ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
НЕКАДАШЊА И ДАНАШЊА ЧУДЕСА ПРЕП. ДАВИДА
 
Чудотворно присуство преп. Давида непрекидно траје и у наше време. Из књиге чудеса преподобног, која се чува у манастиру, изабрали смо нека од многобројних и свакодневних његових чудеса и овде их наводимо:
* * *
1. Мали Јован А. М. из Керасије Свете Ане, патио је од кожног обољења у тешком облику. Лекари нису могли много да му помогну. Мама, верница, доводи га у манастир и моли јереја обитељи да одслужи божанствену Литургију и изврши свето јелеосвећење. После извршења светих Тајни кожа малог Јована се на чудесан начин очистила.
2. Константин М. и његова жена, из Малесине Локридске, били су веома жалосни, јер нису имали деце. Деца су се рађала, али би ускоро после рођења умирала. Једном ноћу жена у сну виде неког монаха који јој рече да је трудна и да ће родити девојчицу. На њено питање ко је он, монах одговори: “Ја сам Давид са Еубеје. Помоћи ћу ти да добијеш девојчицу коју ћеш назвати Давидула1. Донећеш је и крстићеш је у мом дому и тамо ће се она причестити светим Тајнама први пут. Не заборави да говориш о томе где год се налазила”.
Старчеве речи су се испуниле дословно 1958. године.
* * *
3. Ваља поменути случај Јована К. из Пиреја који је такође имао исту тешку болест. Додир комада вате, освећеног с главе светога и отворене ране дао је као резултат то да се након неколико дана фистула затворила.
* * *
4. Јелена А. Б. у лето 1962. године се породила, али се налазила у тешком стању и болело ју је цело тело. Лекари нису могли да јој помогну. Њен пашеног, Ангелис П., дошао је у манастир и измолио свете мошти да их однесе породиљи. Када је отишао из обитељи, болесна жена је осетила да су болови престали и када су мошти биле донете у кућу, након седам часова пута пешке, жена је потпуно оздравила.
* * *
5. Мала Марија Г. кћи Панајотиса и Василике Г., из Луција Ливадијског, била је парализована и уопште није могла да хода. Родитељи су је донели у манастир и 5. августа 1965. године, уочи празника Преображења Спаситељевог, за време литије с моштима светога, када су свете мошти пронели изнад ње, подигла се и пошла у храм. Потпуно је оздравила и од тада слободно хода и често долази светоме да га слави и да му благодари.
* * *
6.Димитрије Г. и његова супруга из Вуте Истиејске веома су патили због тога што нису могли да имају дете. Жени су се често догађали спонтани побачаји. Међутим, тек 1969. године, након молебана преп. Давиду, жена је успела да задржи плод и породила се. То дете је чисти благослов преп. Давида – крстило се у манастиру, и родитељи су му дали име Давид да би заблагодарили и изразили поштовање према светоме.
* * *
7.Мали Јован А. Кирикос из Халкиде 4. јуна 1970. године дошао је са родитељима у обитељ преп. Давида да би измолио од преподобног помоћ у предстојећој операцији уклањања камена из бубрега. Међутим, није стигао још ни да оде из обитељи, а камен му је изашао. Тај дан они сматрају благословеним и долазе у обитељ сваке године у то време, заказују божанствену Литургију и славе и хвале “у светима дивнога Господа” и дечаковог исцелитеља – преп. Давида Старца.
* * *
8. Много обичних људи из околних села је добило Божију помоћ молитвама преподобног Давида којег дубоко поштују и којег имају као свог заступника. Ангелика К. на пример, из Истиеје, 1965. године и Панагију С. из Кокиномилије, 1971. године исцелили су се од рака на плућима молитвом и дубоком вером у преподобног. Преподобни је постао лекар и малог Давида С. из Кокиномилије. Малишана је ударио аутомобил у Немачкој, где је боравио са својим родитељима. Родитељи, људи верни и предани Цркви, одмах су заказали божанствену Литургију у обитељи преп. Давида. Дошли су у обитељ, помолили се на божанственој Литургији и њихов дечак је добио исцелење и повратио здравље.
* * *
9. Атанасије Т. из Крионеритиса Истиејског, патио је од загнојења у уху, и четири месеца се лечио у атинској болници 1972. године. Међутим, рана никако није зарастала и болесник је дошао као смирени молитељ преподобног, доневши дарове за божанствену Литургију. Затим се помазао уљем из кандила светога, и исцелење је сместа дошло.
* * *
10. Никола и Елефтерија К. из Мосхате Атичке, имали су девојчицу по имену Марта која је боловала од леукемије. Родитељи су сазнали за преп. Давида од жене из Ровије Еубејске, Елефтерије Д. коју је свети избавио од тешке болести. Родитељи су са болесном девојчицом посетили многе лекаре, али нико од њих им није пружио наду у оздрављење детета. Тада им се догодило да су се упознали са Елефтеријом Д. из Ровија и она им је испричала “о нашем светом” (како је говорила). “Ко је тај свети? упита је мајка детета – ја га не знам”. – Преподобни Давид – одговори жена. Тада мајка узе дете на руке, подиже га високо и каза из свег срца: “Свети мој Давиде, учини моје дете здравим!” Само то. И истог трена дете је оздравило! Дошла је мама са својом здравом девојчицом у обитељ и тамо су прославили светог старца. Било је то 1976. године.
* * *
11. Агатија Г., грчко дете из Америке, патило је од епилепсије. Њени родитељи, Георгије и Параскева, потицали су из села Пагонта на Еубеји. Агатијина мајка се молила због своје невоље многим светима. Чула је о преп. Давиду од једне жене из Скепастије Еубејске и замолила светога: “Свети Давиде, не знам ко си, али те молим, учини здравом моје дете Агатију”. Исте вечери видела је у сну монаха који изгледа исто као и преп. Давид на икони на спољној капији његовог манастира, који јој је рекао: “Твоје дете ће бити здраво и доћи ћеш у мој дом, где те чекам”. Она га упита: “Ко си ти који ћеш оздравити моје дете?” – А монах одговори: “Онај кога си недавно позвала – преподобни Давид”.
О томе је испричала сама Агатијина мајка, 5. априла 1979. године, када је дошла да захвали светоме, јер је њено двоипогодишње дете (у то време) патило од епилептичне кризе, а затим потпуно оздравило.
* * *
12. Многи који се лети одмарају у Лимни на Еубеји, чим сазнају да се неколико километара узбрдо налази обитељ преп. Давида Старца, иду да се поклоне преподобноме. Параскева Г. била је једна таква гошћа која је дошла да се поклони светоме и видела га је на јави након ватрене молитве пуне суза у којој је молила светога да је избави од хроничног запаљења уха које ју је мучило. Ево како се догодило чудо.
Уморна поклоница се попела у собу конака да се одмори. Тамо ју је савладао сан, и она је видела да се отварају врата, како улази монах и даје јој своју мантију да је обуче. Она ју је узела и обукла. Када се пробудила била је потпуно здрава. Благословена мантија светога исцелила ју је. Ово нас подсећа на “повезе” и “убрусе” апостола који су садржали чудотворну силу, тако да су се они болесници који су их додиривали с вером, исцељивали (Д. ап. 19:12).
* * *
13. Госпођа Колиопис, супруга Ангелиса П. из Спатаре на Еубеји, након операције птеригија на левом оку 1973. године, почела је постепено да губи вид. Обратила се лекарима у Атини, они су јој дали лекове, међутим није било никаквог побољшања. Прибегла је преп. Давиду да моли од њега помоћ. Након што јој је јереј обитељи закрстио очи свештеним моштима руке светога, она је поново повратила вид који јој је чак био много бољи од онога који је имала када је била потпуно здрава. Од свег срца је захвалила св. Давиду који има велику благодат и смелост пред Богом, и од тада прославља његово свето име.
* * *
14. Атанасије М., из Оропоса Атичког шест година је патио од болести на дебелом цреву, све док га није одстранио. Године 1976. лежао је у атинској Народној болници и био је већ на самрти. Ту му се у сну јавио два пута неки мршав човек у мантији и рекао: “Бићеш здрав. Ово ти говорим ја – преп. Давид из Еубеје”. Атанасије није познавао светога, и заиста преп. Давид му је дао исцелење и здравље и он је дошао у обитељ и захвалио од срца живом радошћу због тога што му је притекао у помоћ, иако није био позван. Господин Атанасије је прославио име Божије и светих Његових.
* * *
15. Димитрије А. Г. из Атине 1976. године је патио од грчева у бубрегу. Много пута би га увече хватали болови, и његова добра супруга би га водила чак и у два или у три часа ноћу у болницу да би му пружили помоћ. Тамо су му лекари давали инјекције за умирење и одговарајуће лекове и саветовали да након 15-20 дана после грчева направи снимак карлице, јер је, по њиховој дијагнози, имао камење у бубрезима. Међутим, није прошло ни 15 дана, а грчеви су га поново спопали. И поново исте муке.
13. августа 1976. године дошао је са својом супругом у обитељ преп. Давида да му се поклони. Увече, док је спавао у соби конака, поново су га спопали грчеви. Неко од других поклоника је пошао и пробудио једног оца обитељи који је дао Димитрију капи и таблете против болова, те су болови престали. Ујутру је сишао на божанствену Литургију спокојан, али нешто пред крај свете Литургије болови су поново почели. Бригом отаца обитељи Димитрије је био превезен у најближи град Лимну да га прегледа лекар. Лекар му је дао инјекцију против болова, али бол није престајао. Тада му је лекар саветовао да оде у Атину.
Димитрије је, међутим, пожелео да се врати у манастир. Бол ни овде није престајао. Поклоници који су били у обитељи предлагали су му да иде у Атину. Дошли су му у собу у којој је лежао и старац обитељи и оци. У положају у којем су га нашли послали су по главу преп. Давида. Старац обитељи, блажени о. Јаков, закрстио је његово болесно место, и рекао са смелошћу којом се одликовао, преп. Давиду: “Свети мој Давиде, Димитрије пати, зашто седиш?” Одмах, о чуда, болови су Димитрију престали и он је пао у лак сан. Када се пробудио у време када је звонило за вечерње, био је већ потпуно здрав! Он је захвалио преп. Давиду и оцима и отпутовао у Атину. Прошло је 20 дана и направио је 5 снимака карлице. Ниједан није показао ништа, као да и није било никаквог камена који би требало оперисати!
“Тада је био 14. август 1976. и данас када пишем ово, 25. априла 1992. године, не знам шта да кажем о грчевима у бубрегу, или можда знам, али болови се више нису појављивали” пише Димитрије у захвалном писму обитељи у којем саопштава све ово о чуду преподобнога и закључује: “Нека буде прослављено име Господа нашега, Исуса Христа, преп. Давида и свих светих који чине чудеса”.
* * *
16. Димитрије Г., из Малесине на јужној Фтиотиди, патио је од болести желуца (фистула) и веома се мучио. Године 1981. оперисан је у Атини, међутим, није дошло до излечења. Сваких шест месеци био је принуђен да путује у Атину, где су га чистили лекари. Лечио се и патио и он и његова породица, јер је, осим свега, из њега излазио и веома тежак задах. То је трајало пет година све док 1986. године није дошао с вером у обитељ преп. Давида као смирени молилац преподобнога. Помазао се уљем из кандила светога и добио излечење и здравље. Захваљивао је и славио име преп. Давида који има велику благодат и смелост пред Богом.
* * *
17. Димитрије Т., професор математике из Атине, од почетка 1962. године, када је добио диплому, имао је проблеме са грлом. Конкретно, није могао нормално да гута, а много пута је гутање било праћено опасношћу да се угуши. Испитивања нису показала ништа органско, те су лекари то сматрали последицом нервног поремећаја и прописали одговарајуће лекове.
У лето 1981. године, дошавши по први пут у обитељ преп. Давида, молио је светога да му помогне у његовом изузетно озбиљном проблему. Замолио је јереја обитељи да га закрсти светом главом преп. Давида, и, гле чуда, чим га је овај закрстио, добио је исцелење. Заблагодарио је светоме и од тада га прославља због овог чуда и често долази са својом благочастивом породицом у обитељ преподобнога.
* * *
18. Петар М., становник села Ливаната из јужне Фтиотиде, понудио је своје услуге и својим аутомобилом је 25.3.1984. године превозио из свог села у обитељ преп. Давида једног од отаца обитељи који је пратио свету главу преподобног у Ливанате, на молбу становника који су хтели да добију благослов светога. У задњем делу невеликог затвореног камиона налазило се осам његових суседа који су представљали почасну пратњу свете главе преподобног приликом њеног повратка у обитељ. Када су се приближили околини обитељи, приметили су да је пао снег. На путу у близини манастира мотор је неочекивано престао да ради, и камион се зауставио. Возач се трудио да одмах упали мотор, али без успеха. Тада је пошао да провери мотор у задњем делу камиона. За време провере изашли су из камиона и његови суседи који су се налазили у задњем делу. Они који су пошли напред, међу њима и Петар К., Димитрије П. и други, одједном уплашено повикаше возачу: “Дођи, Петре, и погледај шта је овде!” Петар дође и имао је шта да види. На удаљености од око 2 метра испред камиона жице далековода покривене снегом висиле су тако ниско да је остало свега 1,5 метра од површине пута, зато што се стуб далековода под тежином снежног покривача и слегања терена нагнуо и сваког тренутка је требало да падне.
Међутим, то возач није приметио када се налазио у камиону, јер је, како је сам говорио, у то време снег поново почео да пада, видљивост је била веома лоша, а електрични каблови су били бели, покривени снегом који је нападао током протеклих дана. Сви тада помислише: да се мотор није тако изненада и без разлога угасио, и да се камион није зауставио два метра од електричних водова, вероватно би се преврнуо, закачивши водове или би се запалио. Сви су веровали да се ово спасоносно гашење мотора и заустављање камиона догодило чудотворним посредовањем св. Давида, чија је света глава била заједно с њима у камиону. Сви се прекрстише. “Није нас оставио св. Давид” – зачу се хладнокрвни и сигурни глас монаха који је пратио свету главу. Тада путници нађоше велико дрво и њима подигоше увис каблове далековода да би камион могао да прође, у случају да се мотор упали. Петар је сео за волан и покушао да упали. Мотор се овога пута одмах упалио. Шофер се прекрсти. Пре је најмање десет пута покушавао да га упали, а сада, чим су његови суседи дрветом подигли каблове, мотор се упалио од прве. Кренуше и срећно стигоше у обитељ. У Петровим мислима лебдело је једно питање: “Да ли су те жице биле под напоном, или је струја била искључена, и да ли би се изложили опасности да су налетели на жице?” Да би се уверио, притиснуо је један од прекидача за светло у манастиру. Сијалица се одмах упалила: добио је одговор. Сви су одмах заблагодарили и прославили светога због његовог спасоносног и чудотворног посредовања.
* * *
19. Сотирије X. Г., из Терпситеје Лариске, 5. јула 1986. године, у недељу, дошао је у обитељ преп. Давида да се призове благодат Божију која се преко њега излива и да му се помоли да му излечи ногу која га је страшно болела, тако да није могао да стане на њу. Обилазио је лекаре, али од њих није добио никаквог побољшања. Помолио се у цркви и након божанствене Литургије је замолио оце да му прочитају молитве. Јереј обитељи га је осенио крсним знамењем и прочитао молитву и ставио свету лобању преп. Давида на болесну ногу. Одмах је, гле чуда, постао потпуно здрав. Слободно је ходао, као да није имао никада никаквих проблема. Захвалио је св. Давиду и прославио је његово име.
* * *
20. Ираклије С. из Јањине 1986. године је поливао терасу, сломио је даску на којој је стајао, пошто је ова била трула, и пао је с висине од 10 метара али се није повредио. У тренутку када се сломила даска, осетио је да га нека невидљива сила држи за рамена. Рекао је у себи: “Преподобни Давид из Еубеје ме је задржао, те се нисам повредио”. Његова мајка, Аристула С, пре тог “несрећног случаја” је долазила у обитељ преп. Давида, узела агијазму и дала је свом сину.
* * *
21. Ираклије С. из Ливаната радио је 1987. године на вршалици. Док се пео на вршалицу, изненада се оклизнуо и упао између ножева вршалице. Кад је схватио шта му се догодило, његове ноге су биле скроз у ранама и осећао је само нерве. За време бола и агоније замолио је помоћ св. Давида и одмах је осетио долазак светога, јер се у том трену прекинуо преносни каиш и вршалица је престала да ради.
У болници су лекари закључили да највероватније неће преживети, а ако би и преживео, остаће парализован. Свети Давид га, међутим, није оставио својом благодаћу. Даровао му је исцелење и здравље. Изашао је из болнице ходајући и прве своје кораке је “посветио” поклоњењу обитељи преп. Давида, где је дошао да му заблагодари и прослави од свег срца свог спаситеља – светога.
* * *
22. Димитрије В. са Закинта наишао је на веома озбиљан проблем на послу. У једном тренутку проблем се заоштрио и достигао свој врхунац, услед чега је његов даљи боравак на послу стварао велике неприлике. Било је то 31. октобра 1987. године. Дошао је кући узнемирен и ту му поглед паде на књигу житија преп. Давида коју му је давно позајмио један свештеник и коју је требало да врати. Паде му на памет мисао да се помоли св. Давиду, призивајући га, и да измоли од њега помоћ. Тако је и учинио. Затим је нашао када се празнује помен преподобног, и уверио се да је он следећег дана, тј. 1. новембра. Веровао је свим срцем да би му св. Давид несумњиво помогао. Сутрадан, гле чуда, на послу више није имао никаквих проблема. Свети Давид је даровао Дионисију оно за шта га је овај с вером молио и, ускоро је дошао са Закинта у манастир да му од свега срца заблагодари.
* * *
23. Хрисостом Јован Р. из Халкиде је 1987. године, враћајући се мотоциклом из војске где је служио као редов, слетео с пута, вероватно због превелике брзине, и тешко се повредио. У болници у коју су га допремили, лекари су закључили да је његово стање критично. Тога дана Хрисостомови родитељи нису били код куће. Отишли су у обитељ преп. Давида да би се следећег дана помолили на божанственој Литургији, како је то код њих већ одавно било уобичајено. Пошто је телефонска веза с манастиром била у прекиду, Хрисостомови рођаци су замолили у полицијској станици која је била најближа манастиру да обавесте његове родитеље. И стварно, двојица полицајаца су дошла у обитељ, нашла Хрисостомове родитеље и саопштила им да се њихов син због саобраћајне несреће налази у великој опасности и да треба да пожуре код њега у болницу у коју је отпремљен. Након првог и природног шока, његови родитељи су хладнокрвно и љубазно одговорили полицајцима: “Веома вам захваљујемо на љубазности што сте дошли да нас обавестите. Нашег сина остављамо у рукама св. Давида. Како хоће Бог и свети, тако нека буде. Остаћемо у обитељи да се помолимо ујутру на божанственој Литургији, како смо одредили, и молићемо се светоме”. Полицајци одоше, дивећи се оваквој вери родитеља. Међутим, после нових молби рођака који су се обраћали полицијској станици да још једном обавесте родитеље, полицајци најзад пристадоше да пођу у манастир. Од родитеља је уследио исти одговор! Сутрадан ујутру они су се усрдно молили у току божанствене Литургије која се служила у обитељи и на којој су се помињала њихова имена и име њиховог сина, након чега су кренули у болницу у којој је лежао њихов син. Тамо с радошћу сазнадоше од лекара да је Хрисостом избегао опасност и да је у стању његовог здравља примећено изузетно, и у лекарској пракси необично, побољшање, нарочито током последњих часова. Апсолутна вера у Бога и у светога оправдала их је! Али зар су они могли да поступе другачије, како су сами говорили, након што је св. Давид, још пре 12 година, дао исцелење и здравље њиховој кћери која је била неизлечиво болесна и прикована за постељу.
Њихов син, Хрисостом, након неколико дана се потпуно опоравио, и сви заједно су дошли у обитељ, при чему су са собом довезли читав аутобус поклоника да би заблагодарили и прославили светога!
* * *
24. Госпођа Димитрија X. из Перистерија први пут је посетила обитељ преп. Давида у лето 1988. године. Овде је слушала о многим чудесима светога. Почела је и она да се моли светоме да помогне њеној кћери Софији која је имала 5 година и која се већ четири године будила сваке ноћи са плачем и страхом, готово дрхтећи, због једног истог увек кошмарног демонског сна.
Након повратка у Атину, већ прве вечери мала Софија више није видела онај демонски сан. Мајка је била убеђена да је то дејство св. Давида којег је молила.
Током времена, међутим, непријатељ људски, ђаво, посејао је мисли сумње у уму госпође Димитрије у вези са тим да ли је стварно престанак оног кошмарног демонског сна који је мучио њену кћерку и целу породицу имао за узрок баш дејство св. Давида. Тада је замолила св. Давида да учини чудо с њом лично, да би јој се распршила свака сумња. Увече, трећег дана после молбе, изненадно јој је престало дисање, стегло ју је у грлу и носу, а из уста је уз велики напор изашла цела циста из запушених синуса, циста која ју је многе године мучила, јер се није лечила, како су је убеђивали лекари. Лекар који ју је посетио следећег дана рекао је да се онако како јој је циста изашла, и то у целини, без икаквих последица, може објаснити само чудом.
Госпођа Димитрија је поверовала да је то било чудо које је она молила за себе пре четири дана од св. Давида. Она му је заблагодарила и од тада га сматра помоћником и заступником своје породице, и каје се због своје сумњичавости.
* * *
25. Евстратије Г., 53 године, из Кастаниотисе на Еубеји, повремено је патио од веома снажног бола у рукама, због тешког рада, јер је много година радио као грађевински радник. Када би се јако уморио, није могао да заспи увече и морао је да повезује руке специјалним еластичним завојем.
У лето 1988. године, осетивши се боље, дошао је у обитељ преп. Давида којег је од детињства веома поштовао, овога пута послом који је био у вези с његовом струком, јер су, наиме, манастиру били потребни грађевински радници. Једном увече, налазећи се у једној соби конака, упркос умору није био у стању да заспи, пошто су га поново ухватили снажни болови у рукама. Око три часа ноћу њему се лично јавио преп. Давид, покрио га је белим чаршавом, с љубављу га благо куцнуо по леђима и рекао: “Сада, чедо моје, спавај”. И стварно, Евстратије је након јављања светога заспао. Кад се ујутру пробудио, није осетио више никакав бол у рукама. Заблагодарио је и прославио свог вољеног св. Давида, и од тада ради без икаквих проблема.
* * *
26. Марин, 4 године, син Димитрија и Екатерине Т. из Атине, у лето 1988. године је патио од гнојног запаљења средњег уха и није чуо. Истовремено су му били запаљени и крајници. Више пута су посећивали лекара и упркос терапији, његово здравствено стање се није побољшавало. Најзад, лекар је рекао да како било, дете треба оперисати. Конкретно, треба одстранити крајнике и аденоиде из носа, и пробити ухо. Родитељи су сматрали за целисходно да се посаветују и са другим лекарима и повели су дете у дечју болницу. Тамо су се лекари, након одговарајућих испитивања, сагласили са закључком претходног лекара, али су предлагали да се привремено не одстрањују крајници, већ да се одстране само аденоиди и да се пробуши ухо.
Био је утврђен дан операције, и два дана пре операције родитељи су заједно са својим дететом Марином дошли с вером и побожношћу у обитељ преп. Давида да би замолили светога за помоћ. Свештеник обитељи је малог Марина закрстио светом главом преп. Давида, и старац обитељи бл. Јаков, дао им је наду и надахнуо их је, благословио, те су они отпутовали у Атину. Када су након два дана дошли у болницу на заказану операцију, хирург се приликом поновног испитивања са запрепашћењем уверио да не постоји ништа од онога што је било записано у историји болести, те да, према томе, операција није ни потребна. Преп. Давид је учинио своје чудо! Родитељи су поново дошли у обитељ радосни и заблагодарили су светоме који је још једном постао посредник и помоћник њихове породице.
* * *
27. Мали Александар Д., треће дете свештеника о. Василија Д. из Никеје Пирејске, рођен је крајем 1986. године са болешћу мокраћног система, а уз то десни бубрег је био знатно мањи од левог. Дете се мучило и патило приликом честих мокрења. Антибиотици нису имали дејства, те су се мокрења ређала једно за другим. Лекарски закључак из Лондона, куда су слане анализе дечака, говорио је да, како било, дете треба оперисати, али опет, вероватноћа оздрављења је мала.
Дакле, мучило се и дете и родитељи, без битне помоћи и резултата. Но поврх тога, када је дете имало 18 месеци и када га је испитивао неуропатолог из дечје болнице, испоставило се да има психомоторну заосталост (није могло да хода, да говори итд.), тј. дете је уопште било неразвијено. Месец дана касније, када је дете имало 19 месеци, крајем 1988. године, родитељи су га довели у обитељ преп. Давида. Плакали су и молили светога за помоћ. Свештенослужитељ обитељи је закрстио дете светом главом преподобног и прочитао молитве. Када су родитељи с дечаком изашли из цркве у предње двориште обитељи и спустили га доле, он је, гле чуда, почео да хода, и то не само да хода, већ и да трчи по дворишту и прича. Са сузама су родитељи захвалили светоме и упутили се кући. Од тога дана, како је изјавила мајка малог Александра, он је постао најпокретљивије од њихове троје деце и никада му више није требала специјална нега. Након 5 месеци дете се потпуно излечило. Болест је нестала и дете је од неразвијеног постало једно од најбољих и најпаметнијих ученика у разреду. И како каже његова мајка, мали Александар, где год био, каже да га је преп. Давид исцелио. “Диван је БОГ у светима својим”.
* * *
28. Ангелика К. из Солуна је у септембру 1988. године требало да се подвргне хируршком захвату услед неизлечиве болести. Неколико дана пре операције јавио јој се у сну преп. Давид у свештеничкој одежди и окадио је. Операција која је уследила након неколико дана прошла је веома добро и госпођа Ангелика се поправила, објашњавајући то чудом преп. Давида, како јој је рекао њен син, официр, који је и сам дошао у обитељ да заблагодари светоме због исцелења своје мајке.
* * *
29. Димитрије, једно од троје деце Василија и Анастасије К. из Глифе Фтиотидске, 26. јануара 1988. године, у недељу, после ручка, узео је ексер дужине 56 цм, ставио га у уста и дубоко удахнуо.
Ексер му је прошао у желудац где се налазио два дана. Рођаци су убеђивали малишановог оца да иде код лекара. Отац се, међутим, упутио икони св. Давида и рекао: “Свети мој Давиде, дођи и помози мом сину, стави руку своју и извади ексер”. Ускоро се појавило дете држећи ексер у руци. Оно је отишло да обави нужду и ексер је изашао без бола. Одмах су отишли у обитељ преп. Давида родитељи с дечаком, показали су ексер старцу и прославили светога.
* * *
30. Спиридон К. из Атине, 50 година, отац седморо деце, у новембру 1989. године је путовао у своје село Анвравиду Илијску да бере маслине. Тамо је, када се пео на мердевине с којих је брао маслине, пао и озбиљно се повредио. Превезен је у болницу, где су му лекари помогли колико су могли, међутим, након лечења изашао је из болнице са штаком у руци, која ће му, како су рекли лекари, бити потребна целог живота.
Господин Спиридон је чуо за велику благодат излечења преко преп. Давида. Зато је похитао са супругом у обитељ преподобног да би молио помоћ. Свештенослужитељ обитељи га је закрстио светом главом преп. Давида, и овај се одмах осетио боље. Отишао је из обитељи захваљујући светоме и још пре него што је стигао до Атине, штака му више није била потребна – био је потпуно здрав. Долази светоме да му заблагодари и да прослави његово свето име.
* * *
31. Константин Гинес, ожењен, отац двоје деце, од двадесете године живи у Великој Британији, у Кардифу. Почетком децембра 1988. године почео је да осећа да му здравствено стање није баш најбоље. Пошао је лекарима тамо, у Великој Британији, и после различитих испитивања утврђена је дијагноза да га је погодила “проклета болест” – рак јетре.
Пре него што је прибегао различитим методима лечења (радиотерапија, хемиотерапија, итд.) које су му посаветовали лекари специјалисти, он је позвао у кућу свештеника тамошње православне заједнице који је над њиме извршио тајну јелеосвећења. У духовном разговору након тога, свештеник му је, између осталог, испричао о чудотворцу преп. Давиду и његовој обитељи у Грчкој. То је било, по свој прилици, више уобичајено свештениково помињање онога што је знао, будући да је као студент Теолошког факултета у Грчкој путовао у манастир преподобног, неголи подстицање да болесник посети манастир. Константин и његова супруга су га замолили да им нађе икону преп. Давида, и овај је одмах одговорио на њихову молбу. У тренутку када је икона преподобног ушла у њихов дом, како су они сами описивали, и нехотице су осетили веру у спасење. Касније су телефонирали у манастир и замолили старца, бл. о. Јакова, да се помоли преп. Давиду за Константина, и одлучили да, без обзира на трошкове и муке, посете манастир преп. Давида. С истинском вером су дошли у обитељ 11. јануара као смирени молитвеници преподобноме.
Јереј обитељи је закрстио Константина светом главом преп. Давида, стављајући је на болесне делове тела. Увече, док је Коста без сна лежао на кревету у соби конака, где је боравио заједно са супругом, јавио му се преп. Давид. Приближио му се блистава лица, упитао га с љубављу, као добри лекар, за његову болест и рекао: “Отац Јаков, игуман обитељи, говорио ми је о теби”, а затим је закрстио место на којем се налази јетра. Коста поче да осећа као да се нешто запалило на том месту; дисање му је постало отежано и показивало је као да му се догодило нешто веома озбиљно, тако да се супруга, која није видела преподобног, уплашила. Али Коста ју је утешио, говорећи да се догађа нешто натприродно. Након пет минута болесник је осетио као да је нешто изашло из њега – нагло и с муком – изашло из његове утробе. Преп. Давид је ишчезао и Константин је имао осећај као да је нов човек. Остатак ноћи је проспавао мирно и спокојно. Ујутру је Константин обавестио старца Јована шта му се догодило протекле ноћи и овај је одмах схватио да се догодило чудо. Сви заједно су прославили Свесилног Бога и захвалили преп. Давиду који је одмах одговорио на веру и жртву болесника. После ручка су он и супруга, спокојни и избављени (од јада), кренули натраг. Након повратка у Кардиф, Константин је, не осећајући више никакве здравствене проблеме, почео поново да ради у уобичајеном животном ритму. Једном је одлучио да посети једног од специјалиста који га је испитивао пре поласка у Грчку у обитељ преп. Давида. Специјалиста је након одговарајућих прегледа дословно занемео од чуђења, због одсуства било каквих трагова болести у јетри и посаветовао му да иде кући и да поново дође након 4 месеца, верујући да ће се тада открити велика тајна.
Британски лекар специјалиста видео је у томе велику тајну, међутим, истинско чудо свемоћи Великог Тријединог Бога нашега, молитвама преп. Давида Старца, видели су Константин и његова породица и његови пријатељи, јер су несумњиво имали веру Божију. Ово чудо је било објављено у славу светога у познатом часопису Тијатирске архиепископије Велике Британије “Православна проповед”, јул-август 1989. године.
* * *
32. Старица Макрина (+), игуманија обитељи Пресвете Богородице “Одигитрије” у Портарији Волоској, на поклоњењу у обитељи преп. Давида замолила је преподобног да јој помогне, јер се у то време суочила са озбиљним здравственим проблемима. Замолила је и старца и оце обитељи да се помоле за њу. Када је затим старица пошла у болницу и нашла се у хируршкој сали, припремивши се да се подвргне озбиљном хируршком захвату, видела је да је прати и подржава преп. Давид који се јавио заједно с преп. Јованом Руским којега је једнако побожно поштовала. У исто време, када је видела ова два светитеља, лекари су изјавили да више нема никаквих разлога за заказану операцију, пошто је озбиљни проблем старичиног здравља, за њих парадоксално, ишчезао. Старица је испричала лекарима о добротворству двојице светих приликом њихове посете хируршке сале и сви су заједно прославили име Свесилног и Свеблагог Бога и светих Његових!
* * *
33. Код малог Константина П. из Спарте се 1989. године потпуно неочекивано појавила хеморагијска грозница. Лекари који су га испитивали указали су родитељима на врло озбиљно стање здравља њиховог детета. Ови, узнемирени, помислили су на преп. Давида. Телефонирали су у манастир и замолили старца бл. Јакова и оце обитељи да се помоле преподобном за малог Константина. Преподобни Давид је услишио молбу отаца обитељи и родитеља малишана и одмах даровао исцелење и здравље Константину. С осећањем радости и захвалности дошли су сви они у манастир да се заблагодаре светоме.
* * *
34. Екатерина А. из Свете Ане на северној Еубеји дуго година је боловала од парализе. Године 1989. јереј обитељи је боравио са светом главом преп. Давида у њиховом селу на молбу житеља да приме благослов преподобног. Јереј је дошао и у дом госпође Екатерине, закрстио је светом главом преп. Давида и, гле чуда, она је постала потпуно здрава. Затим је пратећи главу преподобног дошла у његову свештену обитељ да заблагодари и прослави светога.
* * *
35. Константин П. из Титореје Локридске, ожењен и отац двоје деце, патио је две године од чира на желуцу. Године 1990. након одговарајућих испитивања лекари су установили да је стање његовог здравља било више него озбиљно, пошто се чир претворио у карцином и била је неопходна операција. Пре него што је отишао у болницу дошао је у обитељ да моли помоћ св. Давида у свом искушењу, пошто је слушао о великој благодати светога од неких благочастивих хришћана. Свештеник обитељи је прочитао над њим молитве, закрстио га светом главом преп. Давида, и укрепио га наравствено.
Господин Коста је дошао у болницу и прошао неопходна испитивања пред операцију. Али овога пута, међутим, испитивања нису ништа показала. Планирана операција је изведена на основу претходних анализа. Она је прошла веома добро; оно што су нашли, лекари су уклонили, направили су биоскопију и установили да апсолутно нема никаквих проблема. Господин Коста је приписао то благодати светога којег од тада прославља.
* * *
36. Госпођа Аргирија К. из града Истиеје, марљива и кућевна жена, услед неочекиване болести ногу није могла ни да хода, ни да стоји право без туђе помоћи. Осим тога, није могла да подигне чак ни килограм тежине. Нашавши се 1990. године у обитељи преп. Давида, ватрено и с вером је молила преподобног за помоћ. Јереј обитељи ју је закрстио светом главом преп. Давида коју су јој дали, и она ју је са страхопоштовањем мало држала у рукама. Сутрадан када је хтела да се подигне из кревета осетила је да је била потпуно здрава.
* * *
37. Овде доносимо у непромењеном облику текст писма које је послао блаженом старцу обитељи о. Јакову у априлу 1990. године, благочастиви хришћанин, Стаматопулоса Христе, са описом истинског чуда које је имао среће лично да доживи:
“Свети оче и игумане свештене обитељи св. Давида Еубејског, чијој се благодати клањам.
Дозволите ми да вам саопштим једно од многих чудеса светога, међу толиким и толиким које он чини. Године 1949. служио сам као војник и учествовао сам у операцијама у планинској Еубеји. Крајем новембра кренули смо из северних села Еубеје (Кокиномилија, Вута и друга) на узвисине око свештене обитељи. Наш марш је трајао пет часова уз непрестану кишу. Потпуно покисли, пењали смо се чак и ноћу по непознатим местима. Најзад, доспели смо до манастира, срушеног и опустошеног. Био је то манастир св. Давида. Није било ниједног капка, јер је све било срушено. Скупили смо се сви – око пола батаљона, 170 људи – у келијама, скупили смо дрва, запалили ватру, провевши целу ноћ покисли “под заштитом Свевишњега”. Отишли смо непримећени, нико нас није опколио, нити нас је напао – не заборавимо да је трајао рат – а узвисине око нас је заузео непријатељ. То је чудо!!! Још и то што се нико од нас није чак ни разболео од кијавице било је за нас велико чудо! Чудо светога Давида! И то чудо би у вртлогу мог живота можда пропало, да није уследила поклоничка посета наше парохије, 7. марта 1990. године, манастиру св. Давида ради поклоњења. Ту сам се одједном обрео пред најчудноватијом чињеницом свог живота. Прекрасни манастир с новим келијама, с прекрасним конацима, стотине поклоника из целе земље који су дошли да се поклоне његовој благодати – био је то манастир оног светог. Био је то онај свети који нас је заштитио у тешким тренуцима. Узбуђено сам стајао пред манастиром светога да бих му се поклонио и замолио од њега помоћ. Захваљујем му што ме је удостојио да се након 43 године поново нађем у његовој обитељи. С поштовањем, Стаматопулос Христос, Перистери – Атина”.
* * *
38. Крајем јула 1990. године три војна авиона су летела изнад северне Еубеје, тачније, изнад подручја манастира преп. Давида. Један од трију авиона којим је управљао пилот Панајотис К., житељ Перистерија Атичког, када је летео изнад једног брда близу манастира, изненада је почео да губи висину и нашао се једва 7 стопа од површине земље. Ударио је у бор, али је наједном невидљива сила одбацила авион увис и он се подигао на небеску висину. Авион је наставио нормално и безбедно свој лет, и нико није страдао. Када је слетео на аеродром, на његовом доњем делу се нашла грана бора, и приликом одговарајуће службене истраге три пилота су рекла да се догодило то и то, “али нам је нека невидљива сила помогла, и нисмо погинули”.
О овом случају је уследила службена истрага, с тим да се, уколико би било потребно, пилот лиши дипломе и да му се не дозволи више да лети. Када је пилотова мајка сазнала за овај догађај, упитала је: “Који светитељ је спасао мог сина?” Она се помолила и у сну је видела старог монаха који јој је рекао: “Ја сам спасао твог сина и друга два момка. Могли су да погину, јер се сломило то и то. На северној Еубеји је мој дом, изнад Лимне. Дођи, поклони ми се, јер ја сам спасао момке”. – “А ко си ти оче мој?” – упита га она. “Ја сам преп. Давид – вели – дођи у мој дом и видећеш ме, поклонићеш се, и сазнаћеш ко сам”. И заиста, након што је пилотова мајка сазнала преко свештеника своје парохије где се налази манастир преп. Давида, дошла је са својим супругом у обитељ 24. октобра 1990. године. Чим је угледала св. Давида одмах је схватила ко је то био. “Овај свети је спасао нашег сина” – рекла је она и заблагодарила му је и испричала о чуду.
39. Јелена Л. К., 14 година, из Хелиопоља Атичког, 4. августа 1990. године, у 9,30 увече, пала је док се налазила на балкону с висине од 6 метара због тога што је под био труо. Извукли су је испод рушевина и одмах пренели у Главну државну атинску болницу где је било установљено да има унутрашње крварење, вишеструки прелом десне руке, прелом леве руке и прелом кичме. У два часа ноћу ставили су је у хируршку салу да би пронашли који орган крвари, а на десну руку су ставили привремену шину. Након два часа изашао је хирург из операционе сале и рекао Јелениним родитељима: “Због несрећног случаја, по свим знацима ваша ћерка не би требало да је жива. Али то што је она претрпела било је још понајмање зло, пошто је орган који крвари била слезина која, чак и да се одстрани, не би створила проблеме организму. Упалите свећу светитељу којег она поштује”.
Чим се освестила од наркозе мала Јелена се обратила својој мајци која је стајала крај њеног узглавља, пуна бриге за њено здравље, бојећи се да ли ће остати каква тешка озледа или недостатак код тако паметне, лепе и до тада радосне њене девојчице, и рекла: “Прекрасне поклоне сам ти донела, мама, за твој празник. (Звали су је Сотирија2 и она је празновала имендан следећег дана после 6. августа, дана Преображења Спаситељевог). Али ти, мама, не тугуј, не плачи. Бићу здрава. Мене је спасао св. Давид. Њега сам видела мало пре буђења из наркозе. Прилази ми, на црној позадини и тихо ми се приближава све више и више, све док ме није узео за руку као мало дете, узео ме је и ставио испред капије свог манастира и показивао ми је као да ме подстиче да пођем од спољне манастирске капије до цркве на коленима”.
Ни родитељи, ни људи у болници нису чули за св. Давида о којем је Јелена говорила. Међутим, св. Давид је био онај којем је мала Јелена ишла пре око два месеца на поклоњење у његов манастир, с децом из катихетске школе на крају школске године. У међувремену, троје лекара је након лекарског конзилијума одлучило да оперише Јеленину десну руку која је имала много прелома.
Уочи операције, 48 часова након првих снимака, начинили су нове. Међутим, на тим новим снимцима нису нађени никакви трагови прелома. Лекари су се веома изненадили и одмах изјавили: “Поцепајмо наше дипломе!” Али био је то уплив благодати св. Давида који је учинио чудо! Када је након неколико дана Јелена изашла из болнице, потпуно здрава и радосна, један од лекара је заплакао.
Четрнаестогодишња Јелена и њени родитељи су 5. септембра 1990. године дошли у манастир да би заблагодарили и прославили светога због његовог чуда. Јелена је прешла од спољашње капије обитељи до саборне цркве на коленима, тј. испунила је оно што је рекао да учини свети, када јој се у сну јавио у болници.
Тога дана и часа када је с родитељима причала у храму оцима обитељи о чуду које је учинио св. Давид, мала Јелена се исцелила благодаћу светога, потпуно неочекивано и пред свима, од веома мале несавитљивости која јој је преостала у длану десне руке као последице несреће. Сви заједно су прославили велику благодат св. Давида. Од тада Јелена и њени родитељи долазе да му заблагодаре и добију благослов.
* * *
40. Перикле С, официр Лименијског корпуса, родом са Еубеје, у јесен 1990. године дошао је у обитељ преп. Давида да захвали светоме за помоћ коју му је пружио у две операције које је имао недавно, а такође да поново моли помоћ светога у новом искушењу. Наиме, у пределу јетре се створио велики и веома болни апсцес, и услед тога је цело то место на његовом телу помодрело.
Замолио је старца обитељи бл. о. Јакова и овај га је закрстио свештеним моштима преп. Давида, помазао болесно место агијазмом, уљем и ватом од кивота преп. Јована Руског, ватом коју му је послао јереј, поклоник преп. Јована, и позвао у помоћ двојицу светих.
Код куће, увече пре спавања, Перикле је открио да му је поткошуља била пуна гноја који је истицао из ране коју су отворили, како је он сам рекао, преп. Давид и преп. Јован Руски. Хирург који га је посетио ујутру у Волосу, погледавши га, изненадио се, те је и он прославио Бога. Осим тога, лекар је, притискајући болесно место, истиснуо велику чашу гноја који је настављао да тече из ране која је стајала отворена четири месеца. (Неки лекари су чак говорили да постоји могућност да се рана хируршки очисти и затвори).
Међутим, није била потребна операција, јер се рана затворила, како је објавио сам Перикле, благодаћу преп. Давида и преп. Јована Руског којима благодари и слави их од свег срца.
* * *
41. Василика К. из Глифе Фтиотидске, 58 година и мајка двоје деце, 5. марта 1991. године је лежала у атинској болници због предстојећег озбиљног хируршког захвата. Међутим, 8. марта она је добила оток на плућима, и њено стање је постало критично. Зато су је сместили у собу за интензивну негу, где је остала 9 дана. Десетог дана је требало још да се ураде нека испитивања. Након испитивања заборавили су да јој одвежу ноге, чврсто свезане еластичним завојима, услед чега јој крв није циркулисала нормално, тако да је око поноћи она била готово на умору. У то доба је позвала у помоћ преп. Давида, чија је благодат већ помагала у прошлости њеној породици. Док је она молила за помоћ, појавио се поред ње монах којега је видела веома јасно и који јој је благим и нежним гласом рекао: “Не бој се, од овог часа бићеш потпуно здрава. Није ти ништа, само узми маказе и исеци завоје на ногама”. Ова пак, зачудивши се у почетку што поред ње стоји монах, одговори: “Не могу, немам снаге”. Монах јој одврати: “Помоћи ђу ти ја, преп. Давид, којег си звала”. Тада госпођа Василика, угледавши да су изнад ње само покривачи, несвесно повика: “Упомоћ”. На ову вику дотрчаше дежурни који, вероватно, нису видели преподобног који се јавио у лику монаха и наредио госпођи Василики да исече завоје. Крв је почела да циркулише нормално и госпођа Василика је дошла себи, смирила се и заспала. У пет часова ујутру пробудио ју је глас преподобног, осетила је његову руку на свом челу и он јој је рекао: “Пробуди се, потпуно си здрава, реци лекарима нека буду пажљиви, да не би било грешака”. Тада је кроз Василикину главу промакла мисао да би “онај који је био одговоран за грешку требало да одговара”. Међутим, она поново зачу глас преп. Давида који јој рече: “Не чини зла никоме. Човек треба да прашта”. Она је тако и учинила.
О томе је испричала 23. марта 1991. године госпођа Василика, када је дошла у обитељ преп. Давида да би заблагодарила светоме.
* * *
42. Младић Евстатије К. из Ровија, у детињству се ударио и повредио око те је требало да га оперише. Међутим, временом су поново настали проблеми у вези са оком, тако да су лекари након дуготрајних испитивања одлучили да га треба оперисати по други пут. Почетком 1992. године нешто пре операције Евстатију се у сну јавио преп. Давид и рекао: “Не бој се, помоћи ћу ти и неће ти бити потребна друга операција”. Када је дошао у болницу, све је било спремно за операцију, и хирург-офталмолог је пред почетак рекао да се Евстатију стави у око сочиво да му још једном погледа око. Приликом испитивања лекар се са запрепашћењем уверио да нема потребе за поновним хируршким захватом, јер се младићево око излечило и изјавио да први пут у животу види тако велико чудо!
Евстатије је са родитељима и сестром отишао одмах у обитељ преп. Давида да заблагодари светоме.
* * *
43 а. Код Јелене Р. из Атине веома давно се појавио црни младеж који је током времена све више растао и све јаче отицао. Међутим, она томе није придавала значај, јер је није болело.
У лето 1991. године она је боравила у Лутропољу. Одатле је аутобусом који се даје туристима долазила неколико пута да се поклони у обитељ преп. Давида. Свим срцем је молила светога да јој исцели ту црну отеклину коју је имала. Узела је мало уља из кандила светога, и с вером и сузама, како пише у писму, рекла: “Преподобни Давиде, уклони ту отеклину с мене”.
Прошло је прилично времена, отеклина је остала, али Јеленина вера није ослабила. “Нека буде воља Твоја, Господе” рекла је она. Једном је закрстила ту црну отеклину ватом са уљем из кандила св. Давида. И, гле чуда, истог трена је отеклина слетела с руке и пала доле. Св. Давид је учинио своје чудо! Јелена је дошла у дом светога и његову обитељ 30. јуна 1992. године да би од свег срца заблагодарила, “приклонила побожно колена”, како она пише у свом писму које је оставила у обитељи, где описује чудо, и донела обећани дар.
* * *
43 б. Игнатије А. П., 29 година, био је веома тешко повређен у аутомобилској несрећи 22. јула 1991. године.
Био је пребачен у болницу града Ларисе где је боравио 4 дана. Али због његовог изузетно озбиљног здравственог стања, пребачен је у Хипократову болницу у Солуну. Тамо је лежао 15 дана у соби за интензивну негу, пошто је његово стање било веома критично.
Његова тетка Ставрула П. дошла је у обитељ преп. Давида, молила преподобног за спасење свог нећака, узела комадом вате уље из кандила светога и отишла у Хипократову болницу у Солун.
Од тренутка када је Ставрула крстолико помазала свог нећака уљем св. Давида, његово здравствено стање се одмах побољшало. Игнатије је избегао смртну опасност и сваки дан, како сам каже, све више се опорављао. Из болнице је изашао потпуно здрав и похитао је са својим добрим и благочастивим родитељима да заблагодаре св. Давиду, да донесе дарове за божанствену Литургију и исприча о његовом чуду. Они су рекли и то да је тамо лежао још један момак, Атанасије из Халкидике који је, чим су га помазали уљем светога избегао смртну опасност и здравствено стање му се поправило.
* * *
44. Јанис X., 29 година, из Лутре, дошао је у обитељ преп. Давида 1. новембра 1993. године, на дан помена преподобног, и испричао следеће:
“У мају 1991. године налазио сам се у Француској службено – служио сам војни рок у морнарици – и након отпуштања из ње 24. маја 1991. године, ударио ме је мотоцикл и сломио десни кук.
У болници, куда су ме одвезли, оперисали су ме и ставили у ногу две металне шине и 13 завртња. Вратио сам се у Грчку са штакама, с десном ногом која је храмала и атрофијом.
У септембру 1993. године путовао сам у Француску да би ми извадили металне делове (шине и завртње). Операција је прошла добро, међутим, лекари су закључили да ћу имати доживотну 10%ну инвалидност.
Вратио сам се у Грчку опет на штакама, пошто нисам могао да ходам, па чак ни да станем на десну ногу. Кроз неколико дана, 31. октобра 1993. године уочи празника помена преп. Давида, дошао сам веома рано у његову обитељ. Када сам прилазио да целивам свету главу, осетио сам се недостојним да је целивам и дотакао сам је само образом. У том тренутку сам чуо како је света глава запуцкетала и зачудио сам се. После тога узео сам књигу житија и чудеса преподобног и отишао, ништа не рекавши оцима обитељи о пуцкетању свете главе. Дошао сам кући, ручао са породицом и одмах узео књигу о св. Давиду и прочитао је целу од почетка до краја у једном даху. На мене су извршила потресан утисак чуда преподобног.
Затим сам сасвим механички пошао на штакама у кухињу да скувам кафу, и како ми је нога била подигнута осетио сам као да ме нека сила гура и као да ми каже: “Стани на њу”. Најпре сам се колебао, али сам осећао подстрек и почео да газим на њу и истовремено да плачем и радујем се. Пошао сам у суседну собу где се налазила моја мајка и упитао је: да ли верује својим очима? Чим је схватила шта се догодило, прекрстила се, славећи Бога и захваљујући светоме.
Сутрадан смо посетили заједно свештену обитељ да бисмо му заблагодари. Захваљујем Богу и преп. Давиду који ме, ја то осећам, штити. Благослов његов с нама. Амин!”
* * *
45. Христофилија Ц., учитељица из Атине која живи у селу Свете Ане у северној Еубеји, дошла је у обитељ и испричала нам:
“21. маја 1993. године дошли смо супруг и ја и поклонили се у свештеној обитељи преп. Давида. Тога дана сам имала јаку главобољу. Целивали смо свете мошти преподобног, и када смо изашли у предње двориште манастира, пошла сам да попијем агионери (света водица која извире из дрвета у манастиру Св. Давида). Док сам пила, угледала сам слику руке светога како благосиља место одакле тече агионери, и нехотице сам задрхтала и одмах осетила да ми је страшна главобоља прошла. Захваљујем преподобноме”.
46. Екатерина П. из Екале Атичке дошла је у свету обитељ преп. Давида у априлу 1994. године и испричала следеће:
“Две године сам имала цисту у десном јајнику. То је било установљено на два ултразвучна снимка која сам направила. Лекари су ми саветовали да обавим и друга испитивања. Осим тога, било је установљено да имам још и крварење. Наравно да ме је све то веома измучило. Крајем фебруара 1994. године дошла сам у обитељ преп. Давида. Узела сам комадом вате уља из кандила преподобног и из кандила са гроба бл. старца Јакова и мало агионери. Дошла сам кући, закрстила болесно место ватом и помазала уљем и светом водом (агионери). Држала сам вату са уљем два дана. На крају сам отишла и направила нови ултразвучни снимак на којем се испоставило да је циста нестала и истовремено да је престало крварење.
Благодарим и славим преп. Давида”.
* * *
47. Василије Е. из Лимне дошао је у обитељ у децембру 1994. године и испричао:
“У септембру 1993. године имао сам болове и крварење. Пошао сам на испитивања и лекар ми је рекао да имам тумор на шаци који може бити злоћудан.
Једном увече видим у сну преп. Давида заједно с Јованом Руским и Панагијом (Богородицом). Обратих им се и рекох: “Свети Јоване Руски, учини ме здравим”. А Пресвета одговори: “Није те Јован учинио здравим. Преподобни Давид те је учинио здравим”.
Ујутру сам се пробудио и ништа нисам осећао. Био сам потпуно здрав!
Након испитивања која сам обавио касније, научним путем је установљено исцелење које ми је даровао преподобни. Нека је славно име његово!”
* * *
48. Василикија М., 11 година, из Аталанде, оставила је у обитељи следеће писмо у којем описује чудо преп. Давида:
“Био је петак, 3. јул 1994. године, када сам се, играјући се, јако ударила и ишчашила колено. Пошла сам с мајком, фармацеутом, и направили су ми снимак. Лекар нам је рекао да одмах пођемо у атински Рехабилитациони центар. Чим сам то чула, и док смо се већ спремале да пођемо очевим колима у центар, помислила сам на преп. Давида којем ме је од малих ногу доводио мој деда Димитрије, учитељ из Мантудиса на Еубеји, и увек ми је говорио о њему као о великом чудотворцу. Ја тада рекох: “Преподобни Давиде, оздрави моју ногу, да ме више не боли и да не жалостим родитеље”0.
И одмах се догоди чудо: моја нога се вратила на место. Рекла сам о томе оцу, и пре него што смо пошли у Атину, отишли смо да поново направимо снимак. Нови снимак је показао да је моја нога потпуно здрава, као и пре повреде. Лекар је рекао да је то право чудо. Од тада често долазим у манастир преп. Давида и долазићу догод сам жива”.
* * *
49. Ксенофонт С, из Палине Атичке, дошао је с породицом као поклоник преподобном Давиду 12. јула 1994. године и испричао следеће:
“У мају месецу пошао сам и ја да се први пут поклоним светој глави преп. Давида у храм св. Трифуна у Палини Атичкој, куда су је донели оци обитељи преподобног на молбу јереја и чланова црквеног одбора парохије св. Трифуна, да би хришћани области добили благослов и освећење.
Након неколико дана, наша мала девојчица Атина добила је високу температуру – 40,5 степени – и она је трајала четири дана. Увече четвртог дана узео сам књигу преп. Давида и читао је изнад главе нашег детета. Читао сам и истовремено молио преподобног да излечи нашу кћер. “Оздрави моје дете, и доћи ћемо да ти се поклонимо у манастир” – обећао сам. Ускоро, када сам поново ставио топломер, температура се спустила на 36,6 степени. Врућица је спала и дете је било здраво. Ето, тако смо дошли данас у манастир преподобног да му од срца заблагодаримо.”
* * *
50. Екатерина А. Ц. из Ханије у поруци коју је послала у августу 1994. године у обитељ, између осталог, пише: “Тек сада излазимо из страшног искушења које се догодило мом оцу (саобраћајна несрећа – операција – стављање протезе) које је веома опасно по његов живот.
Поверила сам га преп. Давиду и св. Јовану Пустињаку, и цело то искушење је прошло готово безболно и без последица. Све говори да ћемо имати потпуни опоравак. И, што је најважније, никаквог умора у тој борби! Ово што вам шаљем је смирена захвалност светоме због његових молитава. Молим се да ме Бог и благодат преп. Давида удостоје да поново посетим манастир светога да бих испунила своје обећање… Ставите пет благодарних свећа испред његове чудотворне иконе…”
* * *
51. Госпођа Георгија, из града Солуна, у септембру 1994. године је дошла као поклоница у свештену обитељ и испричала:
“У мају 1994. године први пут сам пошла као поклоница у свештену обитељ преп. Давида с хришћанима наше парохије Живоносног Извора. Преноћили смо у манастирском конаку, ујутру се помолили на божанственој Литургији и затим кренули са живим осећајем благослова преподобног у нашим срцима. Узела сам из обитељи књигу са житијем и чудесима преподобног и мало “агионери” као благослов. Након неколико дана после нашег путовања у мојој кући у Солуну је био мој унук који има 6 месеци и кога сам ја чувала. У једном тренутку сам га ставила на сто да га пресвучем. За то време сам ставила џезву за кафу. Заузета кувањем кафе, одједном видим да се дете окренуло леђима и умало што није пало са стола. Потпуно механички руком хватам џезву и трчим да узмем дете да не би пало са стола. Али у јурњави се џезва преврнула и кључала кафа ми се излила на руку и на лице. Добила сам опекотине, а као последица њих ожиљке.
После неколико дана сам узела да прочитам књигу о преп. Давиду коју сам донела из обитељи. Прочитала сам и о чудесима које свети чини водом “агионери”. Без оклевања сам помазала руку и лице том водом коју сам узела као благослов, и гле чуда, дошло је исцелење. Ожиљци су одмах нестали, а моја кожа постала здрава и нежна.
– Шта си то радила – питају ме моји пријатељи – па су ти нестали ожиљци?
– То је тајна – одговорила сам најпре у шали, а затим сам испричала о чуду св. Давида.
Захваљујем и славим светога за његово чудо, а верујем, осим тога, да је и унука мог спасао преподобни. Хвала му!”
* * *
52. Василикија П. из Калама је од почетка 1994. године 56 месеци имала непрестани свраб у рукама на којима су се створиле и ране. Мазала их је машћу (на сопствену иницијативу), али ране су остајале. У септембру 1994. године дошла је у обитељ преп. Давида. Поклонила се светоме, замолила га у вези са својим проблемом, узела уље из његовог кандила, помазала с вером руке и, гле чуда, није прошло ни два дана, а ране су се затвориле и исцелиле. Дошла је опет у обитељ да захвали светоме и да исприча о чуду.
* * *
53. Христос К. А., који живи овде и 40 година у Америци, у Њу Џерсију, у писмима које шаље одатле обитељи сваке године почев од 1991. године не престаје да захваљује и славослови св. Давида због исцелења које му је даровао, исцелења деликатног места на телу од, како су лекари установили, неизлечиве болести. Између осталог, он пише:
“Никада не заборављам св. Давида и бл. старца Јакова, за којег верујем да је постао свети. Молим се Богу и св. Давиду који ме је брзо исцелио, тако да сам могао да поново дођем у Грчку и да му се поклоним, и поново да кажем ‘хвала’ Чудотворцу свеславном, светом Давиду”.
* * *
54. Константин Б. из Атине, у писму обитељи у новембру 1994. године, пише, између осталог, и следеће:
“Сазнао сам за вашу свету обитељ и вашег великог светог којег поштујем, преп. Давида, из књиге коју ми је донео мој син Георгије, 26 година, након што је са својим другом посетио вашу свету обитељ 1993. године. Прочитао сам је и она је оставила на мене потресан утисак, те смо одлучили да цела наша породица дође на поклоњење, што се и догодило 13. јула 1994. године. Дакле, кренули смо жена, наша два сина, Георгије (26 година) и Никола (21 година) и ја, и кроз неколико часова смо били код вас, након што смо се успут поклонили и св. Јовану Руском.
На челу, изнад леве слепоочнице, имао сам младеж прилично крупан, који је, иако сам га спаљивао пре око 10 година, поново нарастао и брзо се повећавао. Годину и по дана био сам под контролом лекара дерматолога који ми је давао различите масти итд, да бих повратио душевну равнотежу, како је говорио, пред хируршки захват, јер је ново спаљивање било немогуће. Ствар је постајала све тежа и ја сам патио, пошто је младеж растао, његова боја је постајала црна, иако се дерматолог трудио и чинио све што може.
Тако су ствари стајале када смо 13. јула допутовали у вашу обитељ, не планирајући, међутим, ништа што се тиче моје болести. Када сам видео како Ви, свети игумане, осењујете крстолико друге поклонике светом главом преп. Давида, тада сам Вас и ја замолио неочекивано и неприпремљено, да осените и мој младеж, што сте и учинили. Затим сте закрстили комад вате на светој глави, комад који смо замочили у уље из кандила светога, и Ви сте рекли да код куће том ватом крстолико помазујем свако јутро тај свој младеж. И заиста, помолио сам се и послушао Ваша упутства. Након неколико дана површина младежа је попуцала и распала се на много ситних комадића који су, мало по мало, ишчезавали за време сна, а затим је, након неколико дана, младеж потпуно нестао са чела без икаквог трага на кожи…
Захваљујем Вама који сте у својим рукама држали свету главу преп. Давида и мене благословили њоме, благодати преподобног који ми је даровао исцелење, и Господу који је удостојио и мене да ускликнем: ‘Диван је Богу светима Својима'”.
* * *
55. Евгенија М. из јужног Лиосија, дошла је у обитељ у децембру 1994. године и испричала следеће: “Године 1990. имала сам рак гинеколошких органа. Све су ми их повадили, примала сам хемотерапију, прошла сам кроз сва тешка стања приликом трансфузије крви итд. Говорила сам, наравно, Богу: ‘Зашто ми, Боже мој, допушташ ово мучење и ову болест? Дај ми снаге да поднесем.’ Али, као немоћни човек, молила сам: ‘Боже мој, учини чудо, зато што имам дете (11 година). Ради њега, ради детета, барем!’
Касније сам направила нова испитивања да бих погледала развој болести, и она су показала да ми је била погођена јетра. Моја вољена породица, браћа у Христу из св. Параскеве Атичке у лето 1994. године рекла су ми једном:
Хајдемо код преп. Давида? Овај свети чини чудеса. Оци ће те закрстити главом преподобног и Бог зна…
Тако сам први пут доспела у обитељ. Замолила сам оце, и они су ме закрстили светом главом преподобног Давида. Од тада су прошли месеци и много пута сам осећала благослов свете главе на својој глави, управо онакав какав сам осетила када ме је закрстио јереј обитељи. Много сам се молила и молила тога дана преп. Давида. У обитељи су поменули моје име и још су помињали на 40дневном помену и моје здравље.
Када сам се вратила у Атину, направила сам нове анализе и лекари су ми рекли да је то био само микроб. Тамо где су прва испитивања показала рак јетре, на крају крајева је био само обичан микроб! Славим преподобног зато што ми је помогао!
Хвала Богу! То је чудо светог Давида. Славим Бога и Његовог светог.
Хвала Богу! Све је то било ради тога да бих познала Бога. Зато што сам кроз ту болест познала Бога и захваљујем Му што ми је послао болест – да бих Њега познала. Да се нисам разболела, не бих прошла кроз све то и не бих познала Бога. Тако верујем, благодарим Му за све што ми је послао!”
* * *
56. Димитрије Т, лекар-педијатар из Истиеје на Еубеји, дошао је у обитељ у јануару 1995. године и испричао следећи чудесни случај из свог искуства:
“У пролеће 1993. године у недељу ујутру, дошао сам у обитељ преп. Давида да се помолим, јер сам у то време већ 10 дана патио од ишијаса. Узимао сам капи Волтареџ по 25 мг три пута дневно, али ишијас је био тако јак, да сам нисам могао да се обујем. Те недеље сам дошао да се помолим у цркви и након што се завршила божанствена Литургија, дошли смо да се поклонимо у келију старца Јакова. Тамо сам, пошто ме је болело, почео да протежем крста, и један од отаца обитељи је то видео и упитао шта ми је. Рекао сам му да имам ишијас и он је рекао да пођем да ме закрсти старац о. Кирило, светом главом преп. Давида. Истини за вољу, ишао сам с малом вером и само због тога да бих послушао оца који ми је рекао да идем у цркву, где ће ме старац закрстити светом главом.
Када сам дошао у цркву, старац је стајао са светом главом крај северних двери светилишта и њоме осењивао поклонике. Замолио сам да закрсти и мене. Он ми нареди да клекнем, али ја рекох:
“Старче, не могу да клекнем, не могу да савијем колена!
– Ако не клекнеш, нећу те закрстити.
(Верујем да је то старац рекао зато што су Бог и свети хтели од мене смирење.)
Најзад, у невољи, клекнух на једно колено и он ми прочита молитву.
Док ме је он осењивао светом главом, осетио сам пуцкетање у кичми. Када је старац завршио, рече ми: ‘Устани’. У том тренутку сам се уверио са запрепашћењем да ме леђа више не боле и да ми је све прошло.
Кажем му:
– Старче, прошла су ме леђа.
– Знам, пођи.
Али ја наставих да говорим:
– Разумеш ли шта ти кажем, старче? Прошла су ме леђа! Он ми опет рече:
– Знам то, рекох ти, иди.
(Верујем да је тако старац одговорио пошто је, просвећен Богом и преп. Давидом, знао шта се догодило.)
У предњем дворишту био је један од отаца обитељи с поклоником Аргирисом Д, професором математике из Истиеје, и ја, чим их угледах, повиках:
– Знате ли да су ме прошла леђа!
Од тада и све до дана данашњег (око годину и по дана) немам никаквих проблема с леђима. То је моје лично искуство о којем не могу а да не сведочим”.
* * *
57. Василикија Г. из Кавале пише, између осталог, у писму које је послала у јануару 1995. године светој обитељи:
“Свети игумане, пре око три године, дошла сам са дететом, тада сином јединцем, Одисејем, који је имао фистулу на чланку, и Ви сте се дуго молили над њим са светом главом преп. Давида. Дошли смо из Кавале са групом… Много вас молим, примите од моје породице ово мало као благодарност светоме због тога што се средио наш живот, а највише због тога што је наш дечак сада здрав. Осим тога, после 12 година родила сам девојчицу којој сам дала име наше Панагије (Марија)…”
* * *
58. Од госпође Анастасије Т. из Сиднеја, из далеке Аустралије, добили смо у обитељи априла 1995. године следеће писмо – знак живог присуства преподобног:
“Молим вас да запалите кандило испред иконе светога и одслужите Литургију за здравље моје породице. Живим у иностранству и велика благодат св. Давида јавила ми се у сну и ушла у мој дом, апсолутно не знајући ништа пре тога о светом и о манастиру светог где он пребива”.
Писма сличног садржаја шаљу манастиру и хришћани из других места Грчке и из иностранства.
* * *
59. Ана Д. из Катерине, из јужне Пиерије, дошла је у обитељ преп. Давида 8. априла 1995. године заједно са другим поклоницима, и са својим унуцима, Анулом и Василијем, и испричала нам следеће:
“Мој унук Василије П. (син Василија и Јелене) од како се родио, није чуо. Два пута су га оперисали, али, нажалост, без резултата. Пре четири године, када је Василије имао 5 година, дошла сам са другим поклоницима излетничким аутобусом из Катерине у обитељ преп. Давида 7. јула 1991. године. Пришла сам икони преподобног и замолила га пламеном вером за свог унука. Испросила сам благослов од једног оца обитељи и узела два заветна дара посвећена икони и која су представљала: један – дете, а други – ухо. Узела сам и уља из кандила преподобног и агијазме и пошла с надом.
Увече, кад сам дошла кући, закрстила сам ухо нашег малог Василија ватом са уљем из кандила светог и заветне дарове које сам узела у обитељи ставила му под јастук.
Ујутру сам пришла Василију и он ми каже: “Бако, слушај, слушај.” Да ли је то он био?! И од тада, гле чуда, почео је наш дечак уз помоћ преп. Давида да чује.
Увече у сну чујем: најслађи глас ми говори: ‘Госпођа Ана, прочитај књигу преп. Давида са житијем и његовим чудесима.’ Тако сам и учинила.
Наш Василије је сада потпуно здрав и иде у школу благодарећи преподобном. Славимо име преп. Давида”.
* * *
60. Jелена А. из Орестијаде послала је у обитељ 17. маја 1995. године поруку, у којој, између осталог, пише:
“Морам да вам саопштим о чуду св. Давида да се обрадујете.
У лето 1994. године мене је удостојио преп. Давид, те сам с помоћу Божијом дошла у манастир са групом студената. Помолила сам се преп. Давиду за све сроднике, а нарочито за породицу моје сестре. Одлазећи, узела сам уља из кандила светога, умочивши комад вате у њега који сте затим Ви закрстили на глави светога, и његову књигу, и све то сам послала у Орестијаду мојој сестри Анастасији која је у то време била трудна и имала бројне проблеме. На сам дан празника Крстовдана, у хируршкој сали моја сестра је угледала пред собом лик светога онако како га је видела на икони у књизи, и руку како је ослобађа, доводећи у свет даровано дете, иако је постојала опасност да на порођају обоје умру.”
* * *
61. Учитељица Марија X. дошла је у обитељ крајем маја 1995. године и оставила следеће писмо, у знак захвалности преп. Давиду за чудо које је његовим молитвама учинио Бог њеном вољеном унуку.
“Мог унука Николу, 19 година, из Атине, ударила је машина у главу 24. јуна 1993. године, и он је оболео, како су рекли лекари од …, тј. дошло је до прекида сваке везе с великим мозгом. Лекари су нам рекли да је стање веома озбиљно, и да ће развој болести бити неповољан, тј. да неће остати жив. Током седам дана он се налазио без свести, почела је сепса и од њега је почео да се осећа задах.
Тада смо пошли у обитељ преп. Давида и заказали молебан преподобном с поштованим старцем оцем Кирилом и отишли у Благовештење3 након што се старац одазвао на нашу ватрену молбу и дао нам свете мошти десне руке светога у пратњи јеромонаха о. Јакова. Дошли смо у Благовештење и о. Јаков руком светога закрстио је младића и прочитао молитву.
Сутрадан, када је лекар прегледао болесника, рекао је да је момку боље и да ће оздравити. Одредио је појачану физиотерапију и остало.
Након неколико дана Никола је изашао из собе за интензивну негу, прешао у одељење, ускоро су му уклонили цев за дисање и он је проговорио. Захвалио је лекарима за труд, а нама је рекао да је видео преп. Давида и бл. старца о. Јакова, и они су га дотакли по рамену и рекли: “Никола, бићеш здрав”.
Након три месеца изашао је из болнице у Вули, где је био на рехабилитацији, и дошао је с родитељима и баком (која је видела сан о чуду које се догодило њеном унуку) у обитељ преп. Давида. Заказали су божанствену Литургију, и поделили нафору, и од свег срца заблагодарили преп. Давиду и бл. старцу Јакову на њиховим спасоносним молитвама. Сада је Никола потпуно здрав”.
* * *
62. Екатерина Р. Т. дошла је 29. 5.1995. године у обитељ и оставила поруку у којој пише:
“Дозволите ми да у својој немоћи саопштим о чуду које сам доживела.
Од фебруара 1968. године патила сам од једне неодређене врсте ренитиса (врсте кијавице), и при томе ноћу готово нисам могла да дишем због недостатка ваздуха. Користила сам различите терапије, али безуспешно. За преп. Давида сазнала сам први пут из емисије “Свето штиво”, радио станице грчке Цркве, где су у наставцима читали биографију светога из књиге “Претечино дете”.
Нашла сам ту књигу са тако упечатљивом иконом на насловној страни корица, и од тада узбуђење које сам осетила створило је у мени утисак да сам стекла, усуђујем се да кажем, неку везу са њим од првог тренутка.
У фебруару 1995. године, сазнала сам да је часна глава светога била пренесена у цркву Теолошког факултета. 15. фебруара отишла сам са многим народом да целивам свету главу која ми је била сада тако блиска.
Овде ћу навести, како сам их прочитала, речи неких студената теологије који су долазили у обитељ, зато што сам исто тако осећала ја: ‘Какву радост смо осетили, када су се наша уста приближила божанственој глави светог подвижника. Њен мирис је дах новог живота који је у том тренутку запахнуо наше биће’.
Остала сам у цркви и помолила се. Вратила сам се кући и за време молитве нехотице сам замолила помоћ од светога. У том тренутку сам закрстила нос уљем из кандила светога, и истог трена, равно након 27 година, и ни тренутак касније, могла сам да дишем кроз нос, те не може бити сумње у чудо. У извесној мери ми се грло чак охладило од необичног отварања. То није била награда за моју веру, био је то одговор на моју свакодневну молбу да ме утврди у њој.
Молим се да ускоро наше стопе, моје и моје породице, пођу том светом месту, да дођемо као смирени поклоници и да мало поживимо његовом духовношћу, да целивамо земљу које су газиле његове освећене ноге и коју је оросио својим сузама, тај чудесни човек Божији, преподобни Давид. Смирено се клањам”.
* * *
63. Екатерина П., супруга Л., из Верије, дошла је у обитељ 4.6.1995. и оставила следећу поруку:
“У децембру 1994. године од оштрог бола у врату била сам принуђена да посетим свог лекара у Верији, господина Блиура, који ми је рекао да ми је оболела штитна жлезда. Терапија коју ми је он прописао није ми донела корист, те сам одлучила да се обратим лекару специјалисти у Солуну, ендокринологу, професору универзитета, господину Красу, који је поставио исту дијагнозу. Господин Крас ме је одмах послао у Хипократову болницу, где су ми обавили специјална испитивања која су показала да заиста имам акутно запаљење штитне жлезде. Почела сам да узимам кортизон у пилулама (Медрол). Након два месеца од почетка лечења, у 2.30 ноћу имала сам јак напад. То је подстакло мог доброг супруга и моје родитеље, да ме одвезу трећем лекару у Солуну, господину Понтикидису, асистенту ендокринологије који је потврдио дијагнозу и удвостручио дозу кортизона. То се догодило крајем јануара 1995. године.
Кортизон ми је изазивао такав немир да сам мислила да ћу полудети. Почела сам да узимам лекове за умирење. Они који су узимали кортизон неколико месеци и који су имали оболелу штитну жлезду можда ће ме схватити. Поразговарала сам о томе са другим лекаром и он је рекао да се увек много народа који имају оболелу штитну жлезду лечи код психијатара. Шта ми је друго преостало, до да се молим. Почела сам да молим и дању и ноћу Бога и преп. Давида, у чијем сам манастиру недавно била, када сам и сазнала за светог; молила сам помоћ, чак не и да оздравим, већ само да не полудим, да ме се деца не би стидела.
14. марта 1995. године оболела сам од крварења у желуцу од лекова и лечим се у болници у Верији. Кортизон не смем да престанем да узимам због болова у грлу, али уместо пилула почела сам да примам инјекције кортизона и истовремено друге лекове због болести желуца.
Налазим се на почетку безнађа, када сам сасвим случајно сазнала да се у граду налази о. Кирил, игуман обитељи преп. Давида са о. Гаврилом, нашим суграђанином. Не губећи време, идем и чекам на улазу вишеспратнице где живе родитељи оца Гаврила, јер знам да ће их посетити свети оци. И заиста, након 30 минута немирног ишчекивања, они долазе. Трчим са огромном радошћу коју осећам сваки пут када их видим и поздрављам о. Кирила који ме, са своје стране, пита како сам. Када сам му рекла да имам проблеме са штитном жлездом и да узимам кортизон (све се то догађа на улици), он каже: ‘Хајдемо у кућу’. И заиста, улазимо у улаз куће, и ту примећујем да у рукама држи пакетић, умотан у бело платно, отвара га и видим са изненађењем свештене кости од руке преп. Давида. Целивам их и молим о. Кирила да ме њима осени. Он је њима начинио знак крста, истовремено подигао главу ка небу и помолио се. Све се то догађа у петак уочи Лазареве суботе.
Од тог тренутка престала сам да болујем. Телефонирам свом лекару у Солун и кажем му да сам здрава и да ми инјекције нису потребне. Он ми наређује да их узимам и да дођем после Васкрса. Инјекције не узимам, али после Васкрса долазим, он ме испитује и чуди се како сам оздравила, и пита ме шта се догодило. Ја причам шта се догодило, он се смешка и каже да верује и он, али да треба направити анализе. Поново анализе и идем господину Пантикидису који више не верује својим очима и каже: ‘Очекивао сам да ћете оздравити, па због тога смо вас и лечили. Али да је бол пресечена као ножем, да су нестале израслине и жлезда се поново вратила у своје првобитно стање, то нисам очекивао! Честитам, потпуно сте здрави и веома срећни!’
Првом повољном приликом, 12. маја 1995. године, идем у манастир преп. Давида и причам о. Кирилу који каже: ‘Била је воља Божија’. И одједном као да је огроман терет спао с мојих леђа. Боже мој, како је могуће да си услишио моју молитву, молитву о. Кирила и преп. Давида и погледао на мене, грешну и смерну слушкињу Своју?
Убеђена сам да сам недостојна да говорим с тобом, преп. оче Давиде, али ти си узор благодарења слушкиње своје којој си учинио добро. Када сам упитала шта треба да радим да бих ти захвалила, преп. оче Давиде, уследио је одговор оца Гаврила: ‘Само једно: благодарим од свег срца’.
Од сада ћу у свакој својој молитви говорити: Господе, Исусе Христе, молитвама преп. Давида, благодарим Ти, што си ме помиловао”.
* * *
64. Екатерина, супруга Спиридона К., мајка четворо деце, из Солуна, у писму које је послала обитељи 18. јуна 1995. године, измећу осталог, пише следеће:
“Био је месец фебруар, пре две године, када смо чули за велики и ретки дар на Еубеји, за оца Јакова Цаликиса. То што смо чули на нас је оставило такав утисак, да смо истога дана купили књигу коју је Ваш манастир објавио, а ујутро смо се упутили у Ровије. Био је кишни дан, али упркос томе наше путовање је било чудесно, а жеља да се упознамо са чудотворцем старцем била је све јача. Дошли смо у подне. Поклонили смо се у саборној цркви глави преп. Давида и распитали се код једног старца у конаку. Поклонили смо се гробу старца Јакова и у соби у којој је живео. Били смо узбуђени тиме што смо видели поред нас људе како плачу крај његовог гроба или његовог кревета, и како о њему говоре као да је жив. Све што смо чули о старцу створило је у нама осећање које смо ми и очекивали: осећање дубоког спокоја и укрепљења наше вере. За време те наше прве посете на мене је оставило утисак и нешто друго тако жива икона преп. Давида која се налази на иконостасу саборне цркве! Стајала сам пред њом за време вечерње и молила се Богу да учини за нас видљивим присуство Његово кроз свог светог. Била сам конкретна. Молила сам се за две ствари. Прво – здравље, друго – материјални проблем.
Пре неколико месеци сам дала крв на анализу, где се испоставило да имам позитивни аустралијски антиген. Вероватно је да није била грешка, јер су ми крв испитивали у двема различитим лабораторијама. Упркос томе што сам била веома узнемирена, надала сам се да ће након 6 месеци, када је требало да се анализе понове, тај позитивни антиген бити негативан. То је и био предмет моје ватрене молбе из свег срца преподобном Давиду.
Вративши се у Солун, поново сам дала крв на анализе које су показале да имам не само негативни антиген, него и да никада није било ничег сличног у мојој крви. Поновила сам испитивање, и добијени резултат немогуће је објаснити, полазећи од опште логике. Верујем, упркос сумњама и недоумицама скептика, да је у мом случају преп. Давид учинио чудо.
Друга ствар се тиче куповине земљишта. Супруг и ја смо наумили да негде купимо имање да бисмо тамо радили, док смо још млади. С друге стране, нисмо хтели да се сувише упетљавамо у ту ствар, пошто постоје и друге, озбиљније ствари, које захтевају нашу пажњу. Почели смо да пратимо новине и часописе, све док нисмо дошли на идеју да купимо земљу конкретно у нашој области. Када смо дошли у обитељ замолила сам преп. Давида да среди ово питање, јер није било довољно времена и расположења за трагање ове врсте.
Вративши се у Солун, нашли смо у неким новинама занимљив случај и упутили се да ‘испитамо терен’ што се тиче области и земљишта. Одлучили смо да купимо земљу, иако нам овај случај уопште није одговарао. Сутрадан смо већ били спремни да почнемо утврђену процедуру узимања кредита, када је зазвонио телефон. Био је то мој отац који нам је саопштио да се у мом селу продаје земља с недовршеном грађевином на њој и питао је јесмо ли заинтересовани.
Данас, када вам пишем писмо, земља је купљена, а градња куће се ближи крају, и траје повољним током. Није ли то чудо двојице светитеља Вашег манастира?
До дана данашњег непрестано призивамо преп. Давида и бл. старца Јакова, говоримо многима о изузетној и срдачној топлини Вашег манастира.
Помолите се за нас!”
* * *
65. Теофан, из Свете Параскеве Атичке, у писму упућеном обитељи 31. јула 1995. године, пише следеће:
“У лето 1994. године имао сам оштар бол и промуклост у грлу које су ме приморали да се обратим лекару, и то у Државној атинској болници, где ме је прегледао и одмах послао на снимање које је показало тумор на грлу.
Био је петак, 9. септембар, када је било одлучено да се следеће среде направи биопсија. У суботу долазим у манастир преп. Давида и старца о. Јакова. Када сам одлазио из манастира, промуклост је почела да пролази.
У среду је била извршена биопсија, добијени су резултати који су показали да је неопходна операција да би се очистио гркљан.
Наставио сам сваки дан да пијем ујутру мало уља које сам узео из кандила преп. Давида и из кандила на гробу старца Јакова из манастира.
12. октобра 1994. године долазим другом лекару који је после прегледа рекао да не види зашто је била направљена биопсија, и саветовао ми да направим магнетску томографију која је показала да је тумор нестао. Тако сам сада потпуно здрав без бола и без промуклости.
Славимо и благодаримо преп. Давида и о. Јакова, чијим молитвама ми је Свеблаги Бог даровао милост”.
* * *
66. Атанасије из Никеје Пирејске дошао је са породицом у обитељ 6. августа (на дан Преображења Спаситељевог) 1995. године и испричао следеће:
“30. јуна 1994. године наш син Емануил је сломио руку био је то вишеструки прелом. Одвезли смо га у дечју болницу, где су му на руку ставили гипс. Након три недеље поново смо дошли у болницу, и лекари су рекли да гипс још треба да стоји док му сломљена рука не зарасте. Међутим, упорно сам молио лекаре да му ослободе руку од гипса, зато што смо се тада спремали да путујемо ван града, да би дете могло да се купа у мору. Лекари су, најзад, пристали и извадили руку нашег сина из гипса, саветујући нам да будемо веома пажљиви. Након што смо изашли из болнице дечака је, нажалост, рука почела много да боли. При најмањем додиру руке он се трзао од бола. Без обзира на све то отишли смо из града, наиме, у Халкиду, где је дете и даље болела рука. Тамо смо чули за преп. Давида да је он чудотворац и упутили смо се 24. јула 1994. године у његов манастир који се налази отприлике два часа вожње од Халкиде према северној Еубеји. Син је током пута страшно патио. При најмањем додиру, када би се аутомобил занео, он је викао: ‘Не дирајте ме, боли ме!’ Дошли смо у манастир, али њега је и даље јако болело. Међутим, чим му је јереј закрстио руку светом главом, он је изашао у двориште обитељи и почео да се игра. Заблагодарили смо од свег срца светоме који је од тада наш заштитник и помоћник и прибегавамо његовој благодати и доносимо дарове у обитељ сваке године 6. августа”.
* * *
67. Делијанис П, 82. године, из Истиеје, дошао је у обитељ да се поклони у септембру 1995. године и саопштио следеће:
“Преподобни Давид је заступник мој и моје куће. Све што молим с вером он ми даје. Имао сам много проблема са здрављем. Имао сам притисак, проблеме са дисањем, желудац ме је болео, на једно око нисам видео, болела ме је и простата. Потрошио сам много пара на лекове. Сада, током последњих пола године, узимао сам лекове за простату. Једна кутијица лекова (14 таблета) кошта 14.000. Молио сам се светом Давиду и молио га да ме исцели од свих болести. И заиста, свети је све моје болести исцелио. Очистио ме је и помогао у свим страдањима. Благодарим му и славим свето име његово”.
* * *
68. Учитељица Јелена Е. из Псахне у поруци остављеној у обитељи 20. октобра 1995. године, између осталог, пише:
“… Од ударца у врат који сам добила од једног мени блиског лица, померио ми се вратни пршљен. Након испитивања лекари су рекли да ћу док год будем жива носити гипсани оковратник. Изгубила сам наду.
1. јула 1993. године, на дан светих Бесребреника, позвали су и донели на благослов свету главу преп. Давида у храм св. Бесребреника у Псахни. Замолила сам јеромонаха који је пратио свету главу да ме закрсти. Чим је ставио свету главу на моју главу, закрцкале су ми кости на врату, као када се крцкају ораси. Од како сам почела да носим гипсани оковратник уопште ме није болело, међутим, у себи сам веома патила, била сам сва јадна. Лекари су категорички изјавили: ‘Пазите, никада не скидајте оковратник’.
Једном увече, четврти месец од како сам носила оковратник, видим бл. старца Јакова како ми говори: ‘Јелена, не брини, оздравићеш’. Скинуо ми је оковратник, благословио мој врат и рекао: ‘Још четири месеца и ништа ти неће бити’.
Током та друга четири месеца само једанпут ме је заболео врат. Тада сам закрстила свој врат иконицом оца Јакова коју сам узела у манастиру и ставила је заједно са оковратником на мој врат. Те вечери сам се презнојавала и од тада ме врат више није болео. Након што су прошла и та четири месеца (укупно осам) поново сам отишла код лекара да ми се направе анализе. Лекар, када их је погледао, прекрстио се. Рекао је да је то била друга девојка. Била сам здрава и нисам више носила оковратник.
Тог лета сам ишла и радила у пољу и бавила се свакојаким другим тешким радом и више нисам имала апсолутно никаквих проблема.
Захваљујем св. Давиду и старцу Јакову. Њима се клањам и благодарим им.”
* * *
69. Лазар X. из села Димитре послао је у обитељ 23.10.1995. године поруку у којој између осталог пише:
“Волим св. Давида. Он ми је исцелио колена. Зато хоћу да му се сваки дан чита канон и акатист. Он је мој спаситељ. Тебе веома молим, свети игумане, пошаљи ми књигу о светом.”
* * *
70. Учитељица Ламбринија П., у писму обитељи 29. октобра 1995. године пише, између осталог, и следеће:
“… Прошлог лета, у јулу месецу, први пут сам посетила ваш манастир. Одмарала сам се у Едипси са породицом мог брата, те смо заједно дошли. Тамо је све било веома лепо. Један монах нам је говорио о св. Давиду. Ја чак нисам ни знала за тог светог. Међутим, пре годину дана сам читала књигу о старцу Јакову. Нисам ни слутила како велику смелост има свети Давид пред Богом. За све што са вером од њега замолите, он заиста и учини. Лично ћу вам саопштити најпре о себи. Пре годину дана сам се двапут оклизнула и ишчашила десну ногу. Отишла сам код лекара и он ју је наместио. Тада је она веома отекла. Одмах сам се спустила у град Трикалу код ортопеда. Он ми је рекао да је то лифматични оток. Дао ми је две кутије таблета и неку маст. Дала сам на анализу крв, мокраћу, ишла сам на рендген – и ништа. Тада сам бацила таблете и маст. Када смо дошли у ваш манастир, један монах нам је дао уље из кандила светога и сви смо се закрстили. Закрстила сам и ногу. Узели смо књигу и иконе, умили се агијазмом и отишли код светог Јована Руског.
Увече, када смо се вратили кући у Едипсу, сели смо у двориште заједно с другима који су се ту одмарали. Тамо ми једна жена рече: ‘Што ти је нога тако отекла, је ли те ујело нешто?’ Ја јој кажем: ‘Не, ишчашила сам је и отекла је. Али верујем да ће ме св. Давид којем смо ишли да се поклонимо и од којег сам узела уље учинити здравом’. И заиста, нога више није била толико отечена, сваки дан сам се крсно осењивала комадом вате који сам узела.
Сада је св. Давид помогао и мом брату, те је овај саградио продавницу и ради у селу. Његов син Георгије од како смо ми дошли прави успехе. Шта још да напишем? Када дођемо на лето, ако све буде у реду, дођи ћемо да закажемо Литургију…
У тренутку кад вам пишем осећам као некакав миомирис, као од светих моштију… Помолите се за мене”.
* * *
71. Олга Ф. В. из Солуна у писму послатом обитељи, између осталог, пише следеће:
“… Послала сам писмо и одговорио ми је о. Кирил. Имала сам озбиљне проблеме са здрављем свог мужа. Молила сам и Ви сте ми послали агионери и уље из кандила преп. Давида у вати. Уз помоћ преп. Давида све је прошло веома добро. Урадили су му испитивања и најпре су нам саопштили за шум на срцу, тахикардију, и уопште проблеме на срцу, након чега је мој муж направио крсни знак на срцу уљем и пио сваки дан агионери. Нова испитивања су пак показала да је све у реду осим мале тахикардије против које је лекар прописао пола таблете.
Шаљем Вам поштанску дознаку, хоћу да запалите кандила за 1,70, ако буде довољно и прочитате наша имена. Ако можете, пошаљите нам бочицу уља… Преподобни Давид нека Вам помогне у Вашем великом послу који вршите, и нама у свету, када је заиста веома тешко гајити децу у овако покварена времена у којима живимо…”
* * *
72. 25. фебруара 1996. године у обитељ су дошли господин Стилијан и његова супруга Ирина Р., родитељи четворо деце из Ираклиона Критског, носећи на рукама свог 17-месечног малишана Јаниса и узбуђено саопштили пред свим поклоницима следеће:
“Уочи Рођења Христовог 1995. године наш мали Јанис (тада је имао 15 месеци) оболео је од бронхитиса. 24. децембра, управо уочи Божића, ставили смо воду у лонац да узаври, како бисмо му помоћу паре олакшали дисање. У једном тренутку, нажалост, лонац је пао, и врела вода се просула на дете, након чега је добио опекотине на готово целој површини тела. Одмах смо га одвезли у Општу болницу града Ираклиона, одакле су нас, због озбиљности случаја, хитно пребацили војним авионом (С. 130) у Атину, у дечју болницу “A. К.”.
Тамо су лекари ставили дете на реанимацију и рекли су нам да је вероватноћа да остане жив само 10% и, ако и преживи, у будућности би имало проблема или са очима, или са јетром, или са мозгом, или би много патило због могућих зараза.
29. децембра 1995. године у болници смо видели мајку другог детета које се лечило у болници, а која је читала књигу преп. Давида с његовим житијем и чудесима. Пошто смо први пут чули за тог светитеља, замолили смо је да нам да књигу да је прочитамо. Али та госпођа, како нам је рекла, сваког тренутка је очекивала да је позову да узме отпусну листу пре него што пође с дететом из болнице, те није могла да нам да ту књигу. Међутим, када је пошла да узме отпусну листу, из неког разлога нису јој је дали, већ су јој рекли да сачека још један дан. Тада се она вратила и села у своју фотељу и дала нам је да прочитамо књигу о светитељу. Читајући, сазнали смо да је преп. Давид велики чудотворац, размислили смо и телефонирали у његов манастир и замолили оце да одслуже молебан с молитвама светоме за наше чедо. Увече истога дана, наставила је госпођа Ирина, мајка малог Јована, тамо у болници сам уснила сан који је веома карактеристичан. Видела сам неког нашег познаника (када сам видела оце обитељи мислим да је то био један од њих) који је у рукама држао део светих моштију преп. Давида и упитао ме је да ли желим да осени крсним знаком наше дете. Замолила сам га са великим поштовањем и жељом да га закрсти и овај га је заиста осенио крсним знамењем, и постао невидљив. Ујутру, када сам се пробудила, осетила сам смирење и оптимизам у односу на здравље нашег детета.
И заиста, у зору тога дана опечена кожа нашег дечака почела је да отпада као крљушт, и епидерм се обнављао веома брзо. Висока температура је спала, а бронхитис је нестао.
Руководилац и лекари у болници су били у недоумици: толико година радимо (руководилац је имао 30 година искуства), и не схватамо како смо могли да направимо грешку током лечења детета? Али они нису направили грешку. Благодат Божија изменила је ствари. Молитвама преп. Давида и св. Нектарија које смо призивали Бог је даровао исцелење. А ми, да бисмо захвалили Богу и указали поштовање св. Давиду, трудићемо се да према нашим могућностима саградимо храм у част светога у граду Ираклиону Критском”.
Стилијан и Ирина, родитељи малог Јаниса, поново су дошли у обитељ на Васкрс 1996. године и додали следеће:
“Када смо боравили у обитељи у фебруару 1996. године да бисмо испричали о чуду које је учинио св. Давид са нашим дететом у болници, Јанис због мука које је поднео и због непокретности током два месеца није могао да хода, упркос томе што је раније проходао (са 13 месеци). Када смо излазили из болнице лекари су нам говорили да не очекујемо да он ускоро прохода и да ће му највероватније бити потребна физиотерапија.
Међутим, у обитељи о. Кирило је закрстио наше дете светом главом преп. Давида и сутрадан након повратка на Крит дечак је проходао. То је још једно чудо св. Давида. Нека је прослављено име његово”.
* * *
73. Димитрије С, из Ливаната, на поклоњењу у обитељи у марту 1996. године саопштио је оцима следеће:
“25. новембра 1990. године у аутомобилској несрећи тешко је повређен мој син Никола С, 25 година. До несреће је дошло на аутопуту Атина – Ламија, код Ливаната. Било је 9 часова увече, а нашли су га следећег дана у 11 часова ујутру. Одмах су га пребацили у болницу града Ламије.
Чим су ме обавестили, повикао сам: ‘Пресвета Богородице, помози мом сину…’ и појурио у болницу у Ламију. У болници су одмах наредили да се син хитно превезе у Рехабилитациони центар у Атину. Напред је ишла ‘хитна помоћ’ са нашим сином, а за њом смо ишли ми у колима, ја и жена. Недалеко од Ламије, у једном тренутку сам угледао иза ‘хитне помоћи’, а испред наших кола на одстојању од 20-так метара преп. Давида како нас благосиља исто онако као на његовој икони на иконостасу манастирске Саборне цркве. Светог Давида знам од детињства и 40 година долазим у манастир заједно са својим другим земљацима из Ливаната и њему служимо и доносимо му на дар оно што можемо. У болници у коју смо дошли било је одлучено да се сину ураде две операције на глави. Кад су га преносили на носилима у хируршку салу видео сам, гле чуда, поново живог преп. Давида како иде иза носила и сви заједно су ушли у хируршку салу. Окренуо сам се према жени која је била узнемирена и уплакана и рекао: ‘Ницо, не бој се, све ће бити добро’. – То кажеш да ме утешиш’ – одговори она. То не говорим ја, други то говори рекох јој – то говори св. Давид којег од синоћ од како смо отишли из Ламије непрестано видим поред нашег сина и поред нас’
Тога дана две веома сложене и тешке операције које су лекари извршили нашем сину Николи прошле су уз помоћ преп. Давида веома добро; Никола је остао у болници око 25 дана, а затим изашао потпуно здрав. Након неколико дана смо отишли у манастир да бисмо захвалили светоме, доневши и дарове за божанствену Литургију.”
* * *
74. Андреј А., 76 година, из Малесине, 17. марта 1996. године, када се света глава преп. Давида налазила у њиховом селу ради благослова верника, саопштио је оцима обитељи који су пратили свету главу, следеће:
“У марту 1994. године моја жена је пошла у Хипократову болницу у Атину на операцију жучне кесе.
Тога дана када је жена отишла с њом су пошла само деца. Ја сам с другим суседима пошао аутобусом у обитељ преп. Давида да бих довезао свету главу преп. Давида код нас у село, ради благослова, као што је то код нас уобичајено више од 40 година. То је свештени обичај који се не сме прекршити.
Када сам улазио у аутобус жене из нашег села које су знале да је истога дана моја жена отишла у болницу на операцију, су ме угледавши, рекле: ‘Ех, чика Андреј, зашто ниси пошао са женом? Жена ти иде у болницу на операцију, а ти идеш у манастир.’ Мој одговор је био: ‘Поћи ћу преп. Давиду, а жена ће поћи у болницу на операцију. А преподобни Давид зна шта треба да чини. Када бих и отишао у болницу, не бих могао ништа да учиним. У манастиру ћу се пак помолити за њено здравље.’ – Тако сам и пошао у манастир.
Предвече, након вечерње у цркви, где сам био, прилази ми искушеник, вероватно ме није познавао, али остали монаси су ме знали, и виче: ‘Ко је овде господин Андреј?’ Кажем: ‘Ja’. Чим сам зачуо ‘ко је овде господин Андреј’ рекао сам у себи: ‘Сигурно ће бити лоша вест сада, ако су ми телефонирали’. Искушеник ми тада рече: ‘Не бој се, чико, телефонирали су из Малесине и рекли да је твоја жена код куће, да је здрава и да се вратила’.
Сутрадан смо узели свету главу преп. Давида и вратили се. Дошао сам кући и нашао жену здраву. Није је ништа болело. Планирана операција није била изведена, јер су лекари установили да нема никаквих проблема. Све је то силом Божијом и силом преп. Давида!”
Затим је Андреј А. испричао и следеће:
“Године 1995. у нашем селу, Малесини, била је велика суша. Сав народ је излазио из кућа, ломио по гранчицу маслине, доносио у село и говорио: ‘Погледајте, осушило се и дрвеће, нема плода!’ На дрвећу је било много плодова, али због суше они нису сазрели, остали су кржљави, да тако кажем. И предвиђали су да нећемо имати уља и да га нећемо имати за исхрану.
Пошто сам ја, као и многи други из мог села, увек веровао преп. Давиду и верујем, једном увече на молитви сам га замолио и рекао: ‘Преподобни Давиде, хтели бисмо да, када дође твоја света глава у наше село, као што бива сваке године, хтели бисмо да ти дамо уља за твој манастир, али сада ни ми сами нећемо имати шта да једемо – те нећемо имати ни за дар теби!’
И, гле чуда, преп. Давид, упркос суши која је и даље трајала, благословио је и плодови су сазрели и извадили смо веома много уља, а народ је зарадио много новца. Једном речју, помогао је св. Давид и помаже нашем селу. Све што молимо по вери, наравно не безумне ствари, он нам даје. Вероваћемо преп. Давиду и свим светима и пре свега Господу нашем Исусу Христу и молићемо их да дају благослов целом свету”.
75. Атанасије X. из Солуна, послао је у обитељ 16. априла 1996. године поводом празника Живоносног Васкрсења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, честитку у којој, између осталог, пише:
“Поштовани старче, оче Кириле, игумане свештене обитељи преп. Давида на Еубеји.
Свеблаги и Свесилни Господ молитвама Богородице и Приснодеве Матере Његове и благодаћу преп. Давида чудотворца, исцелио ме.
Од онога дана како сте ме Ви закрстили свештеним моштима светитеља и прочитали молитву, моје здравствено стање се побољшало и сада сам здрав. Нема потребе више ни за лекарима ни за лековима зато што осећам да ме штити преп. Давид.
Благодарим и славим светога који је и мене удостојио да ускликнем: “Диван је БОГ у светима Својима”. Првом згодном приликом доћи ћемо да се поклонимо преп. Давиду и да му заблагодаримо…
Благодарност целе наше породице.”
* * *
76. Почетком маја 1996. године оци обитељи су нашли у цркви следећу поруку:
“Чудотворним присуством преп. Давида Старца излечио се и наш син од чамотиње и депресије од којих је патио. Велико чудо је и нама показао св. Давид од многобројних великих чудеса својих. Дошли смо његовој благодати, о. Кирил је закрстио момка, овај је веровао, молио се и исцелио се чудотворним леком нашег светитеља. И сада је потпуно здрав. Агијазма, његово уље, свете мошти, света глава, свети његов манастир јесу чудотворни лек који је исцелио нашег сина. Велика је благодат његова и прослављено свето име његово.
Док год сам жива, нећу заборавити велико чудо његово.
(Потпис) Једна мајка Е. П. чије име не пишем. Нека ми опрости преп. Давид што пишем скривено и још због тога што је то лична ствар детета. Напишите о чуду ако хоћете. Захваљиваћу св. Давиду и клањаћу му се и славићу док год сам жива. Ако хоћете, напишите то. Ела П., Едипса (Еубеја)”.
* * *
77. Хрисула Т., из Атине, дошла је у обитељ почетком маја 1996. године и оставила поруку у којој, између осталог, пише и следеће:
“… У зиму 1994. године добила сам несносне болове у корену шаке десне руке сваки пут кад бих подизала нешто тешко. Сви су ми говорили да је то вероватно истезање тетива, али се нисам усуђивала да идем код лекара, јер сам се бојала.
У мају 1994. године, у суботу, узела сам да перем чаршаве, и чим сам подигла један чаршав да га исцедим, десна рука ми је ‘усахла и постала непокретна’ од бола. У очајању призвала сам Старца Јакова, закрстила корен шаке цветом који сам узела по благослову са главе преп. Давида приликом поклоњења Вашем манастиру.
15.6.1994. године видела сам старца Јакова у сну који ме је узео за корен шаке десне руке и рекао: ‘Иди, чедо моје, благосиљам те’. Од тада и све до дана данашњег рука ми је потпуно здрава.
Захваљујем преп. Давиду и старцу Јакову и молим Господа да ме удостоји да што чешће долазим у Ваш манастир.
Пре него што завршим, хтела бих да додам да је неизмерна и неизоставна подршка и помоћ старца Јакова у мом животу, сваки пут када га призивам”.
* * *
Ову неизоставну подршку и помоћ старца Јакова у животу верника сваки пут када га призивају потврђују и игуман о. Кирил и сви оци обитељи. Скоро свакодневно многи верници – од којих су неки знали светог старца Јакова за живота, а други су, а њих је већина, сазнали за њега након његове блажене кончине из књига које су написане о њему – долазе у обитељ, или зову телефоном, или шаљу из разних места Грчке и из иностранства и нуде сведочанства и одговарајућа искуства исцелења, доброчинстава и посмртних јављања бл. светог старца Јакова.
Много таквих потресних сведочанстава и људских искустава могло се чути и на радио-станици грчке Цркве (89,4 ФМ) у емисији “Атонски цветови” Константина Цинелиса 31. 6. 1996. и 7. 7.1996. године. Карактеристично је било саопштење г. Емануила Емануилидиса у истој емисији, духовног чеда блаженог старца. Г. Емануилидис је, између осталог, испричао и следеће (дословно):
“Када се старац упокојио, био сам у кабинету, уморан и осећао сам бол због тог сазнања. Кажем себи: отишао је о. Порфирије, отишао је о. Пајсије, отишао је и свима најприступачнији старац наш (јер је он био најмлађи од њих), о. Јаков, и између мисли и молитве настаде једна помисао – вероватно сам био будан. Не могу да кажем одређено. Између јаве и сна, ипак. И говорим (не молитву): сви ви одлазите, остављате нас сиротне, шта ћемо сада да радимо? И видим га као живог, како се осмехује (о. Јаков) и говори ми: Када сам био на земљи, и ја сам са свима вама на коленима молио. Сада, када сам ја овде, шта да молим? Имаш правог посредника'”. Господин Емануилидис наставља: “И то ме је потресло. Целу недељу сам био под утиском онога што ми је рекао старац Јаков. Видео сам га како се осмехује, као да је жив, и он ми рече: ‘Сада се не бој. Сада имаш непосредну телефонску линију… Пази, нека твоје батерије буду прикључене и никада се неће испразнити’. – И г. Емануилидис је завршио говорећи: ‘Чини се, помало је хиперболично. Али то је лично животно искуство, не могу тек тако прећи преко њега. Не могу да га не истакнем, не могу другачије да га изразим, осим на тај начин’. Има много података у вези са знамењима које и након свог успења (21. 11. 1991) чини бл. свети старац Јаков, података чији број стално расте, и који се благодаћу Божијом чувају у обитељи. Ти подаци, с Божијом помоћи, биће објављени у своје време у славу Божију и на подршку, укрепљење, утеху и корист верника.
* * *
78. Никола, 28 година, ожењен, отац једног детета, из Малесине, дошао је у обитељ 26. маја 1996. године и испричао следеће:
“Почетком марта 1996. године осетио сам снажан бол у ногама и одмах сам остао парализован. Одвезли су ме у Народну болницу у Атини, где сам лежао 20 дана. Након испитивања, лекарима није пошло за руком да установе тачно узрок болести.
Изашао сам из болнице без икаквог побољшања, у инвалидским колицима, а код куће сам углавном лежао у кревету.
Мој брат од тетке, Никола, такође из Малесине, дошао је крајем априла 1996. године у обитељ преп. Давида, помолио се, замолио светога Давида да се сажали на мене и да ми помогне, и узео уља из кандила светога. Враћајући се, свратио је и код св. Јована Руског и замолио и овог светитеља за мене.
Када се вратио у Малесину и дошао кући, нашао ме је како седим на кревету.
Дао ми је уља св. Давида, помазао ми је њиме леђа и ноге, и, гле чуда, одмах сам био потпуно здрав. Идем и крећем се, као и раније, чак и боље. Зато сам дошао данас у обитељ са супругом и братом од тетке да заблагодарим св. Давиду који ме је исцелио и да испричам његово чудо.”
79. Варвара Т, из северне Артакије на Еубеји, дошла је са својим супругом Јованом и децом у обитељ преп. Давида 7. јуна 1996. године да се поклони светоме и рекла је следеће:
“Наш син Димитрије, 11 година, крајем априла 1996. године добио је дечју болест – мале богиње у тешком облику. 30. априла 1996. године температура му се попела на 41 степен, и имао је халуцинације. Одмах смо пошли код педијатра, код госпође Евангелије Пану К., у Халкиду. Лекарка је прегледала дете и написала упут за дечју болницу у Атини, јер, како смо схватили, бојала се запаљења мозга.
Пре него што смо изашли из кабинета, добра лекарка госпођа Пану је закрстила дечакову главу малом иконицом, која се изгледа носи око врата, и на брзину прочитала молитву. Сећам се да је тада дечак рекао: ‘Нешто је отишло из моје главе’.
Дошли смо кући да бисмо се спремили да што пре кренемо у атинску болницу, али испоставило се да је висока температура спала, и да се дете осећало веома добро. Након извесног времена телефонирали смо лекарки из наше куће, а не из болнице, и објаснили смо јој шта се догодило. Чак је и само дете разговарало с њом и рекло да је потпуно здраво.
У осам часова увече лекарка нам је телефонирала и упитала: ‘Верујете ли у Бога и у Његове свете? Јер овако брзо исцелење вашег сина објашњава се благословом преп. Давида који је овај дао преко своје иконице којом сам закрстила дете и коју ми је поклонила моја пријатељица, испричавши ми о преп. Давиду и његовим чудесима кратко време пре него што сте ви дошли у моју ординацију’.
У то и ми верујемо, зато смо дошли овамо, у његов манастир да бисмо заблагодарили светоме”.
* * *
80. Панајотис П. из Коринта дошао је као поклоник са супругом Коконом, 20. јула 1996. године и замолио да се запише следеће чудо преподобног о којем је испричао:
“Наш син, Константин, боловао је од псоријазе од 1976. године (тада му је било свега две године). Више пута смо га током десет година водили код разних лекара, али без резултата. Године 1986. дошли смо заједно са супругом у обитељ. Супруга се помолила св. Давиду да исцели наше дете. Следећег дана, када смо се вратили кући, син се исцелио, постао је потпуно здрав благодаћу преподобног. Након истека године дана дошао је и син да захвали свом добротвору – светоме. Из тог разлога смо и данас дошли. Нека је славно име његово”.
* * *
81. Јована, супруга Јована Т., из Малесине, 3. августа 1996. године дошла је са породицом у обитељ и испричала следеће:
“На Васкрс 1994. године мој муж је био у прединфарктном стању. Пошао је у болницу ‘Александрас’. Након испитивања било је одлучено да треба да оперише срце. Увече су лекари рекли да му предстоји тешка операција.
Веома сам молила с вером преп. Давида и за време молитве сам угледала испред себе преподобног, онаквог какав је на икони иконостаса, са црвеним појасом како држи у руци штап, како отвара врата болнице и улази унутра.
Ово ме је охрабрило. Сутрадан је изведена операција и све је прошло добро. Док смо живи, мој муж и ја, захваљиваћемо из свег срца преп. Давиду којег знамо и којег дубоко поштујемо од детињства и славићемо свето Име Божије.”
* * *
82. Евангелија, супруга Евстратија К., из Атине, дошла је са својом породицом у манастир 4. 8. 1996. године и узбуђено саопштила следеће:
“У мају месецу 1996. године заболело ме је грло. Отишла сам код лекара да ме испитају, и рекли су ми да у грлу имам пуно израслина.
Пошто имам малу децу, дубоко сам патила, да их не оставим сироте. Много сам плакала и патила. И мој муж је дао обећање преп. Давиду: замолио је преподобног да ме исцели и ми бисмо дошли у манастир да му се поклонимо.
Након месец дана поново сам дошла у болницу ‘Александрас’ где су ме ставили на апарате, поново испитивали, веома пажљиво гледали и рекли да у грлу нема ничег.
Много сам захвална преп. Давиду који ми је учинио чудо, мени недостојној, и исцелио ме је, те сам дошла да му заблагодарим”.
* * *
83. Хара, супруга Илије П., из Атине, дошла је са супругом и својим трима девојчицама у обитељ 3.8.1996. године и саопштила следеће:
“Почетком 1993. године оштри болови у руци довели су ме код лекара који ми је саветовао операцију и лекове, што је, међутим, мени било неприхватљиво, зато што сам дојила нашу шестомесечну бебу. Болови су се периодично појачавали, тако да сам била принуђена да на руку ставим гипс.
Прошло је осам месеци у том стању, када ми је приликом новог рецидива лекар саветовао инјекције кортизона, јер се операција више није могла применити због моје нове трудноће, а лекар није хтео да ризикује због могуће штете која би се могла нанети ембриону.
Налазећи се у оваквом стању, помислила сам на манастир преп. Давида. Замолила сам и мене су закрстили свештеним моштима преподобнога, измолила сам такође и уље са гроба старца Јакова да бих излечила болесну руку.
Већ следећег дана побољшање је било невероватно. Без икаквог лека и без неопходног гипса који је требало да ми руку учини непокретном, за свега неколико дана ишчезао је непрестани бол у руци који је трајао неколико месеци.
‘Диван је Богу светима Својима'”.
И госпођа Хара је наставила, саопштивши следеће:
“Када ми је 3. септембра 1996. године дошло време да родим наше треће дете, Лидију, лекар ме је упозорио да се дете може родити мртво због положаја детета. Међутим, болови су толико почели да се појачавају, да нисам схватила његову забринутост.
Подвлачим да сам за време трудноће посетила обитељ преп. Давида и један од отаца ме је закрстио руком преп. Давида и дозволио да је мало држим на стомаку. Од тог тренутка све до порођаја ја сам се ослонила на свог преподобног помоћника.
Тада, у најтежем тренутку, осећајући да се нешто лоше догађа са дететом, не могавши више да издржим болове, уз крајњи напор сам молила преподобног говорећи: ‘Преподобни Давиде, молим те, извади из мене дете, јер више не могу да издржим’.
После ове молбе прошла су још 23 грча, и ја сам повикала лекару, јер сам осећала да се порађам. Лекар је помислио да је то био погрешан утисак и трудио се да ме смири, међутим, врло брзо се уверио да су пропале његове прогнозе које је он већ изнео и мом супругу, на основу положаја детета који је видео.
На крају крајева, породила сам се природно, али са великом опасношћу по дете, пошто је оно било умотано у пупчану врпцу од главе до ногу, и, осим тога, пупчана врпца се прекинула одмах након што је оно изашло, те је до извесног тренутка остало атрофирано због поремећаја правилне исхране.
Да се овако нешто догодило мало раније, у мојој утроби, изгубили бисмо дете, а да и не говорим о последицама по мене, мајку.
Када се све завршило, лекар је рекао мом мужу да је овај порођај чудо и да се он никада не би одлучио на природни порођај, да је раније знао овакво стање (положај детета у утроби).
Карактеристично је да сам у деветом месецу боравила у породилишту да ми направе ултразвучни снимак који би нам показао положај плода, међутим, из непознатог разлога промена није била откривена. После свега, верујем да је тако било боље, зато што сам избегла царски рез, те се прославило име светога Давида”.
* * *
Много чудеса бива и тамо где се поштује и слави име преп. Давида.
Ово се догодило, на пример, у Комотини, конкретно у селу “Поклоници”. На једном месту овог села догађало се много саобраћајних несрећа у којима су многи људи гинули. Године 1968. житељи села, да би пресекли ово зло, саградили су на том месту параклис (капелу) који су, на предлог свештеника из суседног села, посветили преп. Давиду. Од дана када је Параклис обновљен у част преп. Давида, гле чуда, престали су саобраћајни удеси. У једном или два случаја у којима се аутомобили, међутим, нису преврнули, путници су изашли неповређени из оштећених кола, приписујући своје спасење преп. Давиду, и да би му захвалили заказали су у цркви божанствену Литургију и донели дарове. И много других чудеса збива се благодаћу преп. Давида у том крају, како пише у писму које је у септембру 1991. године блаженом игуману свете обитељи светом старцу Јакову послао јереј о. Петар из Комотине. Међу њима је и чудо које се догодило Јелени П., 72 године, која је била потпуно парализована. Јелена је добила исцелење и здравље од тренутка када је замолила с вером помоћ преп. Давида, чије је присуство осетила крај свог кревета. Од тада Јелена хода и креће се, упркос својим годинама (72 године), као млада девојка, и да би заблагодарила св. Давиду иде пешке сваки дан у параклис и пали кандила прелазећи из села и натраг пут који траје 45 минута хода.
Свештеник о. Петар такође приписује чуду преп. Давида и спасење свог сина од сигурне смрти.
Један малишан из другог села те области пребацио је око врата конопац којим је водио животињу. Животиња се, међутим, изненада уплашила и почела да трчи. Дечак је био спасен, како пише у писму,”јер је невидљива рука преп. Давида везала уплашену животињу за дрво”.
* * *
У граду Нафпакту је, такође на подстицај тадашњег преосвећеног митрополита Нафпакта и св. Власија господина Александра, био освећен 3.6.1990. године храм преп. Давида да би месни житељи поштовали светога који је живео неколико година у њиховом граду као ђакон, а затим као јереј под ондашњим митрополитом Нафпакта и Артиса Акакијем који је био и његов старац. Житељи Нафпакта сматрају преп. Давида заштитником и помоћником њиховог града.
Такође особиту част и поштовање указују преп. Давиду професори и студенти Богословског факултета Атинског универзитета који од 1982. године с дубоким поштовањем моле сваке године, у време када се поје посни триод, “чудотворну”, како је они називају, свету главу преп. Давида да се донесе на факултет. Свету главу преносе оци манастира и представник Богословског факултета у универзитетску цркву, где борави три дана током којих уз неуморно и побожно старање свештеника Георгија Е. и студената факултета служе бденије, рану божанствену Литургију, молебане и друга мољења, да би добили благодат и благослов не само професори и студенти Богословског факултета и других факултета, него и мноштво верујућих хришћана из Атине и Пиреја који се стичу овамо с вером и поштовањем да се поклоне светој глави. Заиста је изузетно дирљиво и неописиво све оно што се догађа приликом побожног дочека свете главе преп. Давида на Богословском факултету, њеног тродневног боравка, а нарочито, приликом испраћаја у обитељ!
* * *
Такође се многа чудеса светога збивају с тзв. “агионери”, тј. водом која је истекла када је преп. Давид пре 400 година ударио својим штапом у корен дрвета, показујући још једном да је “све могуће ономе који верује”. Многе болести, као на пример, екцеми и друга кожна обољења, па чак и злоћудни тумори, исцељивали су се приликом умивања болесника водом “агионери”. Осим тога, побожне жене из околине ове обитељи и други поклоници узимају “агионери” и с вером га стављају у тесто када праве просфоре или хлеб, и тесто се подиже без квасца.
Са овим је повезано чудо које се догодило код Георгија С. из Лимне. Он помаже свом зету Атанасију који држи пекару у Лимни. Једном, како су сами рекли, у јануару 1993. године као да им се разум помутио, те су заборавили да ставе квасац у тесто. Када су то открили, било је већ касно. Нису могли да направе хлеб. Међутим, пала им је на памет мисао о чуду које чини преп. Давид с водом “агионери” на просфорама и на хлебу. Прекрстили су се, улили у тесто ову свету воду и, гле чуда, тесто се подигло. Хлеб који су испекли тога дана, био је најбољи хлеб који су икада испекли и по изгледу и по укусу. Прича се да су након тога сутрадан долазили становници и тражили не свежи, него јучерашњи хлеб, објашњавајући да никада нису јели тако диван хлеб као јучерашњи.
* * *
Са овим је повезано и писмо које је у обитељ послала Софија К. из далеке Аустралије у којем, између осталог, пише:
“… С великим узбуђењем сам добила вашу пошиљку са ‘благословима’ за које сам молила да ми пошаљете: уље из кандила св. Давида и из кандила и са гроба св. Јакова, иконице и ‘агионери’. Целивала сам иконице и замолила благослов преп. Давида и старца Јакова, као и то да они увек буду наши посредници у спасењу душе.
И заиста, ‘агионери’ чини чуда приликом мешења просфоре. ‘Диван је БОГ у светима Својима'”.
* * *
Постоји такође много случајева брачних парова без деце који су, упркос томе што су им лекари искључили могућност да имају децу, услед веома озбиљних болести, и који су прибегавали с вером у обитељ преподобнога, благодаћу и помоћу преподобног, добијали здраву и радосну децу, те су у многим случајевима, да би указали поштовање преподобнога, давали деци његово име.
У том погледу карактеристично је писмо које је обитељи послао 29.5.1993. Костас П. из Вуле Атичке у којем пише следеће:
“Благочастиви оци, радујте се у Господу. С великим закашњењем, али у повољној прилици, шаљем вам ову поруку.
Веома нам је драго што је Свеблаги Бог услишио молитве св. Давида, као и бл. старца Јакова и свих вас да нам се реши наш проблем – крст бездетности.
Моја супруга је остала трудна, сада је у четвртом месецу, и захвални смо Богу.
Заказивали смо Литургију у септембру 1992. године и благословом главе преп. Давида Свемогући Господ је учинио чудо после 9 година брачног живота.
Нисмо могли да посетимо обитељ због лекарског савета да Јелена не сме сувише много да се креће, али молимо вас да се помолите за нас: да нас благослови Бог, а нарочито Јелену, да се њена трудноћа срећно заврши.
Првом згодном приликом доћи ћемо да се поклонимо преп. Давиду и да му заблагодаримо за све што нам ради његових молитава дарује Свемилостиви Бог. Помолите се за слуге Божије Константина и Јелену”.
* * *
Сличан је и садржај писма Стаматиса и Поликсеније Д. из Атине које су послали обитељи у децембру 1994. године, где пишу:
“Скупили смо храброст да Вам пошаљемо фотографију једноставног и скромног крштења нашег сина Димитрија-Давида које смо извршили тамо, у цркви Свете Тројице Ваше свете обитељи. Наш малишан расте и јача уз помоћ Божију и светих. Захваљујемо Богу и нашем великом добротвору и незаборавном оцу Јакову на овом дару: они су нам даровали дете после толико година бездетности! Опростите нам грешнима, али ми сваки дан мислимо о преп. Давиду и о његовом манастиру”.
* * *
Такође, госпођа Димитра, супруга Панајотиса Г. из Комотине, у писму послатом почетком марта 1996. године пише:
“Свети игумане оче Кириле, молим Ваше молитве и благослов, као и благослов великог чудотворца св. Давида, да он буде увек с нама као што то и бива када га призивамо.
Само сам се благословом преп. Давида Старца удостојила да останем трудна, има већ месец дана како нас је он благословио, када смо долазили његовој благодати у августу 1995. године да му се поклонимо… После десет година брачног живота Бог ме је удостојио да окусим ту велику радост.
Сад сам већ у осмом месецу трудноће и хтела бих да будем крај светога када осетим радост материнства, да будем увек ту, заједно са дететом којег завештавам његовој благодати, да буде здраво и срећно, и да светитељ прати сваки његов корак.
Имам много тога да кажем, али ћу све рећи када поново дођемо његовој благодати и исповедимо се светом игуману оцу Кирилу… С дубоким поштовањем, слушкиња Божија Димитра”.
Осим тога, готово свакодневно, верници који долазе у обитељ, као и они који зову телефоном, причају о чуду светога, “тог брзог светога”, како га називају у кругу своје породице или пријатеља.
“Безбројна су чудеса преп. Давида! Неће бити довољно ни хартије, ни мастила да се опишу свакодневна чудеса светога. Он је живи светац. Жив је Господ Бог Силни наш” – често је говорио блажени старац о. Јаков (1920-1991) који је живео у монашким подвизима 40 година у свештеној обитељи преп. Давида и био њен игуман 16 година (од 1975. до 1991). “Ми живимо у једном непрекидном чуду благодати преп. Давида. Кад не бисмо ми то рекли, то би камење повикало (камење ће повикати)често понавља садашњи игуман обитељи о. Кирило који је дошао у обитељ 1962. године.
Превод: Зоран Буљугић
 
Напомене:
1. Давидула слушкиња Давидова (грч).
2. Сотирија – Спасенија (прим. Прев.)
3. Благовештење – назив болнице.

Comments are closed.