EMANUIL

 

EMANUIL
 
II
O ČUDESNIM ISCELENJIMA
 
POVEST O ISCELENJU U BAREŠANSKOM MANASTIRU
Iz mog Dnevnika (1935. g.)
Posle današnje liturgije u manastiru svetog Merkurija priveli su nam k oltaru jednoga čoveka po imenu Vasilije, da mu se očita molitva. Vasilije je izgledao potpuno zdrav i odgovarao je pametno na sva pitanja. No o njemu pričaju ljudi oko nas, da je doveden u manastir vezan kao potpuno lud. Pop Risto Barešanski veli, da je pri tom još bio i nem, i nije mogao ni reči prozboriti. Vasilije je ostao tako u manastiru 7 dana. I pop mu je čitao nekoliko puta molitvu. Jedno jutro kad je pop došao u manastir iznenadi ga Vasilije rečima: „Molim te, popo, da me pričestiš“. Umirio se, dakle, ozdravio, i progovorio. Ovo je jedan živi primer sile i milosti Božje, koga su svedoci bili mnogi iz onog naroda što se danas sabrao u manastir na slavu.
 
POVEST O LUDOJ ŽENI
Prota Jovan Bošković priča sledeće: Jedne godine o Trojičinu dne bio sam u Ostrogu. Došao i Mitropolit Mitrofan s Cetinja. Naroda mnogo. Najednom vidimo neke ljude vode sedam konja, i na jednom konju sedi žena uvezana, a ljudi je sa strane pridržavaju. Na drugim konjima stvari i komora. Jedan od ljudi poznade mene i reče: molim te, pomozi nam za ovu ženu. Ovo je supruga glavnog austrijskog direktora poreza za Hercegovinu iz Mostara. Pa je luda u najvećem stepenu. Doveli smo je svetom Vasiliju, pa ti ela da nam pomogneš i proputiš. -Ja ga uputim na Mitropolita, a Mitropolit odredi mene da se brinem o toj ženi. Sećam se zvali su je Milčika; kao da je bila katolikinja. Odvedemo je pod ćivot, a potom zatvorimo u jednu mračnu ćeliju. Strašno je vikala, kršila stvari i napadala ljude. Svaki dan joj se čitala molitva pred ćivotom. Treći dan ućuti se. Mi otvorimo ćeliju, a ona mirna. Pa upita:
– Tako vam Boga, gde se ja ovo nalazim? – Mi joj rečemo, a ona se zaplakala. I posta potpuno razumna, zdrava i mirna.
Eto toga sam lično bio očevidac.
Posle nekog vremena dođe u Ostrog ta gospođa sa svojim mužem i donesu darove. A muž nosio uniformu austrijsku. Te neki Crnogorac kad ga vide iz šale povika: Evo Švabe, daj da ga ubijemo! Čovek se uplaši, ostavi svoje darove pred manastirom i vrati se doma.
 
POVEST O NEMOM MLADIĆU ISCELJENOM ČUDOM
Zaka Apostolović, rodom iz sela Trnova, živi sada u Bitolju. Ona priča iz sopstvenog opažanja mnoga čudesna iscelenja što su se dogodila u crkvi Trnovske Majke Božje. Danas nam je pričala sledeći slučaj: Doveli, kaže, iz Amerike jednog mladića, koji je bio 3 godine nem; Doveli ga u Trnovo, da bi ga milost Majke Božje iscelila.
I ja sam tada živela kod crkve u Trnovu, i držala sam ključeve od crkve kod mene. Svako jutro ja sam prva išla crkvi i otključavala crkvu. Posle mene dolazili su drugi i dovodili svoje bolesnike. Onaj nemi mladić je dolazio prvi posle mene. Jednoga jutra ja pošla crkvi kao i obično, dok onaj mladić stade preda me, trže mi ključeve iz ruku i viknu: „Zašto ti uvek da držiš te ključeve?“ I istrže ključeve iz mojih ruku pa ode u crkvu. Ja se zaprepastih čujući ga gde progovori. I od tada mladić je prestao biti nem i govorio je.
 
POVEST O ISCELENJU DERVIŠOVE ŽENE
Učitelj Filiman dugo je učiteljevao u školi Mileševskoj. Posle je premešten u Prijepolje. Sav narod oko Mileševa srcem ga voli i poštuje, i hrišćani i muslimani, kao veliku dušu i veliki karakter. Pa nam priča Filiman mnogo i mnogo o Mileševu. Na moje oči, kaže, iscelili su se mnogi bolesnici u ovoj svetinji. Dovedu luda čoveka vezana u konope, pa mu se čitaju molitve kod ćivota Svetog Save i tu prenoći. Posle ga kao zdrava odreše, i on ode kući slobodno. Tako isto i bolesnike sa drugim bolestima i mukama.
Ćivot Svetog Save i sada je prekriven jednim skupocenim pokrivačem. Iznenadilo nas je kad smo čuli od Filimana i drugih, da je taj pokrivač poklonila jedna bula. Neki derviš Kratović iz Prijepolja imao ženu poludelu. Posle dugog i uzaludnog lečenja i gatanja dovede derviš svoju ženu u Mileševo. I tu pokraj ćivota po molitvama duhovnika žena potpuno ozdravi. Iz zahvalnosti ona je posle sašila i izvezla svojom rukom ovaj pokrivač pa ga donela na ćivot Svetog Save, gde se i sada nalazi.
 
POVEST O ISCELENJU NEMIH
Iz mog dnevnika (1935.1.)
Večeras na povečerju čitali smo žitije svetog Andreje Kritskog, jednoga od velikih otaca i svetitelja pravoslavne crkve. U žitiju se kaže, kako je bio nem od rođenja pa sve do svoje sedme godine. Kad mu je bilo 7 godina odvede ga majka u crkvu na pričešće. Čim se dete pričestilo, progovorilo je. Tolika je sila Svetog Pričešća.
No evo jednog još čudnijeg slučaja koji se dogodio u naše dane. O slavi manastirskoj u Svetome Naumu ove godine došao beše i jedan musliman iz Ohrida po imenu Sefer Jašar. Pa nam je on pričao o čudu koje se javilo na njegovom sinu Kasanu. Naime: njegov sin Kasan bio je nem sedam godina. Otac dovede prošle godine svoga nemog sina o slavi u Sveti Naum. I duhovnici su čitali molitve nad nedužnim. Ove godine došao je u manastir da blagodari Svetom Naumu. Njegov nemi sin progovorio je.
Dakle, ni po veri ni po pričešću nego jedino po molitvi dogodilo se u naše dane čudo istovetno kao nad svetim Andrejom, koji je bio kršten i koji se pričestio, pa tek onda progovorio.
 
POVEST O ČUDESNOM OZDRAVLJENJU OD PRIČEŠĆA
Jedna žena po imenu Velika P., dobra domaćica iz sela Brusnika priča kako je pre dve godine ležala bolesna u Bitoljskoj bolnici. Ruka joj je bila strašno otekla. Lekari su prosekli otok, i velika količina gnoja izlazila je iz ruke. Tada joj priđe jednoga dana otac Jovan Maksimović, tadašnji nastavnik Bogoslovije a sadašnji vladika Šangajski. Ona ga nije poznavala. Otac Jovan ponudi je da primi pričešće, i ona primi. Od tog bude joj nešto malo lakše. Posle dva tri dana opet je poseti otac Jovan i opet joj predloži da je pričesti. Ona pristane no kaže, da će prvo postiti bar tri dana pa onda uzeti svetu tajnu. Jer, veli, prošli put se pričestila bez posta, pa je grize savest. Otac Jovan ostavi joj na volju i ode. Žena počne postiti, i od svega jela što joj je nuđeno u bolnici uzimala je samo hleba. Posle tri dana donese otac Jovan svetu tajnu i pričesti je. To je bilo na Veliku Sredu izjutra, Pred veče ruka je u bolesnice bila potpuno zdrava. Dođe lekar, koji joj je rekao da će morati ostati u bolnici najmanje tri meseca. I zaprepasti se kad vidi, da se u ruci sav gnoj osušio i da bolesnica pri pritisku ruke ni malo ne oseća bol. Prekrsti se i kaže ženi, da je zdrava i da može odmah ići kući.
Kad je žena ispričala svoj slučaj, upitaju je, koji je to sveštenik bio. Ona mu nije znala ime, ali ga opiše tako da smo se svi setili, da je to bio otac Jovan. Jer on je u svoje vreme skoro posvednevno posećivao bolesnike. Kad smo ženi rekli, da je taj sveštenik sada vladika ona se začudi.
 
POVEST O ISCELENJU OKA
Priča nam Dimko Karadžić iz Prilepa, kako ga je čudesno izlečio sveti Dimitrije u svojoj novoj crkvi u Selcu. Dok sam, veli, bio u Americi, zabolelo me oko. Odem lekarima i oni mi operišu oko. No to oko mesto da ozdravi potpuno izgubi vid, i ja ostanem ćorav. Kad sam se vratio iz Amerike, primio sam se za tutora manastira Svetog Dimitrija u Selcu. Na vodi kod manastira ja sam gledao mnoge ljude i žene kako se tom vodom isceljuju od raznih muka i neduga. Pomislim, zašto i ja ne bih oprobao to sredstvo za moje ćoravo oko? A još uz to počelo me i drugo boleti, te sam jedva nazirao predmete oko sebe. Odem dakle na vodu i umijem njome svoje oči. Kad najednom počnem gledati jasnije. I evo sad dobro vidim na oba oka. Ovo se dogodilo u leto ove 1935. godine.
 
ČUDO OD KURSKE IKONE MAJKE BOŽIJE
Ova ikona je prošloga leta nošena iz Beograda u Bugarsku. Tom prilikom bugarski istoričari su štampali mnoge podrobnosti o toj ikoni. Između ostaloga saopšten je u časopisu „Hristianka“ (broj 7 – 8 od ove 1935. godine) sledeći slučaj: Sin Prohora Mošina, uglednog građanina u gradu Kursku razboleo se bio tako teško da je svaka nadežda na njegovo ozdravljenje bila izgubljena. Smrt deteta očekivala se s dana na dan i s časa na čas. No jedne noći dođe detetu na san Majka Božja i rekne mu, da će sutradan doći u njihov dom njena ikona i da će mu ona povratiti zdravlje. I zaista sutradan bila je nekakva litija kroz grad, i nošena je ona ikona Bogorodičina u litiji. Mošinova kuća nalazila se u jednoj od onih ulica kuda je ikona pronošena. Kad je litija stigla blizu Mošinove kuće udari strašan pljusak kiše. Kuda će sveštenici sa ikonom te baš u kuću Mošinovu. Dete je ležalo u postelji više mrtvo nego živo. Roditelji obradovani što im se takva svetinja unosi u kuću zamole sveštenike da stave ikonu na bolesnika. Osetivši na sebi ikonu dete je celiva svojim ohlađenim usnama. I ustane dete zdravo i radosno.
 
VEROM IZLEČENA
Na dan Sv. Velikomučenika Đorđa ove 1932. godine kod crkve u Bavaništu (Banat) bio je veliki molitveni sabor mnogih naših bratstava iz okoline. Mnoga bratstva došla su sa crkvenim barjacima i litijama crkvi, koja se smatra kao manastir i gde se mnogi bolesnici leče. I naše bratstvo iz Dolova (Banat) spremalo se da dođe ovom manastiru. Sva braća iz Dolova sabrala se kod svoje crkve, gde je sveštenik odslužio moleban pa su pošli. Baš kad su pošli dolazi kod njih jedna žena i moli ih da i nju prime da ide sa njima sa svojom bolesnom devojčicom koja i ako ima osam godina ipak ne može na noge da ustane te je za svašta unose i iznose na rukama. Ova ožalošćena majka rešila je da ide u manastir i da se pomoli Bogu za ozdravljenje svoje kćeri. Ali nastala je teškoća: kako da je odvedu u manastir? Kola nisu imali a da je nose u manastir trebalo je da se pređe dug put od 10 kilometara. Najzad se sva braća slože da je naizmenično (redom) nose do manastira. Tako i učine i dete donesu i metnu u crkvu. Ubrzo je pala bujna kiša i dete u crkvi zaspa. U tom dolazi i litija iz Bavaništa manastiru. Majka ovog deteta požuri u crkvu da ga probudi da bi tako dočekali litiju – barjake i braću iz Bavaništa. I na njeno veliko čudo i radost njena mala ćerčica usta sama na noge i sama izađe iz crkve pored majke. Kad je litija ušla u crkvu mi smo pitali ovo dete i majku za ovo isceljenje. I ova mala veli: da je dok je ona spavala u snu došla kod nje jedna žena, pomilovala je po licu i rekla joj: „Ajde ustaj“, Potom je došla njena mati i probudila je. Ovaj događaj sve nas je obradovao i svi smo za to zablagodarili Bogu na Njegovoj velikoj milosti.
Saopštio Milija Kidišević iz Bavaništa (Hrišćanska Zajednica – Kragujevac) Broj 6. Juni 1932. god.
 
POVEST O ISCELENJU BULE PO VELIKOJ VERI
Pričali su nam u Mirkovačkom ženskom manastiru tamo iza Skoplja ovaj neobičan događaj. U tom manastiru postoji jedna sveta vodica, agiazma. Ta voda bila je čuvena po lekovitosti kako među hrišćanima tako i među muslimanima. Jednoga dana. padala je jaka kiša, i voda, crvena od.blata, tekla je potocima pored manastira. Nekome Turčinu razboli se žena. Zabolele su je ljuto ženske grudi, i ona se previjala od bolova. Uzme Turčin bulu na konja pa pred veče dovede u Mirkovački manastir. Kad je ušao u avliju, sretne ga manastirski sluga i upita šta želi. Turčin upita za kaluđerice, no sluga osorno odgovori, da je dockan i da se on ne može videti s kluđericama u to doba. Turčin to saopšti buli na svom jeziku, i pošto su se posavetovali, objasni Turčin slugi zbog čega su došli u to doba, i upita da li bi mogao dobiti jedan sud one svete vodice za bolesnu ženu? Sluga nervozno uzme prazan sud od Turčina, zađe za kuću, pa rekne samom sebi: Turčin, Turčin, za Turčina svaka je voda dobra! i zahvati u sud one blatnjave crvene vode koja se slila potocima niz avliju. Uzme Turčin onu vodu, zahvali, i odvede ženu kući. Sutradan on dovede vola na dar manastiru. Žena mu je, kaže, pila onu svetu vodu i ozdravila. Pa je iz blagodarnosti doterao vola. Onda igumanija upita slugu, kad je to Turčin dolazio i uzeo vodu? Tada se sluga zastidi, i sve ispovedi majci igumaniji. A igumanija pozove kaluđerice u crkvu na blagodarenje Bogu, koji čudesa čini po veri ljudi.
 
POVEST O POMOĆI SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG
Kad smo bili u Hercegovini sa Srpskim Patrijarhom 1933. godine pričahu nam za Ristu P… iz Pijesaka i šta mu se sve dogodilo. Risto je bio bojadžija u Stocu. Nije verovao ni u šta. Deca mu umirala sve jedno za drugim. Najzad razboli mu se i poslednji sin što ga je imao. Jedno veče kad je došao kući, vide sina već u samrtnom ropcu. Obuze ga strah i žalost. I dođe mu da se pomoli. Ode nasamo, pa se sa uzdasima i suzama pomoli svetom Vasiliju Ostroškom. Jer u tom kraju tome se svecu ponajviše mole. O, sveti Vasilije, rekne Risto, pomozi sinu mome; spasi ga, pa ću ja posetiti tebe (to jest tvoj manastir). Sinu bude odmah lakše, i potom ozdravi. A Risto ode onda u Ostrog da se pokloni i zablagodari svetom Vasiliju. Taj događaj Ristu je potpuno preobrazio.
 
POVEST O ČUDU NA OSTRVU TINOSU
U celoj Grčkoj veliko je uzbuđenje zbog jedne čudesne pojave u znamenitoj! crkvi Svete Bogorodice na ostrvu Tinosu. To se dogodilo 1935. godine. Neka mlada učiteljica Marija Kalimagiru, rodom iz Azije, bolovala je od teške nevrastenije, koja je već prelazila u ludilo. Posle dugog i uzaludnog lečenja u Atinskoj klinici odvede je majka na Tinos. Kad su tamo stigli, Marija nikako nije htela poći u crkvu. Odveli su je u hotel. Uveče zavaraju je i pozovu kao u šetnju. Kad su malo šetali, najedanput Marija kaže, da je nešto silno vuče crkvi i pozove majku i ostale koji su bili s njima da idu u crkvu. Došav crkvi, nađu vrata zatvorena. Budu time ožalošćeni. Onda brat Marijin pogleda kroz prozor crkve unutra i rekne: – Srećni smo. Eno unutra je jedna monahinja, doći će da nam otvori. – Tada i majka pogleda i vidi u crkvi jednu visoku ženu u crnini. Ćerka je za sve to vreme gledala razrogačenim očima u vrata crkve i bila je kao van sebe. Brat njen posmatrao je bez prestanka onu ženu u crnini. Ta žena je počela bivati sve veća i veća, dok nije dostigla ogromne razmere uzrasta. I u tom ona na jednom iščezne, pri čemu se začuje u crkvi strahovit tresak. Tresak se čuo nadaleko. Brzo pozovu crkvene tutore. Otvore crkvu, i ne nađu nikoga u crkvi. No vrhunac čuda bio je u tome, što je posle toga treska učiteljica Marija postala potpuno zdrava. Radosna majka, radosna ćerka, radostan brat, radostan ceo hrišćanski narod na Tinosu. Čudo se to raščulo po celoj Grčkoj, i o njemu se svuda priča i piše. To se dogodilo početkom ovog meseca septembra leta Gospodnjeg 1935.
 
POVEST O KAZNI, I O ISCELENJU U SVETOJ PETKI U BEOGRADU
Iz mog Dnevnika
Danas nam dođe fotograf Erić da moli za svoga brata Marka, da bude primljen u Monašku školu. Iako je, kaže, moj Marko uvek bio pobožan, ogreši se ove godine na Veliki Petak, pa uze da popravi nekakav put. Odmah potom zgrči mu se leva ruka, te nije mogao njome maći. Tako mu je to trajalo 3 meseca. Išao je lekaru, i lekar mu rekne da nema nikakvog leka ni načina u nauci, da mu se može pomoći i ruka ispraviti. Marko je bio u jadu. Počeo se neprestano moliti Bogu. Na snu mu se javi nekakav čovek i rekao mu zbog čega mu je to došlo, kao i da kod ljudi ne može zato naći leka. Na sam Petrovdan odem ja sa Markom u crkvu Ružicu, pa posle službe na vodu svete Petke. Napio se Marko one vode i poprskao zgrčenu ruku. Odmah zgrčenost popusti, a drugi dan on je mogao slobodno ruku kretati. Eno ga, sad je potpuno zdrav. Zaveštao se, nikad više u praznik ne raditi.
 
POVEST O JEDNOM SLUČAJU OBRAĆANJA
Priča nam brat B.Č. iz Vrnjaca: „Šest godina ja sam pio ovu vodu u banji. Lekar mi je rekao, da imam začetke jehtike. Pri kraju šeste godine opet mi je rekao, da ću teško moći živeti više još od tri meseca. U to vreme ja niti sam hodio u crkvu niti sam znao za Boga i Jevanđelje. Tada planu Rat, i ja budem interniran. U lageru gde sam robovao beše jedan čovek koji je čitao Novi zavet. I kao da ga je sam Bog uputio on je naročito mene posvednevno prizivao na zajedničko čitanje Novog zaveta. Tu se moja duša probudi i uhvati veliki strah za svoje spasenje. Strah za dušu nadmaši moj strah za telo. Kad sam ja video, da mi je duša bolesnija od tela, ja sam prenebregao svako lečenje tela, i telo je postajalo sve zdravije, dok posle nije sasvim ozdravilo. Postepeno kako mi je duša ozdravljavala, i telo mi se snažilo. Pored mene pristane još desetak mojih drugova da čitaju Novi zavet. Svi se probude i obrate dušom Gospodu Isusu Hristu. Držali smo pravila molitve i života kako smo sami umeli. Kad smo se vratili kući, i počeli čitati pravila, i pitati o tome sveštenike, uvideli smo, da niučem nismo pogrešili. Sam Duh Božji učio nas je i upućivao.
 
POVEST O KOLERI U OHRIDU 1910 GODINE
Stari Sandre Čipanović, dugogodišnji tutor crkve svetog Klimenta u Ohridu, priča ovaj događaj. 1910. godine besnela je kolera u Ohridu. Grad se svaki dan punio mrtvacima. Leka nije bilo. Narod se počeo preseljavati i bežati u okolna sela. Manastir Svetog Nauma bio je pun izbeglih Ohriđana. Onda, veli, Sandre, je predložim popu Đorđu i još jednom popu koji je bio pri crkvi Svetog Klimenta, da uzmemo mošti svetoga oca našeg Klimenta i prođemo kroz varoš u litiji, Popovi se saglase. I odmah pođemo, samo nas nekoliko. Uz put nam se počeo narod pridruživati. Prođemo staru varoš, pa onda kroz čaršiju. Turci nam nisu smetali, jer i oni su padali od kolere kao muve. I tako do večera vratimo se sa moštima u crkvu svetog Klimenta. Sutradan niko se više nije razboleo od kolere. Ova grozna bolezanja najednom je presečena. Nošenje svetinje u litiji mnogo pomaže, kaže stari Sandre. I podseća na slučaj u Carigradu. Jednom je i u Carigradu kolera zavladala i mnogo je naroda pokosila. Onda Patrijarh ode sultanu i zamoli za odobrenje, da se prenese kroz grad Pojas Presvete Bogorodice koji se čuvao onda u crkvi Vlaherni. Sultan dozvoli, i litija s tim Pojasom i s patrijarhom, sveštenstvom, krstovima i ripadama pođe kroz Carigrad. I kolera odjednom prestane.
(Mislimo da je tom prilikom Pojas Bogorodičin morao biti donesen iz Svete Gore iz manastira Vatopeda, gde se i do danas čuva. A u Vlaherni Pojas je stajao ranije, pa je prenesen u Svetu Goru u manastir Vatoped. Sveti Sava sa svojim ocem Nemanjom sagradio je paraklis u Vatopedu Pojasu Prosvete Bogorodice).
 
POVEST O ISCELENJU ZGRČENE ŽENE, I O TRESENJU ĆIVOTA
Ilija Zlatičanin zapisao je još i ovo čudo u Ostrogu. Neki bogat Bosanac oženio se bio krasnom ženom, koju je voleo kao svoju glavu. No žena mu se ljuto razboli, njena krasota iščezne, i ona se sva osuši i zgrči. Nikud nije mogla iz postelje. Svi trudovi lekara oko bolesnice ostali su uzaludni. Jedne noći javi se ženi na snu njena umrla majka i rekne joj, da ide u Ostrog sv. Vasiliju. Kad je žena ovo kazala mužu, on se počne rugati sujeverju ženinom. Jer muž nije verovao ništa. I omrzne muž svoju ženu u onolikoj meri u kolikoj ju je ranije voleo. No najzad popusti on na navaljivanje žene i krene je u Ostrog. Kad su ušli u crkvicu gde je ćivot, ćivot se počne tresti. Žena se neprestano krstila, a muž je stajao ravnodušan kao stena. Kaluđer se veoma začudi što se ćivot trese, pogleda u ženu, pogleda u čoveka, pa rekne ovome da izađe. Čim je čovek izišao, ćivot prestane tresti se. Žena ozdravi telom, a čovek ozdravi duhom, to jest stekne veru, koju je bio izgubio. I oboje se zdravi i radosni povrate doma.
 
O ČUDESIMA O. JOVANA KRONŠTATSKOG
Pričao nam g. Ilijašević ruski činovnik o ocu Jovanu Kronštatskom sledeće:
– Na moje oči Jovan iscelio je jednu umobolnu ženu. Dok se o. Jovan oblačio za službu neka luda žena otme se od onih koji su je doveli u crkvu i držali, pa počne trčati između naroda i vikati. O. Jovan izađe na amvon i zapovedi toj ženi: „Odmah izađi napolje!“ A žena mesto da izađe počne se primicati o. Jovanu i sve jače kričati. „Izađi napolje!“ govori joj sluga Božji. A umobolna priskoči njemu pa ga udari rukom po glavi. Kao da se nije ništa dogodilo o. Jovan stajao je mirno i vikao: Izađi iz nje napolje!“ Žena krikne i padne. Kad je digoše, o. Jovan joj zapovedi da se prekrsti. S teškom mukom diže ona desnu ruku i kojekako prekrsti se. On joj naredi da se prekrsti još jednom i još jednom, dok se isceljena i umorena žena otpoče pravilno i čisto krstiti. Demon ju je ostavio, i ona je mirno prestajala celu liturgiju do kraja. To sam gledao svojim očima, i gledajući takvo čudo kosa mi se dizala u vis od strahote.
– O. Jovan se javljao na daljinu kao sveti Nikola i pomagao ljudima. Ja sam znao jednog pukovnika na Kavkazu, koji mi je sam pričao, kako je kao poručnik bio sišao s uma i kako su ga bili vezali s lancima za jedan direk u kući. Ne zna ko se obraćao o. Jovanu za molitvu za nj, ali se dobro seća da je jednoga jutra dok su svi spavali stao preda nj o. Jovan sa putirom i pričestio ga. Čim sam, veli, uzeo pričest, meni se povratio um, i ja sam počeo dozivati da me odreše.
 
POVEST O ISCELENJU NA VODI SVETE PETKE OHRIDSKE
Kuća Fortomanovića dobro je poznata u Ohridu. Pokojna Efimija Fortomanović izrodila je više dece muške i ženske. Ona je umrla 1927. godine. Pa su nam pričale njene kćeri, kako je majka njihova Efimija bila jednom teško nervno bolesna. Svi su oko nje ustajali, da joj pomognu, i sinovi i zetovi. Trošili, lečili, ali pomoći nije bilo. Jednom kad se u njenom prisustvu govorilo o Ohridskim svetinjama, reši se Efimija da ode do Svete Petke ukraj Ohrida. Tamo ima sveta voda (agiazma), gde su mnogi dobili nebesku pomoć. Kako Efimija nije mogla svojim nogama ići, metnu je na konja. A kako ju je opet često nesvestica hvatala, povežu joj oči, i tako pridržavana momcima s obe strane dojaše do svete vode ispod manastira Svete Petke. Tu se napila vode i umila. Sedela je do pred veče, nekoliko puta je pila i umivala se. Pred veče ona je jahala konja ne povezujući oči. Nesvestica se izgubila a zatim i nervoze je sasvim nestalo. Ovo nam je pričala u prisustvu drugih gospođa Hrizija Ćirković, ćerka pokojne Efimije, koja je, kaže, lično pratila svoju bolesnu majku u Svetu Petku i natrag.
 
POVEST O ISCELENJIMA U BUGARSKOJ OD IKONE KURSKE
Bugarski časopis „Hristianka“ (broj 7 – 8 od 1936. godine na strani 18 i 19) donosi ova dva slučaja iscelenja od čudotovorne ikone Božje Matere Kurske. Tu ikonu nosio je te godine po Bugarskoj episkop Teofan. Ovako se opisuje prvi slučaj: „Udovica pukovnika K -v, koja je živela u Knjaževcu u stanu invalidskom, bolovala je 20 godina od oštrog reumatizma, i najzad nije mogla nikako da se pokrene. Čuvši za onu svetu čudotvornu ikonu, ona je zamolila da joj se ikona donese u stan. Kada je ikona doneta i kada je episkop Teofan očitao moleban tada se bolesnica, na čuđenje sviju, počela da pokreće, i sada je potpuno zdrava“.
Drugi slučaj: „Drugo slično čudo dogodilo se prilikom bavljenja čudotvorne ikone u Burgasu. Neka gospođa Ilieva stradala je 10 godina od jakog reumatizma u desnoj ruci. Jedne noći vidi ona u snu neku svetlu ženu, obučenu u belu odeću, koja joj vikne: Ovde je čudotvorna ikona Svete Bogorodice. Sutra neka ti dođe u kuću ta ikona, neka sveštenik odsluži moleban pa ćeš ozdraviti. – Žena posluša san. Dozove sveštenika sa ikonom. Odsluži se moleban, osveti se vodica, pokropi se njome ruka i – čudo se dogodilo: žena je do večera bila potpuno zdrava i slobodno je kretala rukom“.
 
POVEST O TRENUTNOM ISCELENJU GUŠAVOSTI POMOĆU PRIČEŠĆA
Priča nam brat Mladen Sušić iz Vrdila o sebi sledeće: Kad sam otslužio vojsku vratim se kući i počnem nešto poboljevati. Naime: počne mi rasti guša na grlu, i boleti me. Nisam mogao ništa jesti osim ponešto tečno. Teško sam gutao. U to vreme ja se nisam Bogu molio. Pričešćivao sam se, ali retko: jednom u nekoliko godina. Nisam znao ni za silu vere niti za silu pričešća. Kad dođe Božićni post, neko od bogomoljaca usavetova me da postim pa da se pričestim. Tako i učinim. Na Vavedenje te godine dođem u Žiču i primim sveto pričešće. Posle službe Božje sednu naši jesti, pa ponudiše i mene. Hrana posna, čvrsta. Ja se najpre nećkah govoreći da ne mogu da gutam; no posle uzmem jedan zalogaj i, za čudo, progutam bez bola. Uzmem onda i drugi i treći, te malo po malo sit ručam. U čuđenju kažem ja svojima, kako ne osećam sad nikakav bol pri gutanju. Vratimo se kući. Uveče legnem spavati. Kad sam legao u postelju, ja dodirnem gušu, a ona stoji onolika kolika je i bila, samo što pri dodiru ne boli. Sutradan zagleda se neko od mojih ukupana u mene, pa uzviknu: „Pa u tebe nema više one guše!“ Ja onda pipnem rukom grlo, kad zaista – ni traga od guše! Ali baš kao da nikad nije ni postojala. Videći na sebi ovo očigledno čudo Božje pomoći, ja se sav predam veri i počnem se usrdno moliti Bogu.
 
POVEST O ISCELENJU OD DODIRA ANTIMINSA
U „Dušepoleznom Čteniju“ za 1904. godinu, strana 181 saopšteno je jedno čudesno iscelenje sveštenika K.P. od dodira antiminsa. Sam taj sveštenik priča, kako ga je kao mladog paroha zaboleo palac na desnoj ruci. Otekao i pomodrio, najzad i sva ruka strašno ga zaboli. Nije mogao služiti. Pozvao lekara. Lekar mu rekao, da se ruka mora odseći, inače je ceo život u opasnosti. Sveštenik na to nije pristao. Počeo se sa suzama moliti Gospodu. „Pečal moju vozverzu na Gospoda!“ govorio je on. I produžio je ići u crkvu, no nije mogao služiti. Jednom je rano ušao u oltar, i pred Časnom Trpezom srdačno se počeo moliti. Srce mu je od nečega gorelo, kako sam ispoveda, a uzdah za uzdahom izlazio iz grudi. Najednom dođe mu želja da poceluje sveti antimins. On rekne u molitvi: „Gospode, ja verujem u čudotvornu moć i pomoć svetih Tvojih ugodnika. Javi Tvoju milost kroz časticu mučeničkih moštiju koje su na ovom Prestolu na meni nedostojnom rabu Tvome, da Ti pevam slavu i hvalu dok sam živ“. Pri tome on dodirne antimins bolesnim prstom, a posle celiva antimins, i izađe iz crkve. Kad je došao kući, on pred svojim doktorom odvije zavoj, i dodirne prst, a gle, ono ne boli! Doktor nije verovao svojim očima od čuda. Palac je bio zdrav. Onda taj sveštenik bude premešten na drugu parohiju, no on nikad nije zaboravljao onaj hram, gde se iscelio čudesnim načinom. A taj hram bio je posvećen svetom Arhangelu Mihailu, koga je on odonda stalno spominjao u molitvama.
 
POVEST O JEDNOM EPILEPTIČARU
Hadži Milka Šećerova iz Sanada pričala nam o jednom čoveku iz njene okoline. Taj čovek dugo je bolovao od padaće bolesti. Kad se hadži Milka vratila iz Jerusalima 1930. godine ona mu da vode iz Jordana da pije. On se napije te vode i ozdravi. Milka mu je tada rekla da se zavetuje držati post. On držao post za jednu godinu dana, i za tu godinu bio je zdrav. No posle toga počne mrsiti. Upravo mati ga natera da mrsi. Onda mu se povrati stara bolest opet. Pevao je s nam u crkvenom horu, priča Milka, pa kad bi sveštenik čitao jevanđelje o iscelenju onoga dečka od padaće bolesti, on je padao i počinjao tresti se strašno.
 
POVEST O DEJSTVU MOLITVE NA DALEKO
Starica Lena Š. koja živi kao udova u Ohridu sa svojom pastorkom priča sledeći slučaj: Njen pastorak bio se sasvim odmetnuo od njih. Godinama nije se hteo ni pismom javiti. Živeo je u Parizu kao književnik i novinar. On je imao dobru platu od Jugoslavije, ali njima sirotama nije hteo slati ništa. Lena je posvednevno hodila u crkvu svetog Klimenta i molila se Bogu za njega, da bi se srce njegovo promenilo i ne bilo tako tvrdokorno i bezbožno. Davala je nedeljom proskure i vino za liturgije sve namenjujući na pastorka. I najednom pastorak dođe u Ohrid, poseti svoju kuću i obeća im slati redovno pomoć. I sada im i šalje pomoć i piše pisma, i što je najglavnije, moli se Bogu, drži post i pričešćuje se. Neki njegov drug pričao Leni, kako je pastorak od neko vreme počeo da posti svaku sredu i petak. Pa pošto ne može da nađe posnu hranu u Parizu, to on sredom i petkom sam sebi spravlja neku salatu i time se hrani u te posne dane. Evo primera, kakva je sila molitve, i kako molitva može da dejstvuje na srce čoveka iz Ohrida u Pariz!
 
POVEST O ISCELENJU DODIROM MANTIJE
1903. godine kad je Serafim Sarovski svečano proglašen svecem, njegova monaška mantija preneta je u Moskvu u Uspenski sabor. U to vreme teško je bolovala žena po imenu Ekaterina Krjažova. Ona je imala strašnu bolest u stomaku, i dugogodišnje lečenje i ležanje u bolnici nije joj povratilo zdravlje. Ta njena bolest pojavila se 1886. godine; dakle patila je punih 17 godina. Stalno je nosila trbuh utegnut, hodila je pogrbljena, i često padala u nesvest od ljutih bolova. Kad je čula za mantiju svetog Serafima, ona ode u crkvu. U 6 sati uveče dospela je do crkve, a tek u 2 posle ponoći došao je red na nju da uđe u crkvu. Kako je prišla mantiji, ona padne na kolena i u neki zanos, od koga se jedva povrati. Kad je došla sebi, ona poljubi mantiju pa ustane. Najednom oseti lakoću. Došla je kući u 5 sati izjutra. Legla je odmarati se. Kad je ustala, bilo joj je sasvim dobro; tako lako i dobro, da nije sama verovala da je ozdravila. Uzdržavala se, te taj dan nije ništa govorila ukućanima, šta se s njom dogodilo. Bojala se, povratiće se bolest. Drugi dan ona opet laka i vesela. Tada ona sve ispriča, te svi proslave Hrista Boga i Njegovog divnog sveca, svetog Serafima.
(Štampano u Dušepoleznom Čteniju 1904. god. str. 234.)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *