ЕМАНУИЛ

 

ЕМАНУИЛ
 
II
О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ У БАРЕШАНСКОМ МАНАСТИРУ
Из мог Дневника (1935. г.)
После данашње литургије у манастиру светог Меркурија привели су нам к олтару једнога човека по имену Василије, да му се очита молитва. Василије је изгледао потпуно здрав и одговарао је паметно на сва питања. Но о њему причају људи око нас, да је доведен у манастир везан као потпуно луд. Поп Ристо Барешански вели, да је при том још био и нем, и није могао ни речи прозборити. Василије је остао тако у манастиру 7 дана. И поп му је читао неколико пута молитву. Једно јутро кад је поп дошао у манастир изненади га Василије речима: “Молим те, попо, да ме причестиш”. Умирио се, дакле, оздравио, и проговорио. Ово је један живи пример силе и милости Божје, кога су сведоци били многи из оног народа што се данас сабрао у манастир на славу.
 
ПОВЕСТ О ЛУДОЈ ЖЕНИ
Прота Јован Бошковић прича следеће: Једне године о Тројичину дне био сам у Острогу. Дошао и Митрополит Митрофан с Цетиња. Народа много. Наједном видимо неке људе воде седам коња, и на једном коњу седи жена увезана, а људи је са стране придржавају. На другим коњима ствари и комора. Један од људи познаде мене и рече: молим те, помози нам за ову жену. Ово је супруга главног аустријског директора пореза за Херцеговину из Мостара. Па је луда у највећем степену. Довели смо је светом Василију, па ти ела да нам помогнеш и пропутиш. -Ја га упутим на Митрополита, а Митрополит одреди мене да се бринем о тој жени. Сећам се звали су је Милчика; као да је била католикиња. Одведемо је под ћивот, а потом затворимо у једну мрачну ћелију. Страшно је викала, кршила ствари и нападала људе. Сваки дан јој се читала молитва пред ћивотом. Трећи дан ућути се. Ми отворимо ћелију, а она мирна. Па упита:
– Тако вам Бога, где се ја ово налазим? – Ми јој речемо, а она се заплакала. И поста потпуно разумна, здрава и мирна.
Ето тога сам лично био очевидац.
После неког времена дође у Острог та госпођа са својим мужем и донесу дарове. А муж носио униформу аустријску. Те неки Црногорац кад га виде из шале повика: Ево Швабе, дај да га убијемо! Човек се уплаши, остави своје дарове пред манастиром и врати се дома.
 
ПОВЕСТ О НЕМОМ МЛАДИЋУ ИСЦЕЉЕНОМ ЧУДОМ
Зака Апостоловић, родом из села Трнова, живи сада у Битољу. Она прича из сопственог опажања многа чудесна исцелења што су се догодила у цркви Трновске Мајке Божје. Данас нам је причала следећи случај: Довели, каже, из Америке једног младића, који је био 3 године нем; Довели га у Трново, да би га милост Мајке Божје исцелила.
И ја сам тада живела код цркве у Трнову, и држала сам кључеве од цркве код мене. Свако јутро ја сам прва ишла цркви и откључавала цркву. После мене долазили су други и доводили своје болеснике. Онај неми младић је долазио први после мене. Једнога јутра ја пошла цркви као и обично, док онај младић стаде преда ме, трже ми кључеве из руку и викну: “Зашто ти увек да држиш те кључеве?” И истрже кључеве из мојих руку па оде у цркву. Ја се запрепастих чујући га где проговори. И од тада младић је престао бити нем и говорио је.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ДЕРВИШОВЕ ЖЕНЕ
Учитељ Филиман дуго је учитељевао у школи Милешевској. После је премештен у Пријепоље. Сав народ око Милешева срцем га воли и поштује, и хришћани и муслимани, као велику душу и велики карактер. Па нам прича Филиман много и много о Милешеву. На моје очи, каже, исцелили су се многи болесници у овој светињи. Доведу луда човека везана у конопе, па му се читају молитве код ћивота Светог Саве и ту преноћи. После га као здрава одреше, и он оде кући слободно. Тако исто и болеснике са другим болестима и мукама.
Ћивот Светог Саве и сада је прекривен једним скупоценим покривачем. Изненадило нас је кад смо чули од Филимана и других, да је тај покривач поклонила једна була. Неки дервиш Кратовић из Пријепоља имао жену полуделу. После дугог и узалудног лечења и гатања доведе дервиш своју жену у Милешево. И ту покрај ћивота по молитвама духовника жена потпуно оздрави. Из захвалности она је после сашила и извезла својом руком овај покривач па га донела на ћивот Светог Саве, где се и сада налази.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ НЕМИХ
Из мог дневника (1935.1.)
Вечерас на повечерју читали смо житије светог Андреје Критског, једнога од великих отаца и светитеља православне цркве. У житију се каже, како је био нем од рођења па све до своје седме године. Кад му је било 7 година одведе га мајка у цркву на причешће. Чим се дете причестило, проговорило је. Толика је сила Светог Причешћа.
Но ево једног још чуднијег случаја који се догодио у наше дане. О слави манастирској у Светоме Науму ове године дошао беше и један муслиман из Охрида по имену Сефер Јашар. Па нам је он причао о чуду које се јавило на његовом сину Касану. Наиме: његов син Касан био је нем седам година. Отац доведе прошле године свога немог сина о слави у Свети Наум. И духовници су читали молитве над недужним. Ове године дошао је у манастир да благодари Светом Науму. Његов неми син проговорио је.
Дакле, ни по вери ни по причешћу него једино по молитви догодило се у наше дане чудо истоветно као над светим Андрејом, који је био крштен и који се причестио, па тек онда проговорио.
 
ПОВЕСТ О ЧУДЕСНОМ ОЗДРАВЉЕЊУ ОД ПРИЧЕШЋА
Једна жена по имену Велика П., добра домаћица из села Брусника прича како је пре две године лежала болесна у Битољској болници. Рука јој је била страшно отекла. Лекари су просекли оток, и велика количина гноја излазила је из руке. Тада јој приђе једнога дана отац Јован Максимовић, тадашњи наставник Богословије а садашњи владика Шангајски. Она га није познавала. Отац Јован понуди је да прими причешће, и она прими. Од тог буде јој нешто мало лакше. После два три дана опет је посети отац Јован и опет јој предложи да је причести. Она пристане но каже, да ће прво постити бар три дана па онда узети свету тајну. Јер, вели, прошли пут се причестила без поста, па је гризе савест. Отац Јован остави јој на вољу и оде. Жена почне постити, и од свега јела што јој је нуђено у болници узимала је само хлеба. После три дана донесе отац Јован свету тајну и причести је. То је било на Велику Среду изјутра, Пред вече рука је у болеснице била потпуно здрава. Дође лекар, који јој је рекао да ће морати остати у болници најмање три месеца. И запрепасти се кад види, да се у руци сав гној осушио и да болесница при притиску руке ни мало не осећа бол. Прекрсти се и каже жени, да је здрава и да може одмах ићи кући.
Кад је жена испричала свој случај, упитају је, који је то свештеник био. Она му није знала име, али га опише тако да смо се сви сетили, да је то био отац Јован. Јер он је у своје време скоро посведневно посећивао болеснике. Кад смо жени рекли, да је тај свештеник сада владика она се зачуди.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ОКА
Прича нам Димко Караџић из Прилепа, како га је чудесно излечио свети Димитрије у својој новој цркви у Селцу. Док сам, вели, био у Америци, заболело ме око. Одем лекарима и они ми оперишу око. Но то око место да оздрави потпуно изгуби вид, и ја останем ћорав. Кад сам се вратио из Америке, примио сам се за тутора манастира Светог Димитрија у Селцу. На води код манастира ја сам гледао многе људе и жене како се том водом исцељују од разних мука и недуга. Помислим, зашто и ја не бих опробао то средство за моје ћораво око? А још уз то почело ме и друго болети, те сам једва назирао предмете око себе. Одем дакле на воду и умијем њоме своје очи. Кад наједном почнем гледати јасније. И ево сад добро видим на оба ока. Ово се догодило у лето ове 1935. године.
 
ЧУДО ОД КУРСКЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ
Ова икона је прошлога лета ношена из Београда у Бугарску. Том приликом бугарски историчари су штампали многе подробности о тој икони. Између осталога саопштен је у часопису “Христианка” (број 7 – 8 од ове 1935. године) следећи случај: Син Прохора Мошина, угледног грађанина у граду Курску разболео се био тако тешко да је свака надежда на његово оздрављење била изгубљена. Смрт детета очекивала се с дана на дан и с часа на час. Но једне ноћи дође детету на сан Мајка Божја и рекне му, да ће сутрадан доћи у њихов дом њена икона и да ће му она повратити здравље. И заиста сутрадан била је некаква литија кроз град, и ношена је она икона Богородичина у литији. Мошинова кућа налазила се у једној од оних улица куда је икона проношена. Кад је литија стигла близу Мошинове куће удари страшан пљусак кише. Куда ће свештеници са иконом те баш у кућу Мошинову. Дете је лежало у постељи више мртво него живо. Родитељи обрадовани што им се таква светиња уноси у кућу замоле свештенике да ставе икону на болесника. Осетивши на себи икону дете је целива својим охлађеним уснама. И устане дете здраво и радосно.
 
ВЕРОМ ИЗЛЕЧЕНА
На дан Св. Великомученика Ђорђа ове 1932. године код цркве у Баваништу (Банат) био је велики молитвени сабор многих наших братстава из околине. Многа братства дошла су са црквеним барјацима и литијама цркви, која се сматра као манастир и где се многи болесници лече. И наше братство из Долова (Банат) спремало се да дође овом манастиру. Сва браћа из Долова сабрала се код своје цркве, где је свештеник одслужио молебан па су пошли. Баш кад су пошли долази код њих једна жена и моли их да и њу приме да иде са њима са својом болесном девојчицом која и ако има осам година ипак не може на ноге да устане те је за свашта уносе и износе на рукама. Ова ожалошћена мајка решила је да иде у манастир и да се помоли Богу за оздрављење своје кћери. Али настала је тешкоћа: како да је одведу у манастир? Кола нису имали а да је носе у манастир требало је да се пређе дуг пут од 10 километара. Најзад се сва браћа сложе да је наизменично (редом) носе до манастира. Тако и учине и дете донесу и метну у цркву. Убрзо је пала бујна киша и дете у цркви заспа. У том долази и литија из Баваништа манастиру. Мајка овог детета пожури у цркву да га пробуди да би тако дочекали литију – барјаке и браћу из Баваништа. И на њено велико чудо и радост њена мала ћерчица уста сама на ноге и сама изађе из цркве поред мајке. Кад је литија ушла у цркву ми смо питали ово дете и мајку за ово исцељење. И ова мала вели: да је док је она спавала у сну дошла код ње једна жена, помиловала је по лицу и рекла јој: “Ајде устај”, Потом је дошла њена мати и пробудила је. Овај догађај све нас је обрадовао и сви смо за то заблагодарили Богу на Његовој великој милости.
Саопштио Милија Кидишевић из Баваништа (Хришћанска Заједница – Крагујевац) Број 6. Јуни 1932. год.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ БУЛЕ ПО ВЕЛИКОЈ ВЕРИ
Причали су нам у Мирковачком женском манастиру тамо иза Скопља овај необичан догађај. У том манастиру постоји једна света водица, агиазма. Та вода била је чувена по лековитости како међу хришћанима тако и међу муслиманима. Једнога дана. падала је јака киша, и вода, црвена од.блата, текла је потоцима поред манастира. Некоме Турчину разболи се жена. Заболеле су је љуто женске груди, и она се превијала од болова. Узме Турчин булу на коња па пред вече доведе у Мирковачки манастир. Кад је ушао у авлију, сретне га манастирски слуга и упита шта жели. Турчин упита за калуђерице, но слуга осорно одговори, да је доцкан и да се он не може видети с клуђерицама у то доба. Турчин то саопшти були на свом језику, и пошто су се посаветовали, објасни Турчин слуги због чега су дошли у то доба, и упита да ли би могао добити један суд оне свете водице за болесну жену? Слуга нервозно узме празан суд од Турчина, зађе за кућу, па рекне самом себи: Турчин, Турчин, за Турчина свака је вода добра! и захвати у суд оне блатњаве црвене воде која се слила потоцима низ авлију. Узме Турчин ону воду, захвали, и одведе жену кући. Сутрадан он доведе вола на дар манастиру. Жена му је, каже, пила ону свету воду и оздравила. Па је из благодарности дотерао вола. Онда игуманија упита слугу, кад је то Турчин долазио и узео воду? Тада се слуга застиди, и све исповеди мајци игуманији. А игуманија позове калуђерице у цркву на благодарење Богу, који чудеса чини по вери људи.
 
ПОВЕСТ О ПОМОЋИ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ
Кад смо били у Херцеговини са Српским Патријархом 1933. године причаху нам за Ристу П… из Пијесака и шта му се све догодило. Ристо је био бојаџија у Стоцу. Није веровао ни у шта. Деца му умирала све једно за другим. Најзад разболи му се и последњи син што га је имао. Једно вече кад је дошао кући, виде сина већ у самртном ропцу. Обузе га страх и жалост. И дође му да се помоли. Оде насамо, па се са уздасима и сузама помоли светом Василију Острошком. Јер у том крају томе се свецу понајвише моле. O, свети Василије, рекне Ристо, помози сину моме; спаси га, па ћу ја посетити тебе (то јест твој манастир). Сину буде одмах лакше, и потом оздрави. А Ристо оде онда у Острог да се поклони и заблагодари светом Василију. Тај догађај Ристу је потпуно преобразио.
 
ПОВЕСТ О ЧУДУ НА ОСТРВУ ТИНОСУ
У целој Грчкој велико је узбуђење због једне чудесне појаве у знаменитој! цркви Свете Богородице на острву Тиносу. То се догодило 1935. године. Нека млада учитељица Марија Калимагиру, родом из Азије, боловала је од тешке неврастеније, која је већ прелазила у лудило. После дугог и узалудног лечења у Атинској клиници одведе је мајка на Тинос. Кад су тамо стигли, Марија никако није хтела поћи у цркву. Одвели су је у хотел. Увече заварају је и позову као у шетњу. Кад су мало шетали, наједанпут Марија каже, да је нешто силно вуче цркви и позове мајку и остале који су били с њима да иду у цркву. Дошав цркви, нађу врата затворена. Буду тиме ожалошћени. Онда брат Маријин погледа кроз прозор цркве унутра и рекне: – Срећни смо. Ено унутра је једна монахиња, доћи ће да нам отвори. – Тада и мајка погледа и види у цркви једну високу жену у црнини. Ћерка је за све то време гледала разрогаченим очима у врата цркве и била је као ван себе. Брат њен посматрао је без престанка ону жену у црнини. Та жена је почела бивати све већа и већа, док није достигла огромне размере узраста. И у том она на једном ишчезне, при чему се зачује у цркви страховит тресак. Тресак се чуо надалеко. Брзо позову црквене туторе. Отворе цркву, и не нађу никога у цркви. Но врхунац чуда био је у томе, што је после тога треска учитељица Марија постала потпуно здрава. Радосна мајка, радосна ћерка, радостан брат, радостан цео хришћански народ на Тиносу. Чудо се то рашчуло по целој Грчкој, и о њему се свуда прича и пише. То се догодило почетком овог месеца септембра лета Господњег 1935.
 
ПОВЕСТ О КАЗНИ, И О ИСЦЕЛЕЊУ У СВЕТОЈ ПЕТКИ У БЕОГРАДУ
Из мог Дневника
Данас нам дође фотограф Ерић да моли за свога брата Марка, да буде примљен у Монашку школу. Иако је, каже, мој Марко увек био побожан, огреши се ове године на Велики Петак, па узе да поправи некакав пут. Одмах потом згрчи му се лева рука, те није могао њоме маћи. Тако му је то трајало 3 месеца. Ишао је лекару, и лекар му рекне да нема никаквог лека ни начина у науци, да му се може помоћи и рука исправити. Марко је био у јаду. Почео се непрестано молити Богу. На сну му се јави некакав човек и рекао му због чега му је то дошло, као и да код људи не може зато наћи лека. На сам Петровдан одем ја са Марком у цркву Ружицу, па после службе на воду свете Петке. Напио се Марко оне воде и попрскао згрчену руку. Одмах згрченост попусти, а други дан он је могао слободно руку кретати. Ено га, сад је потпуно здрав. Завештао се, никад више у празник не радити.
 
ПОВЕСТ О ЈЕДНОМ СЛУЧАЈУ ОБРАЋАЊА
Прича нам брат Б.Ч. из Врњаца: “Шест година ја сам пио ову воду у бањи. Лекар ми је рекао, да имам зачетке јехтике. При крају шесте године опет ми је рекао, да ћу тешко моћи живети више још од три месеца. У то време ја нити сам ходио у цркву нити сам знао за Бога и Јеванђеље. Тада плану Рат, и ја будем интерниран. У лагеру где сам робовао беше један човек који је читао Нови завет. И као да га је сам Бог упутио он је нарочито мене посведневно призивао на заједничко читање Новог завета. Ту се моја душа пробуди и ухвати велики страх за своје спасење. Страх за душу надмаши мој страх за тело. Кад сам ја видео, да ми је душа болеснија од тела, ја сам пренебрегао свако лечење тела, и тело је постајало све здравије, док после није сасвим оздравило. Постепено како ми је душа оздрављавала, и тело ми се снажило. Поред мене пристане још десетак мојих другова да читају Нови завет. Сви се пробуде и обрате душом Господу Исусу Христу. Држали смо правила молитве и живота како смо сами умели. Кад смо се вратили кући, и почели читати правила, и питати о томе свештенике, увидели смо, да ниучем нисмо погрешили. Сам Дух Божји учио нас је и упућивао.
 
ПОВЕСТ О КОЛЕРИ У ОХРИДУ 1910 ГОДИНЕ
Стари Сандре Чипановић, дугогодишњи тутор цркве светог Климента у Охриду, прича овај догађај. 1910. године беснела је колера у Охриду. Град се сваки дан пунио мртвацима. Лека није било. Народ се почео пресељавати и бежати у околна села. Манастир Светог Наума био је пун избеглих Охриђана. Онда, вели, Сандре, је предложим попу Ђорђу и још једном попу који је био при цркви Светог Климента, да узмемо мошти светога оца нашег Климента и прођемо кроз варош у литији, Попови се сагласе. И одмах пођемо, само нас неколико. Уз пут нам се почео народ придруживати. Прођемо стару варош, па онда кроз чаршију. Турци нам нису сметали, јер и они су падали од колере као муве. И тако до вечера вратимо се са моштима у цркву светог Климента. Сутрадан нико се више није разболео од колере. Ова грозна болезања наједном је пресечена. Ношење светиње у литији много помаже, каже стари Сандре. И подсећа на случај у Цариграду. Једном је и у Цариграду колера завладала и много је народа покосила. Онда Патријарх оде султану и замоли за одобрење, да се пренесе кроз град Појас Пресвете Богородице који се чувао онда у цркви Влахерни. Султан дозволи, и литија с тим Појасом и с патријархом, свештенством, крстовима и рипадама пође кроз Цариград. И колера одједном престане.
(Мислимо да је том приликом Појас Богородичин морао бити донесен из Свете Горе из манастира Ватопеда, где се и до данас чува. А у Влахерни Појас је стајао раније, па је пренесен у Свету Гору у манастир Ватопед. Свети Сава са својим оцем Немањом саградио је параклис у Ватопеду Појасу Просвете Богородице).
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ЗГРЧЕНЕ ЖЕНЕ, И О ТРЕСЕЊУ ЋИВОТА
Илија Златичанин записао је још и ово чудо у Острогу. Неки богат Босанац оженио се био красном женом, коју је волео као своју главу. Но жена му се љуто разболи, њена красота ишчезне, и она се сва осуши и згрчи. Никуд није могла из постеље. Сви трудови лекара око болеснице остали су узалудни. Једне ноћи јави се жени на сну њена умрла мајка и рекне јој, да иде у Острог св. Василију. Кад је жена ово казала мужу, он се почне ругати сујеверју женином. Јер муж није веровао ништа. И омрзне муж своју жену у оноликој мери у коликој ју је раније волео. Но најзад попусти он на наваљивање жене и крене је у Острог. Кад су ушли у црквицу где је ћивот, ћивот се почне трести. Жена се непрестано крстила, а муж је стајао равнодушан као стена. Калуђер се веома зачуди што се ћивот тресе, погледа у жену, погледа у човека, па рекне овоме да изађе. Чим је човек изишао, ћивот престане трести се. Жена оздрави телом, а човек оздрави духом, то јест стекне веру, коју је био изгубио. И обоје се здрави и радосни поврате дома.
 
О ЧУДЕСИМА О. ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ
Причао нам г. Илијашевић руски чиновник о оцу Јовану Кронштатском следеће:
– На моје очи Јован исцелио је једну умоболну жену. Док се о. Јован облачио за службу нека луда жена отме се од оних који су је довели у цркву и држали, па почне трчати између народа и викати. О. Јован изађе на амвон и заповеди тој жени: “Одмах изађи напоље!” А жена место да изађе почне се примицати о. Јовану и све јаче кричати. “Изађи напоље!” говори јој слуга Божји. А умоболна прискочи њему па га удари руком по глави. Као да се није ништа догодило о. Јован стајао је мирно и викао: Изађи из ње напоље!” Жена крикне и падне. Кад је дигоше, о. Јован јој заповеди да се прекрсти. С тешком муком диже она десну руку и којекако прекрсти се. Он јој нареди да се прекрсти још једном и још једном, док се исцељена и уморена жена отпоче правилно и чисто крстити. Демон ју је оставио, и она је мирно престајала целу литургију до краја. То сам гледао својим очима, и гледајући такво чудо коса ми се дизала у вис од страхоте.
– О. Јован се јављао на даљину као свети Никола и помагао људима. Ја сам знао једног пуковника на Кавказу, који ми је сам причао, како је као поручник био сишао с ума и како су га били везали с ланцима за један дирек у кући. Не зна ко се обраћао о. Јовану за молитву за њ, али се добро сећа да је једнога јутра док су сви спавали стао преда њ о. Јован са путиром и причестио га. Чим сам, вели, узео причест, мени се повратио ум, и ја сам почео дозивати да ме одреше.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ НА ВОДИ СВЕТЕ ПЕТКЕ ОХРИДСКЕ
Кућа Фортомановића добро је позната у Охриду. Покојна Ефимија Фортомановић изродила је више деце мушке и женске. Она је умрла 1927. године. Па су нам причале њене кћери, како је мајка њихова Ефимија била једном тешко нервно болесна. Сви су око ње устајали, да јој помогну, и синови и зетови. Трошили, лечили, али помоћи није било. Једном кад се у њеном присуству говорило о Охридским светињама, реши се Ефимија да оде до Свете Петке украј Охрида. Тамо има света вода (агиазма), где су многи добили небеску помоћ. Како Ефимија није могла својим ногама ићи, метну је на коња. А како ју је опет често несвестица хватала, повежу јој очи, и тако придржавана момцима с обе стране дојаше до свете воде испод манастира Свете Петке. Ту се напила воде и умила. Седела је до пред вече, неколико пута је пила и умивала се. Пред вече она је јахала коња не повезујући очи. Несвестица се изгубила а затим и нервозе је сасвим нестало. Ово нам је причала у присуству других госпођа Хризија Ћирковић, ћерка покојне Ефимије, која је, каже, лично пратила своју болесну мајку у Свету Петку и натраг.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊИМА У БУГАРСКОЈ ОД ИКОНЕ КУРСКЕ
Бугарски часопис “Христианка” (број 7 – 8 од 1936. године на страни 18 и 19) доноси ова два случаја исцелења од чудотоворне иконе Божје Матере Курске. Ту икону носио је те године по Бугарској епископ Теофан. Овако се описује први случај: “Удовица пуковника К -в, која је живела у Књажевцу у стану инвалидском, боловала је 20 година од оштрог реуматизма, и најзад није могла никако да се покрене. Чувши за ону свету чудотворну икону, она је замолила да јој се икона донесе у стан. Када је икона донета и када је епископ Теофан очитао молебан тада се болесница, на чуђење свију, почела да покреће, и сада је потпуно здрава”.
Други случај: “Друго слично чудо догодило се приликом бављења чудотворне иконе у Бургасу. Нека госпођа Илиева страдала је 10 година од јаког реуматизма у десној руци. Једне ноћи види она у сну неку светлу жену, обучену у белу одећу, која јој викне: Овде је чудотворна икона Свете Богородице. Сутра нека ти дође у кућу та икона, нека свештеник одслужи молебан па ћеш оздравити. – Жена послуша сан. Дозове свештеника са иконом. Одслужи се молебан, освети се водица, покропи се њоме рука и – чудо се догодило: жена је до вечера била потпуно здрава и слободно је кретала руком”.
 
ПОВЕСТ О ТРЕНУТНОМ ИСЦЕЛЕЊУ ГУШАВОСТИ ПОМОЋУ ПРИЧЕШЋА
Прича нам брат Младен Сушић из Врдила о себи следеће: Кад сам отслужио војску вратим се кући и почнем нешто побољевати. Наиме: почне ми расти гуша на грлу, и болети ме. Нисам могао ништа јести осим понешто течно. Тешко сам гутао. У то време ја се нисам Богу молио. Причешћивао сам се, али ретко: једном у неколико година. Нисам знао ни за силу вере нити за силу причешћа. Кад дође Божићни пост, неко од богомољаца усаветова ме да постим па да се причестим. Тако и учиним. На Ваведење те године дођем у Жичу и примим свето причешће. После службе Божје седну наши јести, па понудише и мене. Храна посна, чврста. Ја се најпре нећках говорећи да не могу да гутам; но после узмем један залогај и, за чудо, прогутам без бола. Узмем онда и други и трећи, те мало по мало сит ручам. У чуђењу кажем ја својима, како не осећам сад никакав бол при гутању. Вратимо се кући. Увече легнем спавати. Кад сам легао у постељу, ја додирнем гушу, а она стоји онолика колика је и била, само што при додиру не боли. Сутрадан загледа се неко од мојих укупана у мене, па узвикну: “Па у тебе нема више оне гуше!” Ја онда пипнем руком грло, кад заиста – ни трага од гуше! Али баш као да никад није ни постојала. Видећи на себи ово очигледно чудо Божје помоћи, ја се сав предам вери и почнем се усрдно молити Богу.
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ОД ДОДИРА АНТИМИНСА
У “Душеполезном Чтенију” за 1904. годину, страна 181 саопштено је једно чудесно исцелење свештеника К.П. од додира антиминса. Сам тај свештеник прича, како га је као младог пароха заболео палац на десној руци. Отекао и помодрио, најзад и сва рука страшно га заболи. Није могао служити. Позвао лекара. Лекар му рекао, да се рука мора одсећи, иначе је цео живот у опасности. Свештеник на то није пристао. Почео се са сузама молити Господу. “Печал моју возверзу на Господа!” говорио је он. И продужио је ићи у цркву, но није могао служити. Једном је рано ушао у олтар, и пред Часном Трпезом срдачно се почео молити. Срце му је од нечега горело, како сам исповеда, а уздах за уздахом излазио из груди. Наједном дође му жеља да поцелује свети антиминс. Он рекне у молитви: “Господе, ја верујем у чудотворну моћ и помоћ светих Твојих угодника. Јави Твоју милост кроз частицу мученичких моштију које су на овом Престолу на мени недостојном рабу Твоме, да Ти певам славу и хвалу док сам жив”. При томе он додирне антиминс болесним прстом, а после целива антиминс, и изађе из цркве. Кад је дошао кући, он пред својим доктором одвије завој, и додирне прст, а гле, оно не боли! Доктор није веровао својим очима од чуда. Палац је био здрав. Онда тај свештеник буде премештен на другу парохију, но он никад није заборављао онај храм, где се исцелио чудесним начином. А тај храм био је посвећен светом Архангелу Михаилу, кога је он одонда стално спомињао у молитвама.
 
ПОВЕСТ О ЈЕДНОМ ЕПИЛЕПТИЧАРУ
Хаџи Милка Шећерова из Санада причала нам о једном човеку из њене околине. Тај човек дуго је боловао од падаће болести. Кад се хаџи Милка вратила из Јерусалима 1930. године она му да воде из Јордана да пије. Он се напије те воде и оздрави. Милка му је тада рекла да се заветује држати пост. Он држао пост за једну годину дана, и за ту годину био је здрав. Но после тога почне мрсити. Управо мати га натера да мрси. Онда му се поврати стара болест опет. Певао је с нам у црквеном хору, прича Милка, па кад би свештеник читао јеванђеље о исцелењу онога дечка од падаће болести, он је падао и почињао трести се страшно.
 
ПОВЕСТ О ДЕЈСТВУ МОЛИТВЕ НА ДАЛЕКО
Старица Лена Ш. која живи као удова у Охриду са својом пасторком прича следећи случај: Њен пасторак био се сасвим одметнуо од њих. Годинама није се хтео ни писмом јавити. Живео је у Паризу као књижевник и новинар. Он је имао добру плату од Југославије, али њима сиротама није хтео слати ништа. Лена је посведневно ходила у цркву светог Климента и молила се Богу за њега, да би се срце његово променило и не било тако тврдокорно и безбожно. Давала је недељом проскуре и вино за литургије све намењујући на пасторка. И наједном пасторак дође у Охрид, посети своју кућу и обећа им слати редовно помоћ. И сада им и шаље помоћ и пише писма, и што је најглавније, моли се Богу, држи пост и причешћује се. Неки његов друг причао Лени, како је пасторак од неко време почео да пости сваку среду и петак. Па пошто не може да нађе посну храну у Паризу, то он средом и петком сам себи справља неку салату и тиме се храни у те посне дане. Ево примера, каква је сила молитве, и како молитва може да дејствује на срце човека из Охрида у Париз!
 
ПОВЕСТ О ИСЦЕЛЕЊУ ДОДИРОМ МАНТИЈЕ
1903. године кад је Серафим Саровски свечано проглашен свецем, његова монашка мантија пренета је у Москву у Успенски сабор. У то време тешко је боловала жена по имену Екатерина Крјажова. Она је имала страшну болест у стомаку, и дугогодишње лечење и лежање у болници није јој повратило здравље. Та њена болест појавила се 1886. године; дакле патила је пуних 17 година. Стално је носила трбух утегнут, ходила је погрбљена, и често падала у несвест од љутих болова. Кад је чула за мантију светог Серафима, она оде у цркву. У 6 сати увече доспела је до цркве, а тек у 2 после поноћи дошао је ред на њу да уђе у цркву. Како је пришла мантији, она падне на колена и у неки занос, од кога се једва поврати. Кад је дошла себи, она пољуби мантију па устане. Наједном осети лакоћу. Дошла је кући у 5 сати изјутра. Легла је одмарати се. Кад је устала, било јој је сасвим добро; тако лако и добро, да није сама веровала да је оздравила. Уздржавала се, те тај дан није ништа говорила укућанима, шта се с њом догодило. Бојала се, повратиће се болест. Други дан она опет лака и весела. Тада она све исприча, те сви прославе Христа Бога и Његовог дивног свеца, светог Серафима.
(Штампано у Душеполезном Чтенију 1904. год. стр. 234.)

Comments are closed.