NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

 

EKUMENIZAM
Pitanja i odgovori svima razumljivi

 

 
EKUMENIZAM I CRKVA
 
Šta je ekumenizam?
 
Da li je ekumenizam religija?
 
Šta onda podrazumeva ekumenizam pod pojmovima ujedinjenje i jedinstvo?
 
Pa dobro, zar se u okviru svete Liturgije ne kaže
„još se molimo… i za jedinstvo svih“,
ili „Izmolivši jedinstvo vere i zajednicu Svetoga Duha…“?
Zar nije cilj Crkve da sve pričeste i sjedine sa Hristom?

Zar Pravoslavna Crkva ne predstavlja sastavni deo Svetskog saveta crkava?
 
Ipak, mi na teološkim fakultetima učimo da je Crkva Hristova ekumenistička…?
 
Da li je ekumenizam uspeo da u nečemu promeni Pravoslavlje?
 
Da li ekumenizam uči nekom drugom učenju, različitom od onog u Pravoslavnoj Crkvi?
 
U kom se stadijumu nalaze pokušaji ekumenističkog unionizma u odnosu na Pravoslavlje?
 
Zašto se ekumenizam naziva jeresju svih jeresi?
 
Da li je anatemisanje ekumenizma dokaz manjka ljubavi od strane Pravoslavne Crkve?
 
Kako veruju i šta kažu pravoslavni ekumenisti o proklinjanjima,
anatemama i ekskomuniciranjima date od strane Crkve
za sve „religije“, „denominacije“ i sva „hrišćanstva“?

 
Dobro, da li onda samo pravoslavni imaju „monopol“ nad hrišćanstvom,
ili će se samo pravoslavni spasiti? Da ovde nije reč o jednom ograničenom, uskogrudom,
diskriminatorskom, egocentričnom i isključivom gledištu?

 
Zar svojim izjavama nisu antiekumenisti, fanatici,
zar nisu ultrapravoslavni ti koji se suprostavljaju dijalogu,
otvaranju vera, što su apsolutno normalne vrednosti jednog emancipovanog društva?

 
U Pravoslavlju, poslednju reč svagda imaju svetitelji,
oni koji su autentični obrasci vere i ljubavi
prema Gospodu Hristu. Šta oni kažu o ekumenizmu?

 
Ako već svi svetitelji ispovedaju da je ekumenizam jeres
u pravom smislu reči, to znači da su svi današnji jerarsi i sveštenici koji su ekumenisti
da su ujedno i jeretici i da trebamo da izbegavamo crkve u kojima ovi služe?

 

 


 
Šta je ekumenizam?
 
Početak ekumenizma se vezuje za Skup i Edinburgu (Škotska) 1910. godine, gde je u okviru Svetske misionarske konferencije udaren temelj pokreta koji želi da otpočne sa ujedinjenjem svih protestantskih sekti u jedan savez. Ključni organizator ove manifestacije i potonji istaknuti lider je bio američki metodista Džon Mot (1865- 1955), javni marksista i mason.
Za ime Džona Mota i ostalih religioznih socijalista vezuje se i potonje organizovanje Nacionalnog saveta za Misiju 1921. godine. Svi saveti, udruženja i savezi koji će uslediti, na kraju će oformiti 1948. godine jednu novu organizaciju, sa protestantskom većinom, pod nazivom koji nam je i danas poznat World Council of Churches (Svetski savet crkava) sa sedištem u Ženevi.
Međutim, pokazuje se da je ideja o ujedinjenju SSC-a strana i neobična, budući da u proteklom XX veku ne samo da nije uspela da dovede do tračka i senke ujedinjenja između posvađanih i razjedinjenih protestantskih grupacija, već nije mogla da zaustavi rađanje na stotine drugih i novih „hrišćanskih“ sekti.
Ideja koja bi trebala da bude zadržana jeste da jedna ograničena grupa protestanata socijalista, predvođena masonskim liderom, a koja je postavljena na temeljima ekumenističke ideologije i ideologije SSC-a – jedne vrste sekte rasprostranjene na globalnom nivou, sa religioznim „pravima“, statutom i predsednikom (od 2004. godine predvođena metodistom Samuelom Kobiom), koja na svaki način gleda da u svoje redove privuče što više katolika i pravoslavnih u borbi za uniformisanje i izjednačavanje hrišćanstva.
Drugim rečima rečeno, ekumenizam je jedna religiozna manifestacija jedne političke ideologije, jedan socijalistički unionizam sa likom, bolje reći maskom hrišćanstva, jedan komandni i kontrolni centar svih religija, teologije i grupacije koje govore o Hristu i hrišćanstvu, danas.
Isto kao i političari iz Evropskog Parlamenta, tako i predstavnici „hrišćana“[1] iz SSC- a na „demokratski“ način, glasanjem, podvrgavaju učenja Svetog Pisma o Hristu, o Svetoj Trojici, o Svetim Tajnama. Ovde, budući da je istina na strani većine, „manjina“ treba da bude poslušna i da primi „Hrista“, „Trojicu“ i „božanstvo“ koji ispunjuju želje i zadovoljavaju ukusu „većine“.
Međutim, Sveto pismo nam ne otkriva i ne govori o jednom „svetskom bogu“[2], o pravima ili putu većine[3], o „demokratskoj“, logičkoj i nepristrastnoj istini, o crkvi „onih koji su u većini“[4], već o jednom jedinom Bogu, o jednoj jedinoj istini i o jednoj jednoj veri iznad čitavog sveta i svih ljudi: o ličnosti Spasitelja Isusa Hrista.
Daleko od toga, jedan Hristos koji je po volji svetu (sektašima, judaistima, muslimanima, masonima, joginima, nju-ejdž sledbenicima, ateistima i paganima) trebao bi da bude povod za smetnju a ne za ushićenje i zanesenost pravoslavnih ekumenista, jer u Svetom Pismu veli: „Tada im reče Isus: … Ne može svet mrzeti vas; a mene mrzi jer ja svedočim o njemu da su dela njegova zla“ (Jn. 7, 6- 7).
Neminovno, ovaj novi model hrišćanstva koji neprestano menja formule kako bi se svideo svima, postaje žrtva „demokratije“, „hrišćanskog pluralizma“ u kome ekumenistički „hristos“ dobija toliko lica, poimanja i predstavljanja, odnosno izgleda koliko ih ima i „veliki arhitekta“- bog masonerije.
Nije slučajno, princip „ujedinjenje u različitostima“ koji je ujedno masonski pronalazak, preuzet je kao „hrišćanski“ slogan od strane ekumenista. Ako u poleđini Velikog Arhitekte masoni podrazumevaju i poimaju jedno bezimeno, tajanstveno i skriveno „božanstvo“ koje istovremeno može da uzme lik Alaha, Bude, Belzebula ili Hrista, isto i ekumenisti u poleđini imenovanog „hrista“ naivnim hrišćanima u stvari objavljuju lik novog hrista – tolerantnog prema jeresima, popustljivog prema grehu, pomirljivog i saglasnog sa ljudskim „slabostima“ – odnosno „teološki“ okarakterisana ličnost antihrista.
Posmatrajući ideologiju, principe i aktivnost ekumenizma od samog korena do plodova, vidimo da je on podoban ideologiji, principima i aktivnostima masonerije, koja od samog početka rukovodi i vlada preko lidera protestantskih i neoprotestantskih grupacija, kompletnim rukovodstvom ekumenističkog „hrišćanstva“.
 
Da li je ekumenizam religija?
 
Nije, niti može da bude religija, ali pretenduje da bude religija. Ekumenizam nije, niti može da bude crkva, ali se preporučuje kao crkva. Ekumenizam nije niti može da bude hrišćanstvo, ali se predstavlja kao hrišćanstvo.
Kako bi shvatili ekumenizam, potrebno je da razlikujemo i raspoznamo dve stvari. U prvom redu, reč je o prividu i varci jer su razlike suptilne i dolaze pod maskom dobra. Međutim, sličan ne znači i identičan, sličan ne znači i isti. Nisu svi koji govore o Hristu- Hristovi, niti su svi koji govore o hrišćanstvu- hrišćani.
Svi oni koji danas čine „dobro“ i koji su „ljubazni i učtivi“, oni koji „ujedinjuju“, koji „vole“ i koji se „zbratimljuju“, u ime ali ne zbog Hristove istine, su oni koji mešaju dobro i zlo, istinu sa laži, vrlinu sa grehom, to su oni o kojima Hristos veli: „Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikada vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje“ (Mt. 7, 22- 23).
Ako je ekumenizam danas dobio i ma kakvu snagu, uticaj i autoritativnost, duguje tome što je mnoge obmanuo koristeći hrišćanski rečnik kako bi prikrio i zamaskirao socijalističku ideologiju. Oni interpretiraju citate iz Svetog Pisma kako bi sebe opravdali i opunomoćili, oni govore u ime Božije kako bi „prorokovali“ mesijanski poziv za ujedinjenjem svih hrišćana i svih religija.
Drugo, ekumenizam nije bio utemeljen od strane Gospoda Hrista, već od ljudi. Da je ekumenizam došao od Gospoda Hrista, to znači da za sve ovo vreme od 1900 godina nije postojalo autentično Hrišćanstvo, Crkva, shvatajući tako da su svi svetitelji živeli u prelesti i obmani. Na osnovu gore rečenog, normalno je onda verovati da nije postojala svetost i spasenje, a to znači dalje da je celokupna delatnost apostola beskorisna i uzaludna, jer su vrata adova pobedila Crkvu i da je tek u XX veku Gospodu Hristu bilo potrebno da ponovo uspostavi i utemelji novu crkvu (ekumenističku) i da pošalje nove apostole (ekumenističke lidere iz Svetskog saveta crkava), kako bi ponovo hristijanizovao svet. Verovati u jedan ovakv užas[5] znači potpuno otpadanje od Hrista i Svete Trojice.
Međutim, Sveto Pismo nas uči da je Gospod Hristos utemeljio jedno jedino pravoverujuće Hrišćanstvo, jednu jedinu večnu i neprolaznu Crkvu i pokazao jednu jedinu Svetu Trojicu. Hrišćanstvo znači jednu jedinu apostolsku, večnu i nepromenljivu veru, a ne puno crkava, ne mnoštvo hrišćanstava, ne mnoštvo hristosa, ne mnoštvo trojstava, ne množinu religija.
Ujedinjenje, jedinstvo i sveobuhvatnost istinite vere u Gospoda Isusa Hrista, jesu temelji koji čine suštinsku razliku od ideologije hrišćanskih ekumenista.
 
Šta onda podrazumeva ekumenizam pod pojmovima ujedinjenje i jedinstvo?
 
Poziv na ujedinjenje vera nije nešto novo, već to pokazuje jedno ispovedanje apostola kroz sve vekove, to je dosadašnja delatnost Crkve da vse i svja bude privedeno „jednom Gospodu, jednoj veri, jednom krštenju„[6], a odbacivanju starih paganskih vera, huliteljskih jeretičkih verovanja o Hristu.
Jedinstvo vera znači da svi hrišćani treba da ispovedaju isti Vjeruju, da se pričešćuju svetim Telom i Krvlju Gospoda Hrista iz istog putira i da se spasavaju u istoj Crkvi.
Međutim, sve ovo postoji već dve hiljade godina u Pravoslavlju, nije potrebno izmisliti neko drugo jedinstvo, neku drugu veru, neko drugo hrišćanstvo, kako bi se ispunila reč Spasiteljeva: „Da svi jedno budu„, jer su svi pravoslavni već jedno, već čine jednu Crkvu, onako kao već svetlo Pismo govori: „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao“ (Jn. 17, 21).
Vaistinu, samo i jedino pravoslavni, zajedno živi i usnuli, iz svih vremena i svih krajeva čine Telo večne Crkve, čija je Glava sam Bogočovek Isus Hristos[7].
Za promenu, jedinstvo vera[8] jeste ekumenističko viđenje u kome trenutno u svetu postoje mnogobrojne hrišćanske vere koje trebaju da budu transformisane u jednu veru, ne obrativši ih u jednu jedinu Veru Crkve Hristove, već uzevši po nešto iz svakog od mnogobrojnih „hrišćanstva“, tako da sastave jedno novo „božanstvo“, jednu novu crkvu, jednog novog „hrista“ koji će da pomiri i protestantske jeretike i pale katolike, kao i unijatske i monofizitske hulitelje i pravoslavne ekumeniste.
Razume se, u ovoj mešavini, svaka od grupacija treba da se odrekne od nečeg svog, kako bi mogla da primi od drugih. Naime, protenstantizam je već sve odbacio: nema istorijske korene, nema sveto Predanje, nema svetitelje i svetost, nema sveto Pričešće, nema blagodat niti sveštenstvo, ne poklanja se i ne poštuje Časni Krst i Majku Božiju. Sa čime onda da „obogati“ Pravoslavlje? Sa racionalističkim teološkim teorijama i jednim hristom humanistom, hristom koji je stvoren po liku paloga čoveka?
Za promenu, katolicizam će imati koristi od ekumenizma time što će pravoslavne i protestante dovesti u pokornost i potčinjenost papskoj nepogrešivosti i vrhovnoj vlasti, investirajući pri tome kolosalne sume novca, preuzevši na sebe ulogu lidera u propagiranju ekumenizma na svetskom planu.
Pravoslavlje opet, kako ne bi više bilo optuženo za „zastarelost“, za „fundamentalizam“, okrivljeno za „bigotizam“, za „isključivost“, kako bi i ono bilo u skladu i podobno „ostalim hrišćanstvima“, odnosno, tolerantno, pomirljivo, popustljivo, svetsko, trebalo bi da odbaci apostolska učenja iz vere koja tobože „seje razdor i razjedinjuje“; da ukine i poništi anateme koje su bačene od strane Crkve na papske i sektaške jeresi, da se više ne rukovodi svetim kanonima, da promeni objavljene odeljke iz Svetog Pisma i bogoslužbenih knjiga, da ne krštava, ali da pričešćuje sve katolike i protestante na svetoj Liturgiji.
Mučno je to što pravoslavni ekumenisti vode pregovore o Pravoslavlju, za razliku od protestanata i katolika, koji ne samo što nisu ništa promenili od svojih ideologija, nego su učinile da njihove jeresi budu primljene od strane Crkve kao „konstruktivna učenja“, kao „dogme“ koje su samo prividno pravoslavne.
Naime, ovo za Pravoslavlje znači odricanje svega onog što je spasavajuće, to znači preobražaj Pravoslavlja u jeres, jedine prave vere u otpadništvo (apostasiju). To znači da se razara „Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine“ (1. Tim. 3, 15).
 
Pa dobro, zar se u okviru svete Liturgije ne kaže „još se molimo… i za jedinstvo svih“, ili „Izmolivši jedinstvo vere i zajednicu Svetoga Duha…“? Zar nije cilj Crkve da sve pričeste i sjedine sa Hristom?
 
Sveta Liturgija je celovita i potpuna, ona je u svemu jedinstvena, jedna vidljiva manifestacija svih dogmata pravoslavne vere. Ako je negde sveta Liturgija produžena, modifikovana ili skraćivana, to znači da su najpre, određene dogme pravoslavne vere pretrpele novine ili su okrnjene i skraćivane.
Kako bi smo pojmili koji su to „svi“ koji su sjedinjeni sa Hristom, treba da razumemo da sveta Liturgija počinje sa svetom Proskomidijom, gde na svetom diskosu, sveštenik u oltaru časticama koje vadi iz prosfore predobražava ustrojstvo Crkve, na simvoličan način okupljajući oko Hrista – Agneca sve one koji su Hristovi: Majku Božiju, svetog Jovana Krstitelja, sve svetitelje, angelske činove, lokalnog jerarha, ktitore crkve, kao i imena onih u pomjaniku: hrišćana krštenih krštenjem Crkve u veru pravoslavnu, živi ili usnuli.
Zatim, sveta Liturgija započinje sa ispovedanjem i slavljenjem Presvete Trojice- koji nije isto što i Trojstvo u katolicizmu zbog jeresi Filioque[9], niti sa Trojstvom u koga veruju protestantske sekte, koje čak nemaju ni jedno zajedničko verovanje u Hrista, verujući u Njega čas kao čoveka, čas kao anđela, čas kao iniciranog.
Potom sledi čitanje svetog Jevanđelja, koje predstavlja glas ovaploćenog predvečnog Logosa Božijeg (glas Reči Božije Koji postade Čovek), koje nije podobno katoličkom[10] ili protestantskom[11]. Čitanje Simvola vere, isto tako predstavlja ispovedanje vere Tela Crkve, pravovernih pravoslavnih hrišćana, Simvol vere koji nije isti sa katoličkim Vjeruju, dok je kod protestanata potpuno izostavljen.
O kakvom onda ujedinjenju ili jedinstvu ekumenista može biti reči u Liturgiji Crkve, kada do sada ni Presveta Trojica, niti Jevanđelje, ni Simvol vere, niti bilo šta od Pravoslavnog nisu verom prihvaćene niti ispovedane od strane katolika i protestanata. Pričešće Telom i Krvlju Spasiteljevim mogu imati samo oni koji su najpre kršteni verujući u Spasitelja Koga Crkva ispoveda i propoveda, ispovedajući jevanđelskog Hrista, a potom „jednim ustima i jednim srcem“ veruju u učenja Simvola vere.
Da li je onda moguće huliteljima Hristovim da se pričešćuju samim Hristom? Mogu li se mogu pričešćivati Hristom oni koji ne čitaju i ispovedaju Simvol vere Crkve? Da li uopšte mogu biti čeda Crkve, oni koji su neprijatelji Crkve? Jesu li su sinovi Pravoslavlja oni koji napadaju i hule na Pravoslavlje? Postoje li mnogo pravoslavlja, više trojstva, puno pisama ili više simvola vera? Gde je u Pismu ta „ljubav“ koja smatra izdancima istine sinove laži? Zašto onda imenujemo „mirom“, kršenje i gaženje učenja vere, promovišući pri tome privid i varku, produkt ljudskog palog uma? Gde onda ovde uopšte postoji „ujedinjenje“: u prijateljstvu između ljudi koji vide hrišćanstvo kao jedan jednostavan propis i obrazac ili kao formalno ispunjavanje pravila nekog rituala?
Zar Pravoslavna Crkva ne predstavlja sastavni deo Svetskog saveta crkava?
 
Pravoslavna Crkva nije nikada, niti će ikada biti sastavni deo nekog zemaljskog saveta ili saveza. Hristos Gospod nikada ne može da bude učesnik i pristalica sabora hulitelja i ne može biti pozvan da „glasa“ na ekumenističkim saborskim sednicama.
Crkva je bogočovečansko Telo čija je Glava sam Gospod naš Isus Hristos. Svojom sopstvenom prirodnom strukturom, Crkva ne može da pravi saveze ili uniju sa raznim ljudskim grupama ili organizacijama. Tim više, što „centar“ hrišćanstva ne može biti negde ovde na zemlji – kao što je to za katolike Rim ili za ekumeniste Ženeva – već u Crkvi gde se savršavaju Svete Tajne.
Gde je Crkva, tamo je i Hristos. Onda, kakvo opravdanje može imati prisustvo Crkve u tom savetu ekumenista, toliko vremena, koliko je sve što je u okviru Crkve savršeno, jasno i postojano već dve hiljade godina? Svetost Crkve pokazuje savršenstvo vere, kao ona koja nema nikakve potrebe za umanjivanjem, napretkom ili produživanjem. Od svete Pedesetnice, Crkva Hristova je već uveliko na vrhuncu „progresa“ i „evolucije“. Veća svetost ili više teologije od od one koju poseduje oduvek nije nužna niti je potrebna Crkvi.
Oni koji treba da se preobraze jesu ljudi a ne Crkva, kao oni koji treba da ispunjavaju a ne da vagaju i odmeravaju, da ocenjuju i procenjuju, da analiziraju i raspravljaju, da ispituju, da istražuju, da dele ili da pregovaraju o onome što je vezano za Pravoslavnu veru.
Istina je da su određeni pravoslavni jerarsi i teolozi, sledujući za izvesnim političkim i finansijskim interesima, upotrebivši svoj položaj u Crkvi „priključili“ Crkvu interesima Svetskog saveta crkava, bez konsultovanja pravoslavnog naroda, dajući na taj način potvrdu da su se sa zapada vratili odlučni da ispune naredbe i naloge za promenu Pravoslavlja.
Međutim, Crkva nije vlasništvo ekumenističkih jeraraha ili teologa, već Gospoda našeg Isusa Hrista, svetih apostola, svetih mučenika, svetitelja, i svih pravovernih hrišćana. Pravoslavna vera i Crkva, nisu ničija privatna svojina i vlasništvo! Nikome, nigde i nikada se neće dozvoliti da žrtvuje radi sopstvene koristi i dobiti i najmanji delić vere pravoslavne.
U slučaju da se nađu neki, koji veruju da su gospodari Crkve i da mogu činiti što im se prohte sa verom, podsećamo i na „revnost i nastojanja“ Arija, Makedonija, Nestorija, Eutihija, Lutera, pape i svih onih koji su zajedno sa pomenutima svojom „nepogrešivošću“ obmanuli ko zna koliko hiljada duša i prisvojili zidine i nekoliko zgrada, ali su okončali otpadništvom od Crkve, zanavek odvojeni od blagodati Svetog Duha na Koga su pohulili.
Za razliku od ekumenizma, u Crkvi, jerarh, teolog i mirjanin jeste pravoslavan onoliko vremena, koliko ispoveda Pravoslavlje, čak i po cenu svog života.
 
Ipak, mi na teološkim fakultetima učimo da je Crkva Hristova ekumenistička…?
 
Crkva Hristova je ekumenska (vaseljenska), a ne ekumenistička. Užasni utemeljivač ekumenizma, Džon Mot, nije slučajno za naziv svog pokreta pozajmio grčki termin „oecumenicos“- koji pokazuje večno delo i sveobuhvatnost apostolske propovedi, jedinstvo i univerzalnost Crkve.
Očigledan cilj ove zamene je bio otkrivanje namera da pod pravoslavnim naslovom, ekumenistički pokret pridobije svet, jer budući „hrišćanski“, sebi na taj način daje istorijsku izvornost, da bi posle izvesnog vremena, polagao jednaka prava i ovlašćenja sa Sedam Vaseljenskih Sabora Crkve.
 
Da li je ekumenizam uspeo da u nečemu promeni Pravoslavlje?
 
Ekumenizam nikada neće uspeti da promeni Pravoslavlje, već samo veru pravoslavnih koji veruju u ekumenizam.
Za one koji ne veruju da ekumenizam potkopava temelje pravoslavne vere, niže ćemo dati jednu listu sa nekoliko apostasija (dela otpadništva) učinjenih u Crkvi od strane pravoslavnih ekumenista:
1) trinaest pesama iz Sahrana Gospodnja su uklonjene, zato što su navodno „antisemitističke“[12];
2)Liturgije služene od strane ekumenističkih arhijereja i sveštenika više ne sadrže jektenije i molitve za oglašene, što dalje pokazuje da ekumenistički sveštenici i arhijereji više ne vide katolike, unijate, protestante i monofizite koji čineći udeo od mnoštva onih koji su „oglašeni„[13], odnosno pozvani od Crkve na pokajanje i krštenje, tačnije rečeno, oni koji do juče behu jeretici, preko noći, postadoše hrišćani.
Vidite kako se ekumenizam ne može podići u Crkvi, već je jedini način da izvrši promene onog što je ustrojeno u Crkvi? Sveta Liturgija – ikona dogmi je do te mere ukorenjena u Pravoslavlje, da je nemoguće da bude transformisana u „ekumenističku liturgiju“ a da pri tome ne bude skraćena. Izbacivanje jektenija pokazuje u stvari kako je ekumenizam najpre izbrisao iz svesti nekih od pripadnika klira, učenja vere Crkve. To pokazuje na delu kao su „pravoslavni“ otpočeli da izbacuju i brišu čitave dogmatske pasuse i odeljke svete Liturgije.
Svetitelji su imali običaj da katolike, protestante, monofizite itd. nazivaju i imenuju apostatama (otpadnicima), kako bi napravili razliku i odelili ih od stada pravovernih, istovremeno ovim jereticima pokazujući dveri krštenja, da bi ovi ostali podalje i da se ne bi pričestili na svetoj Liturgiji.
3) Molitvenici, štampani do 1992. godine sadržali su čin odricanja koje je trebalo savršavati i pisati pre svete Tajne krštenja za one koji pre behu Jevreji, zatim dotični katolici, luterani, kalvinisti, baptisti ili neki od drugih pripadnika protestantskih jeretika. Izbacivanjem ovog čina odricanja, ekumenizam je dobio dve stvari: da pravoslavni sveštenici ne videći više ovaj čin poveruju da su latini, unijati i protestanti hrišćani i da su „crkva“, to jest da ne trebaju da se krste, i da ni jedna od crkvenih knjiga ne pokaže svedočanstvo Crkve protiv jeresi koje hule na Hrista[14].
4) Pravoslavni ekumenisti su 1982. godine u okviru komisije „Vera i organizacija“ okupljena u Limi, potpisali dokument B. E. M. koji ustanovljuje bazu dogmatskog i liturgijskog minimuma, obrazac po kome se sada vrši ujedinjenje hrišćana ekumenista, „međusobnim“ priznavanjem krštenja, Evharistije i ministranata (odnosno sveštenstva). Nije prošlo ni 10 godina, a u pravoslavnim crkvenim knjigama su počeli da nestaju čitavi odeljci i službe koje se protive odlukama B. E. M…
5) Svake godine na kraju meseca januara, u periodu od sedam dana, na čitavom prostoru naše države ekumenisti preduzimaju brojne aktivnosti, razne generalne probe kako bi navikavali pravoslavne na budući lik ekumenističke crkve. U ovoj, tzv. „Nedelji zajedničke molitve“ čine se svečane litije na ulicama u kojima se tiskaju i guraju oni koji su opčinjeni duhom „jedinstva u različitostima“, služe se naizmenično mešovite službe sa jektenijama i molitvama kad u pravoslavnim crkvama, kad u katoličkim i protestantskim hramovima, okončavane primamljivim unionističkim besedama.
Katolici i protestanti se nikada neće vratiti majci Crkvi ako se podržavaju i utvrđuju u uverenosti da su crkva i da poseduju svete tajne, učešćem pravoslavnih ekumenista na zajedničkim molitvama sa njima. Svakome od pravoslavnih treba da je jasno – jerarsi, sveštenici, monasi, teolozi i mirjani – koji se priklanjaju zajedništvu i jedinstvu sa jereticima, da sebe odstranjuju i odsecaju od Živog Tela Crkve Hristove, delo po kome će im se suditi zajedno sa jereticima, sa kojima su se zajedno molili i pričešćivali, ali će najpre biti osuđeni zbog smućivanja slabih u veri.
6) Žitija svetitelja iz XVIII veka koji su imali mučeničku končinu, ispovedajući Pravoslavlje protiv katoličkog unijaćenja (sveti Sofronije, sveti Oprea, sveti Visarion, sveti Josif, sveti Sava) su prerađena i cenzurisana; pominje se kako ovi svetitelji brane prava nosioca ideologija revolucije iz 1848. godine (tzv. pašoptišta), oberučke prigrljenih od strane nacionalističkih masonskih loži: čuvanje državnih granica, izlazak Rumuna iz feudalnog i kmetovskog uređenja, bolji i kvalitetniji život itd. ni u kom slučaju kao ispovednike Pravoslavlja pred papinskim topovima.
Evo jednog izvoda iz nekih od unijatskih informatora iz vremena ispovedništva svetog Visariona Saraja (+ 1701. godine) iz Transilvanije, citat iz Prologa, tom I, edicija 1991. godine, godina posle koje je ovaj pasus bio eliminisan… „na njegov podstrek (svetog Visariona), u mnogim mestima narod ne ide u crkvu, ne služe se uslugama sveštenika koji su ušli u uniju (sa Rimom), svoje mrtve sahranjuju bez opela i bez duhovne utehe, decu krštavaju starije žene i dešavaju se mnoge slične duhovno pogubne stvari.“
Da su kojim slučajem ispovednici Pravoslavlja umirali za političke i zapravo nacionalističke ideale, poštovanje ovih se ne bi bitno razlikovalo od poštovanja heroja koji veoma često i nisu hrišćani.
Međutim, Crkva ih poštuje kao prave svete mučenike sa svetim moštima, kao one koji su sebe prineli na žrtvu, ispovedivši veru Pravoslavnu, čiju su smrt uzrokovali prethodnici ovih sa kojima ekumenisti danas žele da se zbratimljujemo.
7) Današnji mineji, sinaksari i crkvene knjige uopšte ne pominju žitija i pouke svetih arhijereja ispovednika i pobedonosaca u borbi protiv katoličke jeresi, sv. Fotija Velikog (6. februra) i sv. Marka Efeskog (19. januar). Više ne pominju njih, koji teološkim iskustvom i znanjem pobediše papu, viteški pretrpevši sva prisiljavanja i sve do smrti odbacivši brojne predloge da uđu u uniju, sasluživanja i „bratimljenje“ sa Rimom, danas etiketirani kao „ultra-pravoslavni“ ili kao „anti-ekumenisti“, odnosno oni koji nisu dostojni da ostanu u kalendare ili da budu pominjani na službama. Sve se to čini, da kako pravolsvni rod poznavši njihov život ne prozre namere ili se usprotivi ekumenističkim orijentacijama.
8) Setimo se samo izopačenog kompleksa iz Vulkana-Baji, okrug Dmbovica, gde je finansijskom pomoću Svetskog saveta crkava u okviru ekumenističkog centra podignuta sinagoga, džamija i pravoslavna crkva. Ovim poduhvatom međureligiozni ekumenizam u Rumuniji odlučno postavlja temelje „religije nade“ po normama judaista i muslimana, odnosno „religije duge“, simvol sinkretističkog nju- ejdž pokreta.
9) U deset od ukupno četrnaest teoloških fakulteta u Rumuniji, od 1996. godine, kao obavezna je postala jedna nova materija: „Ekumenizam“ koji – profitirajući na izopačenim i krivim istorijskim tumačenjima, zbog čega dolazi do zatvaranja katedri za apologetiku, duhovnost i mistiku – ponovno uređuje Pravoslavlje usmerivši ga na neke nove stavove i gledišta. Nastoji se da se Pravoslavlje odvoji i rastavi od dogmatskog „balasta“ i „zastarelih“ kanona, za promenu se promovišu halucinacije „svetih jeretika“ sa zapada ili se legalizuje „ispunjenje“ Crkve, jedino kroz pristupanje i pripajanje Pravoslavlja otpadničkim normama i etici drugih „crkava“.
10) Pored najpoznatijih teoloških fakulteta, oformljeni su i „ekumenistički instituti“, gde se značajnim finansijama koje dolaze sa zapada, udaraju novi „teološki“ temelji i kreira se infrastruktura buduće pravoslavno – katoličko – protestantske – ekumenističke crkve. Ekumenistički instituti koji raznim interkonfensionalnim savetovanjima i kursevima, štampanjem novina, uzajamnim izletima i posetama radi upoznavanja i približavanja, brojnim seminarima, kampovima i hodočašćima, projektima, TV emisijama dezinformiše, cenzuriše, propagira poruke i objave koje imaju za cilj da obmane istinito pravoslavno shvatanje i poimanje;
11) Vaseljenski patrijarh Atinagora zajedno sa papom Pavlom VI su 7. decembra 1965. godine, objavili da više ne postoji nikakva razlika između Pravoslavlja i katolicizma, zatim je direktno usledilo uzajamno „skidanje“ anatema koje su obostrano bačene 1054. godine kada je došlo do velike šizme Istoka i zapada. Međutim, ono što nam ekumenisti ne kazuju jeste da su anateme Pravoslavne Crkve koje su bačene na rimo – katoličke jeresi, bile date saborno, sa svezom koja se ne može razrešiti i sa silom „Maranate“, odnosno prokletstvo može skinuti i razrešiti samo Hristos na svršetku veka[15].
S one strane teatralnih radnji i dela ekumenista u „skidanju“ i poništavanju anatema i kanona, Crkva vidi veliku obmanu i prevaru onih koji veruju da su hrišćani time što za jedan dan, svojim delom omalovažavaju i „poništavaju“ svedočanstvo Pravoslavlja koje traje hiljadama godina.
12) Ekumenizam je našao i „pozitivnost i nediskriminaciju“ u prisustvovanju i „bogosluženju“ žena – sveštenika i žena – episkopa u anglikanizmu, a u novije vreme i u luteranizmu, kao i „venčanja“ homoseksualnih i lezbejskih parova. Tako SSC odlučno i svom silom ovu praksu preporučuje i ostalim „crkvama“. Nije slučajno što ove liberalne i otpadničke „hrišćanske crkve“ čine „većinu“ u Svetskom savetu crkava.
Uhvaćen u čeljustima „slobode govora“ i „ravnopravnosti“ „hrišćanski“ ekumenizam nema sluha, niti želi da čuje o bilo kojoj reči Svetog pisma koja govori o „protivprirodnoj“ (Rim. 1, 26) seksualnoj sklonosti. Ali, direktno podržava i ozakonjuje izopačenosti kao priznavanje monogamnih „porodica“ i brak „homoseksualaca hrišćana“, na štetu istinske i prave hrišćanske porodice i ljudske prirode sazdane po liku i podobiju Božijem.
Ujedinjenje „religijskih različitosti“ sa „seksualnom raznolikošću“ je i za očekivanje, toliko vremena, koliko je cilj „pliralističkog“ ekumenizma da uveliko ujedini pod imenom „hrišćanstvo“ sve moguće jeresi, bogohuljenja i svetogrđa, apostasije, gnosticizme i paganizme u istoriji ovog sveta.
Većina pravoslavnih ne prepoznaju ove neprirodnosti i prekršaje koji se događaju u Crkvi, što ih ne čini manje krivim kada je reč o otpadništvu, pošto već žive u vreme apostasije. Budući savladani grehom neznanja, ovi postaju pričasnici vidljivih „vrlina“ i skrivenih grehova ekumenizma, osudivši na taj način dušu na odvajanje od Hrista i na večnu smrt[16].
 
Da li ekumenizam uči nekom drugom učenju, različitom od onog u Pravoslavnoj Crkvi?
 
Ekumenizam promoviše tzv. „teoriju razgranatosti„, upoređujući sa time Crkva može biti poimana kao jedno stablo, od koga su se vremenom odvojile „grane“ (rimokatolicizam, protestantizam, monofizitizam, unijatstvo itd.) te svaka od njih pojedinačno poseduje istinu, svetost, blagodat i spasenje.
Sa aspekta ovog novog gledišta i poimanja, mnogi od pravoslavnih dolaze do toga, da veruju da jedna sveta apostolska Crkva može da bude „prepravljena“ (odnosno ponovo sastavljena) u svojoj punoći kroz globalno ujedinjenje svih religija, grupacija i sekti koje imaju vezu ili su u neposrednom dodiru sa hrišćanskom idejom.
Na sreću, za sve vreme svog truda da je ponovo sastave, svi ovi ekumenisti iskreni i otvoreni, ali u prelesti i obmani, ništa drugo ne čine nego da nam pokažu kroz ovo zalaganje i napor, da „crkve“ koje su van Crkve, tj. „crkve“ u SSC nisu ni u kom slučaju Jedna sveta apostolska Crkva.
Hajde sada da vidimo šta Gospod Hristos kaže u Jevanđelju o ovim ekumenističkim „granama“, o mladicama i izdancima koji niču van Tela Crkve:
Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako i vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i sakupiće je, i u oganj baciti, i spaliti“ (Jn. 15. 4-6)
Praksa pravoslavnih ekumenista očigledno krši i ne poštuje učenja Crkve, predstavljena u Kanonima svetih apostola i svetih Otaca:
 
10. kanon svetih apostola
 
Ako se neko moli, makar i u privatnoj kući, sa osobom koja je ekskomunicirana, neka takođe bude ekskomuniciran.
 
45. kanon svetih apostola
 
Neka episkop, prezviter ili đakon, koji se samo molio sa jereticima, bude svrgnut; a ako im je dozvolio da vrše neku zvaničnu službu, neka se odluči od Crkve.
 
46. kanon svetih apostola
 
Naređujem da episkop ili prezviter, koji je prihvatio krštenje ili žrtvu jeretika, bude svrgnut, jer kakvu zajednicu ima Hristos sa Velijarom, ili kakav deo ima vernik sa nevernikom.
 
65. kanon svetih apostola
 
Ako koji klirik ili svetovnjak pođe u sinagogu Judejsku ili jeretičku da se moli, neka bude svrgnut i odlučen.
 
6. kanon Laodikijskog pomesnog sabora (343 g.)
 
Ne može se dopuštati jereticima, koji ostaju uporni u jeresi da ulaze u dom Božiji.
 
32. kanon Laodikijskog pomesnog sabora
 
Ne treba primati jeretičkih blagoslova, jer su oni više zloslovlja nego li blagoslovi.
 
5. kanon Carigradskog sabora (861 g.)
 
Oni koji javno propovedaju jeres ili ga uče u Crkvi, neka budu odstranjeni od zajednice vernih i ekskomunicirani kao krivci koji čine šizmu i uništavaju jedinstvo Crkve.
 
Još od svojih početaka, ekumenizam je definisao nove ideologije i koncepte, „lepo“ opisane i prezentovane, uvijene u „ljubav“, tako da ne izgleda da protivureče svetom Predanju, rečima Svetog pisma, odlukama svetih apostola i učenju svetih Otaca. Zato, jednim vijugavim i kolebljivim rečnikom razarajući učenja Crkve, ekumenizam je danas došao do tog stepena da bude pomešan sa Hrišćanstvom. Kada je reč o pravoslavnim ekumenistima, oni umesto da propovedaju promenu ekumenizma u pravcu pravoslavnog učenja, započeli su da seckaju i komadaju učenje Crkve, kako bi došli do jednog dogmatskog minimuma[17], neophodnog za ispunjenje planova o „ujedinjenje u različitostima„.
Ekumenizam govori o miru i ljubavi, izveštavajući o svojim ostvarenjima koja se baziraju na humanističko – racionalističkim principima, te umesto da daju prednost duhovnom životu, oni ispred svega stavljaju sposobnosti, mogućnosti i organizaciju. Međutim, ovo ni u kom slučaju nije jevanđelski mir, mir koji je Gospod Hristos doneo na zemlju: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje“ (Jn. 14, 27).
Čovekovo izmirenje sa Hristom a ne čoveka sa čovekom jeste srž i izvor istinskog mira u svetu. Unutrašnji čovek sjedinjen sa Gospodom Hristom ne može da bude buntovnik, otpadnik, čovek ovoga sveta, već čovek iz koga izvire mir. Utopija ekumenizma stoji u stvari da Gospod Hristos nije borac za mir i blagostanje u svetu, već naprotiv, vera u Njega jeste razlog za ludost, razdor i ratove, za neprestane progone vernih od strane bogobornih. Za one koji su dužni da okrenu i drugi obraz, Gospod Hristos nije uspostavio i uveo „hrišćanski džihad“, nekakvu „borbu za mir“, već Hrišćanstvo koje će mnogima iz ovog sveta izgledati kao bezumlje: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine“ (Mt. 10, 34-35).
Zato, tražeći mir i ljubav kroz spoljašnje i prividno ujedinjenje, između ljudi, ekumenizam krši i gazi na srž unutrašnjeg pomirenja čoveka sa Hristom: „Ovo sam vam kazao, da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn. 16, 33).
 
U kom se stadijumu nalaze pokušaji ekumenističkog unionizma u odnosu na Pravoslavlje?
 
Žurnim koracima ka velikom religioznom zbratimljavanju, „predstavnici“ i izdajnici Pravoslavlja daju obećanja i angažmane sve neobičnije u pogledu ujedinjenja vera.
Sada sledi prihvatanje tzv. Charta Oecumenica, sa nastojanjem i željom da to bude zakon Zakona i dogma Dogmi, jedna vrsta statuta („demokratski“ izabran od strane SSC), po kome će biti rukovođena buduća „ekumenistička crkva“.
Charta između ostalog sadrži, sve odluke kojima su se „pravoslavni predstavnici“ tokom vremena udaljili i odbacili učenja svetih Otaca i pravu veru i lukavo potpisali otpadništvo (apostasiju) u naše ime, u ime pravovernog naroda Crkve Pravoslavne!
Drugim rečima rečeno, učinili su „tajnu bezakonja“ za sve ovo vreme, skriveno od očiju vernika, da ovi nemaju pojma o donešenim odlukama, nego tek onda kada se budu otreznili i probudili „zbratimljeni“ sa jereticima da više ne mogu ništa učiniti.
Ako govorimo o licemerstvu ekumenizma, u Transilvaniji se primećuju političke ucene i iznuđivanja i na stotine podignutih sudskih optužbi. Ovi sudski sporovi su podignuti i vode se od strane grko – katoličkih (unijatskih) parohija sa pravoslavnim manastirima (podignutim pre 1700. godine), a sa aspekta ponovnog prepuštanja imovine pređašnjem vlasniku – nepojmljivo, zar ne?!- na bazi potpisa koji su pod torturom prinuđeni od pravoslavnih za vreme austro – ugarske okupacije. I na samo maloj prostornoj razdaljini, prema istoku, ovi katolici se celivaju i grle, mole se i saslužuju zajedno sa pravoslavnim jerarsima iz Moldavije.
Evo samo nekoliko od hiljade lica i naličija ekumenizma i velike obmane pravoslavnih ekumenista.
 
Zašto se ekumenizam naziva jeresju svih jeresi?
 
Udaljavanje i odvraćanje od istinitog učenja vere pravoslavne, jeste pad u jeres, odnosno propovedanje nekakvog učenja potpuno različitog od onog istinitog. Ovo ne znači da se zdravo učenje umanjuje, podnosi promene ili da prestaje da postoji, već da je neko drugo učenje, novo i protivno, propovedano umesto ovog zdravog. Jeresi karakteriše podmuklost i perfidnost, jer se direktno ne protive jevanđelskim rečima, već se pokazuje u izuzetnoj saglasnosti sa Svetim pismom, samo što ih tumače po njihovoj volji, ne po rasuđivanju Saborne Crkve.
Međutim, božanskom brigom, za vreme pojave i trajanja neke jeresi, zdravo Telo Crkve ne postaje bolesno i oštećeno, već samo ličnosti ili grupe, kao bivši udovi Tela Crkve, i tako se učinjenim hulama odvajaju- kao kakvi uveli izdanci- od „životnog soka“ Duha Svetoga, dovodeći u veliku opasnost sopstveno spasenje.
Jeres predstavlja zamaskiranost, deformisanost, negiranje istine jedne jedine Crkve. Ovde je bio veliki kamen spoticanja svih utemeljivača jeresi: činjenica je da je istina Crkve, pored učenja i dogmi, praktično sam Hristos. Hrista, opet, možeš da sakriješ, da Ga negiraš, da Ga bičuješ, da huliš na Njega, ali Ga ne možeš pobediti ili Ga odvojiti od Njegove Crkve. Pokušaj da se „legalizuje“ jeres u Crkvi, isto je kao i da gledaš da na svaki način odrubiš glavu Gospodu Hristu.
Zbog nemoći da promene Pravoslavlje i Crkvu, ekumenisti su utemeljili na bazi sopstvenih novina i hula, jedno novo hrišćanstvo, stvarajući jednu novu crkvu, ujedinjujući lažne crkve, u ime jedne vere u jednog lažnog hrista.
Sve vreme dok jedan skup – ili kako bi se već imenovao – otvoreno odriče odluke sedam Vaseljenskih sabora Pravoslavne Crkve, za verne ne predstavlja pravoslavni glas i rasuđivanje Crkve. Zapravo, Crkva smatra da su oni koji ne ispovedaju pravoslavno veru u Gospoda Hrista, izvan Crkve, kao što se za otpadnike od Crkve smatraju i grupacije ekumenističkih jeretika.
S druge strane, ekumenisti su najopasnija grupa jeretika do današnjeg dana u istoriji Crkve. To je zato što su mnoge pravoslavne naveli na to da veruju da primajući ono što im se čini da je „hrišćansko“, od jeretika, a ovi opet primivši nekakvo našminkano i okrečeno „pravoslavlje“, mogu da budu „braća“ u Hristu!
Ali, da li odbacivši ljubav prema Hristovoj istini postajemo „ubedljiviji“ da imamo ljubav prema čoveku?
Razumljivo je i to da po shvatanju današnjeg sveta, vezivanje Boga za dogme, kanone i religiozne prepreke, znači zastarelost i varvarizam. Smatrati da samo u Pravoslavnoj Crkvi postoji spasenje, za današnji svet znači ograničenost i mržnju.
Da li onda Gospod Hristos dela izvan Svoje Crkve? Naravno, kako bi i druge ljude priveo Svojoj Crkvi. Kao što vodena para postoji svugde u vazduhu radi održavanja života, ipak čovek će utoliti žeđ tako što dolazi i pije sa izvora. Taj izvor iz koga jedino izvire „voda živa“ (Jn. 4, 10) – odnosno svete Tajne, jeste Jedina Crkva.
Između protestantizma, koji govori da je Hristos negde na nebu i katoličkog Hrista, koji jedino deluje preko pape iz Rima, Pravoslavlje veli da Gospod Hristos vidljiv na ikoni jeste živ, ovde među nama, u svetim Tajnama. Kako bi hleb i vino bili pretvoreni u Telo i Krv Hristovu, neophodno je da sveštenik (savršitelj Tajne) i vernik (onaj koji se pričešćuje sv. Tajnama) ispovedaju jedinu svetu, istinitu i apostolsku veru. Toliko jednostavno, i ništa više od toga. Gde je tu onda mržnja, bigotizam, fanatizam, osim u ustima ekumenista koji po svaku cenu žele da oklevetaju i omalovaže, odnosno potcene uređenje Crkve.
 
Da li je anatemisanje ekumenizma dokaz manjka ljubavi od strane Pravoslavne Crkve?
 
Naprotiv, anatema je jedna od najjasnijih dokaza ljubavi Crkve, koja ispred svega gleda na spasenje duše. Anatema svima pokazuje različitost jeresi od pravovernih, onih koji su unutar Crkve i oni koji su van Crkve, baš onako kao sveti apostol Pavle uči u Svetom pismu:
Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, i sada opet velim: ako vam neko propoveda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1, 8-9)
Podobno svetim apostolima, Oci svetih Vaseljenskih sabora Crkve su koristili ove nerazrešive kletve, nazvane anateme kako bi zaustavili i onemogućili jeretike koji su želeli da rastrgnu stado Hristovo. Anatema osuđuje jeres a ne čoveka i ograđuje pravu veru od one lažne.
Ako neki, u svom slepom poimanju, nisu mogli da razumeju tajne Božije i zbog toga su odmah uvodili promene u veri, to znači da je tamo iščezla ljubav, jer su istina i ljubav jedna vera. Dok istinita i živa vera ne može da postoji u dva, tri, deset ili hiljadu oblika, već je ona samo jedna jedina: vera u Gospoda Hrista i Gospod Hristos u veri. Dopunjavanje „Vjeruju“ Crkve ili Svetog pisma ličnim objašnjenjima i ljudskim razumom, predstavlja atentat na svetost i devstvenost Crkve.
Greška neke teološke teorije nije neka lingvistička ili istorijska nesuglasica tretirana na nivou katedre, nekog savetovanja ili teologija. Zablude proturene u učenja o Božijoj prirodi i delima stvara jednu novu i otrovnu veru, koja je dostigavši do tog stupnja da se u nju veruje i da se ispoveda, vodi u večnu pogibao i do gubitka spasenja duše.
Crkva, jedina koja se zapravo brine na prvom mestu za čovekovo spasenje, smatrala je za direktno svedočanstvo ljubavi, opovrgavanje, suzbijanje i anatemisanje svih jeretičkih vera i raskolničkih učenja, koje lažno govoreći o Bogu, udaljuju od puta spasenja.
Ekumenizam pada u smrtni greh, jer odbija da prihvati i skriva istinu Crkve, istinu za koju se mnogi nepravoslavni staraju da je nađu. Vaistinu, reč Gospoda Hrista upućena farisejima odnosi se i na ekumeniste: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite niti puštate da uđu oni koji bi hteli“ (Mt. 23, 13).
 
Kako veruju i šta kažu pravoslavni ekumenisti o proklinjanjima, anatemama i ekskomuniciranjima date od strane Crkve za sve „religije“, „denominacije“ i sva „hrišćanstva“?
 
Ekumenisti ne veruju da Sam Gospod Hristos, preko usta Svojih svetitelja, jeste Onaj koji ekskomunicira, proklinje anatemiše bilo koju „religiju“, „klanjanje“, „ukazivanje poštovanja“ i „službu“ koja je mimo i izvan apostolske, Pravoslavne vere. Obično, izbegavaju ove teme, ili kažu da ovi „ljudi“ (a ne svetitelji), jesu oni koji su doneli svete kanone Crkve, ustanovljene u službu interesa kaste, religioznog prozelitizma, želje za dominacijom i ekspanzionizmom, inspirisane političkim ambicijama itd., a ne da su bili nadahnuti od Duha Svetoga, ovi nosioci božanske istine.
Ekumenisti veruju da proklinjanje, anateme i ekskomuniciranja nemaju istinsku, punu i delatnu moć i silu i da su ove duhovne sveze i zapečaćenja jednostavni crkveni sporazumi, „zastrašivanja“ i „popovska zloupotreba“, koje treba odmah ukinuti u cilju „izmirenja“ i „ujedinjenja“ pravoslavnih sa jereticima i paganima.
Svi pravoslavni ekumenisti ne veruju da su proklinjanja, anateme i ekskomuniciranja punovažne u naše dane. Drugim rečima, oni obrazlažu da očigledni pagani i jeretici onog doba koji su od svetih Otaca Crkve smatrani otpadnicima (apostatama), nisu isto sa paganima i jereticima kao ovi današnji, iako su sačuvali nepromenjeno i potpuno istovetno otpadničko uređenje.
Pravoslavni ekumenisti veruju da su proklinjanja, anateme i ekskomuniciranja zablude za žaljenje, greške istorije, svedočanstva fanatičnog ekstremizma, nepromišljena i lakomislena dela, ishitreni stavovi.
Međutim, Crkva je dala anateme kako bi napravila razliku između Pravoslavlja i bilo koje druge jeresi, odnosno novina i promena u učenju o Presvetoj Trojici, Rođenju, Raspeću i Vaskrsenju Spasiteljevom; o Majci Božijoj, apostolima i svetiteljima, svetim moštima, Časnom Krstu, svetim ikonama; sudu, spasenju, raju i paklu, grehovima, demonima – tumačenja koja odvlače duše od puta spasenja.
Pravoslavna Crkva jeste Crkva svetih Vaseljenskih Sabora. Ko ne primi ovu činjenicu, odbacuje sebe od Sabora Crkve, od svetitelja koji ovim Saborima dadoše pečat, od svetog Predanja i njihovog učenja.
Crkva je dala anateme kako bi odbranila Pravoslavlje, upravo zato što jerarsi, sveštenici i teolozi prividno pravoslavni, odbijaju da ga danas brane od izmirenja i pomirenja, od zbratimljavanja i simbioza, od zajedničkih istina i izmešanih doktrina, od konfesionalnih međukontakata, zajedničkih napora i pluralističkih gledišta, itd. – sva lica jeresi, mnoštvo otmenih i lukavih formi jednog te istog dela jesu: odricanje i otpadništvo od Gospoda i Spasitelja Hrista i Njegove Crkve.
 
Dobro, da li onda samo pravoslavni imaju „monopol“ nad hrišćanstvom, ili će se samo pravoslavni spasiti? Da ovde nije reč o jednom ograničenom, uskogrudom, diskriminatorskom, egocentričnom i isključivom gledištu?
 
Ako komparativno posmatramo stvari, između sektaša koji tvrde da će se samo oni spasiti i ekumenista koji govore da će se svi spasiti, upravo je pravoslavni stav uravnotežen i stabilan, onda kada kaže da se neće svi pravoslavni spasiti i da neće svi ostali biti osuđeni. Crkva ne ostavlja spasenje duše ljudskom rezonu, već tajanstvenim sudovima Božijim.
U drugom redu, ne pravoslavan čovek, već Gospod Hristos ima kormilo Hrišćanstva. Dakle, Gospod Hristos nije negde na nebu, odakle je ostavio vođenje hrišćanstva u ruke papi, ili Luteru, jehovistima, mormonima ili ekumenistima iz SSC. Gospod Hristos je među nama, On je ovde u svetu, od samog stvaranja do apokalipse, On je živo Telo u Tajnama Crkve.
Ono što ekumenizam ne želi da pokaže svetu, jesu krajnje vrline Hrišćanstva: da ono nije ljudsko, da nije partija ili fondacija, ili da je nečija svojina. Hrišćanstvo, utemeljeno od Gospoda Hrista nije nekakva borba ljudi sa ljudima, već je ono poziv na život, ono je vaskrs, obnova iznutra, to je jedna borba čoveka sa sopstvenim strastima da „bude“ ili da „ne bude“ u Hristu, ono je ponovno rođenje obnovljenog čoveka u blagodati Duha Svetoga.
Vaistinu, u Hrišćanstvu postoji jedan „monopol“, međutim, on nije čovečiji, već je to vidljivo delo (čudo) blagodeti Božije, savršavano samo i jedino kroz pravu veru. Tako, JEDINO u Pravoslavlju imamo svetitelje sa svetim i netljenim moštima, SAMO u Pravoslavlju osveštana voda (agijazma) se ne kvari i SAMO I JEDINO pravoslavnima za Vaskrs silazi Blagodatni oganj. Da li je onda Pravoslavlje „uskogrudo“, „fanatično“ ili „isključivo“ ZATO ŠTO JE Bog blagovoleo da čini takva čudesa samo kroz njega?
Pravoverno Hrišćanstvo je jedinstveno, kao mnogocena riznica koju dobijaš ili je ne dobijaš, kao svadbena haljina (krštenje) koju ćeš obući ili je nećeš obući, ono je ulje (dobrih dela) kojim ćeš obasjati kandilo svoje duše ili ga nećeš obasjati. Da li je onda Crkva kriva zato što je Gospod Hristos utemeljio samo jedan put, samo jednu istinu, i jednu jedinu veru, ili će samo oni koji su kršteni i pričešćivani Gospodom Hristom zadobiti spasenje?
Kada reč objave postane strana, a glas smrti poziva na život, kada je Jevanđelje prevareno a reči svetih apostola falsifikovane, onda više ne možemo govoriti o autentičnom Hrišćanstvu, o istinitom Hristu, ne možemo više govoriti o spasenju.
Kao što pojedini ljudi, za neki predmet od stakla kažu da je dijamant, kada su potpuno nagi, a veruju da su obučeni, kada za vodu kažu da je ulje, kada antihristu kažu Hristos, onda smatramo da tu nije reč o uskogrudosti ili egoizmu. Vaistinu, govorimo istinu kada im se usprotivivši kažemo da su laž svih laži, jeres svih jeresi, otpadništvo svih otpadništava, a Gospoda Hrista da imenujemo životom, dok antihrista smrću.
Naravno, ovaj svet svagda vidi jedini put spasenja u Hristu, kao put „isključivosti“, zato što traži od čoveka pravu veru i dobra dela. Samo pakao ne vrši „diskriminaciju“, kao jedini koji smešta jeretike pored sodomista i ubica, zajedno sa paganima.
Toliko vremena koliko drevno Pravoslavlje predstavlja žrtvu, raspinjanje, jedinstvo sa jednom svetom apostolskom Crkvom, pobunu protiv greha i nepomirenje sa duhom ovog vremena, toliko ovo novo Pravoslavlje predstavlja promenu drevnih pravila, uvođenje novih učenja u veri, preobražaj Hrišćanstva u mnogobrojna hrišćanstva i jednu svetu Sabornu Crkvu u mnoštvo crkava, neispovedanje istine, izmirenje sa otpadništvom i otpadnicima (apostatama) ovog veka. Uvidevši sve ovo, sa lakoćom možemo napraviti razliku između istine i laži, svetlosti i tame, uskog puta koji vodi u Carstvo nebesko i širokog, univerzalnog „nediskriminatornog“ puta koji vodi u adske dubine.
Kako bi Vaskrsao, Gospod Hristos je morao da umre raspet od ruku onih koji Ga očekivaše da mu se poklone i da Ga priznaju. Da bi bio raspet, Gospod Hristos je bio izdat od onoga koji Ga je trebao propovedati svetu. Ako je Istina ostala utamničena u ime „prava“, ako su humanisti ubili Sina Čovečijeg i Stvoritelj je bio pljuvan i šamaran od svojih stvorenja, to znači da je Pravoslavlje u svom hrišćanstvu najdragocenije „bezumlje“, „pobuna“, ono je praktično izvrtanje „normalnosti“, „vrlina“ i „vera“ ovog sveta.
 
Zar svojim izjavama nisu antiekumenisti, fanatici, zar nisu ultrapravoslavni ti koji se suprostavljaju dijalogu, otvaranju vera, što su apsolutno normalne vrednosti jednog emancipovanog društva?
 
Ako izrazi kao što su anti-ekumenisti i ultra-pravoslavni najpre označavaju poštovanje, čuvanje i propovedanje učenja vere i uredbi svetih Otaca, odgovor na pitanje je negativan. Pravoslavni se ne protive dijalogu Pravoslavlja sa različitim kultovima i religijama, već se protive prodaji vere i promeni Pravoslavlja.
Nažalost, naivni pravoslavni hrišćani čuju informacije iz inostranstva, filtrirane, izmešane, nerazumevajući baš ponajbolje šta znače „plodovi“ dijaloga, „međupričešćivanje“, „charta oecumenica“, na taj način poimajući da je to „nešto dobro“. Pravoslavni, naprosto, ne shvataju da ne mogu imati realno i objektivno poimanje ove problematike, zato što ne mogu učestvovati na ekumenističkim skupovima, debatama i pregovorima, niti im se pokazuju zvanični dokumenti koje „predstavnici“ potpisuju.
Isto kao i u masoneriji, struktura ekumenizma je piramidalna, tj. oni u dnu piramide nemaju pojma kakve odluke donose oni sa vrha, oni majušni „znaju“ samo ono što im se kaže. Ova manipulacija je toliko očigledna, za sve vreme koliko su držani u gustoj tami neznanja i podsticani da „slušaju“ i da se potčinjavaju, ma šta to značilo.
Pravoslavni, kao po običaju, ne primećuju da lavina ovih skupova, simpozijuma, verskih misija i dijaloga postoji samo u jednom pravcu, između „izabranih“ pravoslavnih i ekumenista, dok se između pravoslavnih ekumenista i pravoslavnih „tradicionalista“ ne organizuje makar samo jedno predavanje. Počinje da se oseća ovaj gnusan duh u kome „izabrani“ govori sa tribine, dok svi ostali frenetično aplaudiraju izgovorenim izopačenostima i besmislicama.
Ako se pravoslavni ekumenisti hvale na sav glas novim idejama, spasilačkim teologijama, neka onda sa njima dođu u areopag, neka kažu onima koji raspravljaju, da vidimo da li će izdržati patrističkim argumentima, a ne da nam saopštavaju jednim teškim, ozbiljnim, „zvaničnim“ i nemilosrdnim tonom, kako se inače u praksi čini. Ovo bi, verujemo, bilo jedno korektno i zdravo ponašanje i držanje u jednom „emancipovanom“ hrišćanskom društvu.
Vidimo kako se u redovima pravoslavnih namerno održava jedna tajanstvena i maglovita atmosfera, ćutanje sa osećajem krivice, kao za vreme
komunizma, u kome niko nije hteo da piše, da govori ili da misli „suprotno“. Prema tome, naša želja je da pozovemo pravoslavne ekumeniste na dijalog sa pravoslavnima, inače nismo daleko od najkrvavijeg totalitarizma religioznog „hrišćanstva“. Ako pravoslavni ekumenisti žele da nastave, kao i do sada, da upravljaju i vode stado Crkve ka progresu, evoluciji i promenama, dovešće do toga da će se dogoditi veliki raskoli i uzrokovaće teška otpadništva u Crkvi.
Vera u Gospoda Hrista se ne ugovara i pregovara, već se živi. Istina u Hristu se ne demonstrira, već se ispoveda. Ljubav u Hristu ne vodi u greh i razdor.
Upravo, izmišljanje pojmova anti-ekumenista i ultra-pravoslavan, a koji se vezuje za one koji nazivaju ekumenizam jeresju, samo pokazuje veliku promenu u mentalitetu i načinu mišljenja „progresivnog“ hrišćanina. Promena u poimanju, pokazuje i promene u vrednostima, odnosno, dosadašnji normalan stav svih svetitelja koji su bili za Pravoslavlje, za odbranu Crkve i vere, postao je anti ili ultra, dok stanovišta onih koji su izdali Pravoslavlje ili onih naivnih postala su normalna, korektna i „pravoslavna“.
 
U Pravoslavlju, poslednju reč svagda imaju svetitelji, oni koji su autentični obrasci vere i ljubavi prema Gospodu Hristu. Šta oni kažu o ekumenizmu?
 
Učenja svetitelja su saborna, svi su podjednako saglasni i saopštavaju iste dogme vere. U vremena kada su progoni i stradanja, Crkva svagda radi odbrane svog pravovernog stada uzdiže i zadužuje dostojne i odlučne jerarhe koji iz korena odsecaju svaku jeres i sejanje razdora.
Poznata su nam žitija i čuda sveta Tri Jerarha – svetog Vasilija Velikog, svetog Grigorija Bogoslova i svetog Jovana Zlatoustog koji su u IV veku vodili tešku i neprestanu borbu, za pravilno poimanje i čuvanje istinite apostolske vere, sa naročitim osvrtom na dogmu o svetoj Trojici, naznačajnija Tajna hrišćanske vere. Tako je njihovo učenje ostalo pravoslavno učenje, od tog vremena, do danas i za svagda.
Onog trenutka kada je u XI veku episkop Rima pao u jeres, a zajedno sa njime čitav zapad, Crkva je opet ustanovila neustrašive učitelje prave vere, nova tri jerarha- sveti Fotije Veliki (+ 898), sveti Marko Efeski (+ 1444) i sveti Grigorije Palama (+ 1362). U njihovo vreme niko ko je bio obučen i iskusan u katoličkoj filosofiji – od strane pape uzdignuta na rang teologije – nisu uspeli da se usprotive njihovoj veri i ljubavi, trpljenju i pravom ispovedanju istinite vere, “ I više voljaše da strada sa narodom Božijim nego da ima privremenu nasladu greha“ (Jevr. 11, 25).
Za ovaj vek, vek najvećih obmana i otpadništva od vere, Crkva je postavila nove stubove Pravoslavlja, uzdigla je ova tri jerarha – svetog Jovana Šangajskog i Sanfrancinskanskog (+ 1966), svetog Nektarija Eginskog (+ 1920) i svetog vladiku Nikolaja Žičkog i Svesrpskog (+ 1956) – oni koji su sa radošću položili svoje duše za slovesne ovce, koji nisu bili pokolebani ljudskim strahom, ne povlačeći se kada je u pitanju reč istine i služeći volji samoga Hrista. Svi ovi behu neustrašivi i dobro su izobličavali besmisao zemaljskih unija i jeresi u čijim se čeljustima koprca ekumenizam.
 
Ako već svi svetitelji ispovedaju da je ekumenizam jeres u pravom smislu reči, to znači da su svi današnji jerarsi i sveštenici koji su ekumenisti da su ujedno i jeretici i da trebamo da izbegavamo crkve u kojima ovi služe?
 
U svemu što činimo trebamo da imamo pisana dela svetitelja koja su prava pomoć i pouka radi ispunjavanja apostolskih zapovesti: „da isto mislite, da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni“ (Fil. 2, 2).
U Pravoslavlju, od suštinske je važnosti borba za očuvanje jedinstva Crkve u pravoj veri. Ako bežeći od jedne jeresi, razaramo jedinstvo Crkve, na tom drugom putu, cilj đavolji bi bio postignut: raskol i razdeljivanje Crkve.
Gore pomenuti sveti jerarsi u početku nisu odmah sankcionisali nepravilnosti, kako se pre vremena ne bi pravila smutnja, već prolivahu potoke suza i sa krotošću poučavahu i ispravljahu, pre nego što su ustajali da iz korena izvade osušene izdanke. Svetitelji su bili prvi koji su se zauzimali protiv nekanonske i jeretičke prakse, ali nikada nisu činili raskol u Crkvi. Srednji put spasenja jeste onaj put koji ne vodi ni u ravnodušnost ili spokojstvo i bezbrižnost, ali niti u strogo suđenje i zilotizam.
Sveto pismo uči da „Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio“ (Tit. 3, 10-11).
Episkop ili sveštenik ekumenista veoma lako svojim neduhovnim stavovima utiče na svoju okolinu, te tako i ostale sopstvenom slabošću i neurednošću povlači u slabost.
Međutim, Sveto pismo poučava najpre putu ikonomije, „po prvome i drugome savetovanju“ onoga koji je privremeno pao u slabost, a za njegovo ponovno podizanje i vraćanje istini od koje je otpao. Samo jedna reč je dovoljna onima koji su iskreni da bi se ponovo vratili na put spasenja.
Veoma je lako uočiti njihovu grešku u Crkvi, ali pre što osudimo, upitajmo se šta smo učinili da bi smo sprečili ove greške. Niko da nema prava da odseče osušeni izdanak ako prethodno nije ništa učinio za njegovo ozdravljenje, da kako ne bi postali podobni onima koji su sa dobrom revnošću ali bez ispravnog rasuđivanja, o kojima sveti apostol kaže: „Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu“ (Rim. 10, 2).
Fanatični zilotizam, iako se bori za pravu veru, jeste isto tako opasan kao i gaženje istine.
Udalji se„, jeste put akrivije ostavljen tamo gde ikonomija nije uspela, kako ne bi opstala i kako se ne bi ozakonila slabost ekumenista, kao nekakvo načelo. Udaljavanje ne znači beg, već borbu.
Vlast velikih nad manjima jeste data kao pravilo poslušnosti svih prema svetim kanonima Crkve. Oni koji su neposlušni svetim kanonima i odlukama, sebe lišavaju autoriteta. Dakle, u Crkvi za vernike i klir, episkop ne može da odredi, odnosno da reši protivno kanonima. Iz tog razloga pravi pravoslavni hrišćani ne trebaju da beže iz crkava gde služe ekumenisti, već ekumenisti treba da budu isterani iz pravoslavnih crkava.
Kako se niko ne bi pre vremena sablaznio i pogrešio ili učinio po sopstvenom rasuđivanju, pokazujemo granicu koja odvaja ikonomiju od akrivije, savetovanje od odvajanja, trpljenje od borbe, u slučaju jeretičkog ekumenizma: pričešćivanje jeretika iz istog putira sa pravoslavnima.
Kada budete videli jeretike (katolike, unijate, protestante, monofizite) da se pričešćuju iz pravoslavnog putira[18], tad shvatite da se tamo čini sva hula i otpadništvo (apostasija).
Sa velikom su lakoćom jeretici opčinili mnoge tako što čitaju formule pravoslavnih molitava, a da pri tome uopšte ne veruju u njihov sadržaj, isto kao što ekumenisti reprodukuju citate svetih Otaca, ali realno ne primaju njihov sadržaj i smisao.
Kao primer, pored nekog pravoslavnog hrišćanina, neki katolik ili protestant mogu zajedno da se pomole molitvu „Oče naš“, čak i ako ne veruju u istog „oca“, jer da zaista veruju, oni bi odbacili njihove jeresi i prišli bi krštenju Pravoslavne Crkve. Međutim, postavljeni da zajedno čitaju Simvol vere Crkve, sigurno će se svi jeretici povući nazad, budući da „Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču; jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro delo“ (Tit 1, 16), zato što se u ovom kratkom ispovedanju Simvola vere pokazuje ne samo forma već i Hristova suština u svetoj Trojici.
Sa velikom su lakoćom jeretici opčinili mnoge tako što čitaju formule pravoslavnih molitava, a da pri tome uopšte ne veruju u njihov sadržaj, isto kao što ekumenisti reprodukuju citate svetih Otaca, ali realno ne primaju njihov sadržaj i smisao.
Kao primer, pored nekog pravoslavnog hrišćanina, neki katolik ili protestant mogu zajedno da se pomole molitvu „Oče naš“, čak i ako ne veruju u istog „oca“, jer da zaista veruju, oni bi odbacili njihove jeresi i prišli
bi krštenju Pravoslavne Crkve. Međutim, postavljeni da zajedno čitaju Simvol vere Crkve, sigurno će se svi jeretici povući nazad, budući da „Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču; jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro delo“ (Tit 1, 16), zato što se u ovom kratkom ispovedanju Simvola vere pokazuje ne samo forma već i Hristova suština u Presvetoj Trojici.
Zato je ekumenizam najperfidnija objava jeresi, budući da čini dobra dela u hrišćanskoj formi, ali u jednom totalno drugom duhu, tražeći jedno drugo jedinstvo, izopačeno „pričešćujući“ iz pravoslavnog putira one koji ne ispovedaju Simvol vere i ne veruju Hrista vere pravoslavne.
Izdaja jeraraha i klirika ekumenista jeste Judina izdaja, čineći sebe podobnima onome koji „sagreši što izdade krv nevinu“ (vidi Mt. 27, 4). Izdaja jeraraha i klirika ekumenista jeste Judina izdaja u pravom smislu reči, izdaj onog koji je „darovao“ Gospoda Hrista „religioznima“ onog vremena: „Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrnika“ (Mt. 26, 15). Oni nisu „mirotvorci„, već oni „kroz koje dolazi sablazan“ (Mt. 18, 7) u Crkvu, to su oni za koje Sveto pismo svedoči: „Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u odelu ovčijem, a iznutra su vuci grabljivi. Po plodovima njihovim poznaćete ih“ (Mt. 7, 15- 16).
Zato zajedničko pričešćivanje pravoslavnih sa jereticima intercomunium jeste najviši stupanj pada i smetnja i sablazan za početak borbe za odbranu istinite i prave vere u Crkvi.
Nažalost, nastojanje pravoslavnih ekumenista da tamo isprave, potpada pod porugu Spasitelju onda kada budu „iz ljubavi“ prineli biser pričešća jereticima. Neće dobiti vence vrlina i pravednosti, već će patiti baš kao oni o kojima sveto Jevanđelje svedoči: „da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši ne rastrgnu vas“ (Mt. 7, 6).
 


 
NAPOMENE:

  1. Gde su tzv. pravoslavni jedna obična „manjina“.
  2. „Ja sam im (apostolima) dao reč tvoju; i svet ih omrznu, jer nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“ (Jn. 17, 14).
  3. „Isus mu reče: Ja sam put, istina i život“ (Jn. 14, 6).
  4. Već naprotiv, onom malom ostatku pravoverujućih: „N e boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo“ (Lk, 12, 32).
  5. U stvari, pravoslavni ekumenisti veruju u jednu ovakvu grozotu i užas, bez ikakvog poimanja, budući da su najviše obmanuti „lepotama“ ideja, ne idući logikom do kraja.
  6. „kao što je i Hristos glava Crkvi, i on je spasitelj Tela“ (Ef. 5, 23).
  7. Samo naizgled nalik sa jedinstvom vere, ali toliko različita u svom značenju i suštini…
  8. Veoma slično sa jedinstvom vere, kada se čuje, ali, toliko različito po svojoj suštini …
  9. Učenje po kome Duh Sveti ne ishodi samo od Oca, već i od Sina (filioque), u potpunosti jeretički dodatak koji protivureči rečima Gospoda Hrista iz Svetog Pisma: „A kad dođe Utešitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svedočiti za mene“ (Jn. 15, 26), na taj način je katolicizam začeo jedno novo učenje o novom božanstvu.
  10. Takozvano katoličko jevanđelje je modifikovano tako da opravdava jeres Filioque i ostale novine, kao što su papski primat i vrhovna vlast pape.
  11. Ovi praktično i nemaju Jevanđelje, već samo jedan etički priručnik u kome su svi sektaši već spašeni, bez da čine dela vere, od jedne posebne ličnosti Isusa, od njih pobrkan sa Hristom.
  12. Danas pravoslavni iz Rumunije ne osećaju i nisu svesni da su stigli da na Veliki Petak čitaju cenzurisane Statije. Na primer, u 24. Pesmi, Statija treća u kojoj se govori da su izginuli oni koji raspeše Cara svih, Božanskog Sina, odnosno hristomrzci Jevreji
  13. Oglašeni, pomolite se Gospodu; Verni, pomolimo se za oglašene; Da ih Gospod pomiluje; Da im otkrije Jevanđelje pravde; Da ih prisajedini Svojoj svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi
  14. Onako kako nalazimo u Trebniku: „Proklinjem sve jeresi i raskol katoličke skupštine… (vidite kako se kaže u činu odricanja koji je sastavljen od svetitelja – katolička skupština, a ne crkva) ili „Odričem se svekolike luteranske jeresi (ili ostalih sektaša)…“ i nastavlja: „kao one koje su protivne Bogu i istini, kao one koje su dušegubne, odričem ih se i proklinjem ih“.
  15. Setimo se da kršenje odluka prva dva Vaseljenska Sabora Crkve iz Nikeje i Konstantinopolja, na kojima su sastavljena 12 članova Simvola vere, baca na one koji ne ispovedaju ispravno pravoslavni Simvol vere (bez Filioque) anateme koje nemaju razrešenja.
  16. Postoje još neki koji se varaju govoreći da „nisu znali“, „nisu čuli“, da „ne poznaju“, time praktično pokazavši da su savladani neznanjem, smrtnim grehom poput preljube. Ekumenizam nije ništa drugo do duhovna preljuba.
  17. Jeres po kojoj će ujedinjenje „hrišćanstava“ biti moguće ako bi se ova „razblažila“ i pristupila zajedničkoj bazi teoloških učenja, na drugi način jedna jeftina imitacija nju ejdž holizma
  18. Mogu se pričestiti jedino ako su primili krštenje Crkve sa trostrukim pogruženjem i ispovedanjem božanskog Simvola vere.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *