NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA

 

ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA
 

 
I
 
IDOLOPOKLONSTVO
IKONE
IMANJE
IME BOŽIJE
ISKUŠENJA
ISPOVEDANJE
Ispovedanje Hrista, ispovedanje vere.
Ispovedanje usta
ISPOVEST
 


 
IDOLOPOKLONSTVO
(v. JERETICI, DEMONI)
 
IKONE
 
• Ikonopisac treba dobro da poznaje dogmate Pravoslavne Crkve i da vodi duboko pobožan život, jer je uloga ikone – da posredstvom likova poučava verni narod. Stoga ikone treba da saopštavaju istinite pojmove i osećanja dubokog poštovanja, tačnije – blagočestiva osećanja. U protivnom, ikona će delovati onako kako bi delovao propovednik koji je zaražen lažnim učenjem, ili koji poznaje samo književnost, a nema bogoslovska znanja. 6. 561
• Koliko treba da strada srce, pa i oči istinskog sina Pravoslavne Istočne Crkve, kada na mestu koje pripada svetim ikonama vidi – samo slike, često divno naslikane, ali gotovo uvek bez bogoslovskog znanja i osećaja. 6. 562-563 (a MOLITVA, MOLITVA ISUSOVA – Ikone)
 
IMANJE
 
• Jevanđelje pruža ispravno shvatanje materijalnog imanja; kada ga čovek usvoji, njegov razum i nevoljno uviđa koliko je ono ispravno. Zemaljsko imanje nije naša svojina, kako pogrešno misle oni koji o tome predmetu nikada nisu razmišljali: inače bi uvek bilo i zauvek ostalo naše. Imanje prelazi iz ruke u ruku, čime samo o sebi svedoči da se daje samo kao pozajmica. Imanje pripada Bogu, a čovek njime tek privremeno upravlja. Dobar upravitelj tačno ispunjava volju onoga ko mu je upravljanje poverio. Upravljajući materijalnim imanjem koje nam je privremeno povereno, potrudimo se i mi da njime upravljamo po volji Božijoj. Nemojmo ga upotrebljavati kao sredstvo za zadovoljavanje naših prohteva i strasti, kao sredstvo naše večne pogibli; upotrebimo ga u korist ljudi kojima je toliko potrebno, koji toliko stradaju, upotrebimo ga kao sredstvo za svoje spasenje. Onaj ko želi hrišćansko savršenstvo, u potpunosti ostavlja zemaljsko sticanje; oni koji žele da se spasu, treba da po svojim mogućnostima daju milostinju i da se uzdržavaju od zloupotrebe stečenog. 1. 89
• Oni koji poznaju Hristovo učenje svaki zemaljski dobitak smatraju za gubitak, jer odvlači od onoga što je jedino potrebno. 6. 210
 
IME BOŽIJE
(v. MOLITVA ISUSOVA – Ime Božije)
 
ISKUŠENJA
 
Čedo veli Sveto Pismo ako pristupaš služenju Gospodu Bogu, pripremi dušu svoju za iskušenje: upravi srce svoje i pretrpi. Sve što ti bude naneto primi, i u promenama srca tvoga budi dugotrpeljiv (Sir. 2,1 2,4).
Nevolje su oduvek bile znamenje izabranosti od strane Boga. Za patrijarhe, proroke, apostole, mučenike i prepodobne one su predstavljale znamenje Bogougodnosti. Svi sveti prošli su tesnim putem iskušenja i patnji, njihovim trpljenjem prineli su sebe kao blagoprijatnu žrtvu Bogu.
I danas ce po volji Božijoj svetim dušama dopuštaju različita iskušenja, kako bi se njihova ljubav prema Bogu otkrila u svoj jasnoći.
Ništa se sa čovekom ne događa bez saglasnosti i dopuštenja Božijeg.
Hrišćanin koji želi da sledi Gospoda našeg Isusa Hrista i da po blagodati postane sin Božiji, rođen od Duha, pre svega treba sebi da uzme za pravilo i neizostavnu obavezu dobrodušno trpljenje svih nevolja: i telesnih stradanja, i uvreda od ljudi, i demonskih kleveta, pa i pobune sopstvenih strasti.
Hrišćaninu koji želi da blagougodi Bogu, potrebno je pre svega trpljenje i tvrda nada u Boga. To oružje on neprestano treba da drži u duhovnoj desnici, jer će naš lukavi neprijatelj, đavo, sa svoje strane upotrebljavati sva sredstva kako bi nas u nevolji gurnuo u uninije i ukrao nam nadu u Gospoda.
Bog na Svoje istinske sluge nikada ne dopušta iskušenje koje prevazilazi njihove snage. Veran je Bog –kaže sveti apostol Pavle- koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti(1. Kor. 10,13).
Ćavo, kao stvorenje i sluga Božiji, ne kinji dušu onoliko koliko hoće, nego koliko mu Bog dopusti.
Ako je ljudima poznato koliki teret može da podnese različita tegleća marva, onda tim pre beskonačna Premudrost Božija zna kolika mera iskušenja odgovara svakoj duši.
Grnčar zna koliko vremena treba da drži u ognju glinene posude, jer ako ostanu duže pucaju, a ako ne ostanu dovoljno dugo nisu pogodne za upotrebu; tim pre Bog zna koje snage i stepena treba da bude oganj iskušenja za slovesne sasude Božije – hrišćane, kako bi postali sposobni da naslede Carstvo Nebesko.
Dete nije u stanju da obavlja neki ozbiljan posao: ono nije u stanju da upravlja kućom, da obrađuje zemlju i da se bavi drugim uobiča jenim zanimanjima. Tako često i duše, kada već učestvuju u Božanskoj blagodati, ali nisu iskušane nevoljama koje donose zli duhovi, nisu osvedočene tim nevoljama, ostaju u detinjem uzrastu i, da tako kažemo, nesposobne za Carstvo Nebesko.
Ako li ste bez karanja koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi kaže apostol (Jevr. 12,8).
Iskušenja i nevolje šalju se čoveku radi njegove koristi: duša koja je njima obrazovana postaje jaka i časna pred Gospodom svojim. Ako pretrpi sve do kraja u nadi na Boga, onda ne može da bude lišena dobara koja su joj obećana Duhom Svetim i potpunog oslobođenja od strasti.
Duše su izložene raznim nevoljama – javnim, koje im donose ljudi, ili tajnim, od komešanja nedoličnih pomisli u umu, ili pak telesnim bolestima – i ako sve to pretrpe do kraja, onda bivaju udostojene venaca istih kao što su mučenički, i smelosti (pred Bogom) jednake njihovoj. 1. 348-349
• Na vaše sadašnje iskušenje, kao i na ona koja ubuduće mogu da se pojave, ne obraćajte naročitu pažnju, nego pazite da ga podnesete sa trpljenjem i blagodarnošću, moleći se za one koji su vas uvredi li i tražeći njihove molitve. Iskušenja se ne treba plašiti, jer Bog je Onaj Koji ih pušta na nas i Koji nas u njima čuva. Prema iskušenjima treba imati simpatiju i revnost; jer njima se na našim dušama izobražava Krst Hristov, njima se čuvamo od poroka, njima ce čuvamo u dobrodeteljima i samo uz njih daje se blagodat. 6. 210-211
• Sveti Oci rasuđuju da onaj ko veruje u to da Bog upravlja sudbinom svih ljudi, svako iskušenje prima kao svoje, jer Božije upra vljanje ne može da bude ni pogrešno, ni nepravedno. 6. 237
• He obraćaj pažnju na svoja iskušenja: ona su prolazna, neće potrajati zauvek. Ko obraća pažnju, uznemiriće se i naravno, lako može da padne u uninije ili iznemoglost. 6. 822
• Treba trpeti, trpeti i trpeti, i iznova trpeti, i opet trpeti: jer samo onaj ko pretrpi do kraja biće spasen. Usled netrpljenja iskušenja se udvostručavaju… Znaj da Promisao Božiji svime upravlja. Veliki Pimen je govorio da se vera sastoji u tome da prebivamo u smirenju. 6. 829
• Vi i sami znate – gde god živite na zemlji, treba da podnosite iskušenja. Čini se da nas iskušavaju ljudi, ali oni bez Promislitelja ne bi mogli ni da nas dotaknu. Tako ćemo u našim nevoljama da se predajemo volji Tvorca našega i da smatramo kako nevolje i zaslužujemo – pa ćemo biti mirni.
Izlazak iz iskušenja nije promena mesta, nego predavanje sebe volji Božijoj i samoukorevanje, a od toga trpljenje. „Kad budemo sa svim klonuli od iskušenja i zaroptali na njih, nalazimo ce u opasnosti da postanemo bogoborci rekao je jedan sveti otac jer očigledno ustajemo protiv dopuštenja Promisla Božijeg na nas, koji radi naše velike koristi i izlečenja dozvoljava da budemo iskušani“. 6. 69
• Budi širokogrud: sva iskušenja su samo strašila za one koji ne veruju i gledaju jedino telesnim očima. 6.141
• Život hrišćanina na zemlji je lanac stradanja Treba se boriti sa svojim telom, sa strastima, sa duhovima zlobe. U toj borbi je naša nada. Naše spasenje je Bog naš. Pouzdajući ce u Boga, sa trpljenjem treba da nosimo breme borbe. Iskušenja kao da melju čoveka, pretvarajući zrno u brašno. Ona nam se dopuštaju po Promislu Božijem, na našu veliku duševnu korist; od njih ćemo dobiti srce skrušeno i smireno koje Bog neće prezreti. 6. 555
A zar Bog– svedoči Sin Božiji – neće odbraniti izabranike Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti(Lk. 18,7 8). Ovde pod rečju oklevatitreba podrazumevati dopuštenje Božije da čovek izvesno. vreme, radi svoje koristi, bude iskušavan grehom koji u njemu živi, kao i od strane duhova zlobe. „Knez ovoga sveta kaže sveti Makarije Veliki – za mladence po duhu predstavlja palicu koja kažnjava (urazumljuje) i bič koji nanosi rane; ali, kako je gore rečeno, on im time, kinjeći ih i iskušavajući ih, priprema veliku slavu i čast… Preko njega se ustrojava jedno veliko delo spasenja, kao što je negde rečeno: ‘zlo, koje ima zlo za cilj, potpomaže dobru’. Za dobre duše, koje imaju dobru volju, i ono što je naoko najžalosnije, pretvara se na kraju u dobro, kako svedoči i sam apostol: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro(Rim. 8,28). Toj palici za kažnjavanje dopušteno je da deluje sa ciljem da pomoću nje sasudi budu ispitani kao u užarenoj peći i da bi dobri postali još tvrđi, a loši, koji ne izdrže silu ognja, da pokažu svoju sklonost ka pucanju. On, to jest đavo, budući stvorenje i sluga Božiji, ne iskušava onoliko koliko misli da bi trebalo i ne kinji onoliko koliko bi hteo, nego koliko mu dozvoli i dopusti ruka Božija. Znajući tačno stanje svih ljudi i to koliko ko ima snage, Bog svakome toliko i dopušta da bude iskušan. Veran je Bog Koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti(1. Kor. 10,13)“.
Razlog što Bog dopušta podvižniku da bude iskušavan od strane duhova zlobe sastoji ce u tome što je čoveku neophodno da tačno i detaljno pozna svoj pad, bez čega ne može kako treba da pozna i prihvati Iskupitelja. Neophodno je poznati sopstvenu palu prirodu, njene sklonosti i delovanje koje joj je svojstveno, kako kasnije, po primanju blagodati Duha Svetoga koju pruža Iskupitelj, ta blagodat ne bi bila upotrebljena na sopstveno zlo i kako njena dejstva ne bi bila pripisana sebi, nego da čovek bude njen dostojan sasud i oruđe. Sveti Grigorije Sinait veli: ‘Ako čovek ne bude napušten i poražen i savladan, ako se ne potčini svakoj strasti i pomisli, i ako, duhovno pobeđivan, ne bude ostavljen bez ikakve pomoći, od Boga ili bilo koga drugog, pa usled toga gotovo padne u očajanje, jer je iskušavan sa svih strana on neće moći da dođe u skrušenost duha i da sebe smatra manjim od svih, poslednjim slugom svima, kao onaj koji je potčinjen demonima koji ga muče i pobeđuju. To je – Božijim Promislom pažljivo dopušteno kažnjavajuće smirenje, za kojim Bog odmah daruje i drugo, uzvišeno, koje je Božanska sila što deluje Bogom i Njime sve savršava; nju čovek u sebi vidi kao oruđe i tim oruđem savršava čudesa Božija“. Tako se objašnjava taj čudesan prizor koji predstavljaju sveti Božiji: kao sasudi Duha Svetoga, oni su ujedno videli, priznali i ispovedili sebe kao najveće grešnike, koji zaslužuju i prolazne i večne kazne. Oni su dobro poznali i izučili svoju palu prirodu, u kojoj nema ničeg neuprljanog, te su stoga svako dobro koje se preko njih savršavalo potpuno uvereno pripisivali blagodati Božijoj koja ce u njih uselila, stalno se plašeći da iz pale prirode ne ponikne kakva pomisao ili osećanje kojim bi uvredili Duha Svetoga. Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode nije koristan za čoveka. Sveti Makarije Veliki primećuje da „duše koje su već postale pričasnice Božanske blagodati, koje su preispunjene nebeskom sladošću i naslađuju se duhovnim spokojstvom, ali nisu osvedočene i iskušane patnjama što ih nanose zli duhovi, neretko prebivaju, da tako kažemo, u detinjem uzrastu i nisu sposobne za Carstvo Nebesko. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili kaže Božanstveni apostol – onda ste kopilad a ne sinovi(Jevr. 12,8). Stoga se i iskušenja i nevolje čoveku šalju radi njegove koristi, kako bi duša ispitana njima postala čvršća i časnija pred Gospodom svojim. Ako ona pretrpi do kraja sa nadom na Gospoda, onda ne može da ne dobije blaga obećana Duhom Svetim i potpuno oslobođenje od zla strasti“. 2. 372-374
• Prepodobni Marko Podvižnik je rekao: „Kad iskušenje dođe, ne traži kako je i od koga došlo, nego traži da ga podneseš sa blagodarnošću“. Rasuđivanje koje prepodobni Marko zabranjuje samo uznemirava dušu i pomaže da u njoj bude posejano seme mržnje i zlopamćenja prema bližnjima, dok blagodarenje Bogu za poslato iskušenje dušu uvodi u luku vere, miri sa bližnjima i služi kao povod za duhovnu radost. 6. 706-707
• Iskušenja se pojavljuju iz sledeća četiri izvora: iz naše pale prirode, iz sveta, od ljudi i od demona. Pravi izvor iskušenja je jedan – naša pala priroda. Kada se priroda ne bi nalazila u stanju pada, onda se ni zlo ne bi pojavilo u nama, niti bi sablazni sveta imale bilo kakav uticaj na nas, ljudi ne bi ustajali jedan protiv drugog, a pali duhovi ne bi imali povoda i prava da nam se približavaju. Zato Sveto Pismo i kaže: Hego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara (Jak. 1,14).
Beskonačna dobrota i premudrost Božija uredila je za one koji se spasavaju to, da sva iskušenja, kakva god bila, donose najveću korist istinskim slugama i služiteljima Božijim, silno im pomažući u delu spasenja i duhovnog napredovanja. Zlo nema dobar cilj, ono ima samo zao cilj. No, Bog je tako čudesno uredio delo našeg spasenja, da zlo koje ima zao cilj i deluje u nameri da povredi slugu Božijeg kako u vremenu tako i u večnosti, pogoduje time njegovom spasenju. Spasenje, kao duhovna tajna, čini čoveka pričasnikom Božanskog dobra i nedokučivo je za zlo, koje je slepo u odnosu na Božansko dobro, jer mu je ono potpuno strano, nego razumeva samo svoje, to jest ili samo zlo, ili dobro pale prirode koje je sa zlom pomešano i zatrovano njime. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Zlo sa lošom namerom pomaže dobru“ (Beseda 6, gl. 6). I apostol Pavle je rekao: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro.
Pala priroda, ispuštajući iz sebe greh u različitim oblicima tu se podrazumeva ne greh na delu, nego u pomislima, u osećajima srca i tela – suprotstavljajući se Jevanđelju, pruža podvižniku, u svetlosti Jevanđelja, opitno i detaljno poznanje pada, kako njegovog sopstvenog, tako i onoga koji je zajednički svim ljudima, pruža mu opitno poznanje neophodnosti Iskupitelja, pruža mu opitno poznanje da Jevanđelje leči i oživljava dušu, i donosi smiren i skrušen duh, koji ce u podvižniku zacaruje usled sagledavanja bezbrojnih svojih rana i slabosti koje je pojedincu i ljudskom rodu doneo pad. Otrov greha koji je padom ušao u svakog čoveka i nalazi ce u svakom čoveku, po Promislu Božijem u onima koji se spasavaju deluje na njihovu veliku i suštinsku korist. Svet koji iskušava podvižnika, pruža mu opitno poznanje kako je promenljiv i varljiv zemaljski život, i da se sve što je u njemu slatko i željeno i veliko, okončava prazninom i tugom; od tih opitnih saznanja podvižnik zadobija ravnodušnost prema zemaljskom životu, prema svome prenoćištu – zemlji, i prema svemu što se među sinovima sveta na njoj ceni, ustremljuje poglede svoga uma i srca ka večnosti i počinje da se najusrdnijim molitvama zalaže kod Boga za svoju zagrobnu sudbinu.
Ljudi koji iskušavaju podvižnika pružaju mu mogućnost da postane izvršilac najuzvišenijih zapovesti Jevanđelja, zapovesti o ljubavi prema neprijateljima. Ljubav prema neprijateljima je viši stepen ljubavi prema bližnjem, koju je Jevanđelje dalo kao zakon. Onaj ko dostigne ljubav prema neprijateljima, dostigao je savršenstvo u ljubavi prema bližnjem i njemu su se, sama od sebe, otvorila vrata ljubavi prema Bogu.
To podvižnik ne bi mogao da postigne kada ne bi bio podvrgnut različitim iskušenjima od ljudi, i kada usled iskušenja ne bi iz sebe izbacio, kao pod dejstvom očišćujućeg leka, svu zlobu i gordost, kojima je zaražena pala priroda.
Iskušenja od lukavih duhova obično bivaju dopuštena posle obučavanja u iskušenjima od pale prirode, sveta i ljudi. Lukavi duhovi najpre podržavaju palu prirodu u borbi protiv jevanđelskog učenja, ili pak uzimaju učešće u iskušenjima koja podvižniku donose sablazni sveta ili ljudi; na kraju, u svoje vreme, po naročitom dopuštenju Božijem, lično započinju borbu protiv sluge Hristovog, uvodeći ga u veliki podvig. Pobednik u toj borbi ovenčava se naročitim darovima, kao što se može videti iz životopisa prepodobnog Antonija Velikog, prepodobnog Jovana Mnogostradalnog i drugih svetih inoka. Ako ne stupi u borbu sa duhovima i ne izdrži je kako treba, podvižnik ni u ovom ni u budućem veku neće dostići potpunu slobodu od robovanja njima. Oni koji su napustili zemaljski život u takvom stanju (robovanja) ne mogu da ne budu podvrgnuti demonskom mučenju na vazdušnim mitarstvima. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Duše koje nisu iskušane patnjama što ih nanose zli duhovi još prebivaju u detinjem uzrastu i, da tako kažem, nesposobne su za Carstvo Nebesko“.
Zlo je razlog svih patnji i iskušenja. Ali premudrost i svemoć Božija razlog su što iskušenja deluju spasonosno na duše služitelja Božijih, pružajući im mogućnost da izvršavaju najuzvišenije je vanđelske zapovesti, da uzevši krst svoj slede Hrista i postanu najbliži učenici Gospodnji. Naprotiv, na sinove pogibli patnje i iskušenja deluju pogibeljno! Zlo ih obara, oni ne umeju da ga pobede i svoje ranije prestupe zakona dopunjavaju novim prestupima. Tako je jedan od razbojnika raspetih pored Gospoda, svoje zločine dopunio bogohuljenjem (Lk. 23,39). Svemoć i premudrost Božija uzrok su tome što zlo, delujući jedino sa zlom namerom i ciljem, nesvesno ispunjava planove Promisla Božijeg. Tako je jevrejsko duhovništvo, pokretano zavišću i mržnjom prema Bogočoveku, progonilo Gospoda tokom čita vog Njegovog zemaljskog života i priredilo My sramnu smrtnu kaznu. Ali to duhovništvo je, po beskonačnoj Božijoj premudrosti i svemoći, bilo slepo oruđe Promisla Božijeg koji se sastojao u tome da je svesveti Hristos, postradavši radi krivice ljudskog roda, Svojim stradanjima iskupio ljudsku krivicu i za sve koji hoće da se spasu odredio spasonosni krsni put što uzvodi na nebo (Dap. 3,18). Zlo postaje takvo oruđe Božije u odnosu na sve služitelje Božije, ne dobijajući iz toga ništa za sebe; zlo, koje na podsticaj Božiji u svome neznanju pomaže dobru, za sebe i za one koji ga savršavaju ne prestaje da bude to što jeste – zlo. Sluge Božije! Znajte pouzdano da nevolje koje vam se dogode ne dolaze same od sebe, nego po dopuštenju Božijem i potrudite se na svaki način da ih podnosite sa trpljenjem i dugotrpljenjem, prinoseći za njih slavoslovlje i blagodarenje Bogu! Znajte da onaj ko se protivi nevoljama i hoće da udalji od sebe put patnji, deluje protiv svoga spasenja i u svojoj zaslepljenosti teži ka tome da razori poredak i način spasenja koji je Bog ustanovio za sve sluge Svoje. 5.144-147 (v. PONIŽENJA, PATNJE, MOLITVA GOSPODNJA)
 
ISPOVEDANJE
 
Ispovedanje Hrista, ispovedanje vere.
(v. OBREDI, DOBRO)
 
Ispovedanje usta
 
U stvarima vere od suštinske je važnosti ispovedanje usta: veliki zakonodavac Izrailjaca, Bogovidac Mojsije, samo što je sa izvesnom primesom sumnje izgovorio reči o stvari vere, bio je lišen ulaska u obećanu zemlju (Bro. 20,10-12).
Učenik jednog egipatskog pustinjaka, čim je razgovarajući sa Jevrejinom u svojoj prostoti izgovorio dvosmislene reči o hrišćanskoj veri, odmah je od njega odstupila blagodat Krštenja (Žitije prepodobnog Pajsija Velikog. Četi Mineji, 19 jun).
Crkvena istorija saopštava da su u prvo vreme hrišćanstva, u doba gonjenja, neki neznabošci pritvorno, u šali i uz podsmehe, proiznosili usmeno ispovedanje Hrista, kada ih je iznenada osenila blagodat Božija: od okorelih neznabožaca u trenu su se pretvorili u revnosne hrišćane (da bi potom postali mučenici) i svojom krvlju zapečatili ispovedanje koje je isprva izgovoreno kao bogohuljenje (Stradanje svetog mučenika Filimona, Četi Mineji, 14. decembar). 1. 502
Srcem se veruje za pravednost– potpuno tačno rekao je apostol – a ustima se ispoveda za spasenje. Potrebno je ispovedanje pravde ustima, a kad je moguće i na delu. Pravda ispoveđena rečima i delima kao da se ostvaruje i postaje nešto što čoveku pripada. Pošto je stvarna – ona je pouzdani zalog spasenja. 6. 436-437
 
ISPOVEST
 
• Sveta Pravoslavna Crkva smatra da nema ljudskog greha koji Krv Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista ne bi mogla da opere. Koliko god puta da se ponovi ljudski greh – Krv Bogočoveka može da ga opere. Gresi čitavog sveta ništa ne znače pred svesvetom Krvlju očovečenog Gospoda, koja je radi nas prolivena. On bi ranjen za gpexe naše i mučen za naša bezakonja; kazna beše na Njemu radi našeg mira, ranom Njegovom mi se iscelismo(Is. 53,5). Neisceljen ostaje samo onaj ko sam odbacuje iscelenje i spasenje, darovano njemu i svim ljudima. Milost Božija se tako obilno izlila na nas, da i najteži greh, koji čovek ponovi hiljadu puta, može da bude izbrisan čovekovim pokajanjem. 6. 383
• Zbog teških stradanja koja su dopuštena na ovaj naraštaj, Gospod sa naročitom blagošću oprašta njegova sagrešenja. 6. 518
• „Duša koja zna da je obavezna da ispoveda svoje grehe – kaže sveti otac (prepodobni Jovan Lestvičnik) – samom tom mišlju, kao uzdom, uzdržava se od ponavljanja pređašnjih sagrešenja; naprotiv, neispoveđeni gresi, kao da su učinjeni u mraku, lako se ponavljaju“.
Ispovedanjem grehova raskida se prijateljstvo sa gresima. Mržnja prema gresima je obeležje istinskog pokajanja i oddučnosti da se vodi život ispunjen dobrodeteljima (vrlinskim delima).
Ako si stekao naviku na grehe, onda ih češće ispovedaj – i brzo ćeš se osloboditi robovanja grehu, lako i radosno sledićeš Gospoda Isusa Hrista.
Kad neko stalno izdaje svoje prijatelje oni postaju njegovi neprijatelji i udaljavaju se od njega kao od izdajnika koji zaista želi da ih uništi; kad neko ispoveda svoje grehe, oni odstupaju od njega, jer gresi počivaju i jačaju na gordosti pale prirode, a ne trpe razobličavanje i sramotu.
Kad neko u nadi na pokajanje dozvoljava sebi da dobrovoljno i namerno greši, on postupa podlo prema Bogu. Takvoga neočekivano stiže smrt i ne daje mu se vreme za koje računa da će ga posvetiti dobrim delima.
Svetom Tajnom Ispovesti odlučno se očišćuju svi gresi učinjeni rečju, delom i pomišlju. Da bismo izbrisali iz srca grehovne navike koje su ce u njemu dugo ukorenjivale, potrebno je vreme, potrebno je neprestano prebivanje u pokajanju. Neprestano pokajanje sastoji se u postojanoj skrušenosti duha, u borbi sa pomislima i osećanjima kroz koje se pokazuje grehovna strast skrivena u srcu, u obuzdavanju telesnih čula i stomaka, u smirenoj molitvi, u čestoj ispovesti. 1. 99-100
Uz odlučno otkrivanje sagrešenja učinjenih delima, rečima i pomislima, za jednu godinu može se napredovati više nego pomoću drugih podviga za deset godina, pa makar to bili i najteži podvizi. Zato se đavo i bori tako silno protiv ovog spasonosnog delanja. 6. 242
• He bih vam savetovao da se upuštate u detaljno i precizno prosuđivanje vaših grehova i grehovnih osobina. Saberite ih sve u jedan sasud pokajanja i bacite u bezdan milosrđa Božijeg. Detaljno ispitivanje sopstvenih grehova nije za čoveka koji vodi svetski život; ono će ga samo gurati u uninije, nedoumicu i uznemirenost. Bog zna naše grehe; budemo li stalno Njemu pribegavali u pokajanju, on će postepeno isceliti i samu našu ogrehovljenost, to jest grehovne navike i svojstva srca. Grehe učinjene rečju, delom i saglasnošću pomisli, na ispovesti treba saopštiti duhovnom ocu; a u fino razmatranje duhovnih svojstava, ponavljam, svetski čovek ne treba da se upušta; to je zamka koju je postavio lovac na naše duše. Prepoznaje se po tome što u nama proizvodi nemir i malodušnost, mada je spolja obučena u privid dobra. 6. 352
• Bog nam je dao pokajanje kao pomoć našoj slabosti. Ah, kako je raznolika i velika naša slabost! Neki čovek mrzi svoj greh, ali je na njega toliko navikao i nema snage da mu se suprotstavi, da, primoravan silom te nadmoćne navike, ne prestaje da pada u greh koji mrzi. Pristanište za nesrećnog slugu greha jeste – pokajanje. Koliko god puta mu se dogodi da podlegne duhovnom brodolomu – on može da uđe u to pristanište i u njemu popravi razbijenu lađu duše. Crkvena istorija je sačuvala sledeći razgovor između nekog monaha koji je stradao od greha i jednoga od najvećih ugodnika Božijih, koji je obilovao duhovnim darovima, pa je zbog tog obilja dobio ime Veliki. Brat je upitao prepodobnog Sisoja Velikog: „Oče! Šta da radim? Pao sam“. Starac mu je odgovorio: „Ustani“. Brat mu je rekao: „Ustao sam, i opet pao“. Starac je odgovorio: „Opet ustani“. Brat upita: „Dokle ću ustajati i padati?“ Sisoje Veliki odgovori: „Dok ne budeš uzet iz ovog života“. Treba pretpostaviti da je ugodnik Božiji takav odgovor dao čoveku koji je imao nesrećnu naviku na greh, naviku koja kao da je nesavladiva. Mogu se sresti ljudi koji su podlegli takvoj nesreći. Reč „pao“ pokazuje da je greh toga brata bio težak, smrtan.
Ipak, treba znati da je Bog dao pokajanje samo kao pomoć našoj slabosti, a nikako radi povlađivanja grehu. Dar Božiji ne treba upotrebljavati na zlo, već se prema njemu valja ophoditi veoma pobožno, razborito i oprezno. „Ko u nadi na pokajanje ponavlja svoje grehe rekao je sveti Isak Sirijski – taj se drži lukavo prema Bogu; takvoga zadesi iznenadna smrt“. Treba se veoma brižljivo čuvati od pada u sve grehe uopšte, i velike i male, kao od izražavanja neprijateljstva protiv Boga. 6. 383-395
• Uoči ispovesti, između dobrih pomisli, imali ste i pomisao detaljnog obračunavanja, hteli ste da na ispovesti kažete sve, hteli ste da se obračunate sa Hristom, hteli ste da My više ne budete dužni! Zato ste sa ispovesti izašli noseći u sebi osećaj nezadovoljstva, a lukava pomisao, koja vas je podsticala na detaljno obračunavanje, počela je da vas uznemirava govoreći: „Na ispovesti nisi rekla sve“. Proverite. Na ispovesti govorimo ono što vidimo u sebi, ali neuporedivo veći broj grehova ne vidimo, usled čega mnoštvo naših znanih i neznanih grehova bacamo u more dobročinstava Hristovih, pa posle Svete Tajne Ispovesti osećamo zadovoljstvo i spokojstvo ne zbog naših dela, nego zbog Hristovog milosrđa – pri čemu ostajemo Njegovi dužnici sa neotplativim dugom. 6. 586-587
• Kad neko čisti sobu, ne bavi se ispitivanjem prljavštine, nego sve skupi na gomilu i izbaci napolje Tako postupaj i ti. Ispovedaj svoje grehe duhovniku, i samo to; a u njihovo razmatranje se ne upuštaj. Sveti oci to strogo brane onima koji nisu u stanju da pravilno ispituju sebe: takvo ispitivanje zbunjuje, dovodi do raslabljenosti i rastrojstva. Čuvaj se grehova, pokaj se za one koji su učinjeni po slabosti ili u zanosu i ne dozvoli sebi da, kajući se, dođeš u nedoumicu i padneš u uninije; a bezgrešnost od sebe ne očekuj. 6. 755
• Grešni potomče Adamov, budi hrabar! Svetlost je zasijala u tvojoj tamnici: Bog je sišao u daleku zemlju tvoga izgnanstva, kako bi te uzveo u tvoju višnju otadžbinu koju si izgubio. Hteo si da poznaješ dobro i zlo – On ti ostavlja to znanje. Hteo si da postaneš kao Bog i zbog toga si po duši postao sličan đavolu, a po telu sličan skotovima i zverima – sjedinjujući te sa Sobom, Bog te čini bogom po blagodati. On ti prašta grehe. I ne samo to! On vadi koren zla iz tvoje duše, samu grehovnu zarazu, otrov koji je u tvoju dušu uneo đavo, i daruje ti lek za ceo put tvoga zemaljskog života, za iscelenje od greha, koliko god puta da si se po svojoj nemoći njima zarazio. Taj lek je – ispovedanje grehova. Hoćeš li da svučeš starog Adama, ti koji si svetim krštenjem već obučen u novog Adama, ali si sopstvenim bezakonjima uspeo da u sebi oživiš staro i smrt, da zaglušiš život, da ga učiniš polumrtvim? Hoćeš li – pošto si se potčinio grehu, privučen k njemu nasiljem navike – da povratiš sebi slobodu i pravednost? Pogruzi se u smirenje! Pobedi sujetni stid koji te je naučio da se licemerno i lukavo praviš pravedan i da time čuvaš i jačaš u sebi duševnu smrt. Izbaci greh, postani neprijatelj greha time što ćeš ga iskreno ispovedati. Taj lek treba da prethodi svim ostalim; bez njega će lečenje molitvom, suzama, postom i svim drugim sredstvima biti nedovoljno, nezadovoljavajuće, nepouzdano. Pođi, gordeljivče, tvome duhovnom ocu, da kod njegovih nogu pronađeš milosrđe Oca Nebeskoga! Samo iskrena i česta ispovest može da oslobodi od grehovne navike i da pokajanje učini plodonosnim, a ispravljanje čvrstim i istinitim. 1. 169-170
• Pokajanje je svemoćno, kao ustanova Svemoćnog Boga. Nema greha koji bi opstao pred licem pokajanja. Ono je – dar paloj ljudskoj prirodi; ono je – ostatak naše prvobitne neporočnosti, kao svest o toj neporočnosti i tuga zbog njenog gubitka; ono je – vapaj krštenja; ono je veza zemlje sa nebom, lestvica ka nebu. Njime se očišćuje i briše svaki greh. Čak i ako si obremenjen najtežim sagrešenjima, nipošto nemoj oklevati da pristupiš pokajanju. Neizmerni okean guta jednako i vodu široke reke, koja je veličanstveno protekla kroz mnoge zemlje, i skromne struje jedva primetnog potočića; tako u bezdanu blagosti Božije iščezavaju teški gresi uporedo sa najmanjim, beznačajnim pregrešenjima Neka te u to uveri i (jevanđelska priča o) petsto i pedeset dinara koji su jednako oprošteni: jer zajmodavac je beskonačno bogat, a dužnici svi siromašni (Lk. 7,41-42). I mali greh ostaje neizbrisan ako onaj ko je sagrešio nije mario da se za njega pokaje jer ga je smatrao nevažnim; a veliki greh putem pokajanja biva potpuno izbrisan, po neograničenoj blagosti i svemoći Božijoj. Seti se svetog Davida koji je pao u preljubu i ubistvo. U dušu pravednika neprimetno se uvukla lenjosg, od lenjosti se rodilo nečuvanje telesnih čula, pogled koji nije čuvan iznenada se sreo sa predmetom sablazni, predmet sablazni je u osvećenoj duši probudio prestupničku želju, za žaljom je usledilo prestupničko ispunjenje, a za učinjenom preljubom usledio je stid sujete. Stid kojim se ljudska gordost postidela greha, rodio je novu prestupničku želju, želju da se greh sakrije, želju da se sačuva maska pravednosti pred ljudima. Zbog toga je počinjeno ubistvo. Dugo je David bio uporan i bezosećajan, kao da nije kriv ni za kakav greh. Bilo je potrebno razobličenje od Samog Boga. Prorok Natan je po zapovesti Božijoj razobličio grešnika i čim je David rekao: Sagreših Gospodu, stigao je odgovor od Gospoda: Gospod uzima sagrešenje tvoje(2. Car. 12,13). Svemoćno pokajanje spasilo je čitave gradove i carstva, ukidalo je presude koje je Gospod već doneo. Tako je mnogoljudni grad Ninevija, koji je prorok Božiji osudio na uništenje, svojim iskrenim pokajanjem odvratio nesreću, i uzalud je prorok nedaleko od Ninevije čekao njenu propast i ispunjenje svoga proroštva! Tako je bezbožnom izrailjskom caru Ahavu, pokloniku idola a progonitelju i ubici poštovalaca istinskog Boga, već bila određena kazna i tu kaznu mu je već objavio veliki Ilija, kada se Ahav sakrušio i prosuo suze, iako je ostao u svojoj bezbožnosti. No, to kratkotrajno sakrušenje, te male suze, nisu ostale bez dejstva. Jesi li video kako se Ahav ponizio preda mnom? – rekao je Gospod proroku Iliji – Zato što se tako ponizio preda mnom, neću pustiti onoga zla za njegoea života; nego za sina njegova pustiću ono zlo na dom njegov (3. Car. 21,29). Čitavo Sveto Pismo i sva crkvena istorija puni su bezbrojnih primera kojima se dokazuje velika sila pokajanja. „Neki razbojnik – priča Paladije u Lavsaiku – bio je uhvaćen na delu i doveden u Arsenait, grad u Tivaidi. Posle mnogih muka osudi li su ga na odrubljenje glave. Kada je sa vojnicima pošao izvan grada, na mesto zločina koje se nalazilo šest stadija daleko, za njim je pošao i nepoznati monah koji je želeo da gleda izvršenje kazne. Videvši monaha kako ide za njim, razbojnik mu reče: Avvo! Zar ti nemaš keliju i svoja posla?’ Monah odgovori: ‘Imam’. Razbojnik će na to: ‘Pa što onda ne sediš u keliji i ne plačeš zbog svojih grehova?’ Monah odgovori: ‘Brate! Ja sam veoma lenj, moja duša nema skrušenosti, zato sam pošao da gledam kako ćeš umreti. Možda uz pomoć tog prizora dođem do skrušenosti’. Tad mu razbojnik reče: Avvo! Sedi, Boga radi, u svojoj keliji, blagosiljaj i hvali Spasitalja Hrista. Od vremena kada se On vaplotio i umro za nas grešne, čovek više ne umire'“. Evo i druge, jednako dirljive i poučne povesti: „Blizu nekog grada živeo je zatvornik koji je od Boga imao dar prozorljivosti. U tom gradu bila je jedna bludnica, poznata svim njegovim žiteljima. Jednom zatvornik vide svetli put kako se prostire ka nebu od ženskog mana stira koji se nalazio u gradu, a tim putem ide duša u velikoj radosti, vođena Anđelima, i približava se dverima nebeskim. On posla učenika u manasgir da sazna ko se to tamo upokojio. Po povratku, učenik donese vest da se u manastiru niko nije upokojio, nego je samo pred vratima manastira iznenada skončala poznata bludnica, koja je iz grada došla onamo. Našavši se u nedoumici, zatvornik poče da se moli Bogu da mu Bog objasni viđenje. ‘Tačno, – glasio je odgovor Boži ji svetom starcu – ti si video dušu žene, bivše bludnice, kako uzlazi na nebo. Ona je donela tvrdu odluku da se pokaje i ispravi, i pošla je u manastir odlučna da ostane u njemu. To što se upokojila pred manastirskim vratima, ne uspevši da ispuni nameru, bilo je po volji Božijoj. Ali Bog je njenu nameru primio kao samo delo“. Kroz ove dve povesti mi na delu vidimo ispunjenje jevanđelskih obećanja. A koliko takvih slučajeva pokazuje i samo Jevanđelje! Carinik, obremenjen gresima, došao je u hram Božiji i zbog svoga smirenja i pokajanja izašao je iz hrama opravdan. Drugi carinik, Zakhej, čim je doneo od luku da se popravi, nazvan je sinom Avraamovim i od Boga je došao sud o njemu: Danas dođe spasenje domu ovome(Lk. 19,9). Bludnica, koja je pala pred noge Spasiteljeve i ljubav prema grehu zamenila za ljubav prema Bogu, čula je: Opraštaju joj se gpecu mnogi, jer je veliku ljubav imala (Lk. 7,47). Razbojnik koji je bio raspet desno od Bogočoveka, dobio je spasenje u poslednjim minutima svoga burnog života. Tek što se smirio, tek što je priznao da zaslužuje osudu, otvorile su se njegove duhovne oči i on je u raspetome pokraj sebe prepoznao Bogočoveka; prepoznavši – ispovedio je; i čim je ispovedio, dobio je obećanje večnog blaženstva. Događaj koji u potpunosti odgovara jevanđelskom učenju! Koji veruje u Mene,rekao je Gospod, ako i umre, živeće(Jn. 11,26). On je za Sebe otvoreno i jasno objavio: Nisam došao da zovem pravednike, no grešnike na pokajanje (Mt. 9,13).
Nemojte da pomislite da su oni grešnici koji su živeli u vreme Spasiteljevog prebivanja na zemlji bili posebno srećni; srećni su bili oni koji su pribegavali ispovedanju grehova i pokajanju; na protiv, oni koji su odbacili svemogući lek i ostali da žive u gresima, poginuli su zbog svoje nepokajanosti, zbog svoje upornosti. Niko i ništa nas ne sprečava da i sada iskoristimo sreću grešnika koji su se pokajali pred Samim Gospodom Isusom Hristom. Oni ma koji su verovali u Njega On je rekao: Evo, Ja Sam sa vama u sve dane go svršetka veka(Mt. 28,20). Kada staneš pred tvog duhovnog oca, on će ti potvrditi istinu koja nam je objavljena: „Evo čedo, reći će, Hristos nevidljivo stoji i prima tvoju ispovest“ (Čin ispovesti). Stojeći pred Samim Hristom, moli od Njega i dobij od Njega veliku i blagu milost – oproštaj grehova. 4. 49-52
• Pokajanje je neophodno svima! Svako neka iskoristi dragoceno vreme koje daruje milosrdni Gospod! Svako neka se pogruzi u blaženo pokajanje!
Često otvarajmo knjigu savesti; uočavajmo svoje grehovne mrlje, pripremajmo se da ih umijemo ispovešću. He štedi svoje grehe! Nijedan postupak ne smatraj za nevažan ili oprostiv; ne smatraj za nevinu nijednu naviku ili stvar koju poriče Sveto Pismo. Sam sebe okrivi, kako bi dobio obilno opravdanje od Boga. Odluči se da otvoreno obnažiš svoje rane pred duhovnim ocem! He ostavljaj u srcu tajno prijateljstvo, tajnu vezu sa grehom, skrivajući ga i odlažući njegovo otkrivanje za buduće vreme! Inače će tvoje pokajanje biti neistinito i licemerno, a u tvojoj će duši ostati zalog i uzrok produžetka grehovnog života Neispoveđeni gresi lako se ponavljaju, kao da su počinjeni u neprozirnoj tami. Odlučno omrzni greh! Izdaj ga tako što ćeš ga razotkriti – i on će pobeći od tebe; razobliči greh kao neprijatelja i dobićeš snagu sviše da bi mu se suprotstavio, da bi ga pobedio.
Donesi čvrstu odluku da živiš Bogougodnim životom i odmah prinesi pokajanje za sve promašaje koji ti se dogode ili po tvojoj slabosti, ili po đavoljem lukavstvu, ili sticajem okolnosti. „He padati – to je svojstveno samo anđelima; ljudima je svojstveno da padaju i ustaju; a kada (jednom) padnu da (zauvek) prebivaju u padu, to je svojstveno samo đavolima“ (prepodobni Jovan Lestvičnik). Odluči da budeš verni sluga Hristov u sve dane života svoga! Verni sluga tačno ispunjava volju svoga gospodara; kad u nečemu sagreši, on se odmah kaje, tuguje, moli za oproštaj i ispravlja svoj postupak. Zgnušaj se nad delima, životom i osobinama izdajnika! He druži se sa neprijateljima tvoga Boga, Tvorca i Iskupitelja! Nemoj Ga izdati ni zbog srebrnjaka, ni zbog počasti, ni zbog stomakougađanja, ni zbog slastoljublja! 4. 60-61
• …Pripremaš se za važnu Svetu Tajnu – jedna od sedam glavnih Svetih Tajni Crkve – za svetu Ispovest! Prema tajnom hrišćanskom učenju, ti nameravaš da se krstiš drugim krštenjem! Dolaziš u du hovno lečilište – nemoj da izađeš neisceljen. Predstoji ti čudesni i neobični sud: na njemu će se objavljivati i ocenjivati tvoja sagrešenja, a umesto kazni koje si zaslužio, daruje ti se opravdanje, čistota i svetost. Dođite, veli Gospodpozivajući na taj sud, pa ćemo se suditi: ako Gpecu vaši budu kao skerlet, postaće beli kao snec ako budu crveni kao irvai, postaće kao vuna(Is. 1,18). Ovu svetinju ti po Svojoj beskonačnoj blagosti daruje očovečeni Bog, Koji je tvoje kazne poneo na Sebi, zahtevajući od tebe jedino svest o svojim sagrešenjima: nemoguće je oprostiti onome ko nije svestan, ko kaže da se ne smatra krivim, da mu oproštaj nije potreban, ko odbacuje oproštaj.
Pogruzi se u pobožno i blagočestivo sazercavanje zaista velike i veličanstvene tajne! Pogruzi se u sazercavanje beskonačne ljubavi Božije prema palom ljudskom rodu! Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo Grešnici, Hristos umre za nas.Mnogo ćemo, dakle, pre biti kroz Njega spaseni od gneva sada kada smo opravdani krvlju Njegovom (Rim. 5,8 9). I spasićemo se od gneva pokajanjem, koje ispravlja sve naše prestupe, podržava nas sve vreme našeg zemaljskog stranstvovanja, izvlači nas iz svake grehovne provalije, koliko god da je duboka. Sila i dejstvo pokajanja ostaju neiscrpni do kraja našeg života. Čak i kada bi neko svaki dan padao, čak i kada bi počinio sve nepravde i sva bezakonja pokajanje ga prima u svoje naručje kako bi ga očistilo, iscelilo, učinilo pravednim, svetim. Ono ostaje nedelotvorno jedino onda kada, u nerazumnoj tvrdoglavosti i zaslepljenosti očajanjem, njegova svemoćna pomoć bude odbačena.
U ovoj tajni treba da se zadiviš pre svega tome što za njenog služitelja nije postavljen neporočni Anđeo, strašan samom svo jom svetošću, nego čovek sličan nama po strastima, sa slabostima zajedničkim našem rodu, kome je pokajanje potrebno ne manje nego tebi, koji prilikom umivanja tvojih grehova služi kao vidljivo oruđe blagodati, a pri tome i sam ima neophodnu potrebu za služenjem drugoga prilikom umivanja njegovih sopstvenih sagrešenja U trenutku kad ničice padaš pred sveštenim izobraženjem Hristovim, kako bi ispovedio svoja sagrešenja, duhovnik će ti po zaveštanju Svete Crkve smireno reći: „Ja sam samo svedok, da svedočim pred Gospodom sve što mi kažeš“ (Čin ispovesti). Dobrota Božija te sa svih strana lovi za spasenje, sa svih strana te okružuje kako bi te navela da priđeš i približiš se Bogu. 4. 65-66
• Ako… Svetoj Tajni Pokajanja pristupiš sa nebrigom, lukavstvom i rezervisanošću, onda preduzimaš satanski poduhvat, podruguješ ce svemogućem i svevidećem Bogu Koji te je stvorio i obnovio, Koji ti je darovao blagodat pokajanja kako bi pomoću nje prebivao u pristaništu i stanju obnovljenosti, i Koji će ti na kraju suditi i razmatrati kako si upotrebio Njegove neizrecive darove. Sveta Crkva u činu Ispovesti duhovniku stavlja u usta, radi upozoravanja pokajnika, sledeće poznate reči: „Evo, čedo, Hristos nevidljivo stoji i prima tvoju ispovest: nemoj se stideti niti se bojati, pa da nešto skriješ od mene; nego bez ustezanja reci sve što si učinio, kako bi primio otpuštenje od Gospoda našeg Isusa Hrista. Ako od mene nešto sakriješ, dvostruki greh imaš“ (Čin ispovesti).
He pristaj na pomisao lukavoga, koji će te nagovarati: „Kako ćeš duhovnom ocu reći za tako gnusan i nizak greh? Sakrij to sada, pa ćeš reći na sledećoj ispovesti, kad prođe dovoljno vremena i kada te bude manje sramota da govoriš o tvome davno počinjenom grehu, koga se jedva i sećaš“. Prepoznaj glas drevne zmije koja dolazi kao lopov, da ukradetvoje misli, da te zakoljezlim savetom i upropasti(Jn. 10,10), tako što će ti oduzeti spasenje koje ti Gospod besplatno nudi kroz pokajanje. Zvuk toga glasa nalik je onome koji se nekada začuo u raju i izveo naše praoce odande. Sine Adamov! On sada pokušava da pronikne u tvoju dušu, kako te ne bi pustio u raj. Odvrati se od njega, ne slušaj ga, nemoj da okusiš otrov koji je smrtonosan za tvoju dušu.
Ispunjen krotkom verom, hrabrim samoodbacivanjem, smirenom prostotom i iskrenošću, pristupi Svetoj Tajni Ispovesti. Veruj da su za Svemoćnog Lekara – Gospoda – sve rane, i male i velike, jednako ništavne, jednako lako isceljive. Svemoćni Logos isceljuje, vaskrsava i uvodi u raj jednom jedinom rečju. Tvorac ne mora da se trudi. On izriče Svoju volju i sve stvoreno, vidljivo i nevidljivo, poslušno ispunjava Njegovu zapovest! Ta volja se izriče i brišu se naša sagrešenja, koja smo mi i naši neprijatelji ispisali u večnim knjigama Suda Božijeg.
Uz veru, samoodbacivanje nije teško! Odbaci lažni i pogubni stid, odbaci tog čuvara grehova; odbaci majku njegovu – gordost; optuži sebe, osudi sebe! Prekloni glavu u skrušenosti duha, u suzama i plaču, podrobno nabrajaj svoje grehe Bogu pred duhovnim ocem pa će te posredstvom služitelja tajne Božije oseniti blagodat Duha Svetoga, donoseći u dom tvoje duše oproštaj grehova i umesto njih istinu od Boga, sa večnim spasenjem… 4, 66-68 (v. ISPOVEDANJE POMISLI, SPASENJE)

Jedan komentar

  1. Čitala sam to više puta, ali uzalud, nisam videla egoizam u sebi. Nisam videla da ja svuda namećem svoje Ja. Tek pošto su me bližnji razobličavali i pošto sam molila Presvetu Bogorodicu za pomoć, malo sam se osvestila. Čovek egoista ne vidi svoje stanje. Očajnik. On jadan misli da je s njim sve u redu. Da ga drugi nepravedno optužuju i da mu se čini nepravda. A i grehe drugih prema sebi vidi ogromnim, a svoje ne vidi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *