NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

EKUMENIZAM – PITANJA I ODGOVORI SVIMA RAZUMLJIVI

 

EKUMENIZAM
Pitanja i odgovori svima razumljivi

 

 
RUMUNSKI DUHOVNICI O EKUMENIZMU
 
Tekst iz „Pismene molbe“
 
Sveti Pajsije iz Njamca
 
Sveti Jovan Jakov iz Njamca
 
Blagočestivi otac Dumitru Staniloe
 
Otac Arsenije Boka
 
Arhimandrit Kleopa Ilie iz manastira Sihastrija
 
Otac George Kalčiu
 
Otac Arsenije Papačok
 
Arhimandrit Justin Prvu, iguman manastira Petru Voda
 
Apel oca Justina Prvua pravoslavnom narodu
 
Intervju sa ocem Proklom
 
Pismo iz Sibiua
 


 
1. Tekst iz „Pismene molbe“ pravoslavnih hrišćana Transilvanije iz 1757. godine: „Došlo je takvo vreme, da smo odlazili na grobove naših pokojnih i da smo tamo govorili: „Iziđite mrtvi iz grobova, da u njih uđemo mi živi, jer više ne možemo da trpimo stradanja i kazne koje dolaze od strane unijatskih popova i gospodara ove zemlje. Niko nas ne žali niti štedi, ni saski gospodari, ni nemački, niti ugarski gospodari. Sve tamnice napuniše sa nama, zbog vere grčke (pravoslavne), sve nam pootimaše i opljačkaše nas, dolazeći sa vojnicima, tako da ne znamo sa čime više da plaćamo carski porez“.
 
2. Sveti Pajsije iz Njamca (+ 1794. godine): „Zar Bog nije uništio Sodomu i Gomoru zbog sodomije? Kako li će onda latine poštedeti zbog jeresi? To ne može biti! Odvojiše se od svete Istočne saborne i apostolske Crkve, utemeljene na krajeugaonom kamenu Hristu i na pravoslavnom ispovedništvu svetih proroka i apostola, nazidaše se na temelju latinskom, koji je postavljen na pesku prevare, čija će propast biti velika, sve do vrata adskih(…) Zapravo, ako si još uvek u stanju da pobegneš, onda beži, brzo beži od proklete unije, kao Lot od Sodoma. Neka ti nije žao ni imanja, ni rodbine, ako još uvek žele da te slušaju, već se spasavaj izbavljajući dušu svoju od propasti. Jer, na ovom svetu ti ništa nije bitnije od tvoje duše, za nju je Hristos umro. I bežeći, nemoj se svojim srcem osvrtati nazad zbog brzog gubitka imanja, kako ne bi bio obuhvaćen ognjem papista, užasnijeg od ognja geene, jer je za tebe bolje da izgoriš u užarenoj peći, nego da huliš na Duha Svetoga, onako kako pohuliše latini (…). Izađi i beži od unije koliko god možeš brzo, da te smrt ne zatekne u uniji, jer ćeš biti uvršten sa jereticima, a ne sa hrišćanima“ (Cuvinte si scrisori duhovnicesti, Chisinau, 1998.).
„Da li su Latini (rimo-katolici) zajedno sa njihovim papom jeretici? Dobro znam da ćete reći da su jeretici. I dokle god su jeretici, jer to vaistinu i jesu, onda ih naša sveta Crkva i anatemiše. Kao što ih sveta Crkva anatemiše i ja ih anatemišem, budući da sam sin Crkve“.
„Jer za mnoge druge zablude i jeresi rimo-katolika, o kojima sada ne dolikuje da ti govorimo, kao i sa svim ostalim jeresima rimo-katolika, sa njima se pomešaše i ujediniše unijati, kao duša sa telom. I kakvu onda nadu oni imaju na spasenje? Nikakvu. Govoriću ti iz Svetog Pisma samo o svetoj Tajni Krštenja, bez koje niko ne može imati nadu na spasenje“.
„Unija jeste jedan iver koji se odvojio od svete Istočne Crkve i predstavlja ujedinjenje sa zlovernima, da ne kažem rimskom crkvom. Unija jeste đavolska obmana, koja lovi one nepromišljene u zamku pogibelji. Unija je vuk u ovčijoj koži, koji grabi duše. Unija je smrtonosni otrov, u vidu meda, koji ubija duše. Unija je izdanak – prethodnik antihristov, koji prevarom i ulagivanjem mami u mrežu pogiblji one neuke. Unija jeste adski bezdan za one koji ne rasuđuju pravilno. Unija je Juda, koja je izdajničkim poljupcem prodala veru pravoslavnu… Unija je isto što i rimo – katolička jeres. Kako? Zar unijati nisu rimo – katolici, kada su sve dogmate vere pravoslavne bacili pod svoje noge i one rimokatoličke prihvatili besramno, govoreći kako Duh Sveti ishodi i od Sina? I papi iz Rima, pravom jeretiku … se klanjaju umesto Hristu, i njega za glavu crkve imaju“. „Ista takva kletva, odnosno anatema, na sve one koji se suprostavljaju i ne potčinjavaju Sabornoj Crkvi, jeste saborno bačena od strane istočnih patrijaraha, ne samo za izvesno vreme, već će do svršetka ostati čvrsta, nepokolebljiva i nerazrešiva blagodaću Hristovom“ (Cuvinte si scrisori duhovnicesti, vol II, Chisinau, 1999., pag 49).
 
3. Sveti Jovan Jakov iz Njamca (+ 1960.): “ Neki od služitelja svetog oltara do današnjeg dana hule na kanone, nazivajući ih zastarelim barijerama. Kanoni su preko svetih apostola i svetih Otaca sedam Vaseljenskih Sabora nadahnuti Duhom Svetim, a oni vele: „Kanoni su zastareli i prevaziđeni“. Ne govore da se onima od gojaznosti i nedostatka straha Božijeg pomrači um i da olinjaše, pošto im opade kosa, brada i brkovi, sebe načinivši nalik ženama. Kakav je lik Gospodnji i lik svetitelja, a kakav je njihov lik? Zato, oni svete kanone svetih Otaca baciše pod svoje noge, a uzvišeno i silno besede da su pravoslavni“ (Hrana duhivniceasca, Bucuresti, 2000).
 
4. Blagočestivi otac Dumitru Staniloe (+ 1993): „Ja nisam za ekumenizam. Smatram da je ekumenizam produkt masonerije. Takođe, žele da relativizuju istinitu veru. Ekumenizam jeste panjeres našeg vremena. Rimokatolička i Pravoslavna Crkva nisu sestrinske crkve. Postoji samo jedna Glava Crkve, Isus Hristos. Postoji samo jedno Telo, odnosno jedna jedina Crkva. Prema tome, pojam „sestrinske crkve“ jeste neodgovarajući i nepodesan“. „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“ (Ef. 4;5).
„Dođoše jednom ovde, na jedan od ekumenističkih kongresa. Međutim, jedan od njihovih predstavnika je podržavao socijalističke ideje. Ja sam ih opovrgavao govoreći stalno o Hristu, a oni mi opet postaviše pitanje: „Zašto stalno govorite o Hristu? Ovde je reč o nečem drugom, a ne o Hristu. Užasno su se uvredili, pošto sam krenuo, te su me izložili strašnoj kritici, zato što besedih o Hristu, a ne o tekućim socijalnim problemima. Zašto bih uopšte i ostao da sa njima razgovaram, kada su postavili žene za sveštenike, kada podržavaju homoseksualce, kada više ne stupaju u brak… (intervju preuzet iz članka Ortodoxia si internationalismul religios, ed. Scara, 1999).
„Borba katolicizma nema duhovnu i hrišćansku bazu, onakvu kakva je bila u Rusiji ili ovde kod nas. Todea nas optužuje da smo izdajnička crkva. Dve hiljade sveštenoslužitelja je bilo u tamnicama. I ja sam bio u tamnici i nisam video ni jednog unijatskog sveštenika tamo… (Omagii parintelui Dumitru Staniloe, Ed. MMB, 1994).
„Fundamentalna karakteristika hrišćanstva, koja se sastoji u rušenju pregradnog zida između Boga i čoveka (…), u katolicizmu je uklonjena u jednoj novoj formi. Hrišćanska sabornost, sama Crkva, mistično Telo Hristovo, je odvojeno od zagrljaja sveprisutne ljubavi Gospoda Isusa Hrista i transformisano je u jedno čisto laičko udruženje. (…)Isus ima zajednicu samo sa jednom posebnom duhovnom tačkom i samo sa jednom ličnošću, sa papom u Vatikanu. (…) Sve što je bitno, jeste juridička zavisnost od jedne ljudske ličnosti. Mističnost je transformisana u juridičnost, a život u Crkvi postaje preokupacija o dobrom i uniformisanom juridičkom poretku. Ni religiozne besede više ne izražavaju tajnu direktnog religioznog iskustva, već su juridičke i racionalističke, potrebne za tačno pozitivističko i ovozemaljsko određenje“ (Ortodoxie si romanism, p. 100 – 101).
 
5. Otac Arsenije Boka (+ 1989) „Ekumenizam? Jeres svih jeresi. Pad Crkve kroz njene služitelje. Repovi sekira u rukama zapada. Samo trulež otpada od Pravoslavne Crkve, bilo da su to arhijereji, mirski sveštenici, monasi ili mirjani, otpadaju od svetog Predanja, dogmi i kanona svetih Otaca sedam vaseljenskih Sabora i odlaze u adske dubine sa arhijerejima i ostalima. Da nas Bog sačuva!“ (Talantii imparatiei, p. 197).
 
6. Arhimandrit Kleopa Ilie iz manastira Sihastrija (+ 1998) „Postavili su mi pitanja o ujedinjenju crkava, jer žele da ujedine crkve i da načine, kako je Spasitelj kazao, jedno stado, jedan pastir. „Gospodine direktore“, kazah mu ja, „vaša crkva, protestantizam, visi u vazduhu. Nema temelje.“ „Ali zašto, oče?“ „Gde vam je sveto Predanje? Gde su vam sveti kanoni? Gde vam je iskustvo Crkve od 2000 godina? Sve ste uništili, a sada želite da nam se približite? To je nemoguće! Mi jedva da imamo i dodirnih tačaka sa katolicima, a kamoli sa protestantima. Oni su na veoma velikoj distanci od nas, imaju samo dve Tajne, i to ne kao svete Tajne, već kao simvoli: krštenje i večera Gospodnja. Na večeri Gospodnjoj prave samo jednu komemorativnu trpezu sa hlebom i vinom u čast Hristovu, ali ne veruju da se hleb i vino preobražavaju u Telo i Krv Gospodnju. Nemam kada da ispričam kompletnu diskusiju koja se tamo odvijala, jer ima dosta toga da se kaže“.
„Kako vidite ujedinjenje crkava? Otac odgovara: Braćo, ujedinjenje Crkava nije ljudsko, već božansko delo. To nije u našoj sili. Evo, kako ja to vidim: treba da stupimo u post i da uznesemo molitve Gospodu i kada bude sišao Sveti Duh, da nas zatekne kao svete apostole. Šta piše u Delima svetih apostola kada je sišao Sveti Duh? „A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko“ (Dap. 4; 32). Nisu više govorili da je ovo moja kuća, ovo moja haljina! Ovo je delo Duha Svetoga. Ako bude silazio Duh Sveti, kada ga budemo zvali postom i molitvom, kada bude sišao, u umu svih katoličkih i pravoslavnih arhijereja, obrazovaće jednu misao: „Hajde da se ujedinimo, jer u početku nisu bile dve Crkve, već samo jedna“. Dakle, ovo da tražimo od Gospoda, jer On može da ujedini sva viđenja i stavove u svakom pogledu. Ne mi. Zar Gospod nije rekao: „Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15; 5)?
Videste li vi, od prvih hrišćanskih rumunskih vojvoda, od kada postoje rumunske zemlje, Moldavija, Vlaška i Transilvanija, svi do jednog behu pravoslavni hrišćani. Sveti Stefan Veliki nije bio baptista! Mirča Stari nije bio evangelista niti adventista! Aleksandar Dobri nije bio Jehovin svedok; ti bezumnici koji su se sada pojavili. U to vreme nije postojala ni jedna sekta. Ovi su đavoli koji dolaze sa tim verama iz inostranstva, plaćeni od strane masona, kako bi nam pokvarili pravu veru i naše poreklo i naše korene kao pravoslavnog naroda. Držite veru kojom ste hranjeni sa grudi vaših majki! Držite veru koju imamo već dve hiljade godina! Nemojte se povoditi za slugama sataninim, koji dolaze sa zapada sa milionima dolara. Oni kupuju one zbrkane i otupele u veri, ne bi li tako pokidali jedinstvo i dušu rumunskog naroda i hoće da naprave najveće jeresi i bezumlja u ovoj državi. Čuvajte se ovog bezumlja! Imaju domove za molitvu, a tamo je dom satanin“ (Ortodoxia si internationalismul religios, Ed. Scara, 1999).
 
7. Otac George Kalčiu „Ekumenističko poimanje vezano za svetsko ujedinjenje i harmoniju, jeste praktično jedan oblik međunarodnih pokreta na religioznom planu, u kome postoje pokušaji uništavanja nacija, uspostavljanje nekakvih svetskih vlada, koje niko nije pomazivao, i koje idu samo za sopstvenom slavom, dobrim i lagodnim životom i utoljenjem žeđi za upravljanjem narodima. Ovaj ekumenizam je u suštini jedna đavolska akcija i slažem se sa nekim od grčkih teologa koji kažu da je ekumenizam najveća jeres našeg doba… Nadao sam se da će Rumunija biti država koja će prekinuti sve veze i izaći iz ekumenizma“ („Ziua“ de Bucuresti, 5 dec 1998, pg. 8).
 
8. Otac Arsenije Papačok
 
Kakvo je vaše mišljenje o ekumenizmu i šta mislite dokle će stići ovakva ekumenistička saradnja između pravoslavlja i drugih konfesija?
 
Ne podržavam nikakav oblik ekumenističke saradnje, nikakav početak, a kamoli da govorimo o svršetku… Ne podržavam ni da očuvamo veze. Pravoslavni smo, makar da se propusti jedna crtica, ili da se promeni samo jedna jota, sve se menja, zato što Gospod Hristos od nas traži da budemo celoviti. Đavo hoće da mu daš samo jedan nokat, i ako si mu ga dao, to znači da više nisi potpuni gospodar, već si samo deo celine, zato što se istina ne meri metrom. Ako li puno promeniš, ili izvršiš male promene, potpuno je svejedno, to znači da si sve promenio i izdao.
 
Znači li to da ekumenistički pokret karakterišete kao satanski, đavolski pokret?
 
Tako je. To je jedan satanski pokret, kao što rekoh. U tom smislu, pade mi na um jedno pitanje iz knjige koju sam napisao: „Jedino Pravoslavlje““…I tamo sam rekao: Svi đavoli su lukavi! To je to… ne možemo se igrati sa istinom, ne mogu podržavati da se bilo šta promeni, ni jedna jota, ništa! Zašto su katolici izmenili krst, dogme, kanone, smatrajući se nepogrešivima u svojim teorijama, bezgrešnima, po njihovom mišljenju? Istinski hrišćanin je onaj koji ima savršeno poslušanje u onome što je kazao Gospod Hristos, a Hristos je pravoslavan, jer pravilno slavi Svoga Oca. Pravoslavan znači biti pravilan proslavitelj, onaj koji čevstvuje na pravilan način. Ovo je moje poimanje stvari.
… Niko ne priželjkuje smrt, ali su takve životne situacije da je bolje i da umreš, nego da napraviš kompromis. Praštajte, jer ovde želim da parafraziram Georgija Košbuka: „svi moramo umreti“, ali nije svejedno da li ćeš umreti kao pravoslavan ili kao prodati ekumenista.
Šta je ekumenizam? Preko 2000 godina smo u Pravoslavlju i sada se odjednom „probudismo“ da činimo poklone rimskom papi! Ovo je više nego veliki greh. Istina je iznad svega!
Braćo moja, ja vam sada ne besedim kao kakav veliki heroj, već se molim Gospodu da me učvrsti i ukrepi u ovoj mojoj borbi da ostanem pravoslavan. U onome što se mene tiče, ja ovako rasuđujem, ni na koji način ne mislim da bilo šta izmenim i tako izvršim izdaju. Bože sačuvaj! Živesmo i nastavljamo da živimo u apostolska vremena. Istina ostaje tamo gde nisi popustio. Ako se samo jedan drži istine, tamo je Crkva. Pravoslavlje će preko njega opstati. Zato dragi moji, ako je reč o poređenju onog što je ovde, sa onim što sledi posle ovog života, užasno je i da pomisliš da ćeš tamo ući kao izdajnik istine.
Ne možeš se odreći čak nijednog nokta, zato što je to tvoj nokat! Možemo li onda na Strašnom Sudu izaći okrnjeni, kako je to moguće?! Ja sam pravoslavan samo sa jednom rukom, ali ne i sa drugom? A ne umiremo više puta, već samo jednom! Borba nema nikakav smisao, ako nije usmerena ka sigurnoj pobedi. Zato je neophodno planiranje strategije borbe. Kada počinješ neki rat, treba da si siguran u pobedu, a onaj koji pobeđuje, uvek je samo Istina. Radujem se da još uvek postoje svesni i ozbiljni, razboriti ljudi kao u Rusiji i Grčkoj, tako i u našoj otadžbini, koji su sposobni za jedan zdrav stav i držanje. Zasad sam izgubio bitku, ali ne i rat. Ovo su moje reči, ovo je moj stav.
 
Šta treba da čine Rumuni (svi pravoslavni) koji su u inostranstvu sa onima koji su druge vere?
 
Dragi oče, na svaki način treba da se trudimo da se ni delića Pravoslavlja ne odreknemo. Po cenu života i smrti, razumljivo je da ove stvari jedino tako mogu da se postave. Jer se ni sveti apostoli nisu nadali da će lagodno i lepo živeti, ako budu išli da propovedaju jednu novu veru. A sada u ovom istorijskom trenutku, navališe sa svih strana na Pravoslavlje… sa raznoraznim …a to je prepoznatljivo po neprijateljskim taktikama, koje uređuje sam đavo, kako bi uništio Pravoslavlje. Samo je jedno slavljenje i veličanje, ja napisah knjigu „Jedino Pravoslavlje“, i stalno mi prete i upozoravaju preko onog interneta. Bez diskusije, nije mi lako, ali kad pomislim da branim istinu, krila mi postaju snažnija. Tako i pravoslavni u isnostranstvu, treba vešto da brane, razume se Pravoslavlje. Gde god da se nađemo, naići ćemo na ovaj vid delanja… „Ja sam Put, Istina i Život“. Ako nema Puta, nema ni koračanja. Ako nema Istine, nema ni spoznaje. Ako nema Života, nema ni postojanja. Zato je Spasitelj sve i svja. Šta možemo ostaviti od svog Pravoslavlja? Zapad se nasitio od bezgrešnosti i nepogrešivosti i sada želi da tu nepogrešivost raseje po Istoku?
 
Šta u ovim vremenima poručujete hrišćanima u zemlji?
 
Neka znaju da moraju da umru i da ožive svakoga dana. Jer život znači stalno umiranje. Ne može se bez borbe, bez žrtve. Kada Spasitelj beše kod Genisaretskog jezera, ovako kaza učenicima svojim da pređu na drugu stranu jezera. A Gospod leže i zaspa u lađi. „I podiže se oluja velika na jezeru, i voda nadiraše, i behu u opasnosti. I pristupivši probudiše ga govoreći: Učitelju, učitelju, izgibosmo!“ Htedoste da se bacite na dno jezera zajedno sa mnom… Zar vam ne rekoh da treba ovde ići? Lepo vam kazah, ali htedoste bez talasa, bez krtsa? Bez žrtve se ne može, zbog toga što celokupna krasota i veličina Vaskrsa – jer nije vaskrsao samo Gospod, vaskrsla je sva tvorevina – ne bi imala onu vrednost koju ima, da nije bilo krsta. Prvo ide trud, a posle toga dolazi plata. Najpre je potrebna žrtva, da bi posle došlo vaskrsenje. U tome je stvar, ne može se bez krsta. Shvati da je krst apsolutno neizbežan, zato što je i u edukaciji kazna korisna, ali i ljubav neophodna. Ovako je odvajkada bilo, setite se, braćo, svetog Atanasija Velikog (Interviu cu par. Arsenie Papacioc, 09. iunie 2008.)
 
9. Arhimandrit Justin Prvu, iguman manastira Petru Voda
 
„Progoni, robije, logori, tamnice, izolacije, izgladnjivanja, mučenja, ponižavanja, kroz sve to mi prođosmo. Nije više toliko strašno. Ali ono, kroz šta ćete vi proći, toga nije bilo od stvaranja sveta do današnjeg dana…
Znate li šta predstavljaju sva ova zla? Ona nisu ništa drugo do jedan veoma dobar lek za naše duševno zdravlje. Što je više neki narod prekaljen, što je više ugnjetavan, pritegnut i držan u ovim stanjima iskušenja, utoliko će taj narod biti mudriji i sposobniji da pobedi ad.
Pravoslavlje jeste pravo razumevanje. Istorijski, liturgijski, teološki, dogmatski ili kanonski, ekumenizam je najveća jeres, to je svejeres modernog doba. Ujedinjenje crkava, koje su bogočovečanske institucije sadašnjeg sveta, jeste delo Božije, a ne ljudi! Vera u kojoj učvršćujemo naš duh jeste jedino vera Gospoda Isusa Hrista, vera svetih Otaca, ispovednika, mučenika kojima je danas ispunjeniji kalendar, nego naša srca…
Naš Gospodar jeste Isus Hristos, Bog koji je došao među nas ljude, kako bi nas spasao, a ne jedan episkop ili drugi iz Rima, koji veruje da je bezgrešan ili da je iznad svetih Sabora. Otac Kleopa je odgovorio jednom švajcarskom lekaru, koji je kod njega došao kao „kod svetog čoveka“ da traži savet – svet je samo Gospod Bog naš. Zašto si došao kod jednog čobanina?
Šta oni uopšte imaju da traže kod čobana kao što smo mi? Kako sveti Oci svedoče, ekumenizam je pad molitve na njen najniži stupanj, upravo preko nekih služitelja Crkve, produkt masonerije, svejeres modernog vremena… Opasnost je u tome da se zaborave one tajne nad kojima nikada dovoljno ne možemo da stražimo.
„Smrt, smrt, smrt…“ … Misao na nju jeste najveća mudrost koja čoveka čuva od svakog greha… Sveti Vasilije Veliki nam rasvetljava, šta i nas očekuje ako ne budemo prodali svoje duše, radije primajući progone: „Gde možeš da budeš prognan, a da tamo nije prisutan Bog?“ (Interviu cu arhimandrit Iustin Parvu, Cu noi este Dumnezeul, 29. august 1007).
 
Apel oca Justina Prvua pravoslavnom narodu
 
Dragi moji, Evropa… koja je bila moćna u istoriji sveta. U njoj su skoncentrisane sve moguće koncepcije, teističke, ateističke, federalističke, konzervatističke, sve koncepcije, i na kraju krajeva, i laičke, i crkvene i filosofske. Sve ove koncepcije u izvesnoj meri su bile hranjene velikom duhovnom krizom u kojoj se trenutno nalazimo. Isto tako je još favorizovana činjenica da su ovi problemi bili dirigovani i od nekakvih veoma bolesnih ljudi… Međutim, sada se tako brzo približava vreme koje sve više i više želi da razbije jedinstvo Crkve, a bila su i vremena nacionalizma, vremena socijalizma, ateizma. Sada se nalazimo u vremenu mondijalizma, tako da se naše hrišćanstvo nalazi u velikom ćorsokaku u ovim smućujućim razmišljanjima. Vaistinu, sva ova filosofija odvraća duše naše sa pravog puta, uvodeći ih u nemir i nedoumicu u odnosu na pravoslavno hrišćanstvo.
Jednog dana, stadoh tako sam, i razmišljah, da možda nisam skrenuo sa pravog puta? Sav svet razmišlja tako, u smislu podržavanja mondijalizma i ekumenizma. Da me nije stigla ova starost? Ali rekoh, neka i umrem onakav kakav se rodih, uprkos tome da se čak i sav svet u celom svom bezumlju podigne, ja se neću pokolebati i odstupiti od onoga što je pustilo duboke korene u mojoj duši.
Sada se čuje o jednoj velikoj konferenciji ovde u Sibiuu, našem prelepom gradu koga krasi bogata teološka misao, koji se mnogo razlikuje u svojoj temeljitosti u pogledu filosofije i teologije i od Bukurešta ili Černeuce i Kišinjeva. Sibiu je bio poznat po velikim profesorima teologije, koji su branili hrišćanske nacionalne vrednosti. Međutim, ukazujući gostoprimstvo ovoj skupštini kultova i paganskih religija, danas se u Sibiuu rađa centar za diskusije, koje su toliko štetne po naš pravoslavni hrišćanski rod i teologiju. Prema Sibiuu se upućuje gomila naroda, hrišćani, nehrišćani. Što je više ovaj događaj razglašavan, smatram da će tim više značaj ovog skupa ostati manji, uprkos njihovim očekivanjima da će nam nauditi ili da će nas uniziti u našim pravoslavnim hrišćanskim vrednostima. Smatram, koliko je spremniji ovaj skup, tim više neće ništa uspeti, jer će blagodat Božija biti nama na pomoć, a oni će ostati posramljeni u svojim namerama…
Hej, mi ostadosmo pravoslavni hrišćani u svim ovim mukama i trvenjima koja prođoše preko nas – bio je nacionalizam, preko nas je prošao komunizam, a možda je još uvek prisutan. Međutim, naše pravoslavno hrišćanstvo je stajalo ovde sa sabljom u ruci, braneći Zapad od svih varvarskih navala. Jer da ovde nije bilo pravoslavnog hrišćanstva, Zapad bi odavno prešao u islam, odavno bi prešao u muhamedanstvo. Da nije bilo Pravoslavlja ovde u našoj otadžbini, Transilvanija bi odavno bila katolička. Odnosno, hoću da kažem da je naše Pravoslavlje odigralo veoma bitnu ulogu u očuvanju hrišćanstva i duhovnog života Zapada. A sada nam dolaze grko – katolici i prebacuju nam da im ne damo ne znam kakvu imovinu ovde u našoj državi. Rumunska Pravoslavna Crkva je inače bila popustljiva prema svim konfesijama. Katolička crkva u pogledu imovine nije bila tako popustljiva, nije u tom pogledu došla do nivoa RPC. Zato su katolici izdržavali škole i ostale filantropske ustanove i mogli sebi da dopuste da čine dela socijalne dobrodetelji. Ove istine u kojima je trajalo i u kojima se borilo naše hrišćanstvo jesu nepobitno, neosporno i nepobedivo istorijsko svedočanstvo koje dokazuje naš permanentni opstanak kao pravoslavnih. Sada nas je malo ostalo, koji će poneti ovaj otpor. Na primer, nas je šačica monaha. Nema više na hiljade monaha koje je imao manastir Njamc, nema više na stotine monaha u Černici…, a mnogi od vernih izgubiše osećaj hrišćanskog života. Pokrio nas je materijalizam i sa zlim stavovima da je ovaj naš crkveni život obuzet u mnogome duhom materijalizma. Veoma je bolno, ali treba da kažemo, da mnogi od naših vernika se ne približavaju knjizi, ne približavaju se makar i jednoj sveći, niti se približavaju nekom od religioznih objekata, koga bi trebalo da imaju u kući: ikonu, kandilo…
Evo, sada se nalazimo u ovako teškoj situaciji, u kojoj i mi treba da odgovorimo ovim zvanicama koje dolaze iz hrišćanskog i nehrišćanskog sveta. Svim pravoslavnim i nepravoslavnim hrišćanima, muslimanima i judejima mi ovako dajemo odgovor:
Ostadosmo u jednom krštenju, u jednom Gospodu, u jednoj veri, u jednoj svetoj sabornoj i apostolskoj Crkvi, ispovedajući jedno krštenje u vekove vekova. Amin. Sve što je više od ovih zdravih principa i ustanova svetih Otaca, sa žrtvama svih naših mučenika i ispovednika Ajudskih, Gerlskih i iz Piteštija i svih velikih centara patnji i mučenja – pokazujemo im očigledna svedočanstva, neka odu u spomen – kosturnice u Ajudu, da vide proslavljenje ovih ispovednika, njihove svete mošti. Svagda im dokazujemo, da se uvere našim ispovedništvom rečju i delima, da se uvere da smo mi ovde jedna pravoslavna država, i ostaćemo po cenu života u njoj, od najmlađeg do najstarijeg pravoslavnog hrišćanina. Ispovedamo ovo naše istinito učenje, mojih roditelja koji me rodiše i odgajiše u ovom pravoslavnom životu, koga nikada ne mogu zaboraviti i često se setim kako nam mama ujutru slaže šest pari odela, ispeglanih, sređenih i kako nas šalje u crkvu. Svi zajedno krećemo u crkvu i tamo beše vrlo zanimljivo, jer je polovina crkve bilo dece. Onda sva deca koja idu u školu pevaju Oče naš.
Dragi moji, čini mi se da se podiže čitava kupola, ko da videh da je sišao Duh Sveti kao na gori Tavoru, u oblaku, prilikom Preobraženja, tako neka jeza obuze sav narod. E dobro, samo u jednoj crkvi, a tek na desetine hiljada liturgija sa toliko mnogo molitvenika? Oni činjaše snagu Crkve i prizivanje Duha Božijeg. A danas, nedostaju deca, zahvaljujući majkama koje ih nisu želele, nedostaje duhovna snaga, snaga koja nas vezuje sa blagodaću Božijom. Njih ne interesuje ovakav život, oni su sa ovim modernizmom, sa ovim ekumenizmom, i malo po malo ka približavanju žigu 666 i čipovima, koji je žig antihrista. Videste li vi da oni ove žigove ne stavljaju na druga mesta, nego na ona gde dolazi sveštenik i stavlja pečate dara Duha Svetoga. Zato sve ove koncepcije globalizma, mondijalizma, socijalizma dolaze sa lažnom maskom krotosti, dolaze sa brojnim dobrodeteljima donešenim iz čitavog sveta, jedna škrinja krpica, druga škrinja smeća, sa ostacima sa kojima nam dolaze u pomoć našem hrišćanstvu. Tako sada, ne dopuštaju ni nama pravoslavnima da se molimo, da sarađujemo sa Duhom Svetim, da nas ostave bar godinu dana da živimo u podvigu i čišćenju, i u našoj jednostavnosti kao pravoslavni hrišćani. Jer, mi od davnina tako znamo, da blagodat Božija i volja mnogih, volja naroda, formira svu istinu i uverava nas da sve Gospodnje ostaje doveka, dok se sve što je ljudsko gubi u svom ovom ništavilu ljudskog bezvrednog umovanja, čemu se nadamo da će biti i sa ovom velikom „zajednicom“ u Sibiuu. Razmenjuju reči, stavove, i na kraju svako kreće svojoj kući, svome narodu, sa istom uskomešanošću, jer su sve vrednosti u velikom Pravoslavlju u kome živimo i u kome ćemo i umreti.
 
Oče, da li verujete da će lice Crkve biti umrljano primanjem svih ovih paganskih naroda, sa kojima ulazimo u dijalog?
 
Trebalo bi i mi da budemo razumni u nečem ovakvom. Ne verujem da bi nas Bog još kaznio, ako dođe neki musliman, ili judaista. Pa Bog bi nas odavno uništio, od onog trenutka kada krenusmo sa saradnjom sa ateistima, odavno bi nas pogubio. Niste li videli u crkvenim formulama molitvu: Još se molimo za Visoko Preosvećenog… molimo se za blagoverne načelnike koji upravljaju – to je u našoj formuli da se molimo za sve, i za dobre i za zle, da i oni budu dobri, za one koji su rasejani da se saberu, one zalutale da se vrate. Ovo je molitva iz vremena Aksiona. Zar ne vidiš u Liturgiji svetog Vasilija Velikog, tamo je vrlo interesantno, tu ulaze i oni koji su nam nepoznati, skoro sav svet, koji je pod ovim suncem. Smatram da su svi tvorevina Božija i da će se svi spasiti nekako po delima njihovim. Sveti apostol Pavle veli; „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu“ (Rim. 2, 14). Bio sam 1944. godine u jednoj opštini Keher u gornjem toku Mureša. Beše takvo naređenje na frontu: ako se uhvati više od pet zarobljenika, neka se vrate nazad 5 km u pozadinu, u nekom od logora, dok sve što beše ispod pet zarobljenika, neka bude ubijeno na licu mesta. Behu tamo tri Nemca koji su trebali da budu streljani… a u ovoj ruskoj armiji beše dosta mladih. Dođoše dva mladića sa pištoljima da ih ubiju. Kako bi ubedili ove vojnike, Nemci izvadiše fotografije svojih majki, roditelja i dece. Gospode, tako su ih silno dirnuli, da se ruski vojnici povukoše. Eto šta znači kad „nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu“ (Rim. 2, 14).
Ali, šta da radimo mi, koji smo bili prinuđeni da ugostimo ovu mizeriju od homoseksualaca, lezbejki. Zasigurno Bog bi trebao da popusti teška iskušenja, da ova godina bude sušna, sa stradanjima, da pate i životinje i ptice, da na sve dođe gnjev Božiji. Ali nam je opet oprostio, vidi kako je došao kao Blagi Roditelj, sa dosta kiše koja će natopiti zemlju. Tako će biti i ovde iskušenje, iskušenje za naše Pravoslavlje. Vaistinu, hrišćanstvo je prolazilo kroz mnogobrojne etape spasenja – reč je o etapi prvih vremena hrišćanstva, kada su se hrišćani spasavali svojim delima. Druga etapa je spasavanje delima i milošću Božijom, a poslednje generacije će se spasavati stajanjem u pravoj veri i trpljenjem. Poslednja iskušenja su najteža. Ranije su stavljali na lomače, zapale vatru i za jedan sat je sve gotovo. Sada, dragi moji, nije tako, sada ovaj demonizam, iskušenja u kojima mi sada živimo su mnogo veća. Ranije si mogao da bežiš, da se povučeš u pustinju, u samoću, niko ti nije dolazio. Međutim, sada je monaštvo potčinjeno teškim iskušenjima, potrebne su druge metode borbe za očuvanje vere. Potreba je za velikim trpljenjem, za velikom inteligentnošću, zato što su iskušenja ogromna…
 
Do koje tačke treba ići sa ovim ekumenističkim dijalogom? Koji je to trenutak opasnosti?
 
Neki vernici iz Bakaua me upitaše, pošto su u njihovoj crkvi pomagali neki strani sveštenici: da li da više ulaze u tu crkvu? Sve dok ne vidite da ulaze u sveti oltar i pričešćuju se zajedno, idite u onu crkvu i molite se. Šta htedoh da im kažem?… Premda, veoma dobro znam, ovi inoslavni sveštenici, dragi moji, ne dolaze ispravno, ne dolaze sa čevstvovanjem, ne dolaze sa poštovanjem od strane njihovih konfesija, njihovih religija. Nije u pitanju nekakva igra koja na zapovest treba da se odigra na sceni. Međutim, oni nemaju nikakvu uverenost o tome. Sačuvaj Bože, da će se oni vratiti Pravoslavlju preko konferencija u Sibiuu, ili ne znam u kom delu sveta. Jer, kao što rekoh, ne postoji niti kakvo prilaženje. Ne popuštaju ni jedni ni drugi, već sa đavolskom tvrdoglavošću drže njihovu jeres i ne odriču je se… Tu nema ničeg čestitog i ispravnog. Želim da u Sibiuu vidim da dolazi neka od konfesija i da kaže: da, mi pristupamo Pravoslavlju, pristupamo katolicizmu ili grko-katolicizmu. Tako, na primer, dolazi neki Amerikanac iz njegove divljine i kaže: „ovde sada želim da se krstim“. Evo, čusmo, ne znam u kojoj je meri to istina, jer veliki broj Amerikanaca priđoše pravoslavnima i da je patrijarh Konstantinopolja dao odobrenje da se na muslimanski jezik prevede 10 000 Biblija. Jedno behu vaseljenski Sabori iz prvih vekova, kada su se sastajali i na oblacima nebeskim, i tada beše Duh Božiji sa njima, koji delaše i sarađivaše u vaseljenskom okupljanju. A ovde kakav duh dela? Duh cigara, kafe i trpeza? Pa zar ne primećuješ koliko je samo utrošeno za jednu takvu trpezu? Koliko namučenih i koliko samo nesrećne dece prbivaju u hladnoći, žive ispod mostova i nemaju gde da se sklone, nemaju šta da jedu, a mi se rasipamo i razbaškarujemo sa ovom našom nemaštinom, kao što bi se reklo „selo gori a baba se češlja“. U jednoj Rumuniji, sa toliko nevolja, muka i zla, još pravimo manifestaciju ovog tipa, kako bi smo zadivili Evropu.
 
Oče, verujete li vi da oni dolaze sa željom da ispovedaju svoju veru ili da nas dovedu u opasnost da napravimo novu univerzalnu religiju?
 
Oni zasigurno imaju istu nameru, kao od samog početka. Oni dolaze ovde kod nas da bi nas ubedili u njihovu veru. Sve čine da postanemo malo „razumniji“, da bi smo bili pomirljiviji kako, bi smo uzeli po nešto od njih a ostavili i zaboravili po nešto od našeg učenja. Dovoljno je, na primer, na ovom jezeru, da se na brani Bikaz napravi jedna mala pukotina, mala poput vrha igle, i ako u tu pukotinu uđe voda, za kratko će se vreme i ova brana uništiti, jer više nije otporna. E tako je i sa ovim pokušajima koji se preduzimaju kod nas. Ne vidite li da smo potpisali monofizitizam, potpisaćemo još po nešto, a mi nemamo pojma o ovim stvarima. Zato što se nalaziš u jednom momentu pravoslavne popustljivosti, da se uopšte ne možeš prepoznati. Tako te ostavljaju u nekakvoj svakidašnjosti, dok je bit u suštini iskvaren i uništen. I na taj način polako dolazimo do te situacije da se rastačemo i rasturamo, a da to uopšte ne primećujemo.
 
Da li verujete da će svakako i rumunski narod da podlegne ovoj podvali od ekumenizma?
 
Bože sačuvaj, bojim se da ne dođe do nekakvog rascepa… čovek je stigao do toga da sarađuje sa đavolom. Mi ovde govorimo među sobom, stigao je do 99. stepena, tako da ne znamo da je postojalo tako nešto u ovom masonskom svetu, da je čovek došao do stanja satanizacije. Čovek se u sadašnjem trenutku nalazi u direktnom delanju sa đavolom, tako da je normalno da nije uopšte lako. Treba da se naoružamo silom molitve, kako bi nam Gospod pomogao da pred njim izađemo čisti i neuprljani iz ovih iskušenja.
 
Koja je metoda po vama najbolja za izbor patrijarha?
 
Kako se dogodilo sa svetim Amvrosijem Mediolanskim, kada su bila ista takva nezadovoljstva i svađe među njima, a jedno dete iz majčinog naručja kliknu: „Amvrosija hoćemo!“ I tako on bi izabran. Drugim rečima, patrijarh treba da je čovek bogobojažljiv, koji voli hrišćane, čestit, ispravan, zdrav, nepovređen i da nam daje podstrek da ovaj narod bude istrajan u molitvi, u postu, bez ovih stranih uticaja, da govorimo sa Duhom Božijim. Treba da izaberu onoga koji je darovan od Spasitelja našeg Isusa Hristosa i naše pravoslavne Crkve.
 
Već nekoliko dana apelujete na manastire i vernike da nekoliko dana budu u postu i molitvi…
 
Naravno da sam razmišljao i o ovoj stvari, da malo držimo post i da se istrajnije molimo. U svim teškim vremenima kroz koje je prolazilo čovečanstvo, bila su neophodna ova dva moćna oružja, post i molitva, ne bi li nam Gospod dao istrajnosti u ovim našim mukama. U tom smislu, da i mi možemo imati jednog patrijarha (kao dobrog pastira), koji će istinski poznati slovesnu ovcu i ovca da ide za njime. Jedino tako može da nam Bog daruje jednog dostojnog čoveka, molitvom i svakim trudom sa naše strane, da ubedimo anđele i arhangele da siđu k nama i da nam na patrijaršijski tron ustanove jednog dostojnog i svetog čoveka.
 
Verujete li da se mogu iskupiti grehovi razaranja crkve kroz izgradnju druge?
 
Ne može se neko zlo tako ispraviti i iskupiti… zavisi i od cilja kojim se vodio onaj koji je razarao. To je kao i kada bismo rekli da pokajanje ima ili nema smisla, posle nekog greha. Naravno da je greh, jer ako sam ja, na primer, razorio neku crkvu sa demonskim ciljem, kasnije možeš da podigneš i sedamdeset crkava, jer jednom kada sagreših protiv Duha Svetoga, više nema povratka. Smatram da je razaranje crkve greh protiv Duha Svetoga.
 
Možete li poslati neki podstrek svima onima koji sa emocijama prate sve ove događaje koji će uslediti u Sibiuu i na patrijaršijskom tronu?
 
Mi bismo trebali, u ove naše dane u kojima živimo, a koji se poklapaju sa ovim velikim skupom, na koji iz različitih delova sveta dolaze ovde kod nas, da bar dve – tri noći služimo bdenija. Trebalo bi da u svakoj od crkava služimo po tri Liturgije u ponedeljak, sredu i petak, i da svako od nas bar po jednom pročita Psaltir, i tako će Gospod, siguran sam, ispuniti naše želje koje bi trebale da budu u skladu sa blagodaću Božijom. Tako i mi, pošto se nalazimo u vremenu praznovanja Uspenija Presvete Bogorodice, uskliknimo: Raduj se obradovana, Ti koja nas u svom Uspeniju ne ostavljaš! Amin.
 
Intervju je obavljen u utorak 21. avgusta 2007. godine
 
10. Intervju sa ocem Proklom
„Patrijarh koji će nas dovesti do Raja!“
 
Oče, da li znate da se naša Crkva opet sastaje sa onima iz drugih vera u Sibiuu, želeći da prave zajedničke službe…?
 
Neka ih neka čine. Njihova stvar, šta mi imamo sa njima? Međutim, Spasitelj je tako kazao svetim apostolima: Idite po svemu svetu i naučite sve narode (narodi su države, naši narodi) krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Koji poveruje i krsti se biće spasen, a koji ne veruje … kasnije će ga boleti glava. Vidiš li ti to. Samo toliko ću reći: Spasitelj nije činio ovakve stvari koje se čine danas… Svi mi hrišćani treba da uznesemo molitvu Blagom Bogu, ne bi li nam Svedobri Bog postavio jednog patrijarha koji će nas dovesti do Raja. Ako se mi molimo Blagome Bogu da nas ovaj patrijarh dovede do Raja, ja se klanjam ,i svi hrišćani treba da padnu na zemlju u molitvi pred Njim. Gospode, pomozi da hrišćane dovede u Raj! Molim se za sve verne i one koji ne veruju, ovako se molim: „Gospode, uredi da svi stignemo u Raj!“ Svi koji vole i žele molitvu Pravoslavne Crkve, Duh Sveti će ih pomilovati i neće ih napustiti.Svi koji mrze i hule na Pravoslavnu Crkvu, koji je ocrnjuju, biće ocrnjeni pred licem Božijim. Jer, vidi kako stoje stvari: Istina je u Pravoslavnoj Crkvi i svi koji se otcepiše od nas, svi krenuše i načiniše zakone po nihovom umovanju i razumu. A mi nemamo ništa sa njima. Ako želimo istinski da ljubimo Gospoda treba da imamo milosti i ljubavi i prema neprijateljima našim. Za naše neprijatelje mi treba ovako da se molimo: „Gospode prosvetli im um da spoznaju Istinu, jer je Istina u Pravoslavnoj Crkvi. Gospode, nemoj ih ostavljati, jer su i oni naša braća.“
Treba da nam je žao i njih. Toliko treba da imamo sažaljenja i samilosti prema njima, dok oni ne budu počeli da hule na Pravoslavnu Crkvu. Ako budu tražili objašnjenja, ako budu hteli da se isprave, gledaju da svoj život dovedu u pokajanje, onda ih Crkva prima. Ako budu želeli da uđu u Crkvu sa lukavstvom, onda ih Blagi Bog neće primiti u Raj, jer oni dolaze sa lukavstvom. Svi koji žele spasenje, bilo kom narodu da pripadaju, Duh Sveti ih prima preko pokajanja, da bi ih uveo u Raj. Svi koji mrze molitve Pravolsavne Crkve, avaj njima! I druge obmanjuju i varaju! Teško meni! Na kraju krajeva, Crkva treba da bude potpomognuta od strane preosvećenih episkopa koji žive pokajničkim životom,i od duhovnika.
 
Od kojih preosvećenih episkopa, oče, kada su svi u strahu. Svi su preplašeni…?
 
Bože sačuvaj! Pazi, ako jedan ostane, ostaje sa Istinom. Ako oni gledaju da ocrne Crkvu, Duh Sveti nas više neće držati. Gospod će tada da se okrene sa gnjevom na čovečanstvo, doći će oni dani a već su otpočele godine patnje i bola i Duh Sveti će nas napustiti, tako da neće biti razumevanja ni među velikima, ni među malima. To je pravi pakao na zemlji. Ne vidiš li da su svi đavoli izašli iz ada. Ako su ostala i dva hrišćanina, na njih je jurnuo neprijatelj spasenja. Znaš zašto? Zato što smo mi slabog smirenja, tako da je đavo lako uspeo da uđe u ljude, da jedan drugog ne mogu da vide. Ako bi se hrišćani istrajno molili, ako bi išli u crkvu, na ispovest, praštali jedni drugima, tada bi nam Duh Sveti došao u pomoć. Ali, kakvim životom živimo, moguće je da Gospod izlije kazne na hrišćane, zbog mržnje i zlobe. Bog nas može napustiti. Koliko već vremena ne možemo da gledamo svog komšiju, toliko neprijateljstava, tako da i ne može a da se nešto ne desi. Avaj meni. Eto toliko vam govorim, rečima vam kazujem, ako se ne budemo ostavili mržnje i ne budemo oprostili jedni drugima, onda nas Duh Sveti neko vreme može napustiti. A ako želimo da Duh Sveti postavi patrijarha koji je dobar i blag, dužni smo da opraštamo jedni drugima, da se molimo jedni za druge, da ljubimo mir i slogu. Jer jedan sveti Otac veli, da nerazumevanje i nesloga donose smutnju, a sloga i razumevanje donosi mir. Samo toliko ću reći. Od pre deset godina na ovamo, videh veliko neprijateljstvo u Crkvi, tako da postoji potreba za praštanjem, da ne budemo dušmani jedni drugima, jer u protivnom, Gospod će našu Pravoslavnu Crkvu ostaviti u ropstvu. A onda, ko do kraja bude potrpeo, zadobiće spasenje. Zbog grehova naših, Bog nam ne pomaže, jer svako gleda kako će da prevari drugog čoveka. Oni tvrde da su hrišćani, avaj, da Bog sačuva. Ne! Prvo, svo zlo proizilazi iz nas, jer ne želimo da se smiravamo, u tome je stvar. Zato smo dužni da se molimo Blagome Bogu, da Svojom milošću pogleda na nas. Ako li postoji bar jedan deo hrišćana, koji imaju ljubav prema bližnjem, prema Crkvi, koji imaju veliko smirenje… jer tako mnoge koji su dolazili kod mene poučavah: kada budeš krenuo u crkvu, svim svojim srcem se moli da druge vidiš boljima, i ako ih budeš video boljima i sebe nedostojnog i budeš slušao svetu Liturgiju, onako kako treba, kao kada bi stajao pred licem Božijim, onda nas Duh Sveti neće napustiti. Kada budeš odlazio među mnoge ljude, potrebno je da smatraš da su svi bolji od tebe i da si ti grešan i nedostojan. Jedino kroz smirenje će nas podići Duh Sveti. Mi smo sada dužni da se molimo Majčici Božijoj i svim svetiteljima da se mole Blagome Bogu da nam postavi jednog patrijarha koji bi znao da nas dovede do Raja.
 
Oče, ali ,ako neka osoba veruje da joj želiš zlo, sumnja, ljuti se na tebe, šta da radiš, da li da pokušavaš da mu objasniš ili da ga tako ostaviš?
 
Vidi sada, ako te razume, onda je dobro, ali jedan sveti Otac ovako veli: „u onaj dan kada te budu napali, a ti se ne budeš svetio, tada ćeš vencem mučeništva biti ovenčan“. Ako ti je prijatelj, i prvo te pohvali a onda te kudi i ogovara, a ti u svojim mislima ovako odgovori: „onaj ko zna da me hvali, zna i da mi se ruga i ismejava“. Toliko vam kazujem, ali je potrebno pokajanje, potrebno je smirenje i kada budem stao na molitvi da ni sa kim nemam ništa. Ali, ako ima neko drugi, to je njegov problem a ne moj. Treba da se molim i za one koji me mrze, jer je moja želja da svi uđu u Raj, da se svi raduju u slavi Božijoj i slavi Duha Svetoga. U onoj meri u kojoj se budu smiravali hrišćani i svi oni koji žele spasenje, Duh Sveti će im doći u pomoć. Ovako veli jedan sveti Otac: „čoveče, već ovde ćeš osetiti raj ili pakao. Pakao je pominjanje zla, ne možeš očima da vidiš nekoga, ali ako ja želim da se svako živo biće spase, Duh Sveti će me utešiti, umiriće me i daće mi nadu na spasenje, bar toliko treba da pazimo“, ono što ti ne želiš da ti se čini, drugome ne čini.
Da li mislite da je od koristi što Pravoslavna Crkva odlazi da vodi ekumenističke dijaloge?
 
Potrebno je da braniš veru. Mi nemamo nikakve veze i posla sa drugim verama, treba da sačuvamo naš život, istinu koja je u Pravoslavnoj Crkvi. Ako oni hoće da dođu kod nas, naša dužnost je da ih primimo sa velikom ljubavlju, a ne sa lukavstvom. Sa ljubavlju da im pomognemo da i oni dođu do Raja. Od sveg srca treba da ih primimo ako se smire i ako ne hule na sedam svetih Tajni Crkve, ako ne hule na pravila koja nam ostaviše sveti apostoli.
 
Kakav stav treba da imamo prema nekrštenima i onima koji dolaze na svetu Liturgiju?
 
Ne smeju da uđu u sveti oltar. Ako dolaze u smirenju, mogu stajati u priprati. A mi treba da budemo u takvom stanju, da kada bude došao neki stranac, da se Duh Sveti dotakne njegovog srca. Mi hrišćani, treba da u svojim mislima satvorimo jednu molitvu: „Gospode, prosvetli mu um da spozna istinu. Bože, oprosti im i primi ih u pokajanju“. Zbog naše želje da se i oni spasu, Duh Sveti će se dotaći i njihovih srca, a oni će se osećati blaženima.
 
Oče, ako se desi da zajednički služe svetu Liturgiju, kako treba da reagujemo? Da li treba da ove jerarhe pominjemo na službi?
 
Kada se budu pričešćivali iz istog putira, onda je sve gotovo. Kada sam bio proteran iz manastira, onda sam bio u Sihastriji. Ovako beše: pozvali su nas za trpezu, samo one koje su trebali da proteraju. Jer su monasima ovako kazali: „Pomozite nam da ove isteramo iz manastira, daćemo vam penzije, svakome od monaha ćemo dati platu, dok ste živi imaćete platu, jer je tako dobro“. Šta se dalje dešava, pozvaše nas oni za trapezu i dadoše nam po jedan list hartije. Tamo je napisano da treba da izjavim šta su radili otac, majka, onako kako tada beše običaj. Dole pisaše „monah Proklu, hoću da izađem iz manastira“. A ja onda, držeći list u ruci, kazah: „Avaj meni i teško meni, da znate da pošašaveh od velikih ljudi. Ja sam verovao da laži govore samo oni mali, poput mene, onako prostog, ali i veliki govore laži? Avaj sramote! Poludeh!“ Brzo narediše miliciji i napraviše od mene momka, ošišaše me i obrijaše. I kada dođoh ovde, neka deca tražiše teglu, ne znajući kako da mi kažu. Oni umesto brade, kazaše badica!… Govorili su, oče gde ti je badica?… E takvi će biti svi koji se pričešćuju sa katolicima i preosvećeni episkopi i mitropoliti, svi će biti poput mene: „badica – otac“. To je plata. Duh Sveti više tada ne dela. Oni u svojim crkvama imaju zbrku, imaju lukavstvo, u Crkvi Bog nije blagovoleo prisilu. Da je Spasitelj činio ono što ovi čine, niko se ne bi spasao, odnosno ovo njihovo primoravanje da nas privedu njima. U našoj Crkvi počeše, naučivši od pogrešnih vera, odnosno od ekumenizma da prisiljavaju. Prisila i primoravanje nije prihvaćeno od Crkve – da nekoga prisiljavaš da na silu ide u raj ili pakao. Jedan preosvećeni episkop za vreme Čaušeskua je nekoga prokleo da nema udela u raju. Zašto? Da li je on Bog? Da Bog sačuva, kolika je ovo zloba! Čuj, sveti Oci sa toliko ljubavlju pomažu duše, sa tolikom pobožnošću to čine… Otac Kleopa nikoga nije primoravao da nešto čini. Najpre, on učini nekakav podvig, a druge pobuđuje, ako to oni žele da čine, iz ljubavi. Jer, koliko sam vremena bio sa ocem Kleopom u manastiru, osećao sam ga i kao majku i kao oca.
To je njihova stvar, ali bi trebali da paze da ne odvedu Pravoslavnu Crkvu u ropstvo i potčinjenost… Ali, ako na sebe stavljaju greh da dovedu Crkvu u ropski položaj, oni liče na nekakvu malu decu koja bacaju kamen u vis i ovaj im se vraća i pada na glavu, te ih čini maloumnima. Jer zašto se to desilo? Veoma je bitno da ne gnjevimo Boga, jer Bog ovo želi, da se sačuva ono što delaše i što nam ostaviše sveti Oci i sveti apostoli, da se to i dalje čuva. A, ko želi da se otcepi, Bog ga ne zaustavlja. Bog ne želi da prekrši čovekovu slobodnu volju, čak i da želi da čini zlo, ni tada ga neće zaustaviti, ali ako je činio zlo – platu će uzeti, ali je ne uzima kada on to želi – misli ima da ti se zaustave kada je on primi. Sada, tako ostade, ko se god duhovno osvesti, ništa mu drugo ne preostaje nego da plače, ali da ne plače za onim što je ovde, već što nas čeka s one strane (posle ovog života). Svako za sebe odgovara, ja nemam posla ni sa kim. Rekoh im šta će se desiti ako oni budu gonili Crkvu, onda će se čitavo pismo ispuniti, do kraja – jer je tako kazao i otac Kleopa… jer kada više ne bude bilo svetih ljudi, Bog više neće držati zemlju. I ako budu želeli da dovedu Pravoslavnu Crkvu u ropski položaj, odatle će doći i njihov i naš pad, i pad svih ostalih. Tada će nas obuzeti nekakav strah, tako da, ako budemo želeli da umremo, smrt nas neće odvojiti od tela. Onda će se i ispuniti ove reči koje pišu u Svetom Pismu: izađite mrtvih iz vaših grobova, da uđemo mi živi, jer više ne možemo nositi sve muke, koje su zbog grehova naših na nas došle. Ovakvi kakvi smo, još uvek smo blaženi, još uvek smo u raju. Ali ako nam đavo ne da
mira, te hoćemo da ocrnimo i ponizimo Pravoslavnu Crkvu, duh mira će odstupiti i toliko će smutnje biti, da će se i najbolji prijatelji osećati kao đavoli, odnosno ustima lepo govore, a u srcu žele da te smrve. To je zato što tada ulaze zli duhovi u ljude. Ako želiš da ideš ka Bogu, treba da paziš da ideš jednim putem a ne da hodiš dvema stazama. Budeš li išao dvema stazama, ostaćeš na putu napušten od Gospoda. Molim se Blagome Bogu da dođu u istiniti razum i da shvate da smo mi hrišćani, da je istina u Pravoslavnoj Crkvi, te da u našoj Crkvi postoje svetitelji koji čine čudesa. Dok drugi koji govore da imaju svetitelje, Duh Sveti ne čini čudesa preko njih, to su ljudska dela. Svetitelji Pravoslavne Crkve se nazivaju svetiteljima Božijim, dok kod onih drugih, to su ljudski svetitelji, jer ih ljudi proglasiše za svetitelje, a ne Bog. Pošto učine mnoge zločine, onda ga oslikaju na zid kao svetitelja? Ovo nije pravda i istina.
 
Kako ćemo onda primetiti da li je neki patrijarh Božiji?
 
Ako je blag i dobar, onda uznesimo slavu Bogu. Međutim, ako Gospod postavi nekog lošeg zbog naših grehova, treba da trpimo i da čuvamo istinu Crkve, gde god da se nađemo, a vere da se ne odreknemo. Zar nisi video kada su komunisti toliko vernika bacili u tamnice, a najveći deo se nije odrekao svoje vere. I Duh Sveti im je pomogao da više ne osećaju bolove i patnju. Znam jednoga koga su više nego ostale tukli, zato što on ni glas nije pustio… A ostali ga pitaše: zašto i on, iako ga toliko batinaše, ni glas nije pustio? On im dade odgovor: „Kako da vičem, kada me ne boli?“ Tako i mi, koliko god možemo, treba da se molimo za njih da Gospod izlije milost na njih i na Crkvu.
 
Oče, da li uopšte imamo nekog ko je u sinodu dostojan?
 
Vidi šta ću ti reći – ništa nisam sanjao. Ja sam grešan čovek, teško meni. Velika je nepodnošljivost među vernicima, da ne mogu da vide jedan drugoga, zato i nemamo dostojne jerarhe. Svi đavoli iziđoše iz ada i uđoše u hrišćane. Velika su neprijateljstva, tako da je moguće da nas Gospod neko vreme ostavi u velikim mukama, zar ne? Mi ovako treba da se molimo: „Gospode, daruj nam patrijarha koji će nas uvesti u raj“. Ako Blagi Bog hoće da nam postavi jednog patrijarha koji će nas sačuvati od nesloge i svađa. Međutim, ne znam, postoji jedan deo episkopa koji bi mogli da odbrane Crkvu, ali je moguće … onda na izboru za patrijarha … neki da žele drugačije – hoćeš – nećeš, ili ćeš postupiti po njihovom, ili će te ubiti. A Gospod tako nešto ne želi. Nasilje, promene i pretvaranja nisu prihvaćena u Crkvi, jer Gospod nije prisiljavao sekte, pogrešne vere … neće da ugrozi ljudsku volju. Oni hoće da uzburkaju i da pomute narod. Da nas Bog sačuva, da se ne desi više kao za vreme Čaušeskua. A ni državnici ne treba da se mešaju u crkvene poslove. Oni imaju svoju politiku. U nekoj od knjiga ovako nađoh – usamljeni monah ne bi trebalo da se meša u crkvene stvari niti u političke. A ja se molim i za one koji se bave politikom, molim se i za ljude koji su u Crkvi, da ih Gospod prosvetli, da ih umiri. A onima koji su u politici da im Bog daruje više sna i tolerantniji. Ovi u politici su dobri, jedino ako imaju dobrog duhovnika, ako su pomognuti od episkopa, od ljudi koji žive sveto. Ali onaj koji nema duhovnika i koji ne sluša Crkvu, avaj, kasnije će mu se sve obiti o glavu.
 
Na duhovnu korist svim pravoslavnim hrišćanima
 
Gde su dva – tri hrišćanina, nečastivi strašno navaljuje i seje neprijateljstvo među hrišćanima, jer vidi u čemu je stvar: jer smo mi hrišćani sada jako slabi, nismo kao oni u drevna vremena. A neka vam je na znanje, da su svi đavoli izašli iz ada i došli ovde na zemlju. Nemoćni smo i možemo jedino toliko da se izbavimo od neprilika, ako budem imao smirenja koliko god mogu – tako poučavam sve, onako kako me je učio jedan duhovnik – kada budeš odlazio u neku crkvu, imaj na umu da su svi u onoj crkvi bolji (od tebe) i u svojim mislima ovako da satvorim jednu molitvu: „Gospode, primi i mene u pokajanju“ i tako ćeš sve ostale videti boljima od sebe i u mislima opet da se pomoliš i da slušaš svetu Liturgiju, tako ćeš krenuti miran i Duh Sveti te neće napustiti. Ako budem išao u crkvu i tamo počeo da odmeravam, da gledam ljude sa visine… Duh Sveti će me ostaviti i onda nastupaju nevolje. Toliko vam kazah: treba da nastojimo, koliko god možemo da ne ostavljamo molitvu i da čuvamo zdravu veru…Tako, kada budem stao na molitvu, da nemam ni sa kim ništa. Ako neko drugi meni nešto zamera, to je njegova stvar. Važno je da ja nisam pogrešio prema nekome… I koliko je god moguće, da ne uzvraćam zlo za zlo. Kada budem stao na molitvu, treba da se molim za sve one koji mi rekoše da ih pomenem u molitvi. I tada Sveblagi Bog nas neće napustiti. Toliko vam kazah: jako branim sve one hrišćane koji kažu da imaju duhovnika. Ako imaju duhovnika, verujem Blagome Gospodu da će zadobiti spasenje preko svog duhovnika, ako se budemo ispovedali. Kao ljudi, mi grešimo, a ispovešću se čistimo i olakšavamo, te tako nas Blagi Bog neće ostaviti ako imamo smirenje. Ja vam toliko kazah, jer se približiše poslednja vremena. Krenuše godine bola i patnje. Velike su nevolje nastupile. Onaj ko se duhovno probudio, nema šta drugo da čini, nego da plače. Ali, neka oplakuje ne ono što je ovde, već ono što je tamo, sa one strane. Sadašnjost prolazi, dolaze patnje i prolazi život. Bez svoje volje, budimo se kao po nekakvoj ivici. Toliko vam kazah, jer je od velikog značaja, naš život je takav: neke na kraju puta čeka radost, a druge gorčina i muka.
…Dođoše mi neki sa decom da ih blagoslovim. Tu beše i neka devojčica od pet godina. Plakala je. Sa njome dođoše i njena majka i još neke vernice. Plačući je govorila: „Majko, gde su moja braća i moje sestre?“. Majka joj odgovara „Smiri se, ućuti!“… Ovako vam kazujem: veliki bol me obuzima za ovim osobama koje su imale abortuse. Ali, one ne treba da se obeshrabre, potrebno je pokajanje, žalost i da ne odlaze na počinak sa drugim mislima. Moleći se Blagom Bogu sa pokajanjem, smirenjem i ispovešću – Dobri Gospod nas neće ostaviti,ali je potrebno veliko pokajanje. Primetio sam ovo, uvek kada se molim sa smirenjem, blagodatna sila brzo stiže. Ako se ne smiravam, ako ne budem imao dovoljno smirenja, iskušenja navaljuju sa svih strana. Ovo sam još primetio: što god da se desi sa mnom, ne treba da okrivljujem drugoga. Ovako treba da govorim: Ovo mi se dešava zbog mojih grehova. Ako budem kazao da je to zbog mojih grehova, i pri tome se budem smiravao i od sveg srca molio, Blagi Bog će dati dobro i mirno vreme života. To je ono … što nam je činiti.
 
Intervju sa ocem Proklom obavljen
28. februara 2009. godine
 
11. Pismo iz Sibiua
Ekumenizam i istina
 
Ako se manje ili više imamo političke i ekonomske koristi, jer smo ušli u Evropsku Uniju, cena koju za to treba da platimo jesu gorki plodovi. Čini se, da nas duboko rastužuje i naša pravoslavna vera kojom se toliko vremena održasmo kao Rumuni, i što ja najvažnije, kojom se spasavasmo. Bol koji oseća telo Crkve, zbog odluka koje su donete od strane njenih poglavara, treba istaći, kako ne bi došlo do nepovratne duhovne smrti. Istina je to, da oni koji donose odluke u Telu Crkve jesu glave, ali srce i ostali udovi Tela ne mogu biti ignorisani kao da ne čine sastavni deo tog Tela. Postoji potreba i za pravoslavnim osećanjem, a ne samo za iskustvom i umešnošću.
Više od pola veka, ekumenistička struja po svetu i ovde u našoj otadžbini rasipa mulj i prljavštinu, a sada dolazi u svoj svojoj sili. Ovome treba da se usprotivimo, a ne da gajimo, kako ne bismo brali od njenih dušegubnih plodova i kako bismo sačuvali bistar izvor života, tj. pravu veru.
1.U čitavoj istoriji naše zemlje, nije zapamćeno takvo udaljavanje od vere. Čak joj ni primanje pape nije ravno (iako se i to svrstava u isto). Naše Pravoslavlje je apostolsko, indiviualizovalo nas je i dalo nam je život, odbranilo nas je od Turaka, od Austro – Ugara, sazdalo je nebesku tradiciju na ovim prostorima. Nikada u istoriji nismo bili potpomognuti protiv Turaka, od strane Zapada, naprotiv, bili smo iskorišćeni, ostavljeni, čak i porobljeni. Da li je ovo pravoslavno predanje toliko loše, te hoćemo da ga napustimo? Nije rumunsko? Još više, nije od Boga? Da li nas je nekada obmanulo i prevarilo? Nismo protiv pristupanja Evropskoj uniji, jer je takva politička i ekonomska okolnost, ali to ne znači da treba da izgubimo vertikalu naše duhovnosti. U protivnom, sami ćemo se uništiti i iznivelisaćemo duhovni učinak sa materijalnim.
2. Zasigurno je da duhovna vertikala uznemirava druge partnere u dijalogu, te gledaju da nas sruše. Ovu stvar imaju u vidu kada nam upućuju optužbe za fundamentalizam, nazadnost, bigotizam i nedostatak otvorenosti i saradnje. Ove optužbe mogu biti upućene muslimanima koji ostavljaju snažan utisak kao paganska religija, koja je ostala na primitivnom nivou. Šta Pravoslavlje od svih ovih mana sadrži u sebi? Poznajete ga i znate da ni u čemu ne greši. Moguće je da postoje pojave fanatičnosti, nepodobne ogorčenosti, ali ih nemojmo mešati sa istinskom verom. Postoji početna vera, koju treba sačuvati po svaku cenu, i ona potpuna, duhovna, koja čuva onoga ko je poseduje. Malo je onih koji poseduju ovu savršenu i čistu (a to su svetitelji) i njih treba slediti. A niko od njih nije napravio kompromis.
3. Crkva treba da preuzme odgovornost za neotpornost i lomljivost njenih udova, jer smo svi ljudi i da sačuva nepromenjenom veru u Gospoda Hrista, koja nas podiže iz stadijuma ljudi sa životinjskim strastima do ljudi – anđela u telu. Gospod Hristos nije osudio grešne, već licemerne fariseje i književnike, grešne je pozvao na pokajanje. Hoćemo li slediti taj pravac? Pravoslavlje je bogootkrivena vera i znamo da je jedino, ono ne izmiruje, već isceljuje razdore i ujedinjuje u istinskoj ljubavi. Jedan Bog u Presvetoj Trojici nam je kroz Gospoda Hrista pokazao uzan put koji vodi mirnom pristaništu i traži od nas da se čuvamo od širokih puteva koji vode u propast, jer postoji i propast. Da li je bolji svetski mir koji maskira i prikriva, a ne čuva od propasti i pada, od vere koja ispred nas postavlja dobro i zlo, kako bismo odabrali dobro? Možemo izabrati istinu ili laž, život ili smrt, možemo ratovati ili kapitulirati pred grehom, ali staviti znak jednakosti između pravoslavne vere i lažnih vera, istinu koja se objavljuje zamaskiranim lažima, jeste zločin. Kako se onda ovde može govoriti o fundamentalizmu ili fanatičnosti? Onaj koji nas za tako nešto optužuje, ne vidi i ne prihvata razliku između dostojanstva i tvrdoglavosti i ne zaslužuje odgovor. Kakav uopšte dijalog možemo imati sa ovakvim osobama?
4. Jasno znamo, jedino ako već duhovno oslepesmo, da je Istina bila poverena nama, dok ostale psevdo – religije jesu plen laži. U ovom kontekstu možemo imati dijalog sa bilo kojim vernikom, sa jasnim pozicijama, poznajući svoju veru i imajući otvorenost za sve one koji žele da nas upoznaju. U protivnom, kakvi bismo onda bili predstavnici Pravoslavlja? Najpre bismo bili njeni izdajnici. Upravo, imajući u vidu istinsku, iskrenu i ne od ovog sveta osobinu pravoveličajuće vere, sveti apostoli i sveti Oci su odredili da se ne molimo zajedno sa jereticima, kako ne bismo duševno oboleli, i posle drugog i trećeg opominjanja da prestanemo da govorimo, kako ne bismo umnožili svađu i zlo. Sada je neophodno reducirati dijalog, kako im ne bi dali priliku da rašire mulj njihovog (bez)verja. Dakle, istinska veza sa pripadnicima drugih vera je zasnovana na jasnim i različitim pozicijama i bez zajedničkih molitava i službi, jer neće svako koji govori „Gospode, Gospode“ biti i primljen od Boga.
5. Aktuelna tendencija je usmerena u jednom pravcu, u pravcu unifikacije, pomirenja, stavljanja čoveka za temelj religioznosti, namećući ujedinjenje vera. Drugačije rečeno, ujedinjenje, čak i materijalno, zasnovano na ekonomskim i političkim temeljima, je komunističko, i nije poželjno. Jedinstvo i blagorazumnost je zasađena u nama, ali zavisi kako je realizujemo. Podela materijalnih dobara može da se obavi i bratski, pravedno, ali može da se i zloupotrebi. Isto tako i duhovna dobra možemo da podelimo u skladu sa istinom ili samovoljno. Moguće je dakle, da se nivelisanjem duhovnih vrednosti dođe do duhovnog komunizma goreg od onog nekadašnjeg. Šta još može biti gore od ovoga? Jedno ekonomsko i duhovno nivelisanje, što predstavlja totalnu i katastrofalnu smrt. Da li je, prema tome, ekumenizam dobra solucija za pomirenje? Ne. Jer ne vodi računa o temeljima duhovnog života, već samo tvrdoglavo želi ono pomirenje koje dovodi do monstruoznog i razarajućeg jedinstva. Bolje rečeno, ekumenizam je jedna svetska vizija, izmirujuća na nivou ovog sveta: jedna religija koja neće nikome smetati i uznemiravati, a ne koja će pomiriti, religija u kojoj će svi biti pametni i opijeni, osim onih koji će kontrolisati svet i ljudske duše.
6. Ali postoji i jedinstvena religija, jer je Bog, Bog sviju, a ne samo jednih. Šta bi bilo kada bi se iskreno ispitivale najintimnije religiozne potrebe svih ljudi? Ako se želi jedna jedinstvena religija, zašto ona ne bi bila i istinita? Zato što postoje mnoge prepreke, brojni interesi, mnoštvo je obmana. Da li može onaj koji je opčinjen i zaslepljen sopstvenim ispraznim religijama da traži istinu i da je spozna? Najpre treba da se pomiri sa samim sobom, što je i najbitnije. Nije reč samo o Predanju, već još više o savesti i duši. Pravoslavlje nije protiv jednog razumnog jedinstva, već se i moli za „jedinstvo svih“ i za „ujedinjenje vera“, a Gospod više nego iko želi ovako nešto. Zato je i došao i darovao nam je Carstvo nebesko, koje počinje iz naše unutrašnjosti i obuhvata sve u istinsko i potpuno jedinstvo. Carstvo nebesko jeste onaj svet u kome su svi u miru i istinskoj ljubavi. Ono započinje ovde na zemlji sa pravovernom Crkvom. Pa zar onda nije lažov onaj koji traži druge solucije, premda ima istinu?
7. Čak, i da nije produkt politike, ekumenizam je došao do tog stupnja da služi svetskoj politici u cilju globalizacije. Religija je socijalna komponenta u službi nacionalne stabilnosti i jedinstva. Onda, jedna multi – nacionalna i svetska religija bi bila moćan faktor ujedinjenja svih ljudi. Ali ovo je neka religija za malu decu, jedna podvala, sramna i beščasna religija koja je neprihvatljiva. Jedino neki ateista, neko ko je religijski ravnodušan može primiti ovakvu vrstu religije. Pad ovog sveta je mnogo veći, nego što se čini. Mir među ljudima dolazi eliminacijom ovozemaljskog i strasti. Zato Gospod Hristos i veli: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćeri od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelju čovečiji postaće domaći njegovi“ (Mt. 10, 34 – 36) koji će ga povući u zlo. Prema tome, dobro je i neophodno iščeprkati i izvaditi zlo iz nas samih i između nas, da bismo potom stigli do mira.
Na kraju, Pravoslavlje nije civilizacijsko, jer je civilizacija trulež i licemerstvo. Pravoslavlje ima rešenja za najdublje ljudske probleme koji izviru iz greha i gubitka veze sa Bogom. Pravoslavna vizija čoveka i sveta je ispunjena istinom i svetlošću i ne prihvata zajedništvo sa lažima i tamom. Svetski mir počinje od zdravlja ljudi i u prvom redu od njihovog dobrog duševnog stanja. Oni koji ne prihvataju da duhovno čiste sami sebe, biće, hteli oni to ili ne, pakosnici i kukolj. Oni koji se duhovno čiste i obnavljaju brigom o veri, biće sinovi mira na zemlji i naslednici Carstva nebeskog. Zato što niko ne može da pobegne od svojih strasti ako ne bude uperio svoj pogled ka večnom životu koji dolazi posle smrti, ako ne bude polagao svoju nadu u neprolazne plodove. Da li civilizacija predstavlja čovekovo zatvaranje u ovaj svet, u beznađe i nemoć? Ako smo primili ključeve Carstva nebeskog, krivi smo za smrt, ako ne uđemo u njega i drugima ne dozvoljavamo sakrivanjem istine i licemerstvom u veri.
Pravoslavni stav koji se sada nameće jeste da se ne stidimo Gospoda Hrista i Jevanđelja. Bilo kakav ustupak predstavlja izdaju vere, apostasiju i kao takvo treba da bude i tretirano. Postoji još i socijalno izmirenje koje treba da prodre u Crkvu, a koje je strano čistoj veri. Samo zaobilaženjem problema, samo udobnošću, bez istinske borbe sa nemoćima, ne možemo stići ni do kakvog trajnog mira. Takav je čovek, beži koliko god može od nevolja, ali ipak ne nalazi mir. Nalazi ga tek, suprostavivši se zlu i nevoljama, jer se na taj način čeliči i izgrađuje.
Nemojmo biti ljudi, već hrišćani, jer oni koji hode za telesnim, nisu po volji Božijoj! Budimo ljudi, a ne papagaji, jer se samo čovek može spasiti. U suprotnom, možemo propasti.
 
Vi, koji sebe nazivate pravoslavnima i koji ste sinovi Crkve Pravovernih, čujte šta vam poručuju sveti Oci! Ostajte u veri koja nam je predana. Došlo je vreme da zauzmemo čvrst stav. Nemojte biti ravnodušni! Dokažite da niste umrtvili vašu savest! Recite NE ekumenističkoj prisili! Kažite NE uniji sa jereticima! U suprotnom, bićete krivi u krvi svetih mučenika, prolivenoj za pravu veru. Bićete krivi u krvi ispovednika transilvanijskih koji umreše za Pravoslavlje, bićete krivi u krvi predaka naših koji behu istinski proslavitelji Boga i na vas pada anatema svetih Otaca. Neka se to ne desi!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *