NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Crkva, ostale vere, pokreti i organizacije » Ekumenizam

Ekumenizam

Pitanje:
Pomaze Bog! Primecujem da su svestenici koji pisu za ovaj sajt protiv ekumenizma, pa me zanima kako na to reguju patrijarh, episkop backi i crnogorsko-primorski, koji vode glavnu rec u nasoj crkvi? A svi vidimo da se mole zajedno sa rimokatolicima, jevrejima itd… Kako da se srbski narod odbrani od ekumenizma? Gde da idemo na bogosluzenje, kad je samo nekoliko eparhija ostalo pravoverno? Evo sad su i vladiku Artemija rascinili.Kako gledate na to?
Jovan


Odgovor:
Dragi brate Jovane Mislim da si preterano zabrinut za našu Crkvu, čije predstavnike (Patrijarha i neke episkope) vidiš u zagrljaju druge konfesije, konkretno Rimske crkve. I po čemu si Ti, dragi brate, zaključio da su „samo nekoliko eparhija ostale pravoverne“? I zašto je ekumenizam danas postao neki bauk, najveća opasnost za opstanak pravoslavne vere u srpskom narodu? Šta si Ti video u bogosluženjima kod tih episkopa, što bi protivrečilo istini Pravoslavlja. Ja sam, dragi brate, ceo svoj pastirski rad proveo u Nemačkoj. Došao sam na parohiju u Nirnberg kad nas je u Nemačkoj bilo samo deset sveštenika i svi smo, sa izuzetkom paroha u Osnabriku, služili Liturgije u protestantskim ili rimokatoličkim hramovima, u kojima smo palili naše voštane sveće i obilno ih kadili tamjanom. U njima smo krštavali našu decu i venčavali naše mladence. I improvizovane kapele, za potrebe pravoslavnih Srba, u Minhenu, Frankfurtu, Nirnbergu, Hamburgu, Hanoveru, Berlinu i drugim mestima, bile su najčešće u prostorijama Evangelističke crkve. Nijedan, od deset srpskih pravoslavnih sveštenika u Nemačkoj, nije mogao da živi i podmiruje troškove misije od svojih parohijana Srba, već se morao oslanjati na pomoć, na prvom mestu, Evangelističke crkve, koja se prihvatila da pomaže pravoslavne gastarbajtere (Srbe, Grke, kasnije i Rumune, Ruse, Bugare, Sirce, Kopte) i njihove sveštenike. Za vreme te „saradnje“ nijedan pravoslavni Srbin nije prešao u protestante, niti je Pravoslavna crkva u bilo čemu odstupila od svojih načela. Naprotiv, dobar deo Nemaca je prešao u Pravoslavlje (ruski zagranični arhiepiskop Marko u Minhenu, shi-arhimandrit Vasilije (koji je osnovao manastir kod Frankfurta, u jurizdikciji Srpske crkve) , Svetogorac Pantelejmon, graditelj hilandarskog pristaništa Jovanjica i mnogi drugi. Imali smo i tzv. ekumenske razgovore i teološke dijaloge, bez ikakvih pretenzija većinskih crkava da bilo u čemu omalovaže ili „potčine“ manjinske grupe. Naš Sveti Vladika Nikolaj je studirao i doktorirao na Starokatoličkom bogoslovskom fakultetu u Švajcarskoj i nije ništa izgubio od čistote Pravoslavlja! Bio sam prošlog leta u kruševačkom kraju. Tamo nema nikakvog ekumenizama, ali su crkve nedeljom i praznikom gotovo prazne. Nije bolja situacija ni u Sremu, Banatu, Slavoniji… Ko to smeta pravoslavnim Srbima da idu u scvoje crkve, čiste od svakog ekumenizma? O tome treba razgovarati i za to se treba zabrinuti. Apostol Pavle je na svojim misionarski putovanjima ulazio u jevrejske sinagoge, raspravljao sa grčkim filosofima i rimskim pravnicima, bio je svima sve, da kako god neke spase. Nije se plašio da će oni njega pridobiti za svoju veru ili svoju ideologiju. A da bi on njih pridobio, morao je sa njima da razgovara, pa i da ih ubeđuje u istinitost hrišćanstva. Tako i danas, dragi brate, ako se vode teološki razgovori između Pravoslavne crkve i ostalih hrišćanskih konfesija, ako se vode dijalozi po pitanjima crkvene organizacije ili discipline, budi siguran da pravoslavna strana neće ni u čemu ustupiti brojnijoj strani i da će znati da sačuva istinu Pravoslavlja. Niko od srpskog pravoslavnog sveštenstva, uključujući i episkope koje si naveo, ne učestvuje u bogosluženjima rimokatoličke ili neke druge konfesije, ne saslužuje njihovoj jerarhiji, ne pričešćuje se sa inoslavnim. Što se tiče raščinjenja Episkopa Artemija i njegovog vraćanja u red monaha, možemo o tome razgovarati i pisati, možemo se neslagati (jedan sam od onih koji se sa ovom odlukom ne slaže i ne samo zbog toga što mi je Ep. Artemije školski drug) , ali moramo poštovati odluku najviše crkvene vlasti. To, međutim, ne isključuje naše pravo da se ne slažemo sa tom odlukom i da ne nastojimo dokazivati da su u tom procesu učinjeni izvesni pogrešni potezi, sa obe strane i da bi, ispravljanje istih, dovelo do pravednijeg rešenja i mira u Crkvi. Mir Ti i blagoslov Božji! o. Dušan

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *