NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
NEKADAŠNJA I DANAŠNJA ČUDESA PREP. DAVIDA
 
Čudotvorno prisustvo prep. Davida neprekidno traje i u naše vreme. Iz knjige čudesa prepodobnog, koja se čuva u manastiru, izabrali smo neka od mnogobrojnih i svakodnevnih njegovih čudesa i ovde ih navodimo:
* * *
1. Mali Jovan A. M. iz Kerasije Svete Ane, patio je od kožnog oboljenja u teškom obliku. Lekari nisu mogli mnogo da mu pomognu. Mama, vernica, dovodi ga u manastir i moli jereja obitelji da odsluži božanstvenu Liturgiju i izvrši sveto jeleosvećenje. Posle izvršenja svetih Tajni koža malog Jovana se na čudesan način očistila.
2. Konstantin M. i njegova žena, iz Malesine Lokridske, bili su veoma žalosni, jer nisu imali dece. Deca su se rađala, ali bi uskoro posle rođenja umirala. Jednom noću žena u snu vide nekog monaha koji joj reče da je trudna i da će roditi devojčicu. Na njeno pitanje ko je on, monah odgovori: „Ja sam David sa Eubeje. Pomoći ću ti da dobiješ devojčicu koju ćeš nazvati Davidula1. Donećeš je i krstićeš je u mom domu i tamo će se ona pričestiti svetim Tajnama prvi put. Ne zaboravi da govoriš o tome gde god se nalazila“.
Starčeve reči su se ispunile doslovno 1958. godine.
* * *
3. Valja pomenuti slučaj Jovana K. iz Pireja koji je takođe imao istu tešku bolest. Dodir komada vate, osvećenog s glave svetoga i otvorene rane dao je kao rezultat to da se nakon nekoliko dana fistula zatvorila.
* * *
4. Jelena A. B. u leto 1962. godine se porodila, ali se nalazila u teškom stanju i bolelo ju je celo telo. Lekari nisu mogli da joj pomognu. Njen pašenog, Angelis P., došao je u manastir i izmolio svete mošti da ih odnese porodilji. Kada je otišao iz obitelji, bolesna žena je osetila da su bolovi prestali i kada su mošti bile donete u kuću, nakon sedam časova puta peške, žena je potpuno ozdravila.
* * *
5. Mala Marija G. kći Panajotisa i Vasilike G., iz Lucija Livadijskog, bila je paralizovana i uopšte nije mogla da hoda. Roditelji su je doneli u manastir i 5. avgusta 1965. godine, uoči praznika Preobraženja Spasiteljevog, za vreme litije s moštima svetoga, kada su svete mošti proneli iznad nje, podigla se i pošla u hram. Potpuno je ozdravila i od tada slobodno hoda i često dolazi svetome da ga slavi i da mu blagodari.
* * *
6.Dimitrije G. i njegova supruga iz Vute Istiejske veoma su patili zbog toga što nisu mogli da imaju dete. Ženi su se često događali spontani pobačaji. Međutim, tek 1969. godine, nakon molebana prep. Davidu, žena je uspela da zadrži plod i porodila se. To dete je čisti blagoslov prep. Davida – krstilo se u manastiru, i roditelji su mu dali ime David da bi zablagodarili i izrazili poštovanje prema svetome.
* * *
7.Mali Jovan A. Kirikos iz Halkide 4. juna 1970. godine došao je sa roditeljima u obitelj prep. Davida da bi izmolio od prepodobnog pomoć u predstojećoj operaciji uklanjanja kamena iz bubrega. Međutim, nije stigao još ni da ode iz obitelji, a kamen mu je izašao. Taj dan oni smatraju blagoslovenim i dolaze u obitelj svake godine u to vreme, zakazuju božanstvenu Liturgiju i slave i hvale „u svetima divnoga Gospoda“ i dečakovog iscelitelja – prep. Davida Starca.
* * *
8. Mnogo običnih ljudi iz okolnih sela je dobilo Božiju pomoć molitvama prepodobnog Davida kojeg duboko poštuju i kojeg imaju kao svog zastupnika. Angelika K. na primer, iz Istieje, 1965. godine i Panagiju S. iz Kokinomilije, 1971. godine iscelili su se od raka na plućima molitvom i dubokom verom u prepodobnog. Prepodobni je postao lekar i malog Davida S. iz Kokinomilije. Mališana je udario automobil u Nemačkoj, gde je boravio sa svojim roditeljima. Roditelji, ljudi verni i predani Crkvi, odmah su zakazali božanstvenu Liturgiju u obitelji prep. Davida. Došli su u obitelj, pomolili se na božanstvenoj Liturgiji i njihov dečak je dobio iscelenje i povratio zdravlje.
* * *
9. Atanasije T. iz Krioneritisa Istiejskog, patio je od zagnojenja u uhu, i četiri meseca se lečio u atinskoj bolnici 1972. godine. Međutim, rana nikako nije zarastala i bolesnik je došao kao smireni molitelj prepodobnog, donevši darove za božanstvenu Liturgiju. Zatim se pomazao uljem iz kandila svetoga, i iscelenje je smesta došlo.
* * *
10. Nikola i Elefterija K. iz Moshate Atičke, imali su devojčicu po imenu Marta koja je bolovala od leukemije. Roditelji su saznali za prep. Davida od žene iz Rovije Eubejske, Elefterije D. koju je sveti izbavio od teške bolesti. Roditelji su sa bolesnom devojčicom posetili mnoge lekare, ali niko od njih im nije pružio nadu u ozdravljenje deteta. Tada im se dogodilo da su se upoznali sa Elefterijom D. iz Rovija i ona im je ispričala „o našem svetom“ (kako je govorila). „Ko je taj sveti? upita je majka deteta – ja ga ne znam“. – Prepodobni David – odgovori žena. Tada majka uze dete na ruke, podiže ga visoko i kaza iz sveg srca: „Sveti moj Davide, učini moje dete zdravim!“ Samo to. I istog trena dete je ozdravilo! Došla je mama sa svojom zdravom devojčicom u obitelj i tamo su proslavili svetog starca. Bilo je to 1976. godine.
* * *
11. Agatija G., grčko dete iz Amerike, patilo je od epilepsije. Njeni roditelji, Georgije i Paraskeva, poticali su iz sela Pagonta na Eubeji. Agatijina majka se molila zbog svoje nevolje mnogim svetima. Čula je o prep. Davidu od jedne žene iz Skepastije Eubejske i zamolila svetoga: „Sveti Davide, ne znam ko si, ali te molim, učini zdravom moje dete Agatiju“. Iste večeri videla je u snu monaha koji izgleda isto kao i prep. David na ikoni na spoljnoj kapiji njegovog manastira, koji joj je rekao: „Tvoje dete će biti zdravo i doći ćeš u moj dom, gde te čekam“. Ona ga upita: „Ko si ti koji ćeš ozdraviti moje dete?“ – A monah odgovori: „Onaj koga si nedavno pozvala – prepodobni David“.
O tome je ispričala sama Agatijina majka, 5. aprila 1979. godine, kada je došla da zahvali svetome, jer je njeno dvoipogodišnje dete (u to vreme) patilo od epileptične krize, a zatim potpuno ozdravilo.
* * *
12. Mnogi koji se leti odmaraju u Limni na Eubeji, čim saznaju da se nekoliko kilometara uzbrdo nalazi obitelj prep. Davida Starca, idu da se poklone prepodobnome. Paraskeva G. bila je jedna takva gošća koja je došla da se pokloni svetome i videla ga je na javi nakon vatrene molitve pune suza u kojoj je molila svetoga da je izbavi od hroničnog zapaljenja uha koje ju je mučilo. Evo kako se dogodilo čudo.
Umorna poklonica se popela u sobu konaka da se odmori. Tamo ju je savladao san, i ona je videla da se otvaraju vrata, kako ulazi monah i daje joj svoju mantiju da je obuče. Ona ju je uzela i obukla. Kada se probudila bila je potpuno zdrava. Blagoslovena mantija svetoga iscelila ju je. Ovo nas podseća na „poveze“ i „ubruse“ apostola koji su sadržali čudotvornu silu, tako da su se oni bolesnici koji su ih dodirivali s verom, isceljivali (D. ap. 19:12).
* * *
13. Gospođa Koliopis, supruga Angelisa P. iz Spatare na Eubeji, nakon operacije pterigija na levom oku 1973. godine, počela je postepeno da gubi vid. Obratila se lekarima u Atini, oni su joj dali lekove, međutim nije bilo nikakvog poboljšanja. Pribegla je prep. Davidu da moli od njega pomoć. Nakon što joj je jerej obitelji zakrstio oči sveštenim moštima ruke svetoga, ona je ponovo povratila vid koji joj je čak bio mnogo bolji od onoga koji je imala kada je bila potpuno zdrava. Od sveg srca je zahvalila sv. Davidu koji ima veliku blagodat i smelost pred Bogom, i od tada proslavlja njegovo sveto ime.
* * *
14. Atanasije M., iz Oroposa Atičkog šest godina je patio od bolesti na debelom crevu, sve dok ga nije odstranio. Godine 1976. ležao je u atinskoj Narodnoj bolnici i bio je već na samrti. Tu mu se u snu javio dva puta neki mršav čovek u mantiji i rekao: „Bićeš zdrav. Ovo ti govorim ja – prep. David iz Eubeje“. Atanasije nije poznavao svetoga, i zaista prep. David mu je dao iscelenje i zdravlje i on je došao u obitelj i zahvalio od srca živom radošću zbog toga što mu je pritekao u pomoć, iako nije bio pozvan. Gospodin Atanasije je proslavio ime Božije i svetih Njegovih.
* * *
15. Dimitrije A. G. iz Atine 1976. godine je patio od grčeva u bubregu. Mnogo puta bi ga uveče hvatali bolovi, i njegova dobra supruga bi ga vodila čak i u dva ili u tri časa noću u bolnicu da bi mu pružili pomoć. Tamo su mu lekari davali injekcije za umirenje i odgovarajuće lekove i savetovali da nakon 15-20 dana posle grčeva napravi snimak karlice, jer je, po njihovoj dijagnozi, imao kamenje u bubrezima. Međutim, nije prošlo ni 15 dana, a grčevi su ga ponovo spopali. I ponovo iste muke.
13. avgusta 1976. godine došao je sa svojom suprugom u obitelj prep. Davida da mu se pokloni. Uveče, dok je spavao u sobi konaka, ponovo su ga spopali grčevi. Neko od drugih poklonika je pošao i probudio jednog oca obitelji koji je dao Dimitriju kapi i tablete protiv bolova, te su bolovi prestali. Ujutru je sišao na božanstvenu Liturgiju spokojan, ali nešto pred kraj svete Liturgije bolovi su ponovo počeli. Brigom otaca obitelji Dimitrije je bio prevezen u najbliži grad Limnu da ga pregleda lekar. Lekar mu je dao injekciju protiv bolova, ali bol nije prestajao. Tada mu je lekar savetovao da ode u Atinu.
Dimitrije je, međutim, poželeo da se vrati u manastir. Bol ni ovde nije prestajao. Poklonici koji su bili u obitelji predlagali su mu da ide u Atinu. Došli su mu u sobu u kojoj je ležao i starac obitelji i oci. U položaju u kojem su ga našli poslali su po glavu prep. Davida. Starac obitelji, blaženi o. Jakov, zakrstio je njegovo bolesno mesto, i rekao sa smelošću kojom se odlikovao, prep. Davidu: „Sveti moj Davide, Dimitrije pati, zašto sediš?“ Odmah, o čuda, bolovi su Dimitriju prestali i on je pao u lak san. Kada se probudio u vreme kada je zvonilo za večernje, bio je već potpuno zdrav! On je zahvalio prep. Davidu i ocima i otputovao u Atinu. Prošlo je 20 dana i napravio je 5 snimaka karlice. Nijedan nije pokazao ništa, kao da i nije bilo nikakvog kamena koji bi trebalo operisati!
„Tada je bio 14. avgust 1976. i danas kada pišem ovo, 25. aprila 1992. godine, ne znam šta da kažem o grčevima u bubregu, ili možda znam, ali bolovi se više nisu pojavljivali“ piše Dimitrije u zahvalnom pismu obitelji u kojem saopštava sve ovo o čudu prepodobnoga i zaključuje: „Neka bude proslavljeno ime Gospoda našega, Isusa Hrista, prep. Davida i svih svetih koji čine čudesa“.
* * *
16. Dimitrije G., iz Malesine na južnoj Ftiotidi, patio je od bolesti želuca (fistula) i veoma se mučio. Godine 1981. operisan je u Atini, međutim, nije došlo do izlečenja. Svakih šest meseci bio je prinuđen da putuje u Atinu, gde su ga čistili lekari. Lečio se i patio i on i njegova porodica, jer je, osim svega, iz njega izlazio i veoma težak zadah. To je trajalo pet godina sve dok 1986. godine nije došao s verom u obitelj prep. Davida kao smireni molilac prepodobnoga. Pomazao se uljem iz kandila svetoga i dobio izlečenje i zdravlje. Zahvaljivao je i slavio ime prep. Davida koji ima veliku blagodat i smelost pred Bogom.
* * *
17. Dimitrije T., profesor matematike iz Atine, od početka 1962. godine, kada je dobio diplomu, imao je probleme sa grlom. Konkretno, nije mogao normalno da guta, a mnogo puta je gutanje bilo praćeno opasnošću da se uguši. Ispitivanja nisu pokazala ništa organsko, te su lekari to smatrali posledicom nervnog poremećaja i propisali odgovarajuće lekove.
U leto 1981. godine, došavši po prvi put u obitelj prep. Davida, molio je svetoga da mu pomogne u njegovom izuzetno ozbiljnom problemu. Zamolio je jereja obitelji da ga zakrsti svetom glavom prep. Davida, i, gle čuda, čim ga je ovaj zakrstio, dobio je iscelenje. Zablagodario je svetome i od tada ga proslavlja zbog ovog čuda i često dolazi sa svojom blagočastivom porodicom u obitelj prepodobnoga.
* * *
18. Petar M., stanovnik sela Livanata iz južne Ftiotide, ponudio je svoje usluge i svojim automobilom je 25.3.1984. godine prevozio iz svog sela u obitelj prep. Davida jednog od otaca obitelji koji je pratio svetu glavu prepodobnog u Livanate, na molbu stanovnika koji su hteli da dobiju blagoslov svetoga. U zadnjem delu nevelikog zatvorenog kamiona nalazilo se osam njegovih suseda koji su predstavljali počasnu pratnju svete glave prepodobnog prilikom njenog povratka u obitelj. Kada su se približili okolini obitelji, primetili su da je pao sneg. Na putu u blizini manastira motor je neočekivano prestao da radi, i kamion se zaustavio. Vozač se trudio da odmah upali motor, ali bez uspeha. Tada je pošao da proveri motor u zadnjem delu kamiona. Za vreme provere izašli su iz kamiona i njegovi susedi koji su se nalazili u zadnjem delu. Oni koji su pošli napred, među njima i Petar K., Dimitrije P. i drugi, odjednom uplašeno povikaše vozaču: „Dođi, Petre, i pogledaj šta je ovde!“ Petar dođe i imao je šta da vidi. Na udaljenosti od oko 2 metra ispred kamiona žice dalekovoda pokrivene snegom visile su tako nisko da je ostalo svega 1,5 metra od površine puta, zato što se stub dalekovoda pod težinom snežnog pokrivača i sleganja terena nagnuo i svakog trenutka je trebalo da padne.
Međutim, to vozač nije primetio kada se nalazio u kamionu, jer je, kako je sam govorio, u to vreme sneg ponovo počeo da pada, vidljivost je bila veoma loša, a električni kablovi su bili beli, pokriveni snegom koji je napadao tokom proteklih dana. Svi tada pomisliše: da se motor nije tako iznenada i bez razloga ugasio, i da se kamion nije zaustavio dva metra od električnih vodova, verovatno bi se prevrnuo, zakačivši vodove ili bi se zapalio. Svi su verovali da se ovo spasonosno gašenje motora i zaustavljanje kamiona dogodilo čudotvornim posredovanjem sv. Davida, čija je sveta glava bila zajedno s njima u kamionu. Svi se prekrstiše. „Nije nas ostavio sv. David“ – začu se hladnokrvni i sigurni glas monaha koji je pratio svetu glavu. Tada putnici nađoše veliko drvo i njima podigoše uvis kablove dalekovoda da bi kamion mogao da prođe, u slučaju da se motor upali. Petar je seo za volan i pokušao da upali. Motor se ovoga puta odmah upalio. Šofer se prekrsti. Pre je najmanje deset puta pokušavao da ga upali, a sada, čim su njegovi susedi drvetom podigli kablove, motor se upalio od prve. Krenuše i srećno stigoše u obitelj. U Petrovim mislima lebdelo je jedno pitanje: „Da li su te žice bile pod naponom, ili je struja bila isključena, i da li bi se izložili opasnosti da su naleteli na žice?“ Da bi se uverio, pritisnuo je jedan od prekidača za svetlo u manastiru. Sijalica se odmah upalila: dobio je odgovor. Svi su odmah zablagodarili i proslavili svetoga zbog njegovog spasonosnog i čudotvornog posredovanja.
* * *
19. Sotirije X. G., iz Terpsiteje Lariske, 5. jula 1986. godine, u nedelju, došao je u obitelj prep. Davida da se prizove blagodat Božiju koja se preko njega izliva i da mu se pomoli da mu izleči nogu koja ga je strašno bolela, tako da nije mogao da stane na nju. Obilazio je lekare, ali od njih nije dobio nikakvog poboljšanja. Pomolio se u crkvi i nakon božanstvene Liturgije je zamolio oce da mu pročitaju molitve. Jerej obitelji ga je osenio krsnim znamenjem i pročitao molitvu i stavio svetu lobanju prep. Davida na bolesnu nogu. Odmah je, gle čuda, postao potpuno zdrav. Slobodno je hodao, kao da nije imao nikada nikakvih problema. Zahvalio je sv. Davidu i proslavio je njegovo ime.
* * *
20. Iraklije S. iz Janjine 1986. godine je polivao terasu, slomio je dasku na kojoj je stajao, pošto je ova bila trula, i pao je s visine od 10 metara ali se nije povredio. U trenutku kada se slomila daska, osetio je da ga neka nevidljiva sila drži za ramena. Rekao je u sebi: „Prepodobni David iz Eubeje me je zadržao, te se nisam povredio“. Njegova majka, Aristula S, pre tog „nesrećnog slučaja“ je dolazila u obitelj prep. Davida, uzela agijazmu i dala je svom sinu.
* * *
21. Iraklije S. iz Livanata radio je 1987. godine na vršalici. Dok se peo na vršalicu, iznenada se okliznuo i upao između noževa vršalice. Kad je shvatio šta mu se dogodilo, njegove noge su bile skroz u ranama i osećao je samo nerve. Za vreme bola i agonije zamolio je pomoć sv. Davida i odmah je osetio dolazak svetoga, jer se u tom trenu prekinuo prenosni kaiš i vršalica je prestala da radi.
U bolnici su lekari zaključili da najverovatnije neće preživeti, a ako bi i preživeo, ostaće paralizovan. Sveti David ga, međutim, nije ostavio svojom blagodaću. Darovao mu je iscelenje i zdravlje. Izašao je iz bolnice hodajući i prve svoje korake je „posvetio“ poklonjenju obitelji prep. Davida, gde je došao da mu zablagodari i proslavi od sveg srca svog spasitelja – svetoga.
* * *
22. Dimitrije V. sa Zakinta naišao je na veoma ozbiljan problem na poslu. U jednom trenutku problem se zaoštrio i dostigao svoj vrhunac, usled čega je njegov dalji boravak na poslu stvarao velike neprilike. Bilo je to 31. oktobra 1987. godine. Došao je kući uznemiren i tu mu pogled pade na knjigu žitija prep. Davida koju mu je davno pozajmio jedan sveštenik i koju je trebalo da vrati. Pade mu na pamet misao da se pomoli sv. Davidu, prizivajući ga, i da izmoli od njega pomoć. Tako je i učinio. Zatim je našao kada se praznuje pomen prepodobnog, i uverio se da je on sledećeg dana, tj. 1. novembra. Verovao je svim srcem da bi mu sv. David nesumnjivo pomogao. Sutradan, gle čuda, na poslu više nije imao nikakvih problema. Sveti David je darovao Dionisiju ono za šta ga je ovaj s verom molio i, uskoro je došao sa Zakinta u manastir da mu od svega srca zablagodari.
* * *
23. Hrisostom Jovan R. iz Halkide je 1987. godine, vraćajući se motociklom iz vojske gde je služio kao redov, sleteo s puta, verovatno zbog prevelike brzine, i teško se povredio. U bolnici u koju su ga dopremili, lekari su zaključili da je njegovo stanje kritično. Toga dana Hrisostomovi roditelji nisu bili kod kuće. Otišli su u obitelj prep. Davida da bi se sledećeg dana pomolili na božanstvenoj Liturgiji, kako je to kod njih već odavno bilo uobičajeno. Pošto je telefonska veza s manastirom bila u prekidu, Hrisostomovi rođaci su zamolili u policijskoj stanici koja je bila najbliža manastiru da obaveste njegove roditelje. I stvarno, dvojica policajaca su došla u obitelj, našla Hrisostomove roditelje i saopštila im da se njihov sin zbog saobraćajne nesreće nalazi u velikoj opasnosti i da treba da požure kod njega u bolnicu u koju je otpremljen. Nakon prvog i prirodnog šoka, njegovi roditelji su hladnokrvno i ljubazno odgovorili policajcima: „Veoma vam zahvaljujemo na ljubaznosti što ste došli da nas obavestite. Našeg sina ostavljamo u rukama sv. Davida. Kako hoće Bog i sveti, tako neka bude. Ostaćemo u obitelji da se pomolimo ujutru na božanstvenoj Liturgiji, kako smo odredili, i molićemo se svetome“. Policajci odoše, diveći se ovakvoj veri roditelja. Međutim, posle novih molbi rođaka koji su se obraćali policijskoj stanici da još jednom obaveste roditelje, policajci najzad pristadoše da pođu u manastir. Od roditelja je usledio isti odgovor! Sutradan ujutru oni su se usrdno molili u toku božanstvene Liturgije koja se služila u obitelji i na kojoj su se pominjala njihova imena i ime njihovog sina, nakon čega su krenuli u bolnicu u kojoj je ležao njihov sin. Tamo s radošću saznadoše od lekara da je Hrisostom izbegao opasnost i da je u stanju njegovog zdravlja primećeno izuzetno, i u lekarskoj praksi neobično, poboljšanje, naročito tokom poslednjih časova. Apsolutna vera u Boga i u svetoga opravdala ih je! Ali zar su oni mogli da postupe drugačije, kako su sami govorili, nakon što je sv. David, još pre 12 godina, dao iscelenje i zdravlje njihovoj kćeri koja je bila neizlečivo bolesna i prikovana za postelju.
Njihov sin, Hrisostom, nakon nekoliko dana se potpuno oporavio, i svi zajedno su došli u obitelj, pri čemu su sa sobom dovezli čitav autobus poklonika da bi zablagodarili i proslavili svetoga!
* * *
24. Gospođa Dimitrija X. iz Peristerija prvi put je posetila obitelj prep. Davida u leto 1988. godine. Ovde je slušala o mnogim čudesima svetoga. Počela je i ona da se moli svetome da pomogne njenoj kćeri Sofiji koja je imala 5 godina i koja se već četiri godine budila svake noći sa plačem i strahom, gotovo drhteći, zbog jednog istog uvek košmarnog demonskog sna.
Nakon povratka u Atinu, već prve večeri mala Sofija više nije videla onaj demonski san. Majka je bila ubeđena da je to dejstvo sv. Davida kojeg je molila.
Tokom vremena, međutim, neprijatelj ljudski, đavo, posejao je misli sumnje u umu gospođe Dimitrije u vezi sa tim da li je stvarno prestanak onog košmarnog demonskog sna koji je mučio njenu kćerku i celu porodicu imao za uzrok baš dejstvo sv. Davida. Tada je zamolila sv. Davida da učini čudo s njom lično, da bi joj se raspršila svaka sumnja. Uveče, trećeg dana posle molbe, iznenadno joj je prestalo disanje, steglo ju je u grlu i nosu, a iz usta je uz veliki napor izašla cela cista iz zapušenih sinusa, cista koja ju je mnoge godine mučila, jer se nije lečila, kako su je ubeđivali lekari. Lekar koji ju je posetio sledećeg dana rekao je da se onako kako joj je cista izašla, i to u celini, bez ikakvih posledica, može objasniti samo čudom.
Gospođa Dimitrija je poverovala da je to bilo čudo koje je ona molila za sebe pre četiri dana od sv. Davida. Ona mu je zablagodarila i od tada ga smatra pomoćnikom i zastupnikom svoje porodice, i kaje se zbog svoje sumnjičavosti.
* * *
25. Evstratije G., 53 godine, iz Kastaniotise na Eubeji, povremeno je patio od veoma snažnog bola u rukama, zbog teškog rada, jer je mnogo godina radio kao građevinski radnik. Kada bi se jako umorio, nije mogao da zaspi uveče i morao je da povezuje ruke specijalnim elastičnim zavojem.
U leto 1988. godine, osetivši se bolje, došao je u obitelj prep. Davida kojeg je od detinjstva veoma poštovao, ovoga puta poslom koji je bio u vezi s njegovom strukom, jer su, naime, manastiru bili potrebni građevinski radnici. Jednom uveče, nalazeći se u jednoj sobi konaka, uprkos umoru nije bio u stanju da zaspi, pošto su ga ponovo uhvatili snažni bolovi u rukama. Oko tri časa noću njemu se lično javio prep. David, pokrio ga je belim čaršavom, s ljubavlju ga blago kucnuo po leđima i rekao: „Sada, čedo moje, spavaj“. I stvarno, Evstratije je nakon javljanja svetoga zaspao. Kad se ujutru probudio, nije osetio više nikakav bol u rukama. Zablagodario je i proslavio svog voljenog sv. Davida, i od tada radi bez ikakvih problema.
* * *
26. Marin, 4 godine, sin Dimitrija i Ekaterine T. iz Atine, u leto 1988. godine je patio od gnojnog zapaljenja srednjeg uha i nije čuo. Istovremeno su mu bili zapaljeni i krajnici. Više puta su posećivali lekara i uprkos terapiji, njegovo zdravstveno stanje se nije poboljšavalo. Najzad, lekar je rekao da kako bilo, dete treba operisati. Konkretno, treba odstraniti krajnike i adenoide iz nosa, i probiti uho. Roditelji su smatrali za celishodno da se posavetuju i sa drugim lekarima i poveli su dete u dečju bolnicu. Tamo su se lekari, nakon odgovarajućih ispitivanja, saglasili sa zaključkom prethodnog lekara, ali su predlagali da se privremeno ne odstranjuju krajnici, već da se odstrane samo adenoidi i da se probuši uho.
Bio je utvrđen dan operacije, i dva dana pre operacije roditelji su zajedno sa svojim detetom Marinom došli s verom i pobožnošću u obitelj prep. Davida da bi zamolili svetoga za pomoć. Sveštenik obitelji je malog Marina zakrstio svetom glavom prep. Davida, i starac obitelji bl. Jakov, dao im je nadu i nadahnuo ih je, blagoslovio, te su oni otputovali u Atinu. Kada su nakon dva dana došli u bolnicu na zakazanu operaciju, hirurg se prilikom ponovnog ispitivanja sa zaprepašćenjem uverio da ne postoji ništa od onoga što je bilo zapisano u istoriji bolesti, te da, prema tome, operacija nije ni potrebna. Prep. David je učinio svoje čudo! Roditelji su ponovo došli u obitelj radosni i zablagodarili su svetome koji je još jednom postao posrednik i pomoćnik njihove porodice.
* * *
27. Mali Aleksandar D., treće dete sveštenika o. Vasilija D. iz Nikeje Pirejske, rođen je krajem 1986. godine sa bolešću mokraćnog sistema, a uz to desni bubreg je bio znatno manji od levog. Dete se mučilo i patilo prilikom čestih mokrenja. Antibiotici nisu imali dejstva, te su se mokrenja ređala jedno za drugim. Lekarski zaključak iz Londona, kuda su slane analize dečaka, govorio je da, kako bilo, dete treba operisati, ali opet, verovatnoća ozdravljenja je mala.
Dakle, mučilo se i dete i roditelji, bez bitne pomoći i rezultata. No povrh toga, kada je dete imalo 18 meseci i kada ga je ispitivao neuropatolog iz dečje bolnice, ispostavilo se da ima psihomotornu zaostalost (nije moglo da hoda, da govori itd.), tj. dete je uopšte bilo nerazvijeno. Mesec dana kasnije, kada je dete imalo 19 meseci, krajem 1988. godine, roditelji su ga doveli u obitelj prep. Davida. Plakali su i molili svetoga za pomoć. Sveštenoslužitelj obitelji je zakrstio dete svetom glavom prepodobnog i pročitao molitve. Kada su roditelji s dečakom izašli iz crkve u prednje dvorište obitelji i spustili ga dole, on je, gle čuda, počeo da hoda, i to ne samo da hoda, već i da trči po dvorištu i priča. Sa suzama su roditelji zahvalili svetome i uputili se kući. Od toga dana, kako je izjavila majka malog Aleksandra, on je postao najpokretljivije od njihove troje dece i nikada mu više nije trebala specijalna nega. Nakon 5 meseci dete se potpuno izlečilo. Bolest je nestala i dete je od nerazvijenog postalo jedno od najboljih i najpametnijih učenika u razredu. I kako kaže njegova majka, mali Aleksandar, gde god bio, kaže da ga je prep. David iscelio. „Divan je BOG u svetima svojim“.
* * *
28. Angelika K. iz Soluna je u septembru 1988. godine trebalo da se podvrgne hirurškom zahvatu usled neizlečive bolesti. Nekoliko dana pre operacije javio joj se u snu prep. David u svešteničkoj odeždi i okadio je. Operacija koja je usledila nakon nekoliko dana prošla je veoma dobro i gospođa Angelika se popravila, objašnjavajući to čudom prep. Davida, kako joj je rekao njen sin, oficir, koji je i sam došao u obitelj da zablagodari svetome zbog iscelenja svoje majke.
* * *
29. Dimitrije, jedno od troje dece Vasilija i Anastasije K. iz Glife Ftiotidske, 26. januara 1988. godine, u nedelju, posle ručka, uzeo je ekser dužine 56 cm, stavio ga u usta i duboko udahnuo.
Ekser mu je prošao u želudac gde se nalazio dva dana. Rođaci su ubeđivali mališanovog oca da ide kod lekara. Otac se, međutim, uputio ikoni sv. Davida i rekao: „Sveti moj Davide, dođi i pomozi mom sinu, stavi ruku svoju i izvadi ekser“. Uskoro se pojavilo dete držeći ekser u ruci. Ono je otišlo da obavi nuždu i ekser je izašao bez bola. Odmah su otišli u obitelj prep. Davida roditelji s dečakom, pokazali su ekser starcu i proslavili svetoga.
* * *
30. Spiridon K. iz Atine, 50 godina, otac sedmoro dece, u novembru 1989. godine je putovao u svoje selo Anvravidu Ilijsku da bere masline. Tamo je, kada se peo na merdevine s kojih je brao masline, pao i ozbiljno se povredio. Prevezen je u bolnicu, gde su mu lekari pomogli koliko su mogli, međutim, nakon lečenja izašao je iz bolnice sa štakom u ruci, koja će mu, kako su rekli lekari, biti potrebna celog života.
Gospodin Spiridon je čuo za veliku blagodat izlečenja preko prep. Davida. Zato je pohitao sa suprugom u obitelj prepodobnog da bi molio pomoć. Sveštenoslužitelj obitelji ga je zakrstio svetom glavom prep. Davida, i ovaj se odmah osetio bolje. Otišao je iz obitelji zahvaljujući svetome i još pre nego što je stigao do Atine, štaka mu više nije bila potrebna – bio je potpuno zdrav. Dolazi svetome da mu zablagodari i da proslavi njegovo sveto ime.
* * *
31. Konstantin Gines, oženjen, otac dvoje dece, od dvadesete godine živi u Velikoj Britaniji, u Kardifu. Početkom decembra 1988. godine počeo je da oseća da mu zdravstveno stanje nije baš najbolje. Pošao je lekarima tamo, u Velikoj Britaniji, i posle različitih ispitivanja utvrđena je dijagnoza da ga je pogodila „prokleta bolest“ – rak jetre.
Pre nego što je pribegao različitim metodima lečenja (radioterapija, hemioterapija, itd.) koje su mu posavetovali lekari specijalisti, on je pozvao u kuću sveštenika tamošnje pravoslavne zajednice koji je nad njime izvršio tajnu jeleosvećenja. U duhovnom razgovoru nakon toga, sveštenik mu je, između ostalog, ispričao o čudotvorcu prep. Davidu i njegovoj obitelji u Grčkoj. To je bilo, po svoj prilici, više uobičajeno sveštenikovo pominjanje onoga što je znao, budući da je kao student Teološkog fakulteta u Grčkoj putovao u manastir prepodobnog, negoli podsticanje da bolesnik poseti manastir. Konstantin i njegova supruga su ga zamolili da im nađe ikonu prep. Davida, i ovaj je odmah odgovorio na njihovu molbu. U trenutku kada je ikona prepodobnog ušla u njihov dom, kako su oni sami opisivali, i nehotice su osetili veru u spasenje. Kasnije su telefonirali u manastir i zamolili starca, bl. o. Jakova, da se pomoli prep. Davidu za Konstantina, i odlučili da, bez obzira na troškove i muke, posete manastir prep. Davida. S istinskom verom su došli u obitelj 11. januara kao smireni molitvenici prepodobnome.
Jerej obitelji je zakrstio Konstantina svetom glavom prep. Davida, stavljajući je na bolesne delove tela. Uveče, dok je Kosta bez sna ležao na krevetu u sobi konaka, gde je boravio zajedno sa suprugom, javio mu se prep. David. Približio mu se blistava lica, upitao ga s ljubavlju, kao dobri lekar, za njegovu bolest i rekao: „Otac Jakov, iguman obitelji, govorio mi je o tebi“, a zatim je zakrstio mesto na kojem se nalazi jetra. Kosta poče da oseća kao da se nešto zapalilo na tom mestu; disanje mu je postalo otežano i pokazivalo je kao da mu se dogodilo nešto veoma ozbiljno, tako da se supruga, koja nije videla prepodobnog, uplašila. Ali Kosta ju je utešio, govoreći da se događa nešto natprirodno. Nakon pet minuta bolesnik je osetio kao da je nešto izašlo iz njega – naglo i s mukom – izašlo iz njegove utrobe. Prep. David je iščezao i Konstantin je imao osećaj kao da je nov čovek. Ostatak noći je prospavao mirno i spokojno. Ujutru je Konstantin obavestio starca Jovana šta mu se dogodilo protekle noći i ovaj je odmah shvatio da se dogodilo čudo. Svi zajedno su proslavili Svesilnog Boga i zahvalili prep. Davidu koji je odmah odgovorio na veru i žrtvu bolesnika. Posle ručka su on i supruga, spokojni i izbavljeni (od jada), krenuli natrag. Nakon povratka u Kardif, Konstantin je, ne osećajući više nikakve zdravstvene probleme, počeo ponovo da radi u uobičajenom životnom ritmu. Jednom je odlučio da poseti jednog od specijalista koji ga je ispitivao pre polaska u Grčku u obitelj prep. Davida. Specijalista je nakon odgovarajućih pregleda doslovno zanemeo od čuđenja, zbog odsustva bilo kakvih tragova bolesti u jetri i posavetovao mu da ide kući i da ponovo dođe nakon 4 meseca, verujući da će se tada otkriti velika tajna.
Britanski lekar specijalista video je u tome veliku tajnu, međutim, istinsko čudo svemoći Velikog Trijedinog Boga našega, molitvama prep. Davida Starca, videli su Konstantin i njegova porodica i njegovi prijatelji, jer su nesumnjivo imali veru Božiju. Ovo čudo je bilo objavljeno u slavu svetoga u poznatom časopisu Tijatirske arhiepiskopije Velike Britanije „Pravoslavna propoved“, jul-avgust 1989. godine.
* * *
32. Starica Makrina (+), igumanija obitelji Presvete Bogorodice „Odigitrije“ u Portariji Voloskoj, na poklonjenju u obitelji prep. Davida zamolila je prepodobnog da joj pomogne, jer se u to vreme suočila sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Zamolila je i starca i oce obitelji da se pomole za nju. Kada je zatim starica pošla u bolnicu i našla se u hirurškoj sali, pripremivši se da se podvrgne ozbiljnom hirurškom zahvatu, videla je da je prati i podržava prep. David koji se javio zajedno s prep. Jovanom Ruskim kojega je jednako pobožno poštovala. U isto vreme, kada je videla ova dva svetitelja, lekari su izjavili da više nema nikakvih razloga za zakazanu operaciju, pošto je ozbiljni problem staričinog zdravlja, za njih paradoksalno, iščezao. Starica je ispričala lekarima o dobrotvorstvu dvojice svetih prilikom njihove posete hirurške sale i svi su zajedno proslavili ime Svesilnog i Sveblagog Boga i svetih Njegovih!
* * *
33. Kod malog Konstantina P. iz Sparte se 1989. godine potpuno neočekivano pojavila hemoragijska groznica. Lekari koji su ga ispitivali ukazali su roditeljima na vrlo ozbiljno stanje zdravlja njihovog deteta. Ovi, uznemireni, pomislili su na prep. Davida. Telefonirali su u manastir i zamolili starca bl. Jakova i oce obitelji da se pomole prepodobnom za malog Konstantina. Prepodobni David je uslišio molbu otaca obitelji i roditelja mališana i odmah darovao iscelenje i zdravlje Konstantinu. S osećanjem radosti i zahvalnosti došli su svi oni u manastir da se zablagodare svetome.
* * *
34. Ekaterina A. iz Svete Ane na severnoj Eubeji dugo godina je bolovala od paralize. Godine 1989. jerej obitelji je boravio sa svetom glavom prep. Davida u njihovom selu na molbu žitelja da prime blagoslov prepodobnog. Jerej je došao i u dom gospođe Ekaterine, zakrstio je svetom glavom prep. Davida i, gle čuda, ona je postala potpuno zdrava. Zatim je prateći glavu prepodobnog došla u njegovu sveštenu obitelj da zablagodari i proslavi svetoga.
* * *
35. Konstantin P. iz Titoreje Lokridske, oženjen i otac dvoje dece, patio je dve godine od čira na želucu. Godine 1990. nakon odgovarajućih ispitivanja lekari su ustanovili da je stanje njegovog zdravlja bilo više nego ozbiljno, pošto se čir pretvorio u karcinom i bila je neophodna operacija. Pre nego što je otišao u bolnicu došao je u obitelj da moli pomoć sv. Davida u svom iskušenju, pošto je slušao o velikoj blagodati svetoga od nekih blagočastivih hrišćana. Sveštenik obitelji je pročitao nad njim molitve, zakrstio ga svetom glavom prep. Davida, i ukrepio ga naravstveno.
Gospodin Kosta je došao u bolnicu i prošao neophodna ispitivanja pred operaciju. Ali ovoga puta, međutim, ispitivanja nisu ništa pokazala. Planirana operacija je izvedena na osnovu prethodnih analiza. Ona je prošla veoma dobro; ono što su našli, lekari su uklonili, napravili su bioskopiju i ustanovili da apsolutno nema nikakvih problema. Gospodin Kosta je pripisao to blagodati svetoga kojeg od tada proslavlja.
* * *
36. Gospođa Argirija K. iz grada Istieje, marljiva i kućevna žena, usled neočekivane bolesti nogu nije mogla ni da hoda, ni da stoji pravo bez tuđe pomoći. Osim toga, nije mogla da podigne čak ni kilogram težine. Našavši se 1990. godine u obitelji prep. Davida, vatreno i s verom je molila prepodobnog za pomoć. Jerej obitelji ju je zakrstio svetom glavom prep. Davida koju su joj dali, i ona ju je sa strahopoštovanjem malo držala u rukama. Sutradan kada je htela da se podigne iz kreveta osetila je da je bila potpuno zdrava.
* * *
37. Ovde donosimo u nepromenjenom obliku tekst pisma koje je poslao blaženom starcu obitelji o. Jakovu u aprilu 1990. godine, blagočastivi hrišćanin, Stamatopulosa Hriste, sa opisom istinskog čuda koje je imao sreće lično da doživi:
„Sveti oče i igumane sveštene obitelji sv. Davida Eubejskog, čijoj se blagodati klanjam.
Dozvolite mi da vam saopštim jedno od mnogih čudesa svetoga, među tolikim i tolikim koje on čini. Godine 1949. služio sam kao vojnik i učestvovao sam u operacijama u planinskoj Eubeji. Krajem novembra krenuli smo iz severnih sela Eubeje (Kokinomilija, Vuta i druga) na uzvisine oko sveštene obitelji. Naš marš je trajao pet časova uz neprestanu kišu. Potpuno pokisli, penjali smo se čak i noću po nepoznatim mestima. Najzad, dospeli smo do manastira, srušenog i opustošenog. Bio je to manastir sv. Davida. Nije bilo nijednog kapka, jer je sve bilo srušeno. Skupili smo se svi – oko pola bataljona, 170 ljudi – u kelijama, skupili smo drva, zapalili vatru, provevši celu noć pokisli „pod zaštitom Svevišnjega“. Otišli smo neprimećeni, niko nas nije opkolio, niti nas je napao – ne zaboravimo da je trajao rat – a uzvisine oko nas je zauzeo neprijatelj. To je čudo!!! Još i to što se niko od nas nije čak ni razboleo od kijavice bilo je za nas veliko čudo! Čudo svetoga Davida! I to čudo bi u vrtlogu mog života možda propalo, da nije usledila poklonička poseta naše parohije, 7. marta 1990. godine, manastiru sv. Davida radi poklonjenja. Tu sam se odjednom obreo pred najčudnovatijom činjenicom svog života. Prekrasni manastir s novim kelijama, s prekrasnim konacima, stotine poklonika iz cele zemlje koji su došli da se poklone njegovoj blagodati – bio je to manastir onog svetog. Bio je to onaj sveti koji nas je zaštitio u teškim trenucima. Uzbuđeno sam stajao pred manastirom svetoga da bih mu se poklonio i zamolio od njega pomoć. Zahvaljujem mu što me je udostojio da se nakon 43 godine ponovo nađem u njegovoj obitelji. S poštovanjem, Stamatopulos Hristos, Peristeri – Atina“.
* * *
38. Krajem jula 1990. godine tri vojna aviona su letela iznad severne Eubeje, tačnije, iznad područja manastira prep. Davida. Jedan od triju aviona kojim je upravljao pilot Panajotis K., žitelj Peristerija Atičkog, kada je leteo iznad jednog brda blizu manastira, iznenada je počeo da gubi visinu i našao se jedva 7 stopa od površine zemlje. Udario je u bor, ali je najednom nevidljiva sila odbacila avion uvis i on se podigao na nebesku visinu. Avion je nastavio normalno i bezbedno svoj let, i niko nije stradao. Kada je sleteo na aerodrom, na njegovom donjem delu se našla grana bora, i prilikom odgovarajuće službene istrage tri pilota su rekla da se dogodilo to i to, „ali nam je neka nevidljiva sila pomogla, i nismo poginuli“.
O ovom slučaju je usledila službena istraga, s tim da se, ukoliko bi bilo potrebno, pilot liši diplome i da mu se ne dozvoli više da leti. Kada je pilotova majka saznala za ovaj događaj, upitala je: „Koji svetitelj je spasao mog sina?“ Ona se pomolila i u snu je videla starog monaha koji joj je rekao: „Ja sam spasao tvog sina i druga dva momka. Mogli su da poginu, jer se slomilo to i to. Na severnoj Eubeji je moj dom, iznad Limne. Dođi, pokloni mi se, jer ja sam spasao momke“. – „A ko si ti oče moj?“ – upita ga ona. „Ja sam prep. David – veli – dođi u moj dom i videćeš me, poklonićeš se, i saznaćeš ko sam“. I zaista, nakon što je pilotova majka saznala preko sveštenika svoje parohije gde se nalazi manastir prep. Davida, došla je sa svojim suprugom u obitelj 24. oktobra 1990. godine. Čim je ugledala sv. Davida odmah je shvatila ko je to bio. „Ovaj sveti je spasao našeg sina“ – rekla je ona i zablagodarila mu je i ispričala o čudu.
39. Jelena L. K., 14 godina, iz Heliopolja Atičkog, 4. avgusta 1990. godine, u 9,30 uveče, pala je dok se nalazila na balkonu s visine od 6 metara zbog toga što je pod bio truo. Izvukli su je ispod ruševina i odmah preneli u Glavnu državnu atinsku bolnicu gde je bilo ustanovljeno da ima unutrašnje krvarenje, višestruki prelom desne ruke, prelom leve ruke i prelom kičme. U dva časa noću stavili su je u hiruršku salu da bi pronašli koji organ krvari, a na desnu ruku su stavili privremenu šinu. Nakon dva časa izašao je hirurg iz operacione sale i rekao Jeleninim roditeljima: „Zbog nesrećnog slučaja, po svim znacima vaša ćerka ne bi trebalo da je živa. Ali to što je ona pretrpela bilo je još ponajmanje zlo, pošto je organ koji krvari bila slezina koja, čak i da se odstrani, ne bi stvorila probleme organizmu. Upalite sveću svetitelju kojeg ona poštuje“.
Čim se osvestila od narkoze mala Jelena se obratila svojoj majci koja je stajala kraj njenog uzglavlja, puna brige za njeno zdravlje, bojeći se da li će ostati kakva teška ozleda ili nedostatak kod tako pametne, lepe i do tada radosne njene devojčice, i rekla: „Prekrasne poklone sam ti donela, mama, za tvoj praznik. (Zvali su je Sotirija2 i ona je praznovala imendan sledećeg dana posle 6. avgusta, dana Preobraženja Spasiteljevog). Ali ti, mama, ne tuguj, ne plači. Biću zdrava. Mene je spasao sv. David. Njega sam videla malo pre buđenja iz narkoze. Prilazi mi, na crnoj pozadini i tiho mi se približava sve više i više, sve dok me nije uzeo za ruku kao malo dete, uzeo me je i stavio ispred kapije svog manastira i pokazivao mi je kao da me podstiče da pođem od spoljne manastirske kapije do crkve na kolenima“.
Ni roditelji, ni ljudi u bolnici nisu čuli za sv. Davida o kojem je Jelena govorila. Međutim, sv. David je bio onaj kojem je mala Jelena išla pre oko dva meseca na poklonjenje u njegov manastir, s decom iz katihetske škole na kraju školske godine. U međuvremenu, troje lekara je nakon lekarskog konzilijuma odlučilo da operiše Jeleninu desnu ruku koja je imala mnogo preloma.
Uoči operacije, 48 časova nakon prvih snimaka, načinili su nove. Međutim, na tim novim snimcima nisu nađeni nikakvi tragovi preloma. Lekari su se veoma iznenadili i odmah izjavili: „Pocepajmo naše diplome!“ Ali bio je to upliv blagodati sv. Davida koji je učinio čudo! Kada je nakon nekoliko dana Jelena izašla iz bolnice, potpuno zdrava i radosna, jedan od lekara je zaplakao.
Četrnaestogodišnja Jelena i njeni roditelji su 5. septembra 1990. godine došli u manastir da bi zablagodarili i proslavili svetoga zbog njegovog čuda. Jelena je prešla od spoljašnje kapije obitelji do saborne crkve na kolenima, tj. ispunila je ono što je rekao da učini sveti, kada joj se u snu javio u bolnici.
Toga dana i časa kada je s roditeljima pričala u hramu ocima obitelji o čudu koje je učinio sv. David, mala Jelena se iscelila blagodaću svetoga, potpuno neočekivano i pred svima, od veoma male nesavitljivosti koja joj je preostala u dlanu desne ruke kao posledice nesreće. Svi zajedno su proslavili veliku blagodat sv. Davida. Od tada Jelena i njeni roditelji dolaze da mu zablagodare i dobiju blagoslov.
* * *
40. Perikle S, oficir Limenijskog korpusa, rodom sa Eubeje, u jesen 1990. godine došao je u obitelj prep. Davida da zahvali svetome za pomoć koju mu je pružio u dve operacije koje je imao nedavno, a takođe da ponovo moli pomoć svetoga u novom iskušenju. Naime, u predelu jetre se stvorio veliki i veoma bolni apsces, i usled toga je celo to mesto na njegovom telu pomodrelo.
Zamolio je starca obitelji bl. o. Jakova i ovaj ga je zakrstio sveštenim moštima prep. Davida, pomazao bolesno mesto agijazmom, uljem i vatom od kivota prep. Jovana Ruskog, vatom koju mu je poslao jerej, poklonik prep. Jovana, i pozvao u pomoć dvojicu svetih.
Kod kuće, uveče pre spavanja, Perikle je otkrio da mu je potkošulja bila puna gnoja koji je isticao iz rane koju su otvorili, kako je on sam rekao, prep. David i prep. Jovan Ruski. Hirurg koji ga je posetio ujutru u Volosu, pogledavši ga, iznenadio se, te je i on proslavio Boga. Osim toga, lekar je, pritiskajući bolesno mesto, istisnuo veliku čašu gnoja koji je nastavljao da teče iz rane koja je stajala otvorena četiri meseca. (Neki lekari su čak govorili da postoji mogućnost da se rana hirurški očisti i zatvori).
Međutim, nije bila potrebna operacija, jer se rana zatvorila, kako je objavio sam Perikle, blagodaću prep. Davida i prep. Jovana Ruskog kojima blagodari i slavi ih od sveg srca.
* * *
41. Vasilika K. iz Glife Ftiotidske, 58 godina i majka dvoje dece, 5. marta 1991. godine je ležala u atinskoj bolnici zbog predstojećeg ozbiljnog hirurškog zahvata. Međutim, 8. marta ona je dobila otok na plućima, i njeno stanje je postalo kritično. Zato su je smestili u sobu za intenzivnu negu, gde je ostala 9 dana. Desetog dana je trebalo još da se urade neka ispitivanja. Nakon ispitivanja zaboravili su da joj odvežu noge, čvrsto svezane elastičnim zavojima, usled čega joj krv nije cirkulisala normalno, tako da je oko ponoći ona bila gotovo na umoru. U to doba je pozvala u pomoć prep. Davida, čija je blagodat već pomagala u prošlosti njenoj porodici. Dok je ona molila za pomoć, pojavio se pored nje monah kojega je videla veoma jasno i koji joj je blagim i nežnim glasom rekao: „Ne boj se, od ovog časa bićeš potpuno zdrava. Nije ti ništa, samo uzmi makaze i iseci zavoje na nogama“. Ova pak, začudivši se u početku što pored nje stoji monah, odgovori: „Ne mogu, nemam snage“. Monah joj odvrati: „Pomoći đu ti ja, prep. David, kojeg si zvala“. Tada gospođa Vasilika, ugledavši da su iznad nje samo pokrivači, nesvesno povika: „Upomoć“. Na ovu viku dotrčaše dežurni koji, verovatno, nisu videli prepodobnog koji se javio u liku monaha i naredio gospođi Vasiliki da iseče zavoje. Krv je počela da cirkuliše normalno i gospođa Vasilika je došla sebi, smirila se i zaspala. U pet časova ujutru probudio ju je glas prepodobnog, osetila je njegovu ruku na svom čelu i on joj je rekao: „Probudi se, potpuno si zdrava, reci lekarima neka budu pažljivi, da ne bi bilo grešaka“. Tada je kroz Vasilikinu glavu promakla misao da bi „onaj koji je bio odgovoran za grešku trebalo da odgovara“. Međutim, ona ponovo začu glas prep. Davida koji joj reče: „Ne čini zla nikome. Čovek treba da prašta“. Ona je tako i učinila.
O tome je ispričala 23. marta 1991. godine gospođa Vasilika, kada je došla u obitelj prep. Davida da bi zablagodarila svetome.
* * *
42. Mladić Evstatije K. iz Rovija, u detinjstvu se udario i povredio oko te je trebalo da ga operiše. Međutim, vremenom su ponovo nastali problemi u vezi sa okom, tako da su lekari nakon dugotrajnih ispitivanja odlučili da ga treba operisati po drugi put. Početkom 1992. godine nešto pre operacije Evstatiju se u snu javio prep. David i rekao: „Ne boj se, pomoći ću ti i neće ti biti potrebna druga operacija“. Kada je došao u bolnicu, sve je bilo spremno za operaciju, i hirurg-oftalmolog je pred početak rekao da se Evstatiju stavi u oko sočivo da mu još jednom pogleda oko. Prilikom ispitivanja lekar se sa zaprepašćenjem uverio da nema potrebe za ponovnim hirurškim zahvatom, jer se mladićevo oko izlečilo i izjavio da prvi put u životu vidi tako veliko čudo!
Evstatije je sa roditeljima i sestrom otišao odmah u obitelj prep. Davida da zablagodari svetome.
* * *
43 a. Kod Jelene R. iz Atine veoma davno se pojavio crni mladež koji je tokom vremena sve više rastao i sve jače oticao. Međutim, ona tome nije pridavala značaj, jer je nije bolelo.
U leto 1991. godine ona je boravila u Lutropolju. Odatle je autobusom koji se daje turistima dolazila nekoliko puta da se pokloni u obitelj prep. Davida. Svim srcem je molila svetoga da joj isceli tu crnu oteklinu koju je imala. Uzela je malo ulja iz kandila svetoga, i s verom i suzama, kako piše u pismu, rekla: „Prepodobni Davide, ukloni tu oteklinu s mene“.
Prošlo je prilično vremena, oteklina je ostala, ali Jelenina vera nije oslabila. „Neka bude volja Tvoja, Gospode“ rekla je ona. Jednom je zakrstila tu crnu oteklinu vatom sa uljem iz kandila sv. Davida. I, gle čuda, istog trena je oteklina sletela s ruke i pala dole. Sv. David je učinio svoje čudo! Jelena je došla u dom svetoga i njegovu obitelj 30. juna 1992. godine da bi od sveg srca zablagodarila, „priklonila pobožno kolena“, kako ona piše u svom pismu koje je ostavila u obitelji, gde opisuje čudo, i donela obećani dar.
* * *
43 b. Ignatije A. P., 29 godina, bio je veoma teško povređen u automobilskoj nesreći 22. jula 1991. godine.
Bio je prebačen u bolnicu grada Larise gde je boravio 4 dana. Ali zbog njegovog izuzetno ozbiljnog zdravstvenog stanja, prebačen je u Hipokratovu bolnicu u Solunu. Tamo je ležao 15 dana u sobi za intenzivnu negu, pošto je njegovo stanje bilo veoma kritično.
Njegova tetka Stavrula P. došla je u obitelj prep. Davida, molila prepodobnog za spasenje svog nećaka, uzela komadom vate ulje iz kandila svetoga i otišla u Hipokratovu bolnicu u Solun.
Od trenutka kada je Stavrula krstoliko pomazala svog nećaka uljem sv. Davida, njegovo zdravstveno stanje se odmah poboljšalo. Ignatije je izbegao smrtnu opasnost i svaki dan, kako sam kaže, sve više se oporavljao. Iz bolnice je izašao potpuno zdrav i pohitao je sa svojim dobrim i blagočastivim roditeljima da zablagodare sv. Davidu, da donese darove za božanstvenu Liturgiju i ispriča o njegovom čudu. Oni su rekli i to da je tamo ležao još jedan momak, Atanasije iz Halkidike koji je, čim su ga pomazali uljem svetoga izbegao smrtnu opasnost i zdravstveno stanje mu se popravilo.
* * *
44. Janis X., 29 godina, iz Lutre, došao je u obitelj prep. Davida 1. novembra 1993. godine, na dan pomena prepodobnog, i ispričao sledeće:
„U maju 1991. godine nalazio sam se u Francuskoj službeno – služio sam vojni rok u mornarici – i nakon otpuštanja iz nje 24. maja 1991. godine, udario me je motocikl i slomio desni kuk.
U bolnici, kuda su me odvezli, operisali su me i stavili u nogu dve metalne šine i 13 zavrtnja. Vratio sam se u Grčku sa štakama, s desnom nogom koja je hramala i atrofijom.
U septembru 1993. godine putovao sam u Francusku da bi mi izvadili metalne delove (šine i zavrtnje). Operacija je prošla dobro, međutim, lekari su zaključili da ću imati doživotnu 10%nu invalidnost.
Vratio sam se u Grčku opet na štakama, pošto nisam mogao da hodam, pa čak ni da stanem na desnu nogu. Kroz nekoliko dana, 31. oktobra 1993. godine uoči praznika pomena prep. Davida, došao sam veoma rano u njegovu obitelj. Kada sam prilazio da celivam svetu glavu, osetio sam se nedostojnim da je celivam i dotakao sam je samo obrazom. U tom trenutku sam čuo kako je sveta glava zapucketala i začudio sam se. Posle toga uzeo sam knjigu žitija i čudesa prepodobnog i otišao, ništa ne rekavši ocima obitelji o pucketanju svete glave. Došao sam kući, ručao sa porodicom i odmah uzeo knjigu o sv. Davidu i pročitao je celu od početka do kraja u jednom dahu. Na mene su izvršila potresan utisak čuda prepodobnog.
Zatim sam sasvim mehanički pošao na štakama u kuhinju da skuvam kafu, i kako mi je noga bila podignuta osetio sam kao da me neka sila gura i kao da mi kaže: „Stani na nju“. Najpre sam se kolebao, ali sam osećao podstrek i počeo da gazim na nju i istovremeno da plačem i radujem se. Pošao sam u susednu sobu gde se nalazila moja majka i upitao je: da li veruje svojim očima? Čim je shvatila šta se dogodilo, prekrstila se, slaveći Boga i zahvaljujući svetome.
Sutradan smo posetili zajedno sveštenu obitelj da bismo mu zablagodari. Zahvaljujem Bogu i prep. Davidu koji me, ja to osećam, štiti. Blagoslov njegov s nama. Amin!“
* * *
45. Hristofilija C., učiteljica iz Atine koja živi u selu Svete Ane u severnoj Eubeji, došla je u obitelj i ispričala nam:
„21. maja 1993. godine došli smo suprug i ja i poklonili se u sveštenoj obitelji prep. Davida. Toga dana sam imala jaku glavobolju. Celivali smo svete mošti prepodobnog, i kada smo izašli u prednje dvorište manastira, pošla sam da popijem agioneri (sveta vodica koja izvire iz drveta u manastiru Sv. Davida). Dok sam pila, ugledala sam sliku ruke svetoga kako blagosilja mesto odakle teče agioneri, i nehotice sam zadrhtala i odmah osetila da mi je strašna glavobolja prošla. Zahvaljujem prepodobnome“.
46. Ekaterina P. iz Ekale Atičke došla je u svetu obitelj prep. Davida u aprilu 1994. godine i ispričala sledeće:
„Dve godine sam imala cistu u desnom jajniku. To je bilo ustanovljeno na dva ultrazvučna snimka koja sam napravila. Lekari su mi savetovali da obavim i druga ispitivanja. Osim toga, bilo je ustanovljeno da imam još i krvarenje. Naravno da me je sve to veoma izmučilo. Krajem februara 1994. godine došla sam u obitelj prep. Davida. Uzela sam komadom vate ulja iz kandila prepodobnog i iz kandila sa groba bl. starca Jakova i malo agioneri. Došla sam kući, zakrstila bolesno mesto vatom i pomazala uljem i svetom vodom (agioneri). Držala sam vatu sa uljem dva dana. Na kraju sam otišla i napravila novi ultrazvučni snimak na kojem se ispostavilo da je cista nestala i istovremeno da je prestalo krvarenje.
Blagodarim i slavim prep. Davida“.
* * *
47. Vasilije E. iz Limne došao je u obitelj u decembru 1994. godine i ispričao:
„U septembru 1993. godine imao sam bolove i krvarenje. Pošao sam na ispitivanja i lekar mi je rekao da imam tumor na šaci koji može biti zloćudan.
Jednom uveče vidim u snu prep. Davida zajedno s Jovanom Ruskim i Panagijom (Bogorodicom). Obratih im se i rekoh: „Sveti Jovane Ruski, učini me zdravim“. A Presveta odgovori: „Nije te Jovan učinio zdravim. Prepodobni David te je učinio zdravim“.
Ujutru sam se probudio i ništa nisam osećao. Bio sam potpuno zdrav!
Nakon ispitivanja koja sam obavio kasnije, naučnim putem je ustanovljeno iscelenje koje mi je darovao prepodobni. Neka je slavno ime njegovo!“
* * *
48. Vasilikija M., 11 godina, iz Atalande, ostavila je u obitelji sledeće pismo u kojem opisuje čudo prep. Davida:
„Bio je petak, 3. jul 1994. godine, kada sam se, igrajući se, jako udarila i iščašila koleno. Pošla sam s majkom, farmaceutom, i napravili su mi snimak. Lekar nam je rekao da odmah pođemo u atinski Rehabilitacioni centar. Čim sam to čula, i dok smo se već spremale da pođemo očevim kolima u centar, pomislila sam na prep. Davida kojem me je od malih nogu dovodio moj deda Dimitrije, učitelj iz Mantudisa na Eubeji, i uvek mi je govorio o njemu kao o velikom čudotvorcu. Ja tada rekoh: „Prepodobni Davide, ozdravi moju nogu, da me više ne boli i da ne žalostim roditelje“0.
I odmah se dogodi čudo: moja noga se vratila na mesto. Rekla sam o tome ocu, i pre nego što smo pošli u Atinu, otišli smo da ponovo napravimo snimak. Novi snimak je pokazao da je moja noga potpuno zdrava, kao i pre povrede. Lekar je rekao da je to pravo čudo. Od tada često dolazim u manastir prep. Davida i dolaziću dogod sam živa“.
* * *
49. Ksenofont S, iz Paline Atičke, došao je s porodicom kao poklonik prepodobnom Davidu 12. jula 1994. godine i ispričao sledeće:
„U maju mesecu pošao sam i ja da se prvi put poklonim svetoj glavi prep. Davida u hram sv. Trifuna u Palini Atičkoj, kuda su je doneli oci obitelji prepodobnog na molbu jereja i članova crkvenog odbora parohije sv. Trifuna, da bi hrišćani oblasti dobili blagoslov i osvećenje.
Nakon nekoliko dana, naša mala devojčica Atina dobila je visoku temperaturu – 40,5 stepeni – i ona je trajala četiri dana. Uveče četvrtog dana uzeo sam knjigu prep. Davida i čitao je iznad glave našeg deteta. Čitao sam i istovremeno molio prepodobnog da izleči našu kćer. „Ozdravi moje dete, i doći ćemo da ti se poklonimo u manastir“ – obećao sam. Uskoro, kada sam ponovo stavio toplomer, temperatura se spustila na 36,6 stepeni. Vrućica je spala i dete je bilo zdravo. Eto, tako smo došli danas u manastir prepodobnog da mu od srca zablagodarimo.“
* * *
50. Ekaterina A. C. iz Hanije u poruci koju je poslala u avgustu 1994. godine u obitelj, između ostalog, piše: „Tek sada izlazimo iz strašnog iskušenja koje se dogodilo mom ocu (saobraćajna nesreća – operacija – stavljanje proteze) koje je veoma opasno po njegov život.
Poverila sam ga prep. Davidu i sv. Jovanu Pustinjaku, i celo to iskušenje je prošlo gotovo bezbolno i bez posledica. Sve govori da ćemo imati potpuni oporavak. I, što je najvažnije, nikakvog umora u toj borbi! Ovo što vam šaljem je smirena zahvalnost svetome zbog njegovih molitava. Molim se da me Bog i blagodat prep. Davida udostoje da ponovo posetim manastir svetoga da bih ispunila svoje obećanje… Stavite pet blagodarnih sveća ispred njegove čudotvorne ikone…“
* * *
51. Gospođa Georgija, iz grada Soluna, u septembru 1994. godine je došla kao poklonica u sveštenu obitelj i ispričala:
„U maju 1994. godine prvi put sam pošla kao poklonica u sveštenu obitelj prep. Davida s hrišćanima naše parohije Živonosnog Izvora. Prenoćili smo u manastirskom konaku, ujutru se pomolili na božanstvenoj Liturgiji i zatim krenuli sa živim osećajem blagoslova prepodobnog u našim srcima. Uzela sam iz obitelji knjigu sa žitijem i čudesima prepodobnog i malo „agioneri“ kao blagoslov. Nakon nekoliko dana posle našeg putovanja u mojoj kući u Solunu je bio moj unuk koji ima 6 meseci i koga sam ja čuvala. U jednom trenutku sam ga stavila na sto da ga presvučem. Za to vreme sam stavila džezvu za kafu. Zauzeta kuvanjem kafe, odjednom vidim da se dete okrenulo leđima i umalo što nije palo sa stola. Potpuno mehanički rukom hvatam džezvu i trčim da uzmem dete da ne bi palo sa stola. Ali u jurnjavi se džezva prevrnula i ključala kafa mi se izlila na ruku i na lice. Dobila sam opekotine, a kao posledica njih ožiljke.
Posle nekoliko dana sam uzela da pročitam knjigu o prep. Davidu koju sam donela iz obitelji. Pročitala sam i o čudesima koje sveti čini vodom „agioneri“. Bez oklevanja sam pomazala ruku i lice tom vodom koju sam uzela kao blagoslov, i gle čuda, došlo je iscelenje. Ožiljci su odmah nestali, a moja koža postala zdrava i nežna.
– Šta si to radila – pitaju me moji prijatelji – pa su ti nestali ožiljci?
– To je tajna – odgovorila sam najpre u šali, a zatim sam ispričala o čudu sv. Davida.
Zahvaljujem i slavim svetoga za njegovo čudo, a verujem, osim toga, da je i unuka mog spasao prepodobni. Hvala mu!“
* * *
52. Vasilikija P. iz Kalama je od početka 1994. godine 56 meseci imala neprestani svrab u rukama na kojima su se stvorile i rane. Mazala ih je mašću (na sopstvenu inicijativu), ali rane su ostajale. U septembru 1994. godine došla je u obitelj prep. Davida. Poklonila se svetome, zamolila ga u vezi sa svojim problemom, uzela ulje iz njegovog kandila, pomazala s verom ruke i, gle čuda, nije prošlo ni dva dana, a rane su se zatvorile i iscelile. Došla je opet u obitelj da zahvali svetome i da ispriča o čudu.
* * *
53. Hristos K. A., koji živi ovde i 40 godina u Americi, u Nju Džersiju, u pismima koje šalje odatle obitelji svake godine počev od 1991. godine ne prestaje da zahvaljuje i slavoslovi sv. Davida zbog iscelenja koje mu je darovao, iscelenja delikatnog mesta na telu od, kako su lekari ustanovili, neizlečive bolesti. Između ostalog, on piše:
„Nikada ne zaboravljam sv. Davida i bl. starca Jakova, za kojeg verujem da je postao sveti. Molim se Bogu i sv. Davidu koji me je brzo iscelio, tako da sam mogao da ponovo dođem u Grčku i da mu se poklonim, i ponovo da kažem ‘hvala’ Čudotvorcu sveslavnom, svetom Davidu“.
* * *
54. Konstantin B. iz Atine, u pismu obitelji u novembru 1994. godine, piše, između ostalog, i sledeće:
„Saznao sam za vašu svetu obitelj i vašeg velikog svetog kojeg poštujem, prep. Davida, iz knjige koju mi je doneo moj sin Georgije, 26 godina, nakon što je sa svojim drugom posetio vašu svetu obitelj 1993. godine. Pročitao sam je i ona je ostavila na mene potresan utisak, te smo odlučili da cela naša porodica dođe na poklonjenje, što se i dogodilo 13. jula 1994. godine. Dakle, krenuli smo žena, naša dva sina, Georgije (26 godina) i Nikola (21 godina) i ja, i kroz nekoliko časova smo bili kod vas, nakon što smo se usput poklonili i sv. Jovanu Ruskom.
Na čelu, iznad leve slepoočnice, imao sam mladež prilično krupan, koji je, iako sam ga spaljivao pre oko 10 godina, ponovo narastao i brzo se povećavao. Godinu i po dana bio sam pod kontrolom lekara dermatologa koji mi je davao različite masti itd, da bih povratio duševnu ravnotežu, kako je govorio, pred hirurški zahvat, jer je novo spaljivanje bilo nemoguće. Stvar je postajala sve teža i ja sam patio, pošto je mladež rastao, njegova boja je postajala crna, iako se dermatolog trudio i činio sve što može.
Tako su stvari stajale kada smo 13. jula doputovali u vašu obitelj, ne planirajući, međutim, ništa što se tiče moje bolesti. Kada sam video kako Vi, sveti igumane, osenjujete krstoliko druge poklonike svetom glavom prep. Davida, tada sam Vas i ja zamolio neočekivano i nepripremljeno, da osenite i moj mladež, što ste i učinili. Zatim ste zakrstili komad vate na svetoj glavi, komad koji smo zamočili u ulje iz kandila svetoga, i Vi ste rekli da kod kuće tom vatom krstoliko pomazujem svako jutro taj svoj mladež. I zaista, pomolio sam se i poslušao Vaša uputstva. Nakon nekoliko dana površina mladeža je popucala i raspala se na mnogo sitnih komadića koji su, malo po malo, iščezavali za vreme sna, a zatim je, nakon nekoliko dana, mladež potpuno nestao sa čela bez ikakvog traga na koži…
Zahvaljujem Vama koji ste u svojim rukama držali svetu glavu prep. Davida i mene blagoslovili njome, blagodati prepodobnog koji mi je darovao iscelenje, i Gospodu koji je udostojio i mene da uskliknem: ‘Divan je Bogu svetima Svojima'“.
* * *
55. Evgenija M. iz južnog Liosija, došla je u obitelj u decembru 1994. godine i ispričala sledeće: „Godine 1990. imala sam rak ginekoloških organa. Sve su mi ih povadili, primala sam hemoterapiju, prošla sam kroz sva teška stanja prilikom transfuzije krvi itd. Govorila sam, naravno, Bogu: ‘Zašto mi, Bože moj, dopuštaš ovo mučenje i ovu bolest? Daj mi snage da podnesem.’ Ali, kao nemoćni čovek, molila sam: ‘Bože moj, učini čudo, zato što imam dete (11 godina). Radi njega, radi deteta, barem!’
Kasnije sam napravila nova ispitivanja da bih pogledala razvoj bolesti, i ona su pokazala da mi je bila pogođena jetra. Moja voljena porodica, braća u Hristu iz sv. Paraskeve Atičke u leto 1994. godine rekla su mi jednom:
Hajdemo kod prep. Davida? Ovaj sveti čini čudesa. Oci će te zakrstiti glavom prepodobnog i Bog zna…
Tako sam prvi put dospela u obitelj. Zamolila sam oce, i oni su me zakrstili svetom glavom prepodobnog Davida. Od tada su prošli meseci i mnogo puta sam osećala blagoslov svete glave na svojoj glavi, upravo onakav kakav sam osetila kada me je zakrstio jerej obitelji. Mnogo sam se molila i molila toga dana prep. Davida. U obitelji su pomenuli moje ime i još su pominjali na 40dnevnom pomenu i moje zdravlje.
Kada sam se vratila u Atinu, napravila sam nove analize i lekari su mi rekli da je to bio samo mikrob. Tamo gde su prva ispitivanja pokazala rak jetre, na kraju krajeva je bio samo običan mikrob! Slavim prepodobnog zato što mi je pomogao!
Hvala Bogu! To je čudo svetog Davida. Slavim Boga i Njegovog svetog.
Hvala Bogu! Sve je to bilo radi toga da bih poznala Boga. Zato što sam kroz tu bolest poznala Boga i zahvaljujem Mu što mi je poslao bolest – da bih Njega poznala. Da se nisam razbolela, ne bih prošla kroz sve to i ne bih poznala Boga. Tako verujem, blagodarim Mu za sve što mi je poslao!“
* * *
56. Dimitrije T, lekar-pedijatar iz Istieje na Eubeji, došao je u obitelj u januaru 1995. godine i ispričao sledeći čudesni slučaj iz svog iskustva:
„U proleće 1993. godine u nedelju ujutru, došao sam u obitelj prep. Davida da se pomolim, jer sam u to vreme već 10 dana patio od išijasa. Uzimao sam kapi Voltaredž po 25 mg tri puta dnevno, ali išijas je bio tako jak, da sam nisam mogao da se obujem. Te nedelje sam došao da se pomolim u crkvi i nakon što se završila božanstvena Liturgija, došli smo da se poklonimo u keliju starca Jakova. Tamo sam, pošto me je bolelo, počeo da protežem krsta, i jedan od otaca obitelji je to video i upitao šta mi je. Rekao sam mu da imam išijas i on je rekao da pođem da me zakrsti starac o. Kirilo, svetom glavom prep. Davida. Istini za volju, išao sam s malom verom i samo zbog toga da bih poslušao oca koji mi je rekao da idem u crkvu, gde će me starac zakrstiti svetom glavom.
Kada sam došao u crkvu, starac je stajao sa svetom glavom kraj severnih dveri svetilišta i njome osenjivao poklonike. Zamolio sam da zakrsti i mene. On mi naredi da kleknem, ali ja rekoh:
„Starče, ne mogu da kleknem, ne mogu da savijem kolena!
– Ako ne klekneš, neću te zakrstiti.
(Verujem da je to starac rekao zato što su Bog i sveti hteli od mene smirenje.)
Najzad, u nevolji, kleknuh na jedno koleno i on mi pročita molitvu.
Dok me je on osenjivao svetom glavom, osetio sam pucketanje u kičmi. Kada je starac završio, reče mi: ‘Ustani’. U tom trenutku sam se uverio sa zaprepašćenjem da me leđa više ne bole i da mi je sve prošlo.
Kažem mu:
– Starče, prošla su me leđa.
– Znam, pođi.
Ali ja nastavih da govorim:
– Razumeš li šta ti kažem, starče? Prošla su me leđa! On mi opet reče:
– Znam to, rekoh ti, idi.
(Verujem da je tako starac odgovorio pošto je, prosvećen Bogom i prep. Davidom, znao šta se dogodilo.)
U prednjem dvorištu bio je jedan od otaca obitelji s poklonikom Argirisom D, profesorom matematike iz Istieje, i ja, čim ih ugledah, povikah:
– Znate li da su me prošla leđa!
Od tada i sve do dana današnjeg (oko godinu i po dana) nemam nikakvih problema s leđima. To je moje lično iskustvo o kojem ne mogu a da ne svedočim“.
* * *
57. Vasilikija G. iz Kavale piše, između ostalog, u pismu koje je poslala u januaru 1995. godine svetoj obitelji:
„Sveti igumane, pre oko tri godine, došla sam sa detetom, tada sinom jedincem, Odisejem, koji je imao fistulu na članku, i Vi ste se dugo molili nad njim sa svetom glavom prep. Davida. Došli smo iz Kavale sa grupom… Mnogo vas molim, primite od moje porodice ovo malo kao blagodarnost svetome zbog toga što se sredio naš život, a najviše zbog toga što je naš dečak sada zdrav. Osim toga, posle 12 godina rodila sam devojčicu kojoj sam dala ime naše Panagije (Marija)…“
* * *
58. Od gospođe Anastasije T. iz Sidneja, iz daleke Australije, dobili smo u obitelji aprila 1995. godine sledeće pismo – znak živog prisustva prepodobnog:
„Molim vas da zapalite kandilo ispred ikone svetoga i odslužite Liturgiju za zdravlje moje porodice. Živim u inostranstvu i velika blagodat sv. Davida javila mi se u snu i ušla u moj dom, apsolutno ne znajući ništa pre toga o svetom i o manastiru svetog gde on prebiva“.
Pisma sličnog sadržaja šalju manastiru i hrišćani iz drugih mesta Grčke i iz inostranstva.
* * *
59. Ana D. iz Katerine, iz južne Pierije, došla je u obitelj prep. Davida 8. aprila 1995. godine zajedno sa drugim poklonicima, i sa svojim unucima, Anulom i Vasilijem, i ispričala nam sledeće:
„Moj unuk Vasilije P. (sin Vasilija i Jelene) od kako se rodio, nije čuo. Dva puta su ga operisali, ali, nažalost, bez rezultata. Pre četiri godine, kada je Vasilije imao 5 godina, došla sam sa drugim poklonicima izletničkim autobusom iz Katerine u obitelj prep. Davida 7. jula 1991. godine. Prišla sam ikoni prepodobnog i zamolila ga plamenom verom za svog unuka. Isprosila sam blagoslov od jednog oca obitelji i uzela dva zavetna dara posvećena ikoni i koja su predstavljala: jedan – dete, a drugi – uho. Uzela sam i ulja iz kandila prepodobnog i agijazme i pošla s nadom.
Uveče, kad sam došla kući, zakrstila sam uho našeg malog Vasilija vatom sa uljem iz kandila svetog i zavetne darove koje sam uzela u obitelji stavila mu pod jastuk.
Ujutru sam prišla Vasiliju i on mi kaže: „Bako, slušaj, slušaj.“ Da li je to on bio?! I od tada, gle čuda, počeo je naš dečak uz pomoć prep. Davida da čuje.
Uveče u snu čujem: najslađi glas mi govori: ‘Gospođa Ana, pročitaj knjigu prep. Davida sa žitijem i njegovim čudesima.’ Tako sam i učinila.
Naš Vasilije je sada potpuno zdrav i ide u školu blagodareći prepodobnom. Slavimo ime prep. Davida“.
* * *
60. Jelena A. iz Orestijade poslala je u obitelj 17. maja 1995. godine poruku, u kojoj, između ostalog, piše:
„Moram da vam saopštim o čudu sv. Davida da se obradujete.
U leto 1994. godine mene je udostojio prep. David, te sam s pomoću Božijom došla u manastir sa grupom studenata. Pomolila sam se prep. Davidu za sve srodnike, a naročito za porodicu moje sestre. Odlazeći, uzela sam ulja iz kandila svetoga, umočivši komad vate u njega koji ste zatim Vi zakrstili na glavi svetoga, i njegovu knjigu, i sve to sam poslala u Orestijadu mojoj sestri Anastasiji koja je u to vreme bila trudna i imala brojne probleme. Na sam dan praznika Krstovdana, u hirurškoj sali moja sestra je ugledala pred sobom lik svetoga onako kako ga je videla na ikoni u knjizi, i ruku kako je oslobađa, dovodeći u svet darovano dete, iako je postojala opasnost da na porođaju oboje umru.“
* * *
61. Učiteljica Marija X. došla je u obitelj krajem maja 1995. godine i ostavila sledeće pismo, u znak zahvalnosti prep. Davidu za čudo koje je njegovim molitvama učinio Bog njenom voljenom unuku.
„Mog unuka Nikolu, 19 godina, iz Atine, udarila je mašina u glavu 24. juna 1993. godine, i on je oboleo, kako su rekli lekari od …, tj. došlo je do prekida svake veze s velikim mozgom. Lekari su nam rekli da je stanje veoma ozbiljno, i da će razvoj bolesti biti nepovoljan, tj. da neće ostati živ. Tokom sedam dana on se nalazio bez svesti, počela je sepsa i od njega je počeo da se oseća zadah.
Tada smo pošli u obitelj prep. Davida i zakazali moleban prepodobnom s poštovanim starcem ocem Kirilom i otišli u Blagoveštenje3 nakon što se starac odazvao na našu vatrenu molbu i dao nam svete mošti desne ruke svetoga u pratnji jeromonaha o. Jakova. Došli smo u Blagoveštenje i o. Jakov rukom svetoga zakrstio je mladića i pročitao molitvu.
Sutradan, kada je lekar pregledao bolesnika, rekao je da je momku bolje i da će ozdraviti. Odredio je pojačanu fizioterapiju i ostalo.
Nakon nekoliko dana Nikola je izašao iz sobe za intenzivnu negu, prešao u odeljenje, uskoro su mu uklonili cev za disanje i on je progovorio. Zahvalio je lekarima za trud, a nama je rekao da je video prep. Davida i bl. starca o. Jakova, i oni su ga dotakli po ramenu i rekli: „Nikola, bićeš zdrav“.
Nakon tri meseca izašao je iz bolnice u Vuli, gde je bio na rehabilitaciji, i došao je s roditeljima i bakom (koja je videla san o čudu koje se dogodilo njenom unuku) u obitelj prep. Davida. Zakazali su božanstvenu Liturgiju, i podelili naforu, i od sveg srca zablagodarili prep. Davidu i bl. starcu Jakovu na njihovim spasonosnim molitvama. Sada je Nikola potpuno zdrav“.
* * *
62. Ekaterina R. T. došla je 29. 5.1995. godine u obitelj i ostavila poruku u kojoj piše:
„Dozvolite mi da u svojoj nemoći saopštim o čudu koje sam doživela.
Od februara 1968. godine patila sam od jedne neodređene vrste renitisa (vrste kijavice), i pri tome noću gotovo nisam mogla da dišem zbog nedostatka vazduha. Koristila sam različite terapije, ali bezuspešno. Za prep. Davida saznala sam prvi put iz emisije „Sveto štivo“, radio stanice grčke Crkve, gde su u nastavcima čitali biografiju svetoga iz knjige „Pretečino dete“.
Našla sam tu knjigu sa tako upečatljivom ikonom na naslovnoj strani korica, i od tada uzbuđenje koje sam osetila stvorilo je u meni utisak da sam stekla, usuđujem se da kažem, neku vezu sa njim od prvog trenutka.
U februaru 1995. godine, saznala sam da je časna glava svetoga bila prenesena u crkvu Teološkog fakulteta. 15. februara otišla sam sa mnogim narodom da celivam svetu glavu koja mi je bila sada tako bliska.
Ovde ću navesti, kako sam ih pročitala, reči nekih studenata teologije koji su dolazili u obitelj, zato što sam isto tako osećala ja: ‘Kakvu radost smo osetili, kada su se naša usta približila božanstvenoj glavi svetog podvižnika. Njen miris je dah novog života koji je u tom trenutku zapahnuo naše biće’.
Ostala sam u crkvi i pomolila se. Vratila sam se kući i za vreme molitve nehotice sam zamolila pomoć od svetoga. U tom trenutku sam zakrstila nos uljem iz kandila svetoga, i istog trena, ravno nakon 27 godina, i ni trenutak kasnije, mogla sam da dišem kroz nos, te ne može biti sumnje u čudo. U izvesnoj meri mi se grlo čak ohladilo od neobičnog otvaranja. To nije bila nagrada za moju veru, bio je to odgovor na moju svakodnevnu molbu da me utvrdi u njoj.
Molim se da uskoro naše stope, moje i moje porodice, pođu tom svetom mestu, da dođemo kao smireni poklonici i da malo poživimo njegovom duhovnošću, da celivamo zemlju koje su gazile njegove osvećene noge i koju je orosio svojim suzama, taj čudesni čovek Božiji, prepodobni David. Smireno se klanjam“.
* * *
63. Ekaterina P., supruga L., iz Verije, došla je u obitelj 4.6.1995. i ostavila sledeću poruku:
„U decembru 1994. godine od oštrog bola u vratu bila sam prinuđena da posetim svog lekara u Veriji, gospodina Bliura, koji mi je rekao da mi je obolela štitna žlezda. Terapija koju mi je on propisao nije mi donela korist, te sam odlučila da se obratim lekaru specijalisti u Solunu, endokrinologu, profesoru univerziteta, gospodinu Krasu, koji je postavio istu dijagnozu. Gospodin Kras me je odmah poslao u Hipokratovu bolnicu, gde su mi obavili specijalna ispitivanja koja su pokazala da zaista imam akutno zapaljenje štitne žlezde. Počela sam da uzimam kortizon u pilulama (Medrol). Nakon dva meseca od početka lečenja, u 2.30 noću imala sam jak napad. To je podstaklo mog dobrog supruga i moje roditelje, da me odvezu trećem lekaru u Solunu, gospodinu Pontikidisu, asistentu endokrinologije koji je potvrdio dijagnozu i udvostručio dozu kortizona. To se dogodilo krajem januara 1995. godine.
Kortizon mi je izazivao takav nemir da sam mislila da ću poludeti. Počela sam da uzimam lekove za umirenje. Oni koji su uzimali kortizon nekoliko meseci i koji su imali obolelu štitnu žlezdu možda će me shvatiti. Porazgovarala sam o tome sa drugim lekarom i on je rekao da se uvek mnogo naroda koji imaju obolelu štitnu žlezdu leči kod psihijatara. Šta mi je drugo preostalo, do da se molim. Počela sam da molim i danju i noću Boga i prep. Davida, u čijem sam manastiru nedavno bila, kada sam i saznala za svetog; molila sam pomoć, čak ne i da ozdravim, već samo da ne poludim, da me se deca ne bi stidela.
14. marta 1995. godine obolela sam od krvarenja u želucu od lekova i lečim se u bolnici u Veriji. Kortizon ne smem da prestanem da uzimam zbog bolova u grlu, ali umesto pilula počela sam da primam injekcije kortizona i istovremeno druge lekove zbog bolesti želuca.
Nalazim se na početku beznađa, kada sam sasvim slučajno saznala da se u gradu nalazi o. Kiril, iguman obitelji prep. Davida sa o. Gavrilom, našim sugrađaninom. Ne gubeći vreme, idem i čekam na ulazu višespratnice gde žive roditelji oca Gavrila, jer znam da će ih posetiti sveti oci. I zaista, nakon 30 minuta nemirnog iščekivanja, oni dolaze. Trčim sa ogromnom radošću koju osećam svaki put kada ih vidim i pozdravljam o. Kirila koji me, sa svoje strane, pita kako sam. Kada sam mu rekla da imam probleme sa štitnom žlezdom i da uzimam kortizon (sve se to događa na ulici), on kaže: ‘Hajdemo u kuću’. I zaista, ulazimo u ulaz kuće, i tu primećujem da u rukama drži paketić, umotan u belo platno, otvara ga i vidim sa iznenađenjem sveštene kosti od ruke prep. Davida. Celivam ih i molim o. Kirila da me njima oseni. On je njima načinio znak krsta, istovremeno podigao glavu ka nebu i pomolio se. Sve se to događa u petak uoči Lazareve subote.
Od tog trenutka prestala sam da bolujem. Telefoniram svom lekaru u Solun i kažem mu da sam zdrava i da mi injekcije nisu potrebne. On mi naređuje da ih uzimam i da dođem posle Vaskrsa. Injekcije ne uzimam, ali posle Vaskrsa dolazim, on me ispituje i čudi se kako sam ozdravila, i pita me šta se dogodilo. Ja pričam šta se dogodilo, on se smeška i kaže da veruje i on, ali da treba napraviti analize. Ponovo analize i idem gospodinu Pantikidisu koji više ne veruje svojim očima i kaže: ‘Očekivao sam da ćete ozdraviti, pa zbog toga smo vas i lečili. Ali da je bol presečena kao nožem, da su nestale izrasline i žlezda se ponovo vratila u svoje prvobitno stanje, to nisam očekivao! Čestitam, potpuno ste zdravi i veoma srećni!’
Prvom povoljnom prilikom, 12. maja 1995. godine, idem u manastir prep. Davida i pričam o. Kirilu koji kaže: ‘Bila je volja Božija’. I odjednom kao da je ogroman teret spao s mojih leđa. Bože moj, kako je moguće da si uslišio moju molitvu, molitvu o. Kirila i prep. Davida i pogledao na mene, grešnu i smernu sluškinju Svoju?
Ubeđena sam da sam nedostojna da govorim s tobom, prep. oče Davide, ali ti si uzor blagodarenja sluškinje svoje kojoj si učinio dobro. Kada sam upitala šta treba da radim da bih ti zahvalila, prep. oče Davide, usledio je odgovor oca Gavrila: ‘Samo jedno: blagodarim od sveg srca’.
Od sada ću u svakoj svojoj molitvi govoriti: Gospode, Isuse Hriste, molitvama prep. Davida, blagodarim Ti, što si me pomilovao“.
* * *
64. Ekaterina, supruga Spiridona K., majka četvoro dece, iz Soluna, u pismu koje je poslala obitelji 18. juna 1995. godine, izmeću ostalog, piše sledeće:
„Bio je mesec februar, pre dve godine, kada smo čuli za veliki i retki dar na Eubeji, za oca Jakova Calikisa. To što smo čuli na nas je ostavilo takav utisak, da smo istoga dana kupili knjigu koju je Vaš manastir objavio, a ujutro smo se uputili u Rovije. Bio je kišni dan, ali uprkos tome naše putovanje je bilo čudesno, a želja da se upoznamo sa čudotvorcem starcem bila je sve jača. Došli smo u podne. Poklonili smo se u sabornoj crkvi glavi prep. Davida i raspitali se kod jednog starca u konaku. Poklonili smo se grobu starca Jakova i u sobi u kojoj je živeo. Bili smo uzbuđeni time što smo videli pored nas ljude kako plaču kraj njegovog groba ili njegovog kreveta, i kako o njemu govore kao da je živ. Sve što smo čuli o starcu stvorilo je u nama osećanje koje smo mi i očekivali: osećanje dubokog spokoja i ukrepljenja naše vere. Za vreme te naše prve posete na mene je ostavilo utisak i nešto drugo tako živa ikona prep. Davida koja se nalazi na ikonostasu saborne crkve! Stajala sam pred njom za vreme večernje i molila se Bogu da učini za nas vidljivim prisustvo Njegovo kroz svog svetog. Bila sam konkretna. Molila sam se za dve stvari. Prvo – zdravlje, drugo – materijalni problem.
Pre nekoliko meseci sam dala krv na analizu, gde se ispostavilo da imam pozitivni australijski antigen. Verovatno je da nije bila greška, jer su mi krv ispitivali u dvema različitim laboratorijama. Uprkos tome što sam bila veoma uznemirena, nadala sam se da će nakon 6 meseci, kada je trebalo da se analize ponove, taj pozitivni antigen biti negativan. To je i bio predmet moje vatrene molbe iz sveg srca prepodobnom Davidu.
Vrativši se u Solun, ponovo sam dala krv na analize koje su pokazale da imam ne samo negativni antigen, nego i da nikada nije bilo ničeg sličnog u mojoj krvi. Ponovila sam ispitivanje, i dobijeni rezultat nemoguće je objasniti, polazeći od opšte logike. Verujem, uprkos sumnjama i nedoumicama skeptika, da je u mom slučaju prep. David učinio čudo.
Druga stvar se tiče kupovine zemljišta. Suprug i ja smo naumili da negde kupimo imanje da bismo tamo radili, dok smo još mladi. S druge strane, nismo hteli da se suviše upetljavamo u tu stvar, pošto postoje i druge, ozbiljnije stvari, koje zahtevaju našu pažnju. Počeli smo da pratimo novine i časopise, sve dok nismo došli na ideju da kupimo zemlju konkretno u našoj oblasti. Kada smo došli u obitelj zamolila sam prep. Davida da sredi ovo pitanje, jer nije bilo dovoljno vremena i raspoloženja za traganje ove vrste.
Vrativši se u Solun, našli smo u nekim novinama zanimljiv slučaj i uputili se da ‘ispitamo teren’ što se tiče oblasti i zemljišta. Odlučili smo da kupimo zemlju, iako nam ovaj slučaj uopšte nije odgovarao. Sutradan smo već bili spremni da počnemo utvrđenu proceduru uzimanja kredita, kada je zazvonio telefon. Bio je to moj otac koji nam je saopštio da se u mom selu prodaje zemlja s nedovršenom građevinom na njoj i pitao je jesmo li zainteresovani.
Danas, kada vam pišem pismo, zemlja je kupljena, a gradnja kuće se bliži kraju, i traje povoljnim tokom. Nije li to čudo dvojice svetitelja Vašeg manastira?
Do dana današnjeg neprestano prizivamo prep. Davida i bl. starca Jakova, govorimo mnogima o izuzetnoj i srdačnoj toplini Vašeg manastira.
Pomolite se za nas!“
* * *
65. Teofan, iz Svete Paraskeve Atičke, u pismu upućenom obitelji 31. jula 1995. godine, piše sledeće:
„U leto 1994. godine imao sam oštar bol i promuklost u grlu koje su me primorali da se obratim lekaru, i to u Državnoj atinskoj bolnici, gde me je pregledao i odmah poslao na snimanje koje je pokazalo tumor na grlu.
Bio je petak, 9. septembar, kada je bilo odlučeno da se sledeće srede napravi biopsija. U subotu dolazim u manastir prep. Davida i starca o. Jakova. Kada sam odlazio iz manastira, promuklost je počela da prolazi.
U sredu je bila izvršena biopsija, dobijeni su rezultati koji su pokazali da je neophodna operacija da bi se očistio grkljan.
Nastavio sam svaki dan da pijem ujutru malo ulja koje sam uzeo iz kandila prep. Davida i iz kandila na grobu starca Jakova iz manastira.
12. oktobra 1994. godine dolazim drugom lekaru koji je posle pregleda rekao da ne vidi zašto je bila napravljena biopsija, i savetovao mi da napravim magnetsku tomografiju koja je pokazala da je tumor nestao. Tako sam sada potpuno zdrav bez bola i bez promuklosti.
Slavimo i blagodarimo prep. Davida i o. Jakova, čijim molitvama mi je Sveblagi Bog darovao milost“.
* * *
66. Atanasije iz Nikeje Pirejske došao je sa porodicom u obitelj 6. avgusta (na dan Preobraženja Spasiteljevog) 1995. godine i ispričao sledeće:
„30. juna 1994. godine naš sin Emanuil je slomio ruku bio je to višestruki prelom. Odvezli smo ga u dečju bolnicu, gde su mu na ruku stavili gips. Nakon tri nedelje ponovo smo došli u bolnicu, i lekari su rekli da gips još treba da stoji dok mu slomljena ruka ne zaraste. Međutim, uporno sam molio lekare da mu oslobode ruku od gipsa, zato što smo se tada spremali da putujemo van grada, da bi dete moglo da se kupa u moru. Lekari su, najzad, pristali i izvadili ruku našeg sina iz gipsa, savetujući nam da budemo veoma pažljivi. Nakon što smo izašli iz bolnice dečaka je, nažalost, ruka počela mnogo da boli. Pri najmanjem dodiru ruke on se trzao od bola. Bez obzira na sve to otišli smo iz grada, naime, u Halkidu, gde je dete i dalje bolela ruka. Tamo smo čuli za prep. Davida da je on čudotvorac i uputili smo se 24. jula 1994. godine u njegov manastir koji se nalazi otprilike dva časa vožnje od Halkide prema severnoj Eubeji. Sin je tokom puta strašno patio. Pri najmanjem dodiru, kada bi se automobil zaneo, on je vikao: ‘Ne dirajte me, boli me!’ Došli smo u manastir, ali njega je i dalje jako bolelo. Međutim, čim mu je jerej zakrstio ruku svetom glavom, on je izašao u dvorište obitelji i počeo da se igra. Zablagodarili smo od sveg srca svetome koji je od tada naš zaštitnik i pomoćnik i pribegavamo njegovoj blagodati i donosimo darove u obitelj svake godine 6. avgusta“.
* * *
67. Delijanis P, 82. godine, iz Istieje, došao je u obitelj da se pokloni u septembru 1995. godine i saopštio sledeće:
„Prepodobni David je zastupnik moj i moje kuće. Sve što molim s verom on mi daje. Imao sam mnogo problema sa zdravljem. Imao sam pritisak, probleme sa disanjem, želudac me je boleo, na jedno oko nisam video, bolela me je i prostata. Potrošio sam mnogo para na lekove. Sada, tokom poslednjih pola godine, uzimao sam lekove za prostatu. Jedna kutijica lekova (14 tableta) košta 14.000. Molio sam se svetom Davidu i molio ga da me isceli od svih bolesti. I zaista, sveti je sve moje bolesti iscelio. Očistio me je i pomogao u svim stradanjima. Blagodarim mu i slavim sveto ime njegovo“.
* * *
68. Učiteljica Jelena E. iz Psahne u poruci ostavljenoj u obitelji 20. oktobra 1995. godine, između ostalog, piše:
„… Od udarca u vrat koji sam dobila od jednog meni bliskog lica, pomerio mi se vratni pršljen. Nakon ispitivanja lekari su rekli da ću dok god budem živa nositi gipsani okovratnik. Izgubila sam nadu.
1. jula 1993. godine, na dan svetih Besrebrenika, pozvali su i doneli na blagoslov svetu glavu prep. Davida u hram sv. Besrebrenika u Psahni. Zamolila sam jeromonaha koji je pratio svetu glavu da me zakrsti. Čim je stavio svetu glavu na moju glavu, zakrckale su mi kosti na vratu, kao kada se krckaju orasi. Od kako sam počela da nosim gipsani okovratnik uopšte me nije bolelo, međutim, u sebi sam veoma patila, bila sam sva jadna. Lekari su kategorički izjavili: ‘Pazite, nikada ne skidajte okovratnik’.
Jednom uveče, četvrti mesec od kako sam nosila okovratnik, vidim bl. starca Jakova kako mi govori: ‘Jelena, ne brini, ozdravićeš’. Skinuo mi je okovratnik, blagoslovio moj vrat i rekao: ‘Još četiri meseca i ništa ti neće biti’.
Tokom ta druga četiri meseca samo jedanput me je zaboleo vrat. Tada sam zakrstila svoj vrat ikonicom oca Jakova koju sam uzela u manastiru i stavila je zajedno sa okovratnikom na moj vrat. Te večeri sam se preznojavala i od tada me vrat više nije boleo. Nakon što su prošla i ta četiri meseca (ukupno osam) ponovo sam otišla kod lekara da mi se naprave analize. Lekar, kada ih je pogledao, prekrstio se. Rekao je da je to bila druga devojka. Bila sam zdrava i nisam više nosila okovratnik.
Tog leta sam išla i radila u polju i bavila se svakojakim drugim teškim radom i više nisam imala apsolutno nikakvih problema.
Zahvaljujem sv. Davidu i starcu Jakovu. Njima se klanjam i blagodarim im.“
* * *
69. Lazar X. iz sela Dimitre poslao je u obitelj 23.10.1995. godine poruku u kojoj između ostalog piše:
„Volim sv. Davida. On mi je iscelio kolena. Zato hoću da mu se svaki dan čita kanon i akatist. On je moj spasitelj. Tebe veoma molim, sveti igumane, pošalji mi knjigu o svetom.“
* * *
70. Učiteljica Lambrinija P., u pismu obitelji 29. oktobra 1995. godine piše, između ostalog, i sledeće:
„… Prošlog leta, u julu mesecu, prvi put sam posetila vaš manastir. Odmarala sam se u Edipsi sa porodicom mog brata, te smo zajedno došli. Tamo je sve bilo veoma lepo. Jedan monah nam je govorio o sv. Davidu. Ja čak nisam ni znala za tog svetog. Međutim, pre godinu dana sam čitala knjigu o starcu Jakovu. Nisam ni slutila kako veliku smelost ima sveti David pred Bogom. Za sve što sa verom od njega zamolite, on zaista i učini. Lično ću vam saopštiti najpre o sebi. Pre godinu dana sam se dvaput okliznula i iščašila desnu nogu. Otišla sam kod lekara i on ju je namestio. Tada je ona veoma otekla. Odmah sam se spustila u grad Trikalu kod ortopeda. On mi je rekao da je to lifmatični otok. Dao mi je dve kutije tableta i neku mast. Dala sam na analizu krv, mokraću, išla sam na rendgen – i ništa. Tada sam bacila tablete i mast. Kada smo došli u vaš manastir, jedan monah nam je dao ulje iz kandila svetoga i svi smo se zakrstili. Zakrstila sam i nogu. Uzeli smo knjigu i ikone, umili se agijazmom i otišli kod svetog Jovana Ruskog.
Uveče, kada smo se vratili kući u Edipsu, seli smo u dvorište zajedno s drugima koji su se tu odmarali. Tamo mi jedna žena reče: ‘Što ti je noga tako otekla, je li te ujelo nešto?’ Ja joj kažem: ‘Ne, iščašila sam je i otekla je. Ali verujem da će me sv. David kojem smo išli da se poklonimo i od kojeg sam uzela ulje učiniti zdravom’. I zaista, noga više nije bila toliko otečena, svaki dan sam se krsno osenjivala komadom vate koji sam uzela.
Sada je sv. David pomogao i mom bratu, te je ovaj sagradio prodavnicu i radi u selu. Njegov sin Georgije od kako smo mi došli pravi uspehe. Šta još da napišem? Kada dođemo na leto, ako sve bude u redu, dođi ćemo da zakažemo Liturgiju…
U trenutku kad vam pišem osećam kao nekakav miomiris, kao od svetih moštiju… Pomolite se za mene“.
* * *
71. Olga F. V. iz Soluna u pismu poslatom obitelji, između ostalog, piše sledeće:
„… Poslala sam pismo i odgovorio mi je o. Kiril. Imala sam ozbiljne probleme sa zdravljem svog muža. Molila sam i Vi ste mi poslali agioneri i ulje iz kandila prep. Davida u vati. Uz pomoć prep. Davida sve je prošlo veoma dobro. Uradili su mu ispitivanja i najpre su nam saopštili za šum na srcu, tahikardiju, i uopšte probleme na srcu, nakon čega je moj muž napravio krsni znak na srcu uljem i pio svaki dan agioneri. Nova ispitivanja su pak pokazala da je sve u redu osim male tahikardije protiv koje je lekar propisao pola tablete.
Šaljem Vam poštansku doznaku, hoću da zapalite kandila za 1,70, ako bude dovoljno i pročitate naša imena. Ako možete, pošaljite nam bočicu ulja… Prepodobni David neka Vam pomogne u Vašem velikom poslu koji vršite, i nama u svetu, kada je zaista veoma teško gajiti decu u ovako pokvarena vremena u kojima živimo…“
* * *
72. 25. februara 1996. godine u obitelj su došli gospodin Stilijan i njegova supruga Irina R., roditelji četvoro dece iz Irakliona Kritskog, noseći na rukama svog 17-mesečnog mališana Janisa i uzbuđeno saopštili pred svim poklonicima sledeće:
„Uoči Rođenja Hristovog 1995. godine naš mali Janis (tada je imao 15 meseci) oboleo je od bronhitisa. 24. decembra, upravo uoči Božića, stavili smo vodu u lonac da uzavri, kako bismo mu pomoću pare olakšali disanje. U jednom trenutku, nažalost, lonac je pao, i vrela voda se prosula na dete, nakon čega je dobio opekotine na gotovo celoj površini tela. Odmah smo ga odvezli u Opštu bolnicu grada Irakliona, odakle su nas, zbog ozbiljnosti slučaja, hitno prebacili vojnim avionom (S. 130) u Atinu, u dečju bolnicu „A. K.“.
Tamo su lekari stavili dete na reanimaciju i rekli su nam da je verovatnoća da ostane živ samo 10% i, ako i preživi, u budućnosti bi imalo problema ili sa očima, ili sa jetrom, ili sa mozgom, ili bi mnogo patilo zbog mogućih zaraza.
29. decembra 1995. godine u bolnici smo videli majku drugog deteta koje se lečilo u bolnici, a koja je čitala knjigu prep. Davida s njegovim žitijem i čudesima. Pošto smo prvi put čuli za tog svetitelja, zamolili smo je da nam da knjigu da je pročitamo. Ali ta gospođa, kako nam je rekla, svakog trenutka je očekivala da je pozovu da uzme otpusnu listu pre nego što pođe s detetom iz bolnice, te nije mogla da nam da tu knjigu. Međutim, kada je pošla da uzme otpusnu listu, iz nekog razloga nisu joj je dali, već su joj rekli da sačeka još jedan dan. Tada se ona vratila i sela u svoju fotelju i dala nam je da pročitamo knjigu o svetitelju. Čitajući, saznali smo da je prep. David veliki čudotvorac, razmislili smo i telefonirali u njegov manastir i zamolili oce da odsluže moleban s molitvama svetome za naše čedo. Uveče istoga dana, nastavila je gospođa Irina, majka malog Jovana, tamo u bolnici sam usnila san koji je veoma karakterističan. Videla sam nekog našeg poznanika (kada sam videla oce obitelji mislim da je to bio jedan od njih) koji je u rukama držao deo svetih moštiju prep. Davida i upitao me je da li želim da oseni krsnim znakom naše dete. Zamolila sam ga sa velikim poštovanjem i željom da ga zakrsti i ovaj ga je zaista osenio krsnim znamenjem, i postao nevidljiv. Ujutru, kada sam se probudila, osetila sam smirenje i optimizam u odnosu na zdravlje našeg deteta.
I zaista, u zoru toga dana opečena koža našeg dečaka počela je da otpada kao krljušt, i epiderm se obnavljao veoma brzo. Visoka temperatura je spala, a bronhitis je nestao.
Rukovodilac i lekari u bolnici su bili u nedoumici: toliko godina radimo (rukovodilac je imao 30 godina iskustva), i ne shvatamo kako smo mogli da napravimo grešku tokom lečenja deteta? Ali oni nisu napravili grešku. Blagodat Božija izmenila je stvari. Molitvama prep. Davida i sv. Nektarija koje smo prizivali Bog je darovao iscelenje. A mi, da bismo zahvalili Bogu i ukazali poštovanje sv. Davidu, trudićemo se da prema našim mogućnostima sagradimo hram u čast svetoga u gradu Iraklionu Kritskom“.
Stilijan i Irina, roditelji malog Janisa, ponovo su došli u obitelj na Vaskrs 1996. godine i dodali sledeće:
„Kada smo boravili u obitelji u februaru 1996. godine da bismo ispričali o čudu koje je učinio sv. David sa našim detetom u bolnici, Janis zbog muka koje je podneo i zbog nepokretnosti tokom dva meseca nije mogao da hoda, uprkos tome što je ranije prohodao (sa 13 meseci). Kada smo izlazili iz bolnice lekari su nam govorili da ne očekujemo da on uskoro prohoda i da će mu najverovatnije biti potrebna fizioterapija.
Međutim, u obitelji o. Kirilo je zakrstio naše dete svetom glavom prep. Davida i sutradan nakon povratka na Krit dečak je prohodao. To je još jedno čudo sv. Davida. Neka je proslavljeno ime njegovo“.
* * *
73. Dimitrije S, iz Livanata, na poklonjenju u obitelji u martu 1996. godine saopštio je ocima sledeće:
„25. novembra 1990. godine u automobilskoj nesreći teško je povređen moj sin Nikola S, 25 godina. Do nesreće je došlo na autoputu Atina – Lamija, kod Livanata. Bilo je 9 časova uveče, a našli su ga sledećeg dana u 11 časova ujutru. Odmah su ga prebacili u bolnicu grada Lamije.
Čim su me obavestili, povikao sam: ‘Presveta Bogorodice, pomozi mom sinu…’ i pojurio u bolnicu u Lamiju. U bolnici su odmah naredili da se sin hitno preveze u Rehabilitacioni centar u Atinu. Napred je išla ‘hitna pomoć’ sa našim sinom, a za njom smo išli mi u kolima, ja i žena. Nedaleko od Lamije, u jednom trenutku sam ugledao iza ‘hitne pomoći’, a ispred naših kola na odstojanju od 20-tak metara prep. Davida kako nas blagosilja isto onako kao na njegovoj ikoni na ikonostasu manastirske Saborne crkve. Svetog Davida znam od detinjstva i 40 godina dolazim u manastir zajedno sa svojim drugim zemljacima iz Livanata i njemu služimo i donosimo mu na dar ono što možemo. U bolnici u koju smo došli bilo je odlučeno da se sinu urade dve operacije na glavi. Kad su ga prenosili na nosilima u hiruršku salu video sam, gle čuda, ponovo živog prep. Davida kako ide iza nosila i svi zajedno su ušli u hiruršku salu. Okrenuo sam se prema ženi koja je bila uznemirena i uplakana i rekao: ‘Nico, ne boj se, sve će biti dobro’. – To kažeš da me utešiš’ – odgovori ona. To ne govorim ja, drugi to govori rekoh joj – to govori sv. David kojeg od sinoć od kako smo otišli iz Lamije neprestano vidim pored našeg sina i pored nas’
Toga dana dve veoma složene i teške operacije koje su lekari izvršili našem sinu Nikoli prošle su uz pomoć prep. Davida veoma dobro; Nikola je ostao u bolnici oko 25 dana, a zatim izašao potpuno zdrav. Nakon nekoliko dana smo otišli u manastir da bismo zahvalili svetome, donevši i darove za božanstvenu Liturgiju.“
* * *
74. Andrej A., 76 godina, iz Malesine, 17. marta 1996. godine, kada se sveta glava prep. Davida nalazila u njihovom selu radi blagoslova vernika, saopštio je ocima obitelji koji su pratili svetu glavu, sledeće:
„U martu 1994. godine moja žena je pošla u Hipokratovu bolnicu u Atinu na operaciju žučne kese.
Toga dana kada je žena otišla s njom su pošla samo deca. Ja sam s drugim susedima pošao autobusom u obitelj prep. Davida da bih dovezao svetu glavu prep. Davida kod nas u selo, radi blagoslova, kao što je to kod nas uobičajeno više od 40 godina. To je svešteni običaj koji se ne sme prekršiti.
Kada sam ulazio u autobus žene iz našeg sela koje su znale da je istoga dana moja žena otišla u bolnicu na operaciju, su me ugledavši, rekle: ‘Eh, čika Andrej, zašto nisi pošao sa ženom? Žena ti ide u bolnicu na operaciju, a ti ideš u manastir.’ Moj odgovor je bio: ‘Poći ću prep. Davidu, a žena će poći u bolnicu na operaciju. A prepodobni David zna šta treba da čini. Kada bih i otišao u bolnicu, ne bih mogao ništa da učinim. U manastiru ću se pak pomoliti za njeno zdravlje.’ – Tako sam i pošao u manastir.
Predveče, nakon večernje u crkvi, gde sam bio, prilazi mi iskušenik, verovatno me nije poznavao, ali ostali monasi su me znali, i viče: ‘Ko je ovde gospodin Andrej?’ Kažem: ‘Ja’. Čim sam začuo ‘ko je ovde gospodin Andrej’ rekao sam u sebi: ‘Sigurno će biti loša vest sada, ako su mi telefonirali’. Iskušenik mi tada reče: ‘Ne boj se, čiko, telefonirali su iz Malesine i rekli da je tvoja žena kod kuće, da je zdrava i da se vratila’.
Sutradan smo uzeli svetu glavu prep. Davida i vratili se. Došao sam kući i našao ženu zdravu. Nije je ništa bolelo. Planirana operacija nije bila izvedena, jer su lekari ustanovili da nema nikakvih problema. Sve je to silom Božijom i silom prep. Davida!“
Zatim je Andrej A. ispričao i sledeće:
„Godine 1995. u našem selu, Malesini, bila je velika suša. Sav narod je izlazio iz kuća, lomio po grančicu masline, donosio u selo i govorio: ‘Pogledajte, osušilo se i drveće, nema ploda!’ Na drveću je bilo mnogo plodova, ali zbog suše oni nisu sazreli, ostali su kržljavi, da tako kažem. I predviđali su da nećemo imati ulja i da ga nećemo imati za ishranu.
Pošto sam ja, kao i mnogi drugi iz mog sela, uvek verovao prep. Davidu i verujem, jednom uveče na molitvi sam ga zamolio i rekao: ‘Prepodobni Davide, hteli bismo da, kada dođe tvoja sveta glava u naše selo, kao što biva svake godine, hteli bismo da ti damo ulja za tvoj manastir, ali sada ni mi sami nećemo imati šta da jedemo – te nećemo imati ni za dar tebi!’
I, gle čuda, prep. David, uprkos suši koja je i dalje trajala, blagoslovio je i plodovi su sazreli i izvadili smo veoma mnogo ulja, a narod je zaradio mnogo novca. Jednom rečju, pomogao je sv. David i pomaže našem selu. Sve što molimo po veri, naravno ne bezumne stvari, on nam daje. Verovaćemo prep. Davidu i svim svetima i pre svega Gospodu našem Isusu Hristu i molićemo ih da daju blagoslov celom svetu“.
75. Atanasije X. iz Soluna, poslao je u obitelj 16. aprila 1996. godine povodom praznika Živonosnog Vaskrsenja Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, čestitku u kojoj, između ostalog, piše:
„Poštovani starče, oče Kirile, igumane sveštene obitelji prep. Davida na Eubeji.
Sveblagi i Svesilni Gospod molitvama Bogorodice i Prisnodeve Matere Njegove i blagodaću prep. Davida čudotvorca, iscelio me.
Od onoga dana kako ste me Vi zakrstili sveštenim moštima svetitelja i pročitali molitvu, moje zdravstveno stanje se poboljšalo i sada sam zdrav. Nema potrebe više ni za lekarima ni za lekovima zato što osećam da me štiti prep. David.
Blagodarim i slavim svetoga koji je i mene udostojio da uskliknem: „Divan je BOG u svetima Svojima“. Prvom zgodnom prilikom doći ćemo da se poklonimo prep. Davidu i da mu zablagodarimo…
Blagodarnost cele naše porodice.“
* * *
76. Početkom maja 1996. godine oci obitelji su našli u crkvi sledeću poruku:
„Čudotvornim prisustvom prep. Davida Starca izlečio se i naš sin od čamotinje i depresije od kojih je patio. Veliko čudo je i nama pokazao sv. David od mnogobrojnih velikih čudesa svojih. Došli smo njegovoj blagodati, o. Kiril je zakrstio momka, ovaj je verovao, molio se i iscelio se čudotvornim lekom našeg svetitelja. I sada je potpuno zdrav. Agijazma, njegovo ulje, svete mošti, sveta glava, sveti njegov manastir jesu čudotvorni lek koji je iscelio našeg sina. Velika je blagodat njegova i proslavljeno sveto ime njegovo.
Dok god sam živa, neću zaboraviti veliko čudo njegovo.
(Potpis) Jedna majka E. P. čije ime ne pišem. Neka mi oprosti prep. David što pišem skriveno i još zbog toga što je to lična stvar deteta. Napišite o čudu ako hoćete. Zahvaljivaću sv. Davidu i klanjaću mu se i slaviću dok god sam živa. Ako hoćete, napišite to. Ela P., Edipsa (Eubeja)“.
* * *
77. Hrisula T., iz Atine, došla je u obitelj početkom maja 1996. godine i ostavila poruku u kojoj, između ostalog, piše i sledeće:
„… U zimu 1994. godine dobila sam nesnosne bolove u korenu šake desne ruke svaki put kad bih podizala nešto teško. Svi su mi govorili da je to verovatno istezanje tetiva, ali se nisam usuđivala da idem kod lekara, jer sam se bojala.
U maju 1994. godine, u subotu, uzela sam da perem čaršave, i čim sam podigla jedan čaršav da ga iscedim, desna ruka mi je ‘usahla i postala nepokretna’ od bola. U očajanju prizvala sam Starca Jakova, zakrstila koren šake cvetom koji sam uzela po blagoslovu sa glave prep. Davida prilikom poklonjenja Vašem manastiru.
15.6.1994. godine videla sam starca Jakova u snu koji me je uzeo za koren šake desne ruke i rekao: ‘Idi, čedo moje, blagosiljam te’. Od tada i sve do dana današnjeg ruka mi je potpuno zdrava.
Zahvaljujem prep. Davidu i starcu Jakovu i molim Gospoda da me udostoji da što češće dolazim u Vaš manastir.
Pre nego što završim, htela bih da dodam da je neizmerna i neizostavna podrška i pomoć starca Jakova u mom životu, svaki put kada ga prizivam“.
* * *
Ovu neizostavnu podršku i pomoć starca Jakova u životu vernika svaki put kada ga prizivaju potvrđuju i iguman o. Kiril i svi oci obitelji. Skoro svakodnevno mnogi vernici – od kojih su neki znali svetog starca Jakova za života, a drugi su, a njih je većina, saznali za njega nakon njegove blažene končine iz knjiga koje su napisane o njemu – dolaze u obitelj, ili zovu telefonom, ili šalju iz raznih mesta Grčke i iz inostranstva i nude svedočanstva i odgovarajuća iskustva iscelenja, dobročinstava i posmrtnih javljanja bl. svetog starca Jakova.
Mnogo takvih potresnih svedočanstava i ljudskih iskustava moglo se čuti i na radio-stanici grčke Crkve (89,4 FM) u emisiji „Atonski cvetovi“ Konstantina Cinelisa 31. 6. 1996. i 7. 7.1996. godine. Karakteristično je bilo saopštenje g. Emanuila Emanuilidisa u istoj emisiji, duhovnog čeda blaženog starca. G. Emanuilidis je, između ostalog, ispričao i sledeće (doslovno):
„Kada se starac upokojio, bio sam u kabinetu, umoran i osećao sam bol zbog tog saznanja. Kažem sebi: otišao je o. Porfirije, otišao je o. Pajsije, otišao je i svima najpristupačniji starac naš (jer je on bio najmlađi od njih), o. Jakov, i između misli i molitve nastade jedna pomisao – verovatno sam bio budan. Ne mogu da kažem određeno. Između jave i sna, ipak. I govorim (ne molitvu): svi vi odlazite, ostavljate nas sirotne, šta ćemo sada da radimo? I vidim ga kao živog, kako se osmehuje (o. Jakov) i govori mi: Kada sam bio na zemlji, i ja sam sa svima vama na kolenima molio. Sada, kada sam ja ovde, šta da molim? Imaš pravog posrednika'“. Gospodin Emanuilidis nastavlja: „I to me je potreslo. Celu nedelju sam bio pod utiskom onoga što mi je rekao starac Jakov. Video sam ga kako se osmehuje, kao da je živ, i on mi reče: ‘Sada se ne boj. Sada imaš neposrednu telefonsku liniju… Pazi, neka tvoje baterije budu priključene i nikada se neće isprazniti’. – I g. Emanuilidis je završio govoreći: ‘Čini se, pomalo je hiperbolično. Ali to je lično životno iskustvo, ne mogu tek tako preći preko njega. Ne mogu da ga ne istaknem, ne mogu drugačije da ga izrazim, osim na taj način’. Ima mnogo podataka u vezi sa znamenjima koje i nakon svog uspenja (21. 11. 1991) čini bl. sveti starac Jakov, podataka čiji broj stalno raste, i koji se blagodaću Božijom čuvaju u obitelji. Ti podaci, s Božijom pomoći, biće objavljeni u svoje vreme u slavu Božiju i na podršku, ukrepljenje, utehu i korist vernika.
* * *
78. Nikola, 28 godina, oženjen, otac jednog deteta, iz Malesine, došao je u obitelj 26. maja 1996. godine i ispričao sledeće:
„Početkom marta 1996. godine osetio sam snažan bol u nogama i odmah sam ostao paralizovan. Odvezli su me u Narodnu bolnicu u Atini, gde sam ležao 20 dana. Nakon ispitivanja, lekarima nije pošlo za rukom da ustanove tačno uzrok bolesti.
Izašao sam iz bolnice bez ikakvog poboljšanja, u invalidskim kolicima, a kod kuće sam uglavnom ležao u krevetu.
Moj brat od tetke, Nikola, takođe iz Malesine, došao je krajem aprila 1996. godine u obitelj prep. Davida, pomolio se, zamolio svetoga Davida da se sažali na mene i da mi pomogne, i uzeo ulja iz kandila svetoga. Vraćajući se, svratio je i kod sv. Jovana Ruskog i zamolio i ovog svetitelja za mene.
Kada se vratio u Malesinu i došao kući, našao me je kako sedim na krevetu.
Dao mi je ulja sv. Davida, pomazao mi je njime leđa i noge, i, gle čuda, odmah sam bio potpuno zdrav. Idem i krećem se, kao i ranije, čak i bolje. Zato sam došao danas u obitelj sa suprugom i bratom od tetke da zablagodarim sv. Davidu koji me je iscelio i da ispričam njegovo čudo.“
79. Varvara T, iz severne Artakije na Eubeji, došla je sa svojim suprugom Jovanom i decom u obitelj prep. Davida 7. juna 1996. godine da se pokloni svetome i rekla je sledeće:
„Naš sin Dimitrije, 11 godina, krajem aprila 1996. godine dobio je dečju bolest – male boginje u teškom obliku. 30. aprila 1996. godine temperatura mu se popela na 41 stepen, i imao je halucinacije. Odmah smo pošli kod pedijatra, kod gospođe Evangelije Panu K., u Halkidu. Lekarka je pregledala dete i napisala uput za dečju bolnicu u Atini, jer, kako smo shvatili, bojala se zapaljenja mozga.
Pre nego što smo izašli iz kabineta, dobra lekarka gospođa Panu je zakrstila dečakovu glavu malom ikonicom, koja se izgleda nosi oko vrata, i na brzinu pročitala molitvu. Sećam se da je tada dečak rekao: ‘Nešto je otišlo iz moje glave’.
Došli smo kući da bismo se spremili da što pre krenemo u atinsku bolnicu, ali ispostavilo se da je visoka temperatura spala, i da se dete osećalo veoma dobro. Nakon izvesnog vremena telefonirali smo lekarki iz naše kuće, a ne iz bolnice, i objasnili smo joj šta se dogodilo. Čak je i samo dete razgovaralo s njom i reklo da je potpuno zdravo.
U osam časova uveče lekarka nam je telefonirala i upitala: ‘Verujete li u Boga i u Njegove svete? Jer ovako brzo iscelenje vašeg sina objašnjava se blagoslovom prep. Davida koji je ovaj dao preko svoje ikonice kojom sam zakrstila dete i koju mi je poklonila moja prijateljica, ispričavši mi o prep. Davidu i njegovim čudesima kratko vreme pre nego što ste vi došli u moju ordinaciju’.
U to i mi verujemo, zato smo došli ovamo, u njegov manastir da bismo zablagodarili svetome“.
* * *
80. Panajotis P. iz Korinta došao je kao poklonik sa suprugom Kokonom, 20. jula 1996. godine i zamolio da se zapiše sledeće čudo prepodobnog o kojem je ispričao:
„Naš sin, Konstantin, bolovao je od psorijaze od 1976. godine (tada mu je bilo svega dve godine). Više puta smo ga tokom deset godina vodili kod raznih lekara, ali bez rezultata. Godine 1986. došli smo zajedno sa suprugom u obitelj. Supruga se pomolila sv. Davidu da isceli naše dete. Sledećeg dana, kada smo se vratili kući, sin se iscelio, postao je potpuno zdrav blagodaću prepodobnog. Nakon isteka godine dana došao je i sin da zahvali svom dobrotvoru – svetome. Iz tog razloga smo i danas došli. Neka je slavno ime njegovo“.
* * *
81. Jovana, supruga Jovana T., iz Malesine, 3. avgusta 1996. godine došla je sa porodicom u obitelj i ispričala sledeće:
„Na Vaskrs 1994. godine moj muž je bio u predinfarktnom stanju. Pošao je u bolnicu ‘Aleksandras’. Nakon ispitivanja bilo je odlučeno da treba da operiše srce. Uveče su lekari rekli da mu predstoji teška operacija.
Veoma sam molila s verom prep. Davida i za vreme molitve sam ugledala ispred sebe prepodobnog, onakvog kakav je na ikoni ikonostasa, sa crvenim pojasom kako drži u ruci štap, kako otvara vrata bolnice i ulazi unutra.
Ovo me je ohrabrilo. Sutradan je izvedena operacija i sve je prošlo dobro. Dok smo živi, moj muž i ja, zahvaljivaćemo iz sveg srca prep. Davidu kojeg znamo i kojeg duboko poštujemo od detinjstva i slavićemo sveto Ime Božije.“
* * *
82. Evangelija, supruga Evstratija K., iz Atine, došla je sa svojom porodicom u manastir 4. 8. 1996. godine i uzbuđeno saopštila sledeće:
„U maju mesecu 1996. godine zabolelo me je grlo. Otišla sam kod lekara da me ispitaju, i rekli su mi da u grlu imam puno izraslina.
Pošto imam malu decu, duboko sam patila, da ih ne ostavim sirote. Mnogo sam plakala i patila. I moj muž je dao obećanje prep. Davidu: zamolio je prepodobnog da me isceli i mi bismo došli u manastir da mu se poklonimo.
Nakon mesec dana ponovo sam došla u bolnicu ‘Aleksandras’ gde su me stavili na aparate, ponovo ispitivali, veoma pažljivo gledali i rekli da u grlu nema ničeg.
Mnogo sam zahvalna prep. Davidu koji mi je učinio čudo, meni nedostojnoj, i iscelio me je, te sam došla da mu zablagodarim“.
* * *
83. Hara, supruga Ilije P., iz Atine, došla je sa suprugom i svojim trima devojčicama u obitelj 3.8.1996. godine i saopštila sledeće:
„Početkom 1993. godine oštri bolovi u ruci doveli su me kod lekara koji mi je savetovao operaciju i lekove, što je, međutim, meni bilo neprihvatljivo, zato što sam dojila našu šestomesečnu bebu. Bolovi su se periodično pojačavali, tako da sam bila prinuđena da na ruku stavim gips.
Prošlo je osam meseci u tom stanju, kada mi je prilikom novog recidiva lekar savetovao injekcije kortizona, jer se operacija više nije mogla primeniti zbog moje nove trudnoće, a lekar nije hteo da rizikuje zbog moguće štete koja bi se mogla naneti embrionu.
Nalazeći se u ovakvom stanju, pomislila sam na manastir prep. Davida. Zamolila sam i mene su zakrstili sveštenim moštima prepodobnoga, izmolila sam takođe i ulje sa groba starca Jakova da bih izlečila bolesnu ruku.
Već sledećeg dana poboljšanje je bilo neverovatno. Bez ikakvog leka i bez neophodnog gipsa koji je trebalo da mi ruku učini nepokretnom, za svega nekoliko dana iščezao je neprestani bol u ruci koji je trajao nekoliko meseci.
‘Divan je Bogu svetima Svojima'“.
I gospođa Hara je nastavila, saopštivši sledeće:
„Kada mi je 3. septembra 1996. godine došlo vreme da rodim naše treće dete, Lidiju, lekar me je upozorio da se dete može roditi mrtvo zbog položaja deteta. Međutim, bolovi su toliko počeli da se pojačavaju, da nisam shvatila njegovu zabrinutost.
Podvlačim da sam za vreme trudnoće posetila obitelj prep. Davida i jedan od otaca me je zakrstio rukom prep. Davida i dozvolio da je malo držim na stomaku. Od tog trenutka sve do porođaja ja sam se oslonila na svog prepodobnog pomoćnika.
Tada, u najtežem trenutku, osećajući da se nešto loše događa sa detetom, ne mogavši više da izdržim bolove, uz krajnji napor sam molila prepodobnog govoreći: ‘Prepodobni Davide, molim te, izvadi iz mene dete, jer više ne mogu da izdržim’.
Posle ove molbe prošla su još 23 grča, i ja sam povikala lekaru, jer sam osećala da se porađam. Lekar je pomislio da je to bio pogrešan utisak i trudio se da me smiri, međutim, vrlo brzo se uverio da su propale njegove prognoze koje je on već izneo i mom suprugu, na osnovu položaja deteta koji je video.
Na kraju krajeva, porodila sam se prirodno, ali sa velikom opasnošću po dete, pošto je ono bilo umotano u pupčanu vrpcu od glave do nogu, i, osim toga, pupčana vrpca se prekinula odmah nakon što je ono izašlo, te je do izvesnog trenutka ostalo atrofirano zbog poremećaja pravilne ishrane.
Da se ovako nešto dogodilo malo ranije, u mojoj utrobi, izgubili bismo dete, a da i ne govorim o posledicama po mene, majku.
Kada se sve završilo, lekar je rekao mom mužu da je ovaj porođaj čudo i da se on nikada ne bi odlučio na prirodni porođaj, da je ranije znao ovakvo stanje (položaj deteta u utrobi).
Karakteristično je da sam u devetom mesecu boravila u porodilištu da mi naprave ultrazvučni snimak koji bi nam pokazao položaj ploda, međutim, iz nepoznatog razloga promena nije bila otkrivena. Posle svega, verujem da je tako bilo bolje, zato što sam izbegla carski rez, te se proslavilo ime svetoga Davida“.
* * *
Mnogo čudesa biva i tamo gde se poštuje i slavi ime prep. Davida.
Ovo se dogodilo, na primer, u Komotini, konkretno u selu „Poklonici“. Na jednom mestu ovog sela događalo se mnogo saobraćajnih nesreća u kojima su mnogi ljudi ginuli. Godine 1968. žitelji sela, da bi presekli ovo zlo, sagradili su na tom mestu paraklis (kapelu) koji su, na predlog sveštenika iz susednog sela, posvetili prep. Davidu. Od dana kada je Paraklis obnovljen u čast prep. Davida, gle čuda, prestali su saobraćajni udesi. U jednom ili dva slučaja u kojima se automobili, međutim, nisu prevrnuli, putnici su izašli nepovređeni iz oštećenih kola, pripisujući svoje spasenje prep. Davidu, i da bi mu zahvalili zakazali su u crkvi božanstvenu Liturgiju i doneli darove. I mnogo drugih čudesa zbiva se blagodaću prep. Davida u tom kraju, kako piše u pismu koje je u septembru 1991. godine blaženom igumanu svete obitelji svetom starcu Jakovu poslao jerej o. Petar iz Komotine. Među njima je i čudo koje se dogodilo Jeleni P., 72 godine, koja je bila potpuno paralizovana. Jelena je dobila iscelenje i zdravlje od trenutka kada je zamolila s verom pomoć prep. Davida, čije je prisustvo osetila kraj svog kreveta. Od tada Jelena hoda i kreće se, uprkos svojim godinama (72 godine), kao mlada devojka, i da bi zablagodarila sv. Davidu ide peške svaki dan u paraklis i pali kandila prelazeći iz sela i natrag put koji traje 45 minuta hoda.
Sveštenik o. Petar takođe pripisuje čudu prep. Davida i spasenje svog sina od sigurne smrti.
Jedan mališan iz drugog sela te oblasti prebacio je oko vrata konopac kojim je vodio životinju. Životinja se, međutim, iznenada uplašila i počela da trči. Dečak je bio spasen, kako piše u pismu,“jer je nevidljiva ruka prep. Davida vezala uplašenu životinju za drvo“.
* * *
U gradu Nafpaktu je, takođe na podsticaj tadašnjeg preosvećenog mitropolita Nafpakta i sv. Vlasija gospodina Aleksandra, bio osvećen 3.6.1990. godine hram prep. Davida da bi mesni žitelji poštovali svetoga koji je živeo nekoliko godina u njihovom gradu kao đakon, a zatim kao jerej pod ondašnjim mitropolitom Nafpakta i Artisa Akakijem koji je bio i njegov starac. Žitelji Nafpakta smatraju prep. Davida zaštitnikom i pomoćnikom njihovog grada.
Takođe osobitu čast i poštovanje ukazuju prep. Davidu profesori i studenti Bogoslovskog fakulteta Atinskog univerziteta koji od 1982. godine s dubokim poštovanjem mole svake godine, u vreme kada se poje posni triod, „čudotvornu“, kako je oni nazivaju, svetu glavu prep. Davida da se donese na fakultet. Svetu glavu prenose oci manastira i predstavnik Bogoslovskog fakulteta u univerzitetsku crkvu, gde boravi tri dana tokom kojih uz neumorno i pobožno staranje sveštenika Georgija E. i studenata fakulteta služe bdenije, ranu božanstvenu Liturgiju, molebane i druga moljenja, da bi dobili blagodat i blagoslov ne samo profesori i studenti Bogoslovskog fakulteta i drugih fakulteta, nego i mnoštvo verujućih hrišćana iz Atine i Pireja koji se stiču ovamo s verom i poštovanjem da se poklone svetoj glavi. Zaista je izuzetno dirljivo i neopisivo sve ono što se događa prilikom pobožnog dočeka svete glave prep. Davida na Bogoslovskom fakultetu, njenog trodnevnog boravka, a naročito, prilikom ispraćaja u obitelj!
* * *
Takođe se mnoga čudesa svetoga zbivaju s tzv. „agioneri“, tj. vodom koja je istekla kada je prep. David pre 400 godina udario svojim štapom u koren drveta, pokazujući još jednom da je „sve moguće onome koji veruje“. Mnoge bolesti, kao na primer, ekcemi i druga kožna oboljenja, pa čak i zloćudni tumori, isceljivali su se prilikom umivanja bolesnika vodom „agioneri“. Osim toga, pobožne žene iz okoline ove obitelji i drugi poklonici uzimaju „agioneri“ i s verom ga stavljaju u testo kada prave prosfore ili hleb, i testo se podiže bez kvasca.
Sa ovim je povezano čudo koje se dogodilo kod Georgija S. iz Limne. On pomaže svom zetu Atanasiju koji drži pekaru u Limni. Jednom, kako su sami rekli, u januaru 1993. godine kao da im se razum pomutio, te su zaboravili da stave kvasac u testo. Kada su to otkrili, bilo je već kasno. Nisu mogli da naprave hleb. Međutim, pala im je na pamet misao o čudu koje čini prep. David s vodom „agioneri“ na prosforama i na hlebu. Prekrstili su se, ulili u testo ovu svetu vodu i, gle čuda, testo se podiglo. Hleb koji su ispekli toga dana, bio je najbolji hleb koji su ikada ispekli i po izgledu i po ukusu. Priča se da su nakon toga sutradan dolazili stanovnici i tražili ne sveži, nego jučerašnji hleb, objašnjavajući da nikada nisu jeli tako divan hleb kao jučerašnji.
* * *
Sa ovim je povezano i pismo koje je u obitelj poslala Sofija K. iz daleke Australije u kojem, između ostalog, piše:
„… S velikim uzbuđenjem sam dobila vašu pošiljku sa ‘blagoslovima’ za koje sam molila da mi pošaljete: ulje iz kandila sv. Davida i iz kandila i sa groba sv. Jakova, ikonice i ‘agioneri’. Celivala sam ikonice i zamolila blagoslov prep. Davida i starca Jakova, kao i to da oni uvek budu naši posrednici u spasenju duše.
I zaista, ‘agioneri’ čini čuda prilikom mešenja prosfore. ‘Divan je BOG u svetima Svojima'“.
* * *
Postoji takođe mnogo slučajeva bračnih parova bez dece koji su, uprkos tome što su im lekari isključili mogućnost da imaju decu, usled veoma ozbiljnih bolesti, i koji su pribegavali s verom u obitelj prepodobnoga, blagodaću i pomoću prepodobnog, dobijali zdravu i radosnu decu, te su u mnogim slučajevima, da bi ukazali poštovanje prepodobnoga, davali deci njegovo ime.
U tom pogledu karakteristično je pismo koje je obitelji poslao 29.5.1993. Kostas P. iz Vule Atičke u kojem piše sledeće:
„Blagočastivi oci, radujte se u Gospodu. S velikim zakašnjenjem, ali u povoljnoj prilici, šaljem vam ovu poruku.
Veoma nam je drago što je Sveblagi Bog uslišio molitve sv. Davida, kao i bl. starca Jakova i svih vas da nam se reši naš problem – krst bezdetnosti.
Moja supruga je ostala trudna, sada je u četvrtom mesecu, i zahvalni smo Bogu.
Zakazivali smo Liturgiju u septembru 1992. godine i blagoslovom glave prep. Davida Svemogući Gospod je učinio čudo posle 9 godina bračnog života.
Nismo mogli da posetimo obitelj zbog lekarskog saveta da Jelena ne sme suviše mnogo da se kreće, ali molimo vas da se pomolite za nas: da nas blagoslovi Bog, a naročito Jelenu, da se njena trudnoća srećno završi.
Prvom zgodnom prilikom doći ćemo da se poklonimo prep. Davidu i da mu zablagodarimo za sve što nam radi njegovih molitava daruje Svemilostivi Bog. Pomolite se za sluge Božije Konstantina i Jelenu“.
* * *
Sličan je i sadržaj pisma Stamatisa i Poliksenije D. iz Atine koje su poslali obitelji u decembru 1994. godine, gde pišu:
„Skupili smo hrabrost da Vam pošaljemo fotografiju jednostavnog i skromnog krštenja našeg sina Dimitrija-Davida koje smo izvršili tamo, u crkvi Svete Trojice Vaše svete obitelji. Naš mališan raste i jača uz pomoć Božiju i svetih. Zahvaljujemo Bogu i našem velikom dobrotvoru i nezaboravnom ocu Jakovu na ovom daru: oni su nam darovali dete posle toliko godina bezdetnosti! Oprostite nam grešnima, ali mi svaki dan mislimo o prep. Davidu i o njegovom manastiru“.
* * *
Takođe, gospođa Dimitra, supruga Panajotisa G. iz Komotine, u pismu poslatom početkom marta 1996. godine piše:
„Sveti igumane oče Kirile, molim Vaše molitve i blagoslov, kao i blagoslov velikog čudotvorca sv. Davida, da on bude uvek s nama kao što to i biva kada ga prizivamo.
Samo sam se blagoslovom prep. Davida Starca udostojila da ostanem trudna, ima već mesec dana kako nas je on blagoslovio, kada smo dolazili njegovoj blagodati u avgustu 1995. godine da mu se poklonimo… Posle deset godina bračnog života Bog me je udostojio da okusim tu veliku radost.
Sad sam već u osmom mesecu trudnoće i htela bih da budem kraj svetoga kada osetim radost materinstva, da budem uvek tu, zajedno sa detetom kojeg zaveštavam njegovoj blagodati, da bude zdravo i srećno, i da svetitelj prati svaki njegov korak.
Imam mnogo toga da kažem, ali ću sve reći kada ponovo dođemo njegovoj blagodati i ispovedimo se svetom igumanu ocu Kirilu… S dubokim poštovanjem, sluškinja Božija Dimitra“.
Osim toga, gotovo svakodnevno, vernici koji dolaze u obitelj, kao i oni koji zovu telefonom, pričaju o čudu svetoga, „tog brzog svetoga“, kako ga nazivaju u krugu svoje porodice ili prijatelja.
„Bezbrojna su čudesa prep. Davida! Neće biti dovoljno ni hartije, ni mastila da se opišu svakodnevna čudesa svetoga. On je živi svetac. Živ je Gospod Bog Silni naš“ – često je govorio blaženi starac o. Jakov (1920-1991) koji je živeo u monaškim podvizima 40 godina u sveštenoj obitelji prep. Davida i bio njen iguman 16 godina (od 1975. do 1991). „Mi živimo u jednom neprekidnom čudu blagodati prep. Davida. Kad ne bismo mi to rekli, to bi kamenje povikalo (kamenje će povikati)često ponavlja sadašnji iguman obitelji o. Kirilo koji je došao u obitelj 1962. godine.
Prevod: Zoran Buljugić
 
Napomene:
1. Davidula sluškinja Davidova (grč).
2. Sotirija – Spasenija (prim. Prev.)
3. Blagoveštenje – naziv bolnice.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *