EMANUIL

 

EMANUIL
 
VI
O VIĐENJIMA I POJAVAMA IZ NEVIDLJIVOG SVETA
 
Sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam sebi poznat, I Korinć. 13, 12.
 
Iznećemo ovde samo nekoliko primera viđenja, pojava i javljanja iz onog nevidljivog sveta. Neka niko ne pomisli da je ovo spiritizam. Daleko od toga! Mi osuđujemo spiritizam isto onako kao i gatarstvo. I Biblija stavlja oboje u jednu istu kategoriju. Jer spiritizam je namerno izazivanje duhova; zaigravanje sa duhovima iz radoznalosti. Međutim javljanja iz duhovnog sveta, koja dolaze neočekivano i neizazvano, jesu javljanja kojima crkva poklanja ozbiljnu pažnju. Mi želimo da iznesemo pred naše čitaoce nekolike primere ovakvih javljanja.
 
O DUŠI JEDNOG PIJANCA
Sundar Sing piše o jednoj svojoj viziji: „Jednom videh ja u svetu duhova jedan duh koji je pod grižom savesti trčao tamo amo kao lud. Jedan angel reče: Ovaj čovek mogao je u svetu da se pokaje i obrati Bogu, ali kadgod bi ga počela savest gristi zbog greha, on je ugušivao glas savesti pićem. Potrošio je sve svoje imanje, upropastio porodicu i najzad izvršio samoubistvo. Sada kao pobesneo pas juri tamo amo mučen savešću. Mi smo radi da mu pomognemo ali nas u tome sprečava njegova pokvarena priroda. Sada je duša njegova naga i sav duhovni svet može da vidi njegov grešni život. Zato on i beži u tamu među duhove zla, da bi izbegao muke koje mu nanosi svetlost“.
 
POVEST O IGRI DEMONA SA LJUDIMA
U knjizi o Melaniji zatvornici Eleckoga manastira opisuje se jedan događaj sličan onome što se slučio sa svetim Simeonom Stolpnikom. Jedne noći posle duge molitve, sela Melanija na pragu svoje ćelije da malo odahne. Najednom pokaže joj se ognjena kolesnica i mladić u belom odelu, koji joj kaže: „Priđi o Bogom vozljubljena i primi platu za svoje trudove. Poslao je Bog mene, angela svoga, da te prenesem u rajska naselja, gde te očekuje sestra tvoja Katarina“ (koja je tek bila umrla). Čuvši vest o svojoj ljubljenoj sestri, Melanija se zaboravi te se ne prekrsti nego sedne u kola, i krilati konji polete s njom nekuda. U tom se Melanija prekrsti, i sve odjednom iščezne, a izdaleka se začuje pakosan smeh. Strah obuzme Melaniju. Ona pogleda oko sebe i vidi da se nalazi na ivici jedne ćuprije blizu vodenice – za malo pa da padne s ćuprije u reku. Od užasa ona krikne iz sve snage i onesvešćena padne na ćupriju. Njen krik čuju ljudi u vodenici, istrče i nađu poznatu im isposnicu na ćupriji van sebe. Začude se veoma, odkud ona u to noćno vreme na tom mestu, uzmu je i prenesu u manastir polumrtvu.
 
O SMRTI IZ POSLUŠNOSTI
U životopisu svetog Serafima Sarovskog zapisano je jedno od strašnih čudesa toga sveca, koje se dogodilo 1932. godine. Mihailo Vasiljević Manturov, veliki dobrotvor devojačkog manastira u Divjejevu, razboleo se na smrt. U njega je bila sestra monahinja Jelena. Pozove otac Serafim ovu Jelenu, pa joj rekne: „Radosti moja, hoću da ti dam jedno poslušanje … Da li ćeš ga primiti, sestro? Jelena odgovori, da je ona uvek gotova na svako poslušanje, „Dobro onda, radosti moja, produži otac Serafim. Eto vidiš li, tvoj brat Mihailo leži kod nas bolestan, i došlo je vreme da on umre, međutim on je potreban meni, potreban je obitelji našoj, sirotama našim. Evo ti dakle poslušanja: Umri ti, sestro, mesto Mihaila! Jelena odmah odgovori: „Blagoslovi, oče!“ Po tom je Serafim dugo govorio Jeleni o smrti i večnom životu. Na jednom se Jelena smuti i vikne: „Oče, ja se bojim smrti!“ Na to će njoj sveti čovek: „A zašto mi da se bojimo smrti, radosti moja? Za mene i za tebe biće samo večna radost“. Čim se Jelena rastala sa ocem Serafimom, padne u postelju i – umre, a brat njen Mihailo ozdravi. Pred smrt je radosno klicala: Evo ga ide, evo!… Evo i angela! Ali ko je to? Evo i dve gadne nakaze. To su demoni! Ali oni su nemoćni prema meni; ništa mi ne mogu učiniti“. Uoči Trojica umre Jelena. Unesu joj telo u hram. Za vreme liturgije na dan Trojice prisutni su videli na licu njenom kako se tri puta osmehnula u mrtvačkom sanduku. – Sveti Serafim je docnije govorio o Jeleni, da se posvetila.
 
POVEST O POJAVI ANGELA I O POMAZANJU
Bivši starešina manastira Hilendara, pokojni arhimandrit Rafailo pričao nam ovaj neobičan slučaj iz svog života. Na godinu dana, veli, pre moga odlaska u Svetu Goru je sam spavao jedne noći u sobi u jednom krevetu sa mojim zetom. Noću se probudim. U tom dođe iznad mene jedan čovek sa krilima pa se spusti na mene i svojim licem dodirne moje lice. Potom se diže i pomaza me nečim po čelu u vidu krsta. Onda ga najednom nestade. Ja se dodirnem prstima po čelu, i napipam nešto kao med na čelu. I osetim neki neopisano divan miris. Moj zet se pri tome događaju nije probudio. Sutradan svi ukućani koji su ušli u tu sobu govorili su da osećaju neki izvanredan miris u njoj. I miris taj trajao je u sobi nekoliko dana.
 
O OBNOVLJENJU IKONA U HARBINU
Priča nam vladika Dimitrije iz Harbina: Neka gospođa Kornej, supruga ruskog pukovnika, podarila hramu u Domu Milosrđa u Harbinu dve stare ikone. Jedno je bila ikona Presvete Bogorodice a drugo ikona svetog Nikole. Čuveni ruski umetnik u Harbinu Voločenko ispitao obe ikone i našao, da su stare oko 200 godina. Ikona Bogorodice predstavljala je „Vsjeh skorbjaščih radost“. Lice Bogomatere nije se raspoznavalo osim samo u konturama. Okolo njenog lika s obe strane bili su neki sveci. Od ovih ja sam mogao samo naslutiti lik svetog Nikole. Ikona Bogorodičina stajala je na nalonju za celivanje, te je tako bila poznata svima pravoslavnim u gradu. Odjednom se primeti, da se ikona prosvetljuje i biva jasnija. Voločenko je išao svake nedelje u crkvu, i svake nedelje video je ikonu svetliju i jasniju. Najzad je ikona postala sasvim jasna. Videlo se lice Bogomatere i 13 svetaca s jedne strane a 13 s druge strane njene. Svi sveci bili su uznani. Među ovima bio je i lik svetog Antipe Pergam- skog, koji se spominje u Otkrovenju. Ovo je osobito obra- dovalo gospođu Kornej, jer se u njihovoj familiji mnogo poštovao i slavio sveti Antipa. Najviše nas je začuđivalo to što se zlatni oreol oko glave Bogorodičine sijao čak i ispod voska, to jest kroz vosak, kojim je ikona bila pokapana. Ovo obnovljenje ikone uzbudilo je i obradovalo sve Ruse na Dalekom Istoku.
 
O SPASONOSNOM OSEĆANJU STRAHA OD BLIZINE NEPRIJATELJA
Čitali smo mnogo i slušali, kako su ljudi osećali veliki strah kada im se zli duh približio. No taj strah oseća nepokvaren čovek i od blizine čoveka neprijatelja. I to osećanje straha ne vara. Za pokojnog arhimandrita Amvrosija iz manastira Miljkova priča se jedan doživljaj, koji je on za života često ponavljao svojim drugovima. Kad je on, kao Vladimir Zinovjevič Kurganov, završio filosofski fakultet, stupio je u vojnu junkersku školu. Kao takvog zatekla ga revolucija u Rusiji. On je na skupovima naroda otvoreno govorio protiv komunista, zbog čega je bio gonjen od ovih kao neprijatelj. Videći sebe u opasnosti, Kurganov se na konju uputio u jedno selo južne Rusije, gde je živeo njegov ujak sveštenik. Posle dugog jahanja stigne on u noć ujakovoj kući. No kad je bio do same kuće njega obuzme takvo osećanje straha i žalosti, da on nije mogao odoleti. Sam sebi je davao razloge, hrabrio se, i hteo je sjahati, no nikako nije mogao. Projahao je pored ujakove kuće i otišao u drugo selo gde je konačio. Sutradan dobije on izveštaj da su boljševički agenti prethodne večeri vršili pretres kuće njegovog ujaka tražeći njega, Kurganova. Tako se on spasao i posle izbegao na Balkan.
 
O ČUDU BOŽJEM NA RUMUNSKOM ČOBANINU
U rumunskom selu Maglovigu dogodilo se čudo Božje. Novine to opisuju ovih dana na dugačko i na široko. Čobanin Petrake Lupu, čovek oženjen, i otac jednog deteta, čuvao je tuđe ovce 15 godina. On je bio potpuno gluv i bezmalo nem, tako da se objašnjavao više rukama no jezikom. U petak po Trojicama javi mu se jedan starac bele brade na putu i zapovedi mu da ide i pozove narod na pokajanje, da ne bi od suše sav propao. Čobanin se uplaši od te vizije, i ne učini zapoveđeno. Idućeg petka opet mu se javi isti starac na istom mestu i ponovo mu zapovedi ono isto. Opet čobanin ne učini. Trećeg petka ista vizija na istom mestu. Starac mu oštro pripreti, da ako ne učini što mu je zapovedio zlo će proći. U tom času čobanin pročuje i progovori. Ode odmah i javi narodu u svom selu i svešteniku sve što mu se javilo i zapovedilo. I odmah mu bude na duši lako. Tada navali svet k njemu u hiljadama, i on je ponavljao i do današnjeg dana ponavlja priču o viziji svojoj. I mnogi koji iskreno veruju bivaju isceljeni: slepi vide, i gluhi čuju, i nemi govore. Lekari su utvrdili da su svi ti slučajevi čudesnog iscelenja dostoverni. Država je dala popust na železnicama za vožnju u selo Maglovit. Patrijarh rumunski odobrio je da se sazida crkva na mestu vizije. Sakupljeno je odmah jedan milion leja za tu svrhu. Uzbuđenje je u Rumuniji ogromno. Na sto hiljada ljudskih bića svakodnevno kreće se poput sela Maglovita da vidi čoveka Božjega.
 
O VIĐENJU RASPETOGA NA ZABAVI
Knjaz Ževahov pričao nam o znamenitom N.N. Nepljujevu, velikom hrišćaninu i društvenom reformatoru. Nepljujev po majci bio je u srodstvu sa bavarskom kraljevskom kućom Vitelsbaha. Pa kao veoma bogat i mlad čovek nije znao čemu da se oda, te potraži diplomatsku službu. Bude postavljen pri dvoru kralja bavarskog u Minhenu. No jednom kad se davao dvorski bal, dogodilo se nešto Nepljujevu, što je potpuno obrnulo njegov karakter i tok života. U programu te večeri bila je i jedna tačka: solo sviranje na violončelu. Kad je svirka počela na ovom instrumentu, Nepljujev se bio izdvojio od društva i stajao je sam uza zid, pažljivo slušajući svirku. Najednom u blistavoj dvorani on pogleda i vide na suprotnom zidu Raspeće – krst Hristov i Hrista na krstu. I mesto muzike on čuje glasno jecanje sa krsta, koje je za njegove uši potpuno ugušivalo svirku na violončelu. On se počeo tresti od straha i užasa. Izašav iz dvorane kojekako otišao je u svoj stan. Odmah potom on je dao ostavku na diplomatsku službu, vratio se u Rusiju na svoje imanje i u povučenosti počeo čitati jevanđelje. Svoje basnoslovno imanje sve je žrtvovao na crkve i sirotinju. Naročito se trudio na osnivanju hrišćanskih radnih bratstava.
 
O SLAVNOM VIĐENJU HRISTA SPASITELJA
Jednom se javio Hristos prepodobnom Serafimu Sarovskom kad je ovaj kao mlad đakon služio liturgiju sa jeromonasima: Pahomijem i Josifom. O tome je sam Serafim pričao sledeće: „Posle maloga vhoda oglasim ja ubogi sa carskih dveri: Gospode, spasi blagočestive! i kad sam orarom zaokružio prema narodu i rekao: i vo vjeki vjekov, ozari me luča kao od sunčane svetlosti. Pogledav na to sijanje ja sam video Gospoda i Boga našega Isusa Hrista u obliku Sina čovečijega, bleštećeg nebesnom svetlošću i okruženog nebesnim silama: angelima, arhangelima, heruvimima i serafimima, kao nekim rojem pčela, kako ide na vazduhu od zapadnih vrata hrama. Kad se približio tako amvonu, Gospod je uzdigao Svoje prečiste ruke, i blagoslovio je služašče i predstojašče. Zatim je stupio u Svoju ikonu što stoji s desne strane carskih dveri. A ja, zemlja i pepeo, sretajući tada Gospoda Isusa Hrista na vazduhu, udostojio sam se naročitog blagoslova od Njega. Srce se moje zaradovalo, čisto i prosvećeno, u sladosti i ljubavi prema Gospodu“.
Kad je ovo video, sveti Serafim ostao je kao ukopan na svom mestu i nije se mogao maći. Tada su mu prišla dva monaha i uveli ga u oltar. Tri sata ostao je on nepomičan u oltaru, ne mogući reči reći. Samo mu se boja lica menjala, te je čas bio beo kao sneg a čas opet rumen.
 
O POJAVI SVETE BOGORODICE
Dvanaesti put javila se Sveta Bogomajka prepodobnom Serafimu Sarovskom na Blagovesti 1832. godine. To je bilo izjutra. Kod starca se desila manastirskim poslom starica Evdokija Efremova u monaštvu docnije nazvana Evpraksija. Prozorljivi starac rekao je Evdokiji malo pre pojave: „Ah, radosti moja! Kakva nam se radost sprema u ovaj praznik!“ Onda počnu čitati akatiste, kad na jednom začuje se šum kao kad gora šumi od velikog vetra. Začuje se potom pojanje veoma umilno. Vrata na keliji sama se otvore, pa blesak svetlosti, pa miris blagouhani. Tada se javi Bogomajka, i sa njom angeli, pa sveti Jovan Krstitelj i sveti Jovan Bogoslov, pa onda uvenčane mučenice. Varvara, Katarina, Tekla, Marina, Evpraksija, Pelagija, Doroteja, Makrina, Justina, Julijana i Anisija. „Gde smo mi? I ko je to?“ pitala je o. Serafima starica Evdokija. Tada Carica nebesna rekne starici neka samo priđe i svakoga pita ko je on. I tako ona je prilazila i pitala, a svak je odgovarao ko je. Potom se poveo razgovor između Presvete i starca Serafima, koji je trajao 3 sata. Starac se molio Bogorodici za svoje monahinje, a ona mu je odgovorila: „Ja ću tebe, ljubimče moj, u svemu pomoći. Podaj im poslušanije; ako ga ispune, biće s tobom i blizu mene… Ko njih uvredi, taj će biti poražen od mene; a ko im posluži radi Gospoda, taj će biti pomilovan pred Bogom. Najzad kaže Bogorodica starcu: Skoro ćeš, ljubimče moj, biti s nama!“ To se dogodilo na Blagovesti 1832. godine a 2. januara 1833. upokojio se prepodobni Serafim. Starica Evdokija pak poživela je još dugo, i upokojila se 28. marta 1865. godine.
 
KAKO SE OFICIR UVERIO U POSTOJANJE ĐAVOLA
Optini starac Amvrosije upitao jednog posetioca, da li on veruje da postoji đavo? Pa kad je dobio potvrdan odgovor, on ispriča ovaj slučaj: „A vidite, neki odbacuju to verovanje, i drže da đavo nije ništa drugo do olicetvorenje naših strasti. Takve misli ubacuje sam neprijatelj čovečanstva, da bi ga ljudi odricali te da bi on slobodnije na njih dejstvovao. No verovatno vi ste čitali u novinama, kako u nekim domovima bivaju čudne pojave: lete predmeti sami od sebe, čuje se lupa, i mnogo slično. To je dejstvo zlih duhova. A evo šta se jednom dogodilo. O pokladama sedeli u društvu oficiri, i među njima starac vojni sveštenik. Poveo se razgovor o demonima. Svi oficiri odricali su postojanje njihovo i ismejavali to kao sujeverje, preostalo iz Srednjeg Veka. Sveštenik slušao dugo, pa najzad rekao: „Vi, gospodo, ne verujete u demone, i mislite da su to skaske. A da li neko od vas želi, da na sebi iskusi kako zaista demoni postoje?“ Javi se jedan postariji oficir. „Dođite k meni“, rekne mu sveštenik. Otišao oficir kući popovoj i ovaj mu da da čita molitvenik, naročito Presvetoj Bogorodici – (a molitve Bogorodici, primeti starac Amvrosije, đavo naročito mrzi). Naredi sveštenik oficiru da počne čitati molitvenik na Čisti Ponedeonik i to u zaključanoj sobi. Oficir tako i postupi. Kad je počeo oficir čitati molitve, on oseti jezu kao da mu mravi idu uz leđa. U utorak opet čitao. Tada još jače oseti jezu i užas, i još više kako mu mravi idu uz leđa, a kosa se diže u vis. Još oseti kao da neko korača oko njega. Trećeg dana opet počeo čitati, no tada čuje jasno idenje nekoga po sobi, po tom talas jakog i hladnog vetra kako ga udara, i najedanput čuje podrugljivi i divlji krik: „A i ti gle došao si na molitvenik!“ Oficir skoči užasnut, otključa vrata, dojuri svešteniku i rekne mu: „Sada ja verujem u demone!“ (Dušepoleznoe čtenie, 1903, II str. 219).
 
O VIĐENJU POKOJNIKA I NJIHOVOM DEJSTVU
iz mog Dnevnika
Jedna starica u Beogradu priča nam o smrti svoga muža sledeće: Moj pokojni Ljubo dugo je ležao uzet u postelji. Nije se mogao sam maći ni okrenuti. Na nekoliko dana pred smrt on mi je govorio: Evo naše Ruže! (a to je bila naša ćerka koja je umrla kao devojka). Pa onda opet: Evo i moje majke, došla da me uzme! Najednom počeo se žaliti strašno, kako ga hoće da udave dva crna čoveka. Ja sam morala sediti kraj njega i mahati rukom, da bi ga utišala. Jednom ja izađem iz njegove sobe. Kad se vratim, a on kleči ukraj kreveta. Ja sa strahom viknem: „Kako si mogao sići sam s kreveta'“ A on će mi na to reći. „Pa nisam sam; došla naša Ruža, pa me uzela i spustila!“ „Ta gde je Ruža?“ pitam ja. „Ta zar je ne vidiš, ona je stalno ovde u sobi sa mnom“.
 
O VIĐENJU JEDNOGA DOKTORA
Poznati beogradski lekar dr G. od mladosti je verovao u Boga. Kada je 1915. godine srpska vojska odstupala pre- ko Albanije k moru, odstupao i dr G. sa svojim sinom. U San Đovani morali su sedeti i čekati na lađu više dana. Spavali su pod jednim šatorom. Padale su silne kiše. A vojska i naroda bilo je na obali mnogo. Svi su živeli u potpunoj neizvesnosti, šta će biti s njima idućeg dana. Otuda svi su bili mrzovoljni i tužni. Jedne noći uđe dr G. pod svoj šator veoma tužan. Prekrsti se i legne na leđa, pa se uhvati obema rukama za glavu i rekne: „Ta dokle će ovo trajati, o, veliki Bože! I kad ćemo se osloboditi?“ U tom trenutku prema njemu na platnu šatorskom javi se ovaj znak, kao svetlošću po tami ispisane reči: „U Septembru 1918. godine“. Zaprepašćen ovom pojavom dr G. nije mogao svu tu noć spavati. A sutradan je to ispričao svojim prijateljima, koji su opet to nama saopštili.
 
O SVETOM NIKOLI U HARBINU
Priča nam vladika Dimitrije iz Harbina sledeće: Na stanici u Harbinu nekad su Rusi stavili jednu veliku ikonu svetog Nikole, i ona je tu stajala mnogo godina. Pobožni Rusi palili su sveće pred tom ikonom pri polasku na put ili pri srećnom povratku s puta. Na Ruse ugledali se i Kinezi, pa su i oni loštovali tu ikonu i pred njom palili sveće. Kad su ruski bezbožnici uzeli železnicu u svoje ruke, oni su naredili da se ta ikona sa stanice ukloni. Međutim tome se usprotive najviše Kinezi govoreći: Šta vam smeta taj dobri starac? On tu stoji tolike godine, i mi nismo od njega videli nikakva zla. Ne damo da se on dira i uklanja. Bezbožnici se uplaše narodnog protesta i ostave ikonu na svom mestu. I tako, za čudo, neki deset godina ta je ikona stajala na stanici u Harbinu pod vlašću ruskih bezbožnika. Sveti Nikola nije se dao krenuti. To je još većma pojačalo revnost i pravoslavnih Rusa i nehrišćanskih Kineza, da tu ikonu čuvaju i da pale sveće pred njom. Posle je ta železnica prešla u ruke Japanaca, i naravno ikona je ostala na svom mestu do današnjeg dana.
U ovoj 1935. godini pak dogodilo se nešto što je još više skrenulo pažnju celog Harbina na tu ikonu. Tamo iza Harbina ima jedno brdo kraj reke Sungare. Vlasti su htele podizati tamo nešto, pa je trebalo to brdo kopati. Kopalo se dugo i mnogo. Jednoga dana igrala se deca kineska tamo pod onim brdom gde je bilo mnogo otkopano. Kopanjem brdo je bilo toliko podriveno, da je gornjim delom nadnosilo se i visilo takoreći kao neki krov. Tu se baš deca igrala, kad im se na jednom javi neki starac bele brade i reče im, da odmah odatle beže. Deca bezvoljno poslušaju starca plašeći se više njegove pojave nego čega drugog. Tek što su se deca udaljila, padne ono brdo sa strašnim treskom. Da su deca tu stajala, sva bi izginula. Kad to vide, deca jave, da je takav i takav starac tu poginuo. Kad su radnici otkopali zemlju, nisu našli starca. Nekoliko od one dece nađu se posle toga na stanici, pa kad pogledaju ikonu svetog Nikole, uzviknu: Eto, to je onaj starac što se nama javio i što nas |e oterao ispod onog brda!
 
O POJAVI SVETOG NIKOLE NA LAĐI
Slikar Bogdanov Bjelski priča nam o jednom čudesnom događaju. Oko 300 ruskih izbeglih oficira vozilo se jednom lađom za Carigrad. Kad su bili u Jadranskom moru uhvati ih strašna bura. Bura je bila nezapamćena, i svi su se već opraštali s ovim svetom. Najednom na lađi se pojavi sveti Nikola, dostojanstven i miran, pa rekne trojici oficira, pred koje je stao: „Ne bojte se, spaseni ste!“ Odmah potom njega je nestalo, a bura je prestala. Bjelski je čuo ovu priču u Dubrovniku od očevica, jednog od one trojice oficira koji su videli pojavu sveca Božijeg na lađi u vreme one strašne bure.
 
O VIĐENJU ŽENE UBICE
Priča nam jedan prijatelj iz Požarevca o nekoj ženi koja je ubila svoga muža i smišljala plan kako da se oslobodi. Rešila je da ga ubije. I ubije ga zaista na taj način, što mu je na spavanju ukucala ekser u teme. Ekser je ostao u glavi ukucan. A žena je navukla kosu na taj ekser da se ne vidi. Svi su držali da je taj čovek umro prirodnom smrću. Ali ženu je duh ubijenog mučio punih 8 godina. Osim drugih mučenja došlo je i ovo: kadgod bi žena uzela neko jelo da jede, videla je u jelu čitave pramenove kose. Ona je trebila jelo od dlaka uvek dugo i brižljivo, samo da bi mogla jesti. Ali to se ponavljalo neprestano. Ovde nam pada na pamet jedan ovakav slučaj. Čovek ubio čoveka. I ubica je ostao nepronađen. No svake godine u dan izvršenog zločina ubica je video krv u tanjiru, u kome mu se iznosilo jelo.
 
O STARICI OBAMRLOJ
Priča nam neko o jednoj starici iz Užica, koja je umrla pre 30 godina. Ona je bila bogata udovica, no velika tvrdica. Odgonila je siromahe od sebe, a prosjake je ružila i nije im davala ništa. Jedino dobro delo u njenom životu bilo je to što je uzela neko siroto devojče, te ga držala kod sebe u kući, i hranila ga i izdržavala. Naravno, to devojče nije badava jelo hleb, nego je trudom posvednevnim i vernom službom svojoj gospođi zarađivalo svoj hleb. No dogodi se, da ona stara gospa umre. Ležala je mrtva celu noć i sutradan do podne. Sve je bilo pripravljeno za njen pogreb. Najednom ona se povrati. Sva je bila u užasu i drhtala je. Pričala je, da se ne mogu iskazati one strahote kroz koje je duša njena za to vreme prošla. „I da mi, kaže, nije bilo ovog deteta, ja ne bih mogla izdržati gledanje onih strahota. Ali dobro koje sam učinila ovoj sirotici, to me je spaslo. Kam da sam znala da više dobra činim“. Ona je pričala o nekom starom proti Užičkom, kako u onom svetu živi u velikom dobru i velikoj svetlosti i radosti. Govorila je, kako ništa veće ne bi mogla poželeti nego biti u onom svetu zajedno sa onim pokojnim starim protom. Još je rekla, da joj je kazao, kako ću umreti na Veliki Petak. Kad je došao prvi naredni Veliki Petak, ona se obuče u najbolje odelo: libade, tepeluk, i ostalo starinsko ruho, kako se u to vreme nosilo. No ne umre te godine na Veliki Petak. Iduće godine opet se tako bila spremila za smrt na Veliki Petak, ali i tada ne umre. Umrla je tek sedme godine na Veliki Petak. Za sve ovo vreme do smrti ona je razdavala svoju imovinu i delila milostinju na sve strane. I mnogo se molila Bogu. Sedme godine na Veliki Petak ona se obukla i pozvala posle podne svoje komšinice i poznanice, govoreći da će umreti toga dana. No kako je ona govorila tako svake godine, to su joj se žene gošće smejale tvrdeći da ona neće umreti. No ona umre toga dana.
 
KAKO JE SMRTNICI JAVLJENO IZ ONOG SVETA KAD ĆE UMRETI
Priča nam starica Lenka J. o smrti njene sestre Ljubice. Kad je Ljubica teško bila bolesna, srodnici njeni bdili su oko nje dan i noć. Pa umoreni od bdenja pozvali su Lenku da provede jednu noć kod bolesnice. Svakog časa očekivala se smrt Ljubičina. Te noći sa Lenkom je pri bolesnici bila i Caja sestra Ljubičina. Ljubica je počela govoriti: „Evo moga brata Mike“ (a ovaj Mika je kao oficir poginuo u vreme pogibije Kralja Aleksandra Obrenovića). „Daj mi, Miko, vode da pijem!“ Prisutne žene nisu nikoga videle, ali posle onih reči videle su kako Ljubica ispruža usta i kao da pije vodu. Posle toga Ljubica je počela razgovarati sa svojom umrlom majkom. I od nje je tražila vodu da pije, i posle kao da je pila mljeskala je ustima slično čoveku kad se napije vode. Posle toga bolesnica je napregnuto slušala šta joj njena majka govori. Pa je odjednom uzviknula: „Ah, mnogo je to, majko moja, mnogo! Zar ceo mesec? Ta to je strašno dugo i mnogo!Onda je okrenula glavu na drugu stranu i zaćutala. Kad su je Caja i Lenka upitale, s kim to i šta to govori, bolesnica je odgovorila: „To je moja majka što je govorila sa mnom. Kazala mi je, da se moram ovako muči- ti još ceo mesec dana. Zamislite, ah, još celi mesec!“ To je bilo uoči Aranđelov-dana. Tačno na dan svetog Nikole, dakle posle mesec dana, Ljubica je predala Bogu svoju dušu.
 
POVEST O UMIRUĆEM GROFU
Priča nam igumanija iz Hopova o pokojnoj igumaniji Katarini i o njenoj utančenoj duhovnosti. Ona je bila iz grofovske kuće. Plemićka po krvi i po duhu. Znala se dobro s ruskim filosofom Solovjevim. Najčešće je govorila o životu posle smrti, i očekivala je smrt s radošću. Katarina je imala rođenog brata, grofa Andriju Efimovskog, koga je bezgranično volela. No taj njen brat nije imao veru. To je sestru strašno žalostilo i brinulo. Ona se trudila da mu dokaže, davala mu knjige – ali sve uzalud. Grof Andrija kao izbeglica posle revolucije u Rusiji došao je svojoj sestri u Hopovo. Tu je i umro, posle smrti Katarinine. Ali pred smrt se mučio i vikao iz glasa. Vikao je protiv nekih mračnih prilika, koje su ga napadale sa svih strana. Danju i noću dežurale su kaluđerice u njegovoj sobi, i krsnim znamenjem i molitvama odgonile mračne sile od samrtnika. U trepetu i užasu ispustio je najzad dušu svoju.
 
O BEZVERCU NA SAMRTI
Priča nam prota S. Gužvić iz Topole: Živeo je u Topoli neki Sv. M. On se školovao u Parizu, no kao Karađorđevac u ono vreme, kad su Obrenovići vladali, nije mogao dobiti nikakvu državnu službu. Tako on ostane u Topoli, gde je živeo u svojoj kući. Taj čovek izgubio je bio u Parizu veru u Boga, te ništa nije verovao, još je i javno pred ljudima rugao se veri Božjoj svuda i na svakom mestu. Ali se razboli i padne na samrtničku postelju. Tada on prizva protu Đorđa Đorđevića, pa mu se ispovedi i reče: Javlja mi se neko neprestano i naređuje mi: ispovedi se i pokaj se, inače nećeš moći ni umreti ni živeti. Onda ga prota Đorđe ispovedi i pričesti, posle čega on lako ispusti dušu.
 
O GORKOJ SMRTI ŽENE GREŠNICE
Priča nam jedna seljanka od Valjeva o smrti njene komšinice. Kuća Živanića bogata je i pred svetom ugledna. No niko u njoj nije hteo znati za Boga ni za dušu. Niti su u crkvu hodili ni poste držali ni milostinju delili. Ovih dana umrla je u toj kući žena. A. Njena smrt je za priču, kao što je i njen sav život bio za priču. Kao mlada ona je jurila za mnogim muškarcima. Živela je i sa svojim deverom, koji se posle zbog nje ubio. Sa svojim mužem nije govorila pune četiri godine. Sama je pričala, kako je gnjavila i trovala decu u sebi, da ne bi rađala. Muž joj umre na Veliki Ponedeljak ove godine. Ona mu nije htela prići u bolesti, iako sam joj govorila i ja i mnogi drugi, da bi trebala da ode umirućem mužu i s njim se oprosti. Na samrtnoj postelji muž je prokune: Da Bog da se u ranama raspala! I zaista odmah po smrti muža A. se razboli. Otvore joj se rane od pojasa pa sve do stopala. Gledala sam je svu u gnoju. Četiri žene dizale su je i spuštale i čistile. Nikako nije mogla sobom vladati. Udarala je rukama oko sebe po vazduhu i vikala: Odlazite! Idite! Ta gonite ovu decu od mene!
– Kakvu decu? pitamo mi. Mi ne vidimo nikakvu decu. Ali ona je neprestano vikala: Gonite ih! Kako ih ne vidite? Evo ih oko mene i pužu se uza me. – A to su ona deca koju je ona u sebi gnječila i trovala. Ja sam joj više puta govorila: Pozovi, sestro, sveštenika, pa se ispovedi i pričesti. Ali se njoj to nije nikako dalo. Najzad je usavetujem i ona pozove sveštenika. No kad joj sveštenik dođe, njoj se zaveže jezik, te mu ništa nije mogla iskazati. I tako posle duge i teške bolesti, sva u ranama i smradu, jedva ispusti svoju dušu, jadna moja komšinica A.! I celo se naše selo strese od užasa. I samo se o njoj sada govori.
 
POVEST O BEOGRADSKOJ GREŠNICI
Iz mog Dnevnika
Priča nam danas jedan sveštenik beogradski neobičan događaj sa jednom razvratnom uličnom ženom u Beogradu. Jednoga dana pred veče pošetala ona po ulicama svojim skvernim zanatom. Kad je prolazila pored jedne bašte vidi ona nekoga čoveka, kako se veša. Vezao konopac za granu drveta i na jednom namaknuo sebi oko vrata. Žena hitro skoči preko ograde, izvuče svoj mali nož iz džepa i preseče konopac, te čovek padne na zemlju već onesvešćen. Ona ga trljala dok nije došao k svesti. Tada joj reče samoubica: „Zašto si to učinila? Ja ne mogu da živim, Nemam nigde ništa. Zbog nemaštine hteo sam svršiti sa ovim čemernim životom“. Žena izvadi sve što je imala kod sebe novaca i da mu, obećavši da će ga ona i dalje pomagati dok on ne nađe rada. I produži ta žena svoj nepristojni posao, i deo zarade do tog posla nosila je onom siromahu i davala na izdržavanje. No posle šest nedelja padne žena u postelju teško bolesna. Pozovu joj sveštenika. U prisustvu sveštenika ona je, već na umoru, počela govoriti: „O, anđeli Božji, zašto ste meni došli? Zar vi ne znate, kako sam ja prljava i grešna žena?“ Malo potom opet uzvikne: „O, Gospode Hriste, zar si i Ti došao k meni grešnici? Čime sam ja to zaslužila? Zar samo time što sam onog jadnog bednika spasla od smrti? Avaj meni nedostojnoj! O kako je velika milost Božja! „I to govoreći ona ispusti dušu, i lice se njeno zasija kao svećom osvetljeno. – Eto šta znači spasti dušu jednog čoveka. Eto kako jedno delo milosti prema bližnjem pokriva mnoge grehe!
 
POVEST O OŽIVELOM MRTVACU
Pričao nam vladika šabački Mihail o jednom čudesnom događaju za vreme dok je on bio starešina manastira Vraćevšnice. U to vreme starešovao je u Drači iguman Filotej. Ovaj iguman bude jednog dana pozvan u selo Grbicu da opoja nekog mrtvaca. Kad je opelo svršeno, doprate mrtvaca do groblja i spuste u grob. No najednom mrtvac podigne poklopac. Narod se u strahu razbegne. Ostane sam kaluđer. Ovaj prisebno pomogne oživelom mrtvacu da ustane. – Šta to činite sa mnom? upita čovek. – Pa ti si još juče umro, rekne mu kaluđer. – Evo sad sam opet živ. I bio sam stalno živ u onome svetu; nisam smrti ni okusio. Posle toga taj čovek živeo je još 15 godina. Sve to vreme proveo je u ćutanju i molitvi. Kad bi navalili na nj da nešto kaže on je uzdišući govorio: Hvala Bogu na milosti Njegovoj, ali bolje mi beše na onome svetu.
 
O VIDOVITOSTI SAMRTNIKA
Pričala nam je starica Lenka Janić o jednom neobičnom slučaju vidovitosti njenoga pok. sina Tase. Tasa je umro pre tri godine. Uoči dana smrti on je počeo vikati: „Jadni Ljubiša! Eno, majko, Ljubiša poseče ruku. Eno ga kako krv zaustavlja. Eno ga zavezuje ruku maramom. Donesi, majko, stolicu da sedne Ljubiša; sad će on doći!“ A taj Ljubiša je pomoćnik u jednoj trgovini u knez Mihailovoj ulici, i drug Tasin. Onda moj sin Mika, priča, Lenka, brzo telefonira i zove Ljubišu. Ljubiša dođe zaista sa zavijenom rukom, i ispriča nam kako se maločas posekao pakujući neku hartiju. Ovaj slučaj vidovitosti jednog bolesnika sve nas je zaprepastio. Sutradan ujutru Tasa je predao Bogu dušu.
 
NEOBIČAN DOŽIVLJAJ BUGARSKOG UČITELJA
Kad smo bili u Sofiji 1933. godine, mnogo se govorilo o neobičnom doživljaju jednog bugarskog učitelja, Baramova. Ovaj čovek bio je poznat kao veliki bezbožnik. No dogodi se da mu se žena razboli, i bolest njena produži se. Zamoren od briga Baramov ode iz Sofije u jedno selo u goste nekom svom drugu. Jedne noći u zoru kad je on spavao sam u svojoj sobi, zatrese se njegov krevet tako silno, da on skoči iz postelje, pa pomislivši da je zemljotres potrči te probudi domaćina i sve ukućane. „Zemljotres, zemljotres!“ vikao je on. Svi se začude tome, jer niko nije osetio ni najmanji potres. Međutim učitelj je uveravao, da je on osetio veoma jak zemljotres, od koga se potresao pa čak i pokrenuo njegov krevet. Kad odu u njegovu sobu, nađu zaista da je krevet pomaknut sa svoga mesta. To je bilo u 4 sata izjutra. U 6 sati stigne vest Baramovu, da mu je žena umrla u 4 sata tog istog jutra. Od tog vremena Baramov postane veoma pobožan.
 
PRIMERI IZ BIBLIJE
Proroka Isaije viđenje Gospoda. „Godine koje umrije car Ozija vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i uzvišenu, i skut mu ispunjavaše crkvu. Serafimi stajahu oko njega, svaki imaše šest krila… i vikahu: Sveti, Sveti, Sveti je Gospod nad vojskama. I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana a cara Gospoda vidjeh svojim očima“ (Isa, 6, 1 -).
Proroka Jezekila viđenje slave Božije (vidi Jez. 1, 4 -; 10, 1-).
Proroka Danila viđenje budućnosši u simvoličnim slikama (Dan.gl. 7, gl. 8 i gl. 10).
Tajanstvena ruka u dvoru cara Valtazara napisala je na duvaru četiri reči: Mene, Mene, Tekel, Ufarsin. Ove reči niko nije umeo pročitati i protumačiti osim proroka Danila, koji pročita i reče caru: Tvoje carovanje brojeno je i izbrojeno; na merilima si meren i izmeren, i našao si se lak; carstvo tvoje uzima se od tebe i daje drugom. Iste noći bi ubijen Valtazar car a Darije preuze carstvo. A to bi sve zbog toga što Valtazar u pijanstvu naredi te se doneše čaše, opljačkane iz hrama jerusalimskog, i dade gostima da piju iz njih. Tada se javi ona tajanstvena ruka i napisa one četiri reči na duvaru (Dan. 5, 1-).
Viđenje vojske nebeske. Kada vojska Sirska opkoli grad gde življaše prorok Jelisej, uplaši se momak Jelisejev i viknu: „jaoh, šta ćemo sad? A prorok mu reče: „ne boj se, više je našijeh nego njihovijeh“. I pomoli se Jelisej Bogu govoreći: „Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vidje, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jeliseja“ (II Car. 6, 1-17).
Pojava Duha Svetoga. U vidu ognjenih jezika na apostolima (Dela Ap. 2, 1-).
Pojava demona. Satana se javio dejstvom svojim na pravednom Jovu. – Zli duh napadao Saula. – Satana kušao Spasitelja u pustinji. – „Dade mi se angel Satane da mi čini pakosti“, govori za sebe apostol Pavle. – Zli duhovi stupili u razgovor sa Hristom i molili ga da ih ne izgoni iz ljudi.
Viđenja apostola Pavla. Video silnu svetlost usred dana i čuo glas Hristov iz svetlosti (Dela Ap. 9, 1-). – Docnije bio uznet u Raj, do trećega neba, i čuo „neiskazane riječi kojijeh čovjeku nije slobodno govoriti“ (II Kor. 12, 3).
Viđenje sv. Jovana Bogoslova. Knjiga Otkrivenja, završna knjiga Biblije, i ne sadrži upravo ništa drugo do veličanstvena i strašna viđenja onoga sveta i sudbonosne događaje u čovečanstvu do kraja vremena.
Iz navedenih primera, kako ovih starih tako i onih novih i najnovijih, jasno je da reka čudesnih događaja u svetu, javljena na početku stvaranja, nikako niti se smanjuje niti presušuje, no bujno teče koritom vremena i plavi svaku generaciju ljudsku. Ne može joj se odoleti. Niti se ikako može pojmiti i objasniti bez priznanja Boga i još jednog sveta Božjega, sveta duhovnoga. Taj svet duhovni za nas je stvarnost nepobitna kao što je dejstvo njegovo na ovaj vidljivi svet očigledno i neprekidno.
Ovo saznanje i ubeđenje ispunjava srca naša neopisivom radošću. Pa svesni da je Tvorac i Otac naš nebeski blizu svakoga od nas, i da nas On prati Svojim pogledom i stvaranjem, mi radosno kličemo:
 
Emanuil!
S nama je Bog!

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *