Да ли из тога следи да је Бог обавезан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? Зар то захтеваш од Бога? Ето зачетка најнеразумније и крајње гордости! He криви суд Цркве за недостатак здравог разума и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само непоколебиво следи Божанско учење о делима Божијим, које је открио Сам Бог! Њена истинска чеда послушно иду за њом, просвећујући се вером и газећи разметљиви разум који устаје на Бога! Верујем да о Богу можемо да знамо само оно што Он благоизволи да нам открије! Када би постојао други пут Богопознања, пут који бисмо сопственим трудом могли да прокрчимо уму, онда нам откривење не би било даровано. Оно је дато зато што нам је неопходно. А сопствене измишљотине људског ума су сујетне и лажљиве.
Ви кажете “Јеретици су такође хришћани”. Одакле вам то? Зар ће неко ко себе назива хришћанином, а не зна ништа о Христу, у своме крајњем незнању одлучити да себе сматра истим таквим хришћанином какви су јеретици, и да свету веру хришћанску не разликује од проклете богохулне јереси? Другачије о томе размишљају истински хришћани! Многобројни зборови светих примили су мученички венац јер су више волели најљуће и предуге муке, тамницу и изгнанства, него да пристану на учешће у богохулном учењу јеретика. Васељенска Црква је јерес одувек сматрала за смртни грех, одувек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, туђ благодати и спасењу, да је у општењу са ђаволом и његовом погибли. Јерес је – грех ума, грех више ђавољи него људски, она је ћерка ђавола, његов изум, безбожност блиска идолопоклонству. Оци идолопоклонство обично називају “нечестијем”, a јерес “злочестијем”. У идолопоклонству ђаво од заслепљених људи узима божанско поштовање за себе, док у јереси заслепљене људе чини саучесницима свога главног греха – богохуљења. Ко са пажњом прочита “Деласа бора” лако ће се уверити да је карактер јеретика потпуно сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, несхватљиву гордост, уочиће да је њихово држање састављено од непрекидне лажи, да се предају различитим ниским страстима, видеће да се они, кад имају могућност, усуђују да почине све најужасније преступе и злочине. Нарочито је значајна њихова непомирљива мржња и крвожедност према чедима истинске Цркве! Јерес је повезана и са гневом срца, са страшним помрачењем и повређеношћу ума, и упорно се држи у души која је њоме заражена. Човеку је тешко да се исцели од те болести!
Свака jepec у себи садржи хулу на Духа Светога: она хули или на догмат о Духу Светоме, или на дејство Духа Светога, али свакако хули на Духа Светога. Суштина сваке јереси је – богохуљење. Свети Флавијан, Патријарх Константинопољски, који је крвљу запечатио исповедање истинске вере, изрекао је пресуду помесног Константинопољског сабора против јересијарха Евтихија следећим речима: “Евтихије, до сада јереј и архимандрит, потпуно је разоткривен како у своме прошлом деловању, тако и у садашњим својим тумачењима – у заблудама Валентина и Аполинарија, и у упорном следовању њиховом богохуљењу, тим пре што није послушао чак ни наше савете и поуке у вези са примањем здравог учења. Стога, плачући и уздишући због његове коначне погибељи, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа, да је Евтихије пао у богохуљење, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром; дајемо на знање свима који ће од сада беседити са њиме или га посећивати, да су и сами подвргнути одлучењу”. Ова пресуда је – образац општег мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; ову пресуду прихватила је читава Црква, она је потврђена на Халкидонском Васељенском сабору. Евтихијева јерес састојала се у томе што није исповедао две природе у Христу по ваплоћењу, како исповеда Црква, него је допуштао само Божанску природу. Ви ћете рећи: само то!.. Забаван је по своме недостатку истинског знања, али горко жалостан по својој суштини и последицама, одговор неког лица које је располагало влашћу овога света, упућен светом Александру, Патријарху Александријском, о аријанској јереси. Ово лице саветује Патријарха да сачува мир и да због неколико речи не уводи спорове, који су толико противни духу хришћанства; он пише да у Аријевом учењу не налази ништа за осуду: извесну разлику у реду речи само то! “Тај ред речи – примећује историчар Флери – у којима ‘нема ничег за осуду’, одбацује Божанство Господа нашег Исуса Христа”. Само то! Значи, руши целокупну веру хришћанску – само то! Занимљиво – све древне јереси, под различитим маскама које се мењају, тежиле су ка једноме циљу: оне су одбацивале Божанство Логоса и искривљавале догмат о Ваплоћењу. Најновије јереси понајвише теже да одбаце деловање Духа Светога: са ужасним хулама оне су одбациле Божанску Литургију, све Свете Тајне, све што је Васељенска Црква одувек сматрала за деловање Духа Светога. Они (јеретици) су то назвали људским установама, па и дрскије: сујеверјем, заблудом! Али наравно, Ви у јереси не видите ни разбојништво, ни лоповлук! Можда је само због тога не сматрате грехом? Овде одбачен Син Божији, тамо одбачен Дух Свети и похуљено на Њега – само то! Онај ко је прихватио и држи богохулно учење, ко богохули, а није разбојник, не краде и чак чини добра дела пале природе – он је диван човек! Како Бог може да одбије да га спасе? Сав узрок Ваше последње недоумице, као и свих других, јесте дубоко непознавање хришћанства! Немојте да мислите да је такво непознавање неважан недостатак! He! Његове последице могу да буду погибељне, нарочито данас, када су у оптицају безбројне књиге са хришћанским заглављем, а учењем – сатанским. Услед непознавања истинског хришћанског учења, лако вам се може догодити да лажну и богохулну идеју прихватите као истинску, да је усвојите, а заједно са њом да усвојите и вечну пропаст. Богохулник се не спасава! Већ и те недоумице, које сте представили у своме писму, представљају страшне сметње за ваше спасење. He играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно да плачете. Прихватите се читања Новог Завета и светих отаца Православне Цркве (никако не Терезе, Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква проглашава за свете); код Светих Отаца Православне Цркве изучите како правилно треба да се схвата Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Христа и хришћанство изучавајте из Светог Писма и живе вере. Пре но што наступи страшни час у који ћете морати да изађете пред Бога на суд, прибављајте себи оправдања, која Бог овде, посредством хришћанства, дарује свим људима. 6. 388-396
• Франциско Асишки, Игњатије Лојола и други подвижници латинства (по отпадању Западне Цркве од Источне), који ce у његовим недрима сматрају светима, отшелништвом су задобили најсилније демонске прелести. “Када је Франциско био уздигнут на небо – каже писац његовог житија – Бог Отац се, видевши га, на тренутак нашао у недоумици коме да укаже првенство: Своме Сину по природи, или сину по благодати – Франциску”. Има ли шта страшније и изопаченије од ове хуле, има ли шта жалосније од ове прелести?! 5. 69
• Забрањено је молити се за јеретике као за оне који припадају Цркви; стога за њих не треба ни вадити честице, које изображавају учешће у Цркви. Могуће је молити се за њихово обраћење. Ко има свога покојника, плаче за њим и моли се за њега. Злочинци заточени у тамници не могу се прихватати заступања других злочинаца. Господ јесте Љубав и толико жели да се сви спасу, да ми то не можемо ни да схватимо. Препустимо тој Љубави наше спасење и спасење свих других, a са своје стране, потрудимо се око онога што зависи од нас – око свога очишћења 6.159
 
ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА
 
• Опет ти пишем, верни сине Источне Цркве, речи искреног и благог савета. Те речи не припадају мени, него – Светим Оцима. Одатле потичу сви моји савети.
Чувај ум и срце од лажног учења. He разговарај о хришћанству са људима који су заражени лажним мислима; не читај књиге о хришћанству које су написали лажни учитељи. Истину прати Дух Свети. Он је – Дух Истине. Лаж прати и садејствује јој дух ђавола, који је лажов и отац лажи.
Онај ко чита књиге лажних учитеља неминовно се присаједињује лукавом и мрачном духу лажи. Нека ти се ово не учини чудно и невероватно; тако тврде светила Цркве – Свети Оци. “Нико да не чита, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, оно што не служи за угађање Богу. Ако некад по незнању и прочита тако нешто, нека се потруди да то што пре избрише из памћења читањем Божанског Писма, и то управо оних књига које понајвише служе спасењу његове душе, сходно њеном стању, стању које је досегао… A књиге које су томе противне никако да не чита. Зашто је потребно да прима духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се каквим речима бави, добија и особине таквих речи, мада неопитни то не виде онако како виде духовно опитни”.
Ако твој ум и срце ничим нису исписани, нека Истина и Дух напишу на њима заповести Божије и Његово духовно учење.
Ако си пак допустио да се таблице душе испишу и ишарају разноликим појмовима и утисцима, не разабирајући мудро и опрезно ко пише и шта пише, онда то што су туђи писци написали очисти покајањем и одбацивањем свега богопротивног. На твојим таблицама једини писац нека буде прст Божији.
Својим благочестивим и целомудреним животом припреми чист ум и срце за тог писца: тада ће се на таблицама твоје душе, приликом молитава и читања свештених књига, неприметно и тајанствено исписивати закон Духа.
Дозвољено ти је да читаш само оне књиге о религији, које су написали Свети Оци васељенске Источне Цркве. To Источна Црква захтева од својих чеда. Одређено је да се на Светој Тајни Исповести покајнику поставља питање да ли је читао јеретичке књиге.
А ако ти мнслиш другачије и налазиш да су заповести Цркве слабије утемељене од твојих размшшвања и размишљања теби сличних, онда више ниси син Цркве, него њен судија.
Називаш ме једностраним, недовољно просвећеним и претерано строгим? Само ти мени остави моју једностраност и све друге недостатке; више желим да уз те недостатке будем послушан Православној Цркви, него да уз сва умишљена савршенства будем паметнији и тако себи дозволим непослушност и одвајање од ње. Истинским чедима Источне Цркве мој глас ће бити пријатан.
Они знају да ако неко хоће да задобије небеску премудрост, онда мора да остави сопствену, земаљску мудрост, ма колико она вели ка била, да је се одрекне и да је сматра за оно што она јесте лудост(1. Кор. 3,19).
Земаљска мудрост је непријатељство против Бога. Она се не покорава Закону Божијем и не може да се покори (Рим. 8,7). To је њена особина од почетка; таква ће она остати до свога краја, када земља и дела што су на њој,укључујући и земаљску мудрост, буду изгорела (2. Пет. 3,10).
Света Црква дозвољава читање књига лажних учитеља само оним својим члановима чије су мисли и осећања срца исцељени и просвећени Духом Светим, и који увек могу да од истинског добра разликују зло које се претвара да је добро и скрива иза маске добра.
Велики угодници Божији, који су спознали слабост заједничку свим људима, плашили су се отрова јереси и лажи, те су стога врло брижљиво избегавали беседе са људима зараженим лажним учењем и читање јеретичких књига. Имајући пред очима пад најученијег Оригена, у расправама вичног Арија, красноречивог Несторија и других – који су били богати мудрошћу овога света, па су погинули услед претераног самопоуздања и умишљености – угодници Божији су спасење тражили и пронашли у бекству од лажних учења и најтачнијој послушности Цркви.
Духоносни, свети пастири и црквени учитељи читали су дела богохулних јеретика принуђени на то потребом читаве хришћанске заједнице. Они су силном и духовном речју разобличавали заблуде (јеретика) и објављивали свим чедима Цркве опасност сакривену у јеретичким делима, притајену иза дивних израза светости и побожности.
Али за мене и тебе неопходно је да се чувамо од читања књига које су сачинили лажни учитељи. Свакоме ко не припада Источној Цркви, јединој Светој, а ко је писао о Христу, о хришћанској вери и моралу, припада име лажног учитеља.
Реци: како је могуће дозволити себи читање свакојаке литерату ре, када те свака књига коју читаш води куд хоће, убеђује те да пристанеш на све за шта јој треба твоја сагласност, или да одбациш све што јој је потребно да одбациш?
Искуство показује како су погибељне последице недостатка мерила у избору литературе. Колико се међу чедима Источне Цркве може наћи најнедоследнијих, неправилних схватања о хришћанству, противречних учењу Цркве, схватања која поричу то свето учење схватања усвојених читањем јеретичких књига!
He љути се, друже мој, због упозорења која ти дајем, подстакнут тиме што ти заиста желим добро. Зар се отац, мајка и добар васпитач неће плашити за невино и неискусно дете, кад оно пожели да несметано улази у просторију у којој се поред хранљивих намирница налази и доста отровних материја?
Смрт душе је гора од смрти тела: умрли ће васкрснути и често смрт тела бива узрок живота за душу; напротив, душа умртвљена злом – жртва је вечне смрти. Душу може да убије једна мисао која у себи садржи неки облик богохуљења – префињен и сасвим неприметан за неупућене.
Доћи ће време, најављивао је свети апостол, када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4,3 4).
Нека те не заварава звучан наслов књиге, који обећава да ће дати хришћанско савршенство ономе коме је још потребна храна за децу; нека те не заварава ни лепота издања, ни слике, ни леп слог, ни то што је писац – наводно светитељ који је своју светост тобоже доказао многобројним чудесима.
Лажно учење се неће зауставити ни пред каквом измишљоти ном, ни пред каквом обманом, како би својим бајкама дало привид истинитости и тако лакше отровало душу.
Лажно учење је само по себи – већ обмана. Њиме је пре читаоца обманут – писац (2. Тим. 3,13).
Обележје истински и суштински душекорисне књиге је – свети писац, члан Источне Цркве, одобрен и признат од стране Свете Цркве. 1.112-116
• He читај никакве иноверне ауторе: код њих је Дух Свети замењен необузданом, распаљеном крвљу; они могу да одвуку у пропаст и одвлаче многе. Код њих нема Духа Светог; они имају свој дух мрачни, лажни дух тамне и горде јереси. 6. 286 (в. ДОГМАТИ)