ЕКУМЕНИЗАМ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СВИМА РАЗУМЉИВИ

 

ЕКУМЕНИЗАМ
Питања и одговори свима разумљиви

 

 
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НАСАУДСКИХ КОЈИ БЕХУ УБИЈЕНИ ЗА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУ
 
Свети Насаудски Мученици
 
“Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити д Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни мене. А ово сам вам казао да се, када дође час, сећате овога да вам ја казах;(Јн. 16; 2-4)
 
По ко зна који пут у историји Цркве Христове и историји народа Божијег, испунише се ове пророчанске речи Господа нашег Исуса Христа. Речи истине, које изрече Онај Који себе назва Истином, испунише се и на свете мученике насаудске, који својом крвљу залише мученичку земљу Трансилванију и платише улаз у Царство Христово. Ови угодници Божији својим животом потврдише још једну истину, коју свети апостоли Павле и Варнава проповедајући Јеванђеље и “утврђујући душе ученика и саветујући их да остану у вери, и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап. 14; 22). Ваистину, и они су ти за које Реч Божија у Откривењу Јовановом посведочи: “Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој” (Отк. 7, 14). А пошто се не може “град сакрити када на гори стоји” (Мт. 5; 14), нити дела и подвизи насаудских мученика нису могла остати тајна, већ њихов пример исповедништва постаде “светлост свету” и Свети Синод Румунске Православне Цркве их уброја у ред светитеља Божијих 11. маја 2008. године.
Од момента свечане канонизације, сви верни широм православне васељене могу своје молитве да узнесу светим мученицима и исповедницима насаудским: светом Атанасију Тодорану из Бикиђија, светом Василу Мокодском, светом Григорију Ману из Загре и светом Василу из Телчија. Ови неустрашиви бранитељи отачке вере и румунског рода мученички пострадаше 12. новембра 1763. године. Зато Црква Христова одлучи да 12. новембра слави спомен на свете мученике и исповеднике насаудске.
 
“Ми оружје нећемо носити, да нам више не би нашу свету веру обешчашћивали!”
 
Свети Атанасије Тодоран беше рођен пре 1663. године у селу Бикиђу, округ Бистрица- Насауд. Његови родитељи беху благочестиви и веома побожни, тако да је овог угодника Божијег од малена красила љубав и ревност за отачку веру. Уствари, два светлила која овог светитеља водише и уведоше у Царство Небеско беху љубав и ревност за веру православну и слободу румунског народа. Служио је као војник у аустријској војсци, међутим, видевши сву неправду и зло које су чинили аустријски окупатори, не бирајући средства да румунски православни народ преведе у католицизам, дезертира и бежи у Молдавију. У овој румунској кнежевини са својих 74 године окончава са војном службом и враћа се у свој завичај. Злопамтиве аустријске власти не заборављају на његово дезертерство, те га хапсе и затварају у тамницу, где је провео неколико година.
Будући да је 1761- 1762. године заједно са осталим румунским првацима водио преговоре у формирању граничарске регименте у којој би Румуни узимали највеће учешће. Један од најважнијих услова у преговорима је био да аустријска власт не врши притисак и да на силу не преводе православне у грко- католике.
Наравно, од ових захтева није било ништа. Свети Атанасије је убрзо прозрео лукаве намере и лажи аустријске власти, и ватрено се супростави милитаризацији насаудске области. Како би сломила отпор Румуна и православне у Трансилванији превела у католицизам, Марија Терезија шаље генерала Букова. После скоро године дана, генерал Буков са свитом у пратњи унијатског епископа Петра Павела Арона, долази да прими заклетву граничара и да присуствује освештавању заставе. Када два батаљона пешадије и осам чета коњице беху постројене и када све беше спремно за свечано полагање заклетве, пред њима јашући изађе стари Атанасије Тодоран, који тада имаше 104 године и обрати им се следећим речима: “Већ смо две године војници, односно граничари, а писмо да смо слободни људи, од њеног величанства нисмо примили. Уписасмо се као јабоџи, порезе плаћамо, војску служимо, а наша ће деца све до краја земље ићи да пролију своју крв, али зашто? То чинимо да би смо и даље били робови, да немамо никаква права, а наша деца да буду необразована… Под овим условима ми оружје нећемо носити, да нам више не би нашу свету веру обешчашћивали. Баците оружје! Отерајте пагане са наше земље! Чујте православни Румуни… оно што нам даје губернија и канцеларија из Беча је ништа, све саме лажи од данас до сутра.”
 
“немој уносити пометњу и саблазан у нашу веру!”
 
Ватрена беседа светог Атанасија Тодорана је дотакла срца свих верних Румуна. Праведни гњев обузе побожан народ, када схватише да аустријска регимента омаловажаваше и исмеваше веру и Цркву православних Румуна, покушавајући да их на сваки начин преведе у католицизам.
Свети Атанасије оде код унијатског епископа Петра Павела Арона и упита га: “Синовче мој, одакле си?”, а овај му одговори: “Из Блажа!”. Тада светитељ настави: “Ако си из Блажа и ако ти је царица дала власт, а ти се тамо врати и смири се, и немој уносити пометњу и саблазан у нашу веру!”
Пошто ово каза, ухвати унијатског епископа за руку и поведе га управивши га да више не насрће и на силу преводи мноштво народа које је било јако узнемирено и саблажњено. Граничари се супроставише мужаствено и генералу Букову, кога бечки двор посла да изврши овај нечасни задатак покатоличења православних Румуна, тако да овај заједно са унијатским епископом Ароном побеже.
Веома брзо, после ове побуне, у Салви где се и догодило ово славно исповедништво, дође дворска комисија, која имаше за задатак да истражи у вези са оним што се догодило на платоу “Морчила”, маја 1763. године. Истрага је трајала шест месеци и у њој је окривљен као предводник свети Атанасије Тодоран. Овај свети исповедник подобно самоме Господу нашем Христу који се није бранио на суду првосвештеничком и Пилатовом, подобно многим светим исповедницима и мученицима за веру Христову током историје Цркве Божије, пред судом ћуташе и храброшћу светих мученика на себе преузе сву одговорност. Комисија 12. новембра 1763. године доноси следећу пресуду: Атанасије Данила Тодоран из Бикиђа, стар 104 године, због тога што је спречавао и одвраћао народ од уније и добровољног ступања у војску, нека буде пребијен и сломљен на точку од горе до доле, а његова глава да буде везана за један точак. Због исте “кривице”, Василе Думитру из Мокода, Григоре Ману из Загре и Василе Ојки из Телчуа беху осуђени на смрт вешањем и да њихова тела остану несахрањена.
 
“И у земљу да ме закопате, ја своју веру не остављам! Ово је вера Христова..”
 
Осталих петнаест предводника побуне, беху поштеђени вешања, у замену за 6000 удараца ланцима од стране војника, што је наравно значило сигурну смрт.
Приликом извршења смртне казне, сви који беху осуђени на челу са светим Атанасијем Тодораном мирно изјавише да не жале да и мученички умру за правду и свету веру, јер је боље изгубити и овај привремени живот, него живети у тами уније и католицизма. Знали су ови светитељи Божији да је лепше и умрети за свето Православље, него ли живети као њен издајник и тако примити плату Јуде Искариотског. Знали су они за упозорење и обећање свога Спаситеља: “Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати” (Мк. 8; 35). Знали су они, како вели Дух Свети кроз уста светог пророка и цара Давида да су “дани човечији као трава; као цвет у пољу…Дуне ветар на њ, и нестане га, нити ће га више познати место његово” али и да “милост Господња остаје од века и до века на онима који га се боје” (Пс. 103; 15- 17), те хтедоше да својом мученичком кончином прославе Бога, да својом крвљу себи отворе врата Неба и да се заједно са убогим Лазарем нађу у наручје Авраамово.
Пошто ови свети исповедници прославише Господа мученичком смрћу и дух свој предадоше у руке Божије, слуге оца лажи и анђела таме, не оставише ни њихова света телеса да буду чесно сахрањена. Главе пободене на кочеве поставише пред њихове домове, а телеса раскомадаше и оставише на раскршћа друмова.
Примивши мученичку смрт, свети мученици насаудски, на челу са светим Атанасијем Тодораном пролише своју крв за Истину и свету отачку веру. На делу и примером показавши, да је мучеништво и страдање за Христа, како вели свети исповедник новог доба ава Јустин Ћелијски: “неопходно, јер је саставни део оне органске богочовечанске целине коју називамо спасење. Само оно је пролаз и прелаз у радост, кроз тугу у радост, кроз смрт у васкрсење. На њему стоји божански печат оних речи које је Спас изговорио за себе и своје страдање: “треба много пострадати” (Мт. 16, 2; Лк. 17, 25; 9, 22). Ту је много надумног, несхватљивог, али је све – божанско, богочовечанско, испуњено божанском логиком спасења. Али, тај божански смисао страдања човек не може схватити без благодати: треба најпре да се испуни Духом Светим, да се њиме освети и просвети, и тек онда осети и схвати смисао страдања” (Поповић, отац Јустин, (1989), Тумачење светог Јеванђеља по Јовану, стр. 174, Београд).

2 Comments

  1. Михајло Мишчевић

    Помаже Бог,
    Ова објава има наслов Житије Светих Мученика Насудских који беху убијени за за веру Православну
    Да ли и где може да се нађе да је озваничено од стране Српске Православне Цркве житије ових Светих Мученика?
    Једино што налазим је овај текст овде, али не пише ко је писао и још буни што је наслов ове веб странице „Екуменизам-питања и одговори свима разумљиви”
    Да ли је то грешком постављено на ову страницу?

    Хвала унапред на одговору
    Све најбоље од Господа Вам желим,
    Михајло Мишчевић

  2. Значи када ми верници требамо отказати послушност једном Архијереју – Када почне причешћивати и јеретике и инославне из истог, или када јавно почне проповедати уједињење цркава? Пошто нам је свети Јован Крестјанкин рекао „У цркви ћете видети многе саблазни и горе него сада, али не напуштајте своју цркву.”