EMANUIL

 

EMANUIL
 
V
KAZNE BOŽIJE
 
Navešćemo sad nekoliko primere kazne Božije nad onima koji su gazili zakon Božji. Kao što se niko ne može uhvatiti za napunjenu električnu žicu i ostati nepovređen, tako ne može niko ogrešiti se o moralni zakon Božji i ostati neosakaćen ili čak neumrtvljen. Jer je na moralnom zakonu postrojio Tvorac sav vidljivi i nevidljivi svet.
 
PREPLETENO TKIVO ŽIVOTA
Od jednog gospodina u Vrnjačkoj banji čuli smo ovu čudnu i strašnu priču: Moral te priče jeste: pravda gmiže ali stiže! Neka gospođa krenula za Vrnjačku Banju. Spremila tri kufera stvari, i tako doputovala na Vrnjačku stanicu. Rekne jednom siromašnom nosaču, da joj iznese stvari i dotera u banju na prostim kolima. Međutim ta gospođa nije se obzirala na svoje stvari. Ona je zaista bila spremila kod svoje kuće tri kufera, ali kad je krenula samo su dva kufera izneta iz kuće i stavljena u voz. Ona je pak živela u misli, da sva tri kufera putuju zajedno s njom. I tako, dakle, onaj nosač dotera za njom u Vrnjačku banju dva kufera koliko je bio i našao. Kada gospođa vidi dva kufera a ne tri, ona počne vikati na nosača, kako je on utajio treći njen kufer. Iznenađeni nosač branio se govoreći, da je u njenom odeljku u vozu našao dva kufera a ne tri, i da nije mogao doneti tri kad je bilo svega dva. Naravno, da gospođa nije tome poverovala, nego razgoropadi se i pozove policiju u pomoć. Policija odmah uhapsi onog siromaška. Za sve vreme dok je bio u apsu, stražari su ga tukli i mučili, samo da bi priznao i kazao gde je sakrio treći kufer. Najzad jedne noći jedan od stražara uhvati siromaška za gušu i počne ga daviti, da bi iznudio priznanje. Inače iznemogao siromašak izgubi svest pri ovom gušenju, padne na zamlju i preda dušu svoju Bogu. Tada se uplaši onaj nasilnik, pa da bi svoje delo prikrio, nađe konopac i obesi o gredu mrtvo telo nosačevo. Sutradan je komisija sišla u aps, utvrdila da je nosač „izvršio samoubistvo vešanjem“, i stvar je bačena u arhivsku prašinu. Kada se ona gospođa vrati svojoj kući, nađe treći kufer kod kuće. A onaj stražar napusti službu i ode u svoje selo da živi. Siromašni nosač pak ostavio je posle sebe sina, koji je postao šofer. Jednoga dana ovaj šofer terao svoj automobil drumom. Na drumu se susretne sa nekoliko seljačkih kola, napunjenih senom. On počne svirati, da se kola sklanjaju. Seljaci počnu gurati volove u stranu. No jedan od seljaka iskoči ispod sena i pravo pred automobil. Kola ga obore i pregaze na mrtvo. Taj poginuli seljak, pod kolima sina onog nosača, bio je isti onaj stražar koji je jadnog nosača udavio!
 
O NASILNIM BEGOVIMA
Pričali nam u Hercegovini o tome šta se nekada dogodilo begu Ljuboviću. Ovaj beg pozvao mobu na Prokopijev dan. Reknu mu hrišćani: Danas je, beže, dan svetog Prokopija, mi ne bi hteli da radimo, jer slavimo. Odgovori beg Ljubović prezrivo i ljutito: Kakav sveti Prokopije! Hajde pa žanji! Ućute ljudi i uzdišući počnu žnjeti. No od podne navuče se oblak i počne tutnjati. Najednom se strašno zamrači i udari grom u kuću bega Ljubovića, te mu ubi dva sina.
Priča nam neki Pudar iz Lokova kod Stoca o Ali-paši Rizvanbegoviću. Zna se kako je silan bio ovaj paša. U svojoj sili naredi on, da mu se dovede 60 ljudi, da ih obesi o jednoj krušci. Sejmeni njegovi dovedu mu 60 vezanih rajetina. Paša vikne, da ih dižu i vešaju o grane kruške. Tada se jedan od njih 60 robova pomoli Bogu i rekne: Gospode, zar ćeš ti dozvoliti ovo? Ako imaš milosti, sačuvaj nas! Tako rekne u molitvi jedan od njih šezdeset. U tom času zagrmi i udari grom u krušku, pa u koleno pašino. Ali-paša jekne od bola i uhvati se za koleno. Onda vikne sejmenima, da sve ljude odreše i puste kući da idu. Još pred svima prizna i rekne, da ga je Bog kaznio. Odneli su ga kući i savetovali da se leči. Ali-paša odgovori, da ne može čovek izlečiti kad Bog rani. „Od sad ću se, veli, zvati Topal-paša“, a to na turskom jeziku znači – Bogalj paša.
 
POLUDELA ZBOG OSKVRNJENJA SVETINJE
Neka starica Ana Gojska smatra se ktitorkom Počajevskog manastira. Svoje imanje zaveštala je ona tom manastiru zajedno sa čudotvornom ikonom Bogomatere, koja je ranije kod nje bila. No njen rođak Andreja Firlej počeo je otimati imanje od manastira, komad po komad. Najzad se drznuo, pa je iz manastira uzeo i onu ikonu, putir i svešteničke odežde. Sa svojom ženom besno se provodio, neprestano po gozbama i zabavama. Kad je jednom kod njih bio pir, i kad se u najvećem jeku igralo i besnilo, žena Firlejeva udalji se za čas od gostiju, pa se povrati sa epitrahiljom o vratu i putirom u rukama. Iz putira nazdravi ona gostima sa vinom tokajskim. Tada preda putir drugima da se ređaju. No u tom času ona padne na zemlju. Kad su je digli, ona je počela rikati i derati sebi haljine i gristi svoje meso zubima. Poludela je. Muž ju je vodio od lekara do lekara, no ništa nije pomoglo. Najzad vratio je čudotvornu ikonu manastiru zajedno sa crkvenim stvarima. A žena je u ludilu umrla.
– Ovo nas podseća na cara Valtazara, koji je na piru naredio da se donesu zlatni sudovi iz hrama Solomonova i da se ih njih služe njegovi pijani gosti. Tada se javila nepoznata ruka u vazduhu koja je napisala na zidu: Mene, Mene, Tekel, Ufarsin. I te noći bi ubijen u svome dvoru car Valtazar.
 
O PROPASTI NEPRAVEDNOG BLAGA
Ovih dana objavljen je u novinama poučan slučaj sa jednim čovekom od Caribroda. Taj čovek dočepao se nečijeg blaga, sve pretvorio u hiljadarke, pa u brizi kako to da sačuva metne novac u slamu od slamljače na kojoj je spavao. Jednog dana otputovao taj čovek negde na ceo dan, pa se vratio dockan uveče. Da bi ga obradovala žena mu kaže, kako mu je uredila postelju, prosula staru slamu pa novu stavila u slamljaču. – Pa ti si mene upropastila! vikne muž. I kaže ženi, šta je držao u slamljači. Strah muža pređe i na ženu. Upita muž ženu, gde je prosula staru slamu, a žena odgovori, da ju je položila pred krave u štali. Brzo odu u štalu, gde su im bile dve krave. No – slama pojedena! Tada čovek raspori obe krave, i šta nađe? Nađe samo parčeta od pojedinih banknota. I tako propadne mu i nepravedni novac i krave. I krave – kao interes na nepravedno stečeno!
 
POVEST O KRIVOKLETNIKU
Pričali su nam u srezu studeničkom o jednom krivokletniku i o strašnoj kazni Božijoj. Neki Braović, vele, bio je čovek jako osion. Živeo je u zavadi sa mnogima. Jednom pogna se on po sudovima sa nekim komšijom svojim, nešto oko međe. I najzad sud pozove Braovića da se zakune, da je sporno imanje njegovo a ne njegovog suseda. I Braović se zakune krivo. U to vreme, toga istog dana, njegov sin je sekao drva ispred kuće. I baš u času kad se otac zaklinjao krivo u sudu udari jedna cepka sina po oku i istera mu oko. I tako mladić zbog očeva greha ostane ćorav za navek.
 
KAKO JE IZGOREO DUĆAN KRADLJIVCU
Priča nam jedan Prizrenlija ovaj događaj iz poslednjih dana turske vladavine. Bio kod nas u Prizrenu dobro poznati J. mundžija. Držao je dućan u gradu i bio tutor crkve sv. Vasilija za Prizrenom. Više godina on je bio tutor pri toj crkvi. Narod je u to vreme obilato prilagao crkvi, naročito toj crkvi sv. Vasilija gde su se mnoga čudesa javljala. No tutor je od priloženog novca davao crkvi samo jedan deo, a drugi deo uzimao sebi. Tako se on razbogatio i stao u red prvih čorbadžija Prizrenskih. Jedne noći stanu topovi pucati. Svi skočimo da vidimo šta se dogodilo. Kad – a ono požar. Potrčimo u čaršiju. Požar u dućanu J. mundžije. Plamen se uzvija na sve strane. Pored mundžinog dućana i drugi su dućani, pod jednim istim krovom. Ali samo mundžin dućan izgore sav do zemlje, a obližnji komšijski dućani ostaše čitavi. Posle toga odemo mundžinoj kući. Upita ga jedan trgovac: Da nisi J., krao pare od sv. Vasilija? Mundžija se namršti pa odgovori: Nisam krao, ali sam uzimao i služio se, a davao sam i drugima da se služe. – Čuvši to svi manu glavom u znak sumnje, pa se raziđu.
 
POVEST O UMIRUĆOJ MAĆEHI
Priča nam prota S. iz Topole o teškom bolovanju jedne žene u njegovoj parohiji. Dugo je, veli, bolovala. Muž je potrošio mnogo na lekarije, no olakšanja nije bilo. Ležeći dugo u vatri, ona se žena sva isušila, i meso joj se smaklo sa kostiju od bolesti i ležanja, te su joj se providele kosti. Najzad poruči ona po sveštenika. Kad sveštenik dođe, ona se ispovedi. Kad se udala za drugog muža, zatekla je jedno pastorče, tek prohodalo. Ona ga nije volela. Jednom spremila bila ručak da nosi na njivu kad se uspavano dete probudi i počne plakati. Kako ga nije mogla ni umiriti ni sa sobom uzeti, razjarena maćeha uhvati dete obema rukama, digne ga u vis i tresne o zemlju. Pa ode i odnese ručak na njivu. Kad se vratila, nađe dete mrtvo na zemlji. Dete je pogrebeno, ali ni otac niti iko nije saznao za uzrok smrti deteta. Ona je to tajila u sebi, dok je strašna bolest nije oborila u postelju. Osećala je, da je Bog muči zbog zločina nad detetom. I nije želela ni da ozdravi niti više da živi. Molila je sveštenika samo da joj čita dve molitve: oprosnu i ishodnu, da bi ju Bog oprostio greha i primio joj dušu. Kad je sveštenik svršio svoj posao, otišao je kući. Sutradan je pozvan da opoja onu istu ženu.
 
O VLADIČINOJ KLETVI
Kad je Austrija okupirala Hercegovinu, bio je vladika u Mostaru Ignjatije, Grk po narodnosti. Inače ga je narod smatrao za svetog čoveka. Austrijska vlast smisli, da penzioniše ovoga Ignjatija, pa da na njegovo mesto dovede Leontija Radulovića tadanjeg arhimandrita. Injatije je bio dočuo, da se na tome radi, i da je u tu stvar umešan lično i Leontije. Kad je došla deputacija, u kojoj je bio i Leontije, da saopšti Ignjatiju o penzionisanju, Ignjatije primi tu vest s preneraženjem i ćutanjem. Odmah potom ode on u crkvu i sa svećama prokune sve one koji su izdejstvovali njegovo penzionisanje. Leontije uskoro bude rukopoložen za arhijereja, no jedva odsluži samo jednu liturgiju i iznenadno umre. A svima ostalim, koji su s njim radili na uklanjanju Ignjatija, kuća je iskopana.
 
O BESPLODNOM KROMPIRU
Pričao nam je otac Antonije, koji je proživeo nekoliko godina u Americi o nekom Marku Pažiću. Ovaj Marko, kaže, nikad nipošto nije hteo raditi nedeljom. Pošto se i nedeljom mora održavati oganj u amerikanskim fabrikama, to se plaćaju naročiti radnici, da nedeljom ostanu po fabrikama na tom poslu. Kadgod je Marko nuđen na taj posao, on je odbijao. Upitan zašto tako čini, on je objasnio jednim neobičnim događajem iz svoga života u Hercegovini, tamo oko Stoca, odakle je on i rodom bio. Dao mu otac 15 kruna da nađe radnika, koji bi posadio krompir. Uzeo Marko pare, pa pomislio, što bih ja davao ove pare drugome, kad mogu i ja taj posao svršiti pa pare sebi zadržati? Pa kad jedne nedelje nije imao nikakva posla, on ode na njivu i ceo dan provede u sađenju krompira. I tako pare ostanu njemu, a on slaže oca, da je platio radnike, i da su ovi svršili posao. Kad je došlo vreme da se krompir iz zemlje vadi, dođe otac sa svom čeljadi na njivu. Vreže su bile veoma velike i lišće krupno, ali ni u jednom odžaku nisu našli nijedan krompir. Začudi se tome i otac; začudiše se i svi susedi. Kad je ovo Marko video, užasnuo se, i priznao ocu sve. Onda je otišao on u Ameriku, gde nikad više nije hteo ništa raditi u nedelju. I to je često objašnjavao ovim čudnim slučajem koji mu se dogodio.
 
O NAOPAKOM RADU U PRAZNIK
Neka švalja Mileva D. iz Beograda zanimala se šivenjem vojničkih košulja. Jednom je imala mnogo da šije, te uzme da radi na dan svete Trojice. Šila je brzo i sašila mnogo. Kad je po prazniku trebala da odnese sašiveni veš, pogleda ona, a gle ono sve naopako sašiveno. Ona se uplaši i prekrsti. Seti se, da je to zbog toga što je šila na veliki praznik. Nije joj ništa drugo ostalo nego da sve rašije i da ponovo kako valja sašije. Mnogo se posle kajala što je zgrešila Bogu i uvek je učila druge da nipošto ne rade u praznik, jer će ispasti naopako.
 
O KAZNI ZBOG RADA U PRAZNIKE
Priča nam arhimandrit Serafim ovo čega je on kao kaluđer studenički bio očevidac. Kaže, arhimandrit Teodosije mnogo je voleo ekonomiju i ekonomski napredak manastira. Jedne godine pozove on mobu od okolnog naroda, da mu se poseje pšenica, na sam dan svetog Nikole. I pšenica se poseje. Ali – nijedno jedino zrno nije niklo. Teodosije se od toga ne nauči ničemu, nego iduće godine pozove mobu na Ilindan da žanje pšenice. Čim je prvi stog bio sadenut, udari grom u nj i spali ga na oči cele mobe. Narod se prekrsti i razbegne. I od toga Teodosije se nauči, da Bog kažnjava ljuto one „koji znaju volju gospodarevu a ne vrše je“.
 
O IZBORIMA U PRAZNIKE
Zna se šta su politički izbori, i s kakvim su sve nedelima skopčani. Naš pravoslavni narod oseća da se takvim izborima u praznične dane skrnave praznici i vređa Bog. A kod nas posle Rata izbori su kao naročito određivani u veće pravoslavne praznike; jednom na Preobraženje, jednom na Mitrovdan itd.
Kad ono behu izbori raspisani za Tominu nedelju, dođoše nam dva sveštenika otud od Zlatibora pa pričaju, kako narodu nije milo što su politički izbori određeni za Tominu nedelju, jedno što su to dani svetli, kad se oltar ne zatvara a drugo što je sutradan Đurđevdan, krsna slava mnogih i mnogih i mnogih.
– Eto ne paze naši na dane kad određuju izbore. Ako je izbor posao, i to sveopšti važan posao, zašto se ne određuje u radni dan? Narod pazi i vidi zle posledice od izbora u velike praznike. Na primer 1927. godine izbori su bili određeni na pravoslavno Usekovanje. „Ovi izbori neće biti na dobro“, govorilo se onda u narodu. I zaista nije bilo dobro. U narodnoj skupštini pala je krv; ubijeni su Radići. Narod je to doveo u nerazdvojnu vezu sa skrnavljenjem strašnog praznika Usekovanja, koji kod užičkog seljačkog sveta stoji u naročitom poštovanju. Onaj dan u koji padne Usekovanje narod kod nas naziva „usječni dan“, i preko cele godine u taj dan ne otpočinje nikakav posao; ako je ponedeonik – ponedeonik je „usječni dan“ za celu godinu, ako li četvrtak – četvrtak je „usječni dan“. I kad su dakle izbori bili na Usekovanje one godine, narod je sa strašnim predosećanjem govorio: „Ne će biti na dobro“. I nije bilo na dobro.
 
O DVOJICI PROPALIH U BUNARU
Pre dve godine o Usekovanju kopali su dva čoveka bunar u selu K. (Mada je ovaj događaj opširno opisan u novinama i imena one dvojice spomenuta, mi ipak ne objavljujemo ovde njihova imena zbog njihove žive rodbine). Bio je petak pred Usekovanje kad su oni kopali u dubini. Naredili su da im se ispeče jagnje, da jedu kad izađu. Ali nisu živi izašli niti su jagnje okusili. Drugi su pojeli jagnje njima za daću. Jer se zemlja osula i zatrpala ih. Došla vojska sa mnogo naroda da ih otkopava, no uzalud. Jedan od njih odmah je ugušen zemljom, a drugi se dva dana javljao živ. Ljudi su hteli spasti ovoga drugoga i kopajući dolazili su sasvim blizu do njega, ali u tom trenutku ospe se zemlja i pokvari njihov posao. Raspitivali smo se mnogo o životu ove dvojice nesrećnika. Pa smo dobili sledeće podatke. Jedan od njih po imenu D. bio je usinjen, no on nimalo nije poštovao svog poočima i pomajku nego ih je grdio i mučio i tražio deobu od njih. Kad se čulo da je pao u bunar, njegova pomajka vikala je: ne vadite ga: neka ga zemlja proždere, i on je mene dosta žderao. To je i zaslužio, pa ga je Bog kaznio! Za drugoga opet, po imenu M., pričaju, da je bio raspusan, pijanac i najveći psovač i bogohulitelj u celoj toj okolini. On je taj što se dva dana javljao kao živ iz bunara. Iako je bio već očigledno u čeljustima smrti, on se nije setio sveštenika i pokajanja, nego je iskao rakije, koja mu se, naravno, nije mogla doturiti.
 
KAKO JE PROŠAO HULITELJ
U septembru 1934. godine radilo je u Rakovici u manastirskom kamenolomu mnogo radnika posvednevno. Nedeljom radnici nisu radili, niti ih je inženjer na to nagonio. No desetina njih nisu marili za nedelju nego su rešili bili da i u taj Gospodnji dan rade. I počeli su raditi. Jedan od njih bio je veliki psovač i hulitelj imena Božjeg. Kako je kucao u kamen tako je psovao najveću svetinju. Najednom se odvale ogromne stene i pritisnu sve radnike. Brzo stigne pomoć. Izvuku ih sve povređene i ranjene. A kad su izvukli onog hulitelja, našli su ga strašno unakažena i mrtva.
 
STUDENICA NIJE LUDNICA NEGO LEČIONICA
Priča nam Jakov Nikolić, dućandžija iz Osečine o sledećem događaju:
Član sam bratstva Pravoslavne Hrišćanske Zajednice od početka, i kancelarija bratstva bila je u mojoj kući. Moj sin takođe je pobožan i crkven. Ali moja sna nikako nije marila ni za veru ni za crkvu. Prosto je mrzela naše bratstvo, i gunđala protiv nas kadgod bi mi pošli u crkvu na molitvu. A našu pobožnu braću ismevala je i obasipala porugama. Godine 1935. ja sam otišao na naš godišnji sabor u manastir Studenicu. To je bilo o Maloj Gospojini. Kad je svršeno povečerje i mnogi narod izišao iz velike crkve, ja ostanem s jednim drugom klečeći i moleći se Bogu pred svetim ćivotom sve do zore, dok nije udarilo klepalo za polunoćnicu. Šta se u to vreme dogodilo u mojoj kući, ja naravno nisam znao. Kad sam se vratio, tad sam i doznao. Nađem snaju poludelu, vezanu i zatvorenu.
Šta se dogodilo? Kad sam ja bio u Studenici na molitvi moja sna sedela u dućanu. Uđe u dućan jedna rođaka, pa upita moju snaju: Gde je bato? Tako me ona zvala. Na to joj moja sna podrugljivo odgovori: „Otišao u Studenicu – U ludnicu!“ Kako je te reči izrekla, njoj se uzme razum, te počne vikati, lupati, kršiti sve po dućanu, derati haljine na sebi i u svemu ludovati. Vezali su je i zatvorili. Odvedemo je odmah u bolnicu u Valjevo, a iz Valjeva prevedemo, po savetu lekara, u duševnu bolnicu u Beograd. Tu je držana dva meseca. Davali su joj neke injekcije. No to nije ništa pomoglo. Moj sin a njen muž odlazio je svake nedelje u Beograd da je obiđe, ali ga ona nije mogla poznati. Onda meni neko reče, da bi dobro bi- lo da odvedem poludelu snaju u manastir sv. Nauma. Čuvši to ja pomislim: ona se nije ogrešila o sveti Naum nego o Studenicu, koju je nazvala ludnicom, te svakako pre bih trebao da je vodim u Studenicu. Tako i učinim. Kad smo je odveli u svetu Studenicu, njoj se povrati pamet. I hvala Bogu eno sad je zdrava. I što je najglavnije: sad zna za Boga.
 
O NESAVESNIM LIFERANTIMA
„Nema air na našite liferanti! Ne postoji odžak ot bitoljskite liferanti“. Tako nam priča čiča Mitko Ilić, koji je i sam dugo bio u kompaniji liferanata.
„Liferanti ne znaju za greh. A mnogo je grešno grešiti se u liferaciji za vojsku. Bog strašno kažnjava. Ovde u Bitolju stajala je armija turske vojske. Turci ne jedu svinjsku mast niti dozvoljavaju da se drže i kolju svinje. No u jedno vreme teško beše nabavljati ovnujsko maslo. Jevrejin neki beše tada liferant masla. On donese iz Srbije mnogo svinjske masti. Sa tom mašću on mešaše po malo masla, i tako davaše vojsci punih šest meseci. Turci ne znajući bili su vrlo zadovoljni. A da su saznali – ode glava Jevrejinu. I eto, i taj Jevrejin propade: sva mu kuća izumre, i niko mu ne osta od potomstva. Drugi neki iz Graešnice liferovaše so. Tucaše beli mermer sa solju. Jednom neko kupio od njega so, da daje ovcama. Stavi so u vodu, da rastvori i umeša sa mekinjama. Kada to na dnu suda ostane nerastvoren mermer. On se naljuti i javi Turcima. I liferanta pošalju na robiju. I njemu je kuća propala i odžak se ugasio.
„Znao sam opet neke liferante mesa. I oni nisu znali za greh pred Bogom. Turska vojska dobijala je meso svaki dan osim četvrtka i nedelje. Oni liferanti davali su i strvine, i bivole mesto volova, i crkla magarinja. I eto, nigde im odžaka nema.
„Ja sam poznavao nekih 200-300 liferanata. Pare su velike zgrnuli. No sad gledam: nigde se njihov odžak ne puši. More izumreše od teških bolesti; more deca im izludeše; more imanje im ode na bubanj. Haj, haj, da te sačuva Bog od liferantskog bogatstva!“
Tako čiča Mitko. Tako svedoči iskustvo iz života od istoka sunca do zapada. Svevideće oko Božije gleda čija ruka daje kamen mesto hleba i zmiju mesto ribe, pa bije i opominje.
 
ZLOČINAC SE SAM OTKRIO
Povodom sveske „Malog Misionara“ Nema nišša tajno („Mali Misionar“) u kojoj je opisano kako nema ništa tajno što se neće javiti, poveo se razgovor u društvu. Pa će nam neki brat ispričati sledeći slučaj. Tamo kod nas u Homolju nađen je jedan pop zaklan. Istraga se svršila neuspehom. Zločinac se nije našao. U tome mestu slavio jedan seljak, i došli mu mnogi gosti. Kad je bilo vreme ručku ponudi domaćin jednog gosta da mu prereže kolač. Onda taj gost izvadi svoj nož i uzme kolač da prereže. Ali najednom izađe mu reč iz usta: „Ne mogu seći kolač nožem koji je zaklao popa; grešno je“. Ostavi nož u korice i da kolač drugome da prereže. Njegova reč dođe do vlasti, i vlast ga uhapsi. On prizna svoje nedelo i bude pogubljen.
 
PRST BOŽJI U BRAZILIJI
Preneto iz Varšavskog „Slova“ od 18. Novembra 1934.god.
U Braziliji u gradu Mena – Žeri dogodio se nedavno ovakav neobičan slučaj koji je uzbudio ne samo taj grad nego i sva okolna sela i gradove.
U tome gradu živeo jedan bogat proizvođač – planta- tor – kafe, koji se odlikovao surovošću i drskošću. U istom tom gradu živi i jedan stari sveštenik, moralno strog i prema sebi i prema drugima i uz to veliki molitvenik.
Jedne nedelje ode u crkvu ćerka onoga bogataša. Ona je bila nepristojno odevena, i stari sveštenik ju zbog toga javno u crkvi izobliči. Devojka se vrati kući pa plačući požali se svome ocu. Čuvši to bogataš naredi svojoj ćerki, da iduće nedelje opet ode u crkvu no da se obuče još modnije. Kada se iduće nedelje pojavi ta devojka u crkvi polunaga, stari sveštenik je istera iz crkve.
Razbesni se zbog toga onaj bogataš, pa počne smišljati plan kako da se osveti svešteniku. I smisli da izvede čitavu komediju. Naime, on se napravi bolestan, pa poruči, da mu dođe sveštenik sa svetim Pričešćem, da ga pričesti. U isto vreme on postavi dva jaka čoveka, da skriveni sačekaju sveštenika, da ga premlate kad bude izašao iz kuće bogataševe.
Stari sveštenik ne sluteći nikakvo zlo dođe sa svetim Darovima, i bude učtivo predusretnut od žene i ćerke bogataševe, koje mu pokažu sobu gde bolesnik leži i čeka da se pričesti.
Sveštenik uđe u sobu, no ubrzo izađe, pa onda rekne domaćici i ćerki:
– Žalim, što ste dockan poslali po mene. Očigledno da Gospodu Bogu nije bilo ugodno, da se vaš muž odnosno otac, pre smrti ispovedi i pričesti. Zatekao sam ga mrtva.
Užasnute ovim iskazom, majka i ćerka jurnu u sobu, no nađu bogataša gde leži mrtav. Kako to, kad je malo čas bio potpuno zdrav, i kao zdrav legao u postelju?
Pašće u mrežu svoju grešnici! kaže veliki Psalmist. Ko drugom jamu kopa, sam će u nju pasti.
 
UZDAO SE U SVOJE ŽULJEVE A NE U BOGA
Kad smo pre dve godine bili s Patrijarhom u Mostaru pričali su nam sledeći slučaj: Nekome seljaku u blizini Mostara jedne godine rodi bostan kako se samo moglo poželeti. On iznese svoj bostan na pazar, i ubrzo dobije za nj 15.000 dinara. No utom bostanu padne cena jako. Tada se onaj domaćin počeo žaliti u nekom društvu ljudi na jevtinoću bostana. Rekne mu na to neko iz društva: Pa dosta si uzeo za bostan do sad. Budi na tome Bogu blagodaran. Na ove reči naljuti se onaj domaćin pa uzvikne pred svima: „Nemam ja šta blagodariti Bogu nego mojim žuljevima!“ Pritom pokaže on žuljeve na rukama. Kad bude iduće godine, a to bostan bude u njega sitan kao pesnica. Tih dana on se slučajno nađe sa onim istim trgovcem iz Mostara, s kojim je godinu dana ranije imao razgovor o Bogu i žuljevima. Pa se počeo gorko jadati, kako Bog ove godine, veli, nije dao nikakav rod u bostanu, i kako je bostan sasvim izdao. Nasmeši se na to onaj trgovac, pa mu odgovori: „A đe su, čovječe, tvoji žuljevi?“.
 
NASILNIK UDAREN SLEPILOM
Bitoljski očni lekar, dr A. X., ispričao nam je sledeći neobičan slučaj: Dovedoše mi, veli, jednog dana nekog slepog Turčina iz Ohrida. Gledam ga ja: oči mu otvorene, i po izgledu zdrave, ali on ništa ne vidi. Kad sam ga upitao, kako je oslepio on mi ispriča, kako je jednom prolazio sa nekoliko drugova drumom pored crkve svetog Erazma kod Ohrida. Videći kaursku svetinu, on trgne pištolj i opali na crkvu. Pištolj mu ispadne iz ruke, a on ostane bez vida. Da nije od baruta, kaže, jasno je iz toga što nikakav bol nije osetio ni spolja ni iznutra, samo mu se vid savršeno izgubio. I oči mu ostale zdrave, ali bez vida. Kao da je neko pružio svoju tajanstvenu ruku i iščupao iz njega sposobnost vida. – Dalje priča isti taj doktor kako ga je lečio i lečio na razne načine, ali ga nije mogao izlečiti. Taj Turčin i sada je živ i – slep.
 
BIBLIJA NAS PRIMERIMA UČI
Biblija nas primerima uči, da je moralni zakon jedini istinski zakon Božji, drugo je sve zakonska senka. Ko se ma i malo ogreši o taj jedini istinski zakon Božji, a ne pokaje se, mora da trpi i strada. Bog udari kaznama radi toga da bi priveo pokajanju one koji greše i potomke i susede njihove. Jedino pravim pokajanjem i njegovim posledicama (promena, obnova, preporođaj) daje se satisfakcija onom neumitnom moralnom zakonu Božjem. Evo primera:
Udar Adamu: Kada praroditelj roda ljudskog sagreši, reče mu Bog: s mukom ćeš se od zemlje hraniti do svojega vijeka; trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko, i td. (I Mojs. 3).
Udar pokvarenom rodu: A kada se ljudi razvratiše, „i zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja bezakonja, … i svako tijelo pokvari put svoj“, pusti Bog potop na zemlju, te istrebi svako živo telo na zemlji, samo ostavi pravednoga Noja i porodicu njegovu (I Mojs. 6-7).
Udar Sodomu: Kao što je poznato, pusti Bog propast na ovaj pokvareni grad, jer su u njemu ne nađe ni deset pravednika. Samo se spase pravedni Lot (I Mojs. 18, 22 ).
Udar Onanu: Ovaj Onan prosipaše seme, da ne bi rađao decu, zbog čega udari ga Gospod „te ubi i njega“ (I Mojs. 38, 9-10).
udar Faraonu i zemlji misirskoj: Zbog uporstva i protivljenja Bogu, udari Bog zemlju misirsku i cara njenoga sa deset velikih zala koja su opisana u Sv. Pismu (II Mojs. 5-12).
Udar Mariji, sestri Mojsejevoj: Ona se pobuni protiv starešinstva brata svojega, i bi udarena gubom, i bi od gube „bijela kao snijeg“ (IV Mojs. 12).
Udar Ahanu: što u vreme rata učini pljačku, ukrade i sakri. Bi kamenovan (Is. Nov. 7).
Udar caru Saulu: što pogazi zapovest Božju, i poče prizivati duhove (spiritizam). Izgubi bitku, i izvrši samoubistvo.
Udar caru Davidu: Zbog njegove preljube i ubistva, dogodi se u njegovom domu preljuba i ubistvo među sinovima i kćerima njegovim.
Udar Mihali: Ova Mihala naruga se caru Davidu, mužu svome, što u svom molitvenom oduševljenju pevaše i igraše pred Bogom. Zbog toga Mihala bi udarena besplodnošću, te ne imaše poroda do smrti svoje (II Sam. 6, 23).
Udar caru Oziji: Kada se ovaj car osili i pogordi, on prezre sveštenike, oltara Božjega, pa uze sam kadionicu da kadi u oltaru. U tom trenutku iziđe mu guba na čelu. Zbog toga bi udaljen iz grada i odvojen od naroda (II Dnevnika 26, 16).
Udar caru Valtazaru: Na dvorskoj gozbi naredi da se gosti poslužuju vinom iz osvećenih sudova, donetih iz hrama jerusalimskoga. I dok gosti pijahu, nevidljivom rukom biše na duvaru napisane ove četiri reči: Mene, Mene, Tekel, Ufarsin, koje označavahu smrtnu presudu caru. I te iste noći car Valtazar bi ubijen (Dan. 5).
Navedosmo ovo nekoliko primera iz Starog Zaveta. Ostavljamo čitaocima, da se sami sete sličnih primera iz Novog zaveta, kao svršetak Judin, pogibao Irodova, smrt Ananije i Sapfire, itd.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *