NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
KRATKO ŽITIJE PREP. DAVIDA STARCA ČUDOTVORCA1
 
Prepodobni i bogonosni David, istinski sluga i prijatelj Sveblagog Boga, rodio se 1519. godine, u Gardinici, u eparhiji Lokride koja se danas naziva Kiparisi. Njegovi roditelji, Hristodul i Teodora, bili su blagočastivi i puni vrlina. Njegov otac, ukrašen pobožnošću i božanskom blagodaću, imao je čak sveštenički čin. I oboje su se trudili da vaspitaju svoje četvoro dece „u vaspitanju i nauci Gospodnjoj“ (Ef. 6:4).
Kada je imao svega tri godine bl. David je u viđenju ugledao sv. Jovana Preteču, najvećeg među smrtnima, po rečima Gospodnjim, koji ga je podsticao da pođe za njim. Trogodišnji dečak se s velikim putovođom uputio u paraklis (kapelu) koji je bio posvećen njegovoj blagodati. Časni Preteča je stao kraj svoje ikone na ikonostasu, a mali David je ostao i posmatrao ga čitavih šest dana i noći s pobožno prekrštenim rukama. Roditelji su pažljivo pretražili celu oblast, puni brige za sudbinu svog mališana, i tek šestoga dana, u subotu, našli su ga, kada je otac došao u tu crkvu da služi večernje: mali David je stajao pred ikonom sv. Jovana Preteče blistavog lica i s nebeskom svetlošću u pogledu. Od tada je divni i bogonosni David često dolazio u tu Pretečinu crkvicu i molio se kao istinsko dete Božije, kako govori apostol naroda: „Jer sve koje vodi Duh Božiji, sinovi su Božiji“ (Rim. 8:14). Prep. David je bio ukras svojih roditelja i njihov duševni mir, po biblijskoj izreci: „Poučavaj svoga sina, i on će ti dati pokoj i mir duši tvojoj“ (Priče, 29:17). Jedino mu pisanje nije išlo savršeno, ali je bio poslušan uvek i u svemu za šta bi ga zamolili i o čemu bi ga posavetovali. Naročito je u letnje vreme, kada se njegov otac bavio zemljoradničkim poslovima, odlazio brižno na njive, postajući pomoćnik svoga oca. I dok su se u podne otac i radnici malo odmarali, izbegavajući preveliku vrućinu, prep. David se i za vreme strašne žege molio, uznosio moljenja, blagodarenja i slavoslovlja Svemilostivom Bogu, podvrgavajući istovremeno i svoje telo iznurivanju i stradanju. Tako je živeo sa svojim roditeljima, imajući apsolutnu poslušnost i poštovanje prema njima, i ukrašavao se svaki dan sve većim vrlinama. Molio se dan i noć i molio Boga da mu pokaže put istine i dovede ga tihom i spokojnom pristaništu da bi izbegao nemire i meteže sujetnog života i mnoge i različite mreže đavola, te da tako stekne blažen život pravednih i vrlih ljudi.
Kada je imao oko 15 godina prep. David je otišao iz svog zavičaja, izmolivši najpre pomoć od čovekoljubivog i milostivog Boga. Gospod je poslao na njegov put vrlog učitelja jeromonaha Akakija, da bi ga usavršavao duhovno. Uzevši, dakle, blagoslov od roditelja, on se predao na poslušanje Akakiju, i ovaj ga je odveo u svoj manastir u Magnesiji (Tesalija), učeći ga monaškom življenju. Od tada je prep. David usrdno boravio u asketskim naporima, savršenom uzdržavanju od zla, i učio se da izbegava prolazna zadovoljstva i svetovna mudrovanja, da bi se udostojio da postane smireni sluga nebeskog Cara. Njemu se sviđalo da radi „Bogu živome i istinitome“ (1 Sol. 1:9).
Proteklo je pet godina u obitelji Magnesijskoj sa Akakijem i bratstvom. Svi su oni videli u njemu izuzetnog asketu, ljubav, smirenoumlje, poslušnost i, pre svega, razum i mudrost. Osim posta i pravila, činoposledovanja i službi, u kojima je pokazao veliku revnost, on je veoma mnogo radio. Bio je ozbiljan i razborit od detinjstva, i zbog njegove razboritosti prozvali su ga „Starac“; sa svojih 20 godina, on je zaista bio starac po mudrosti, i u manastiru su ga nazvali takođe starac. Tako je živeo „David Starac“. Njegov učitelj, svešteni Akakije, naravno, uvek je nalazio nešto novo iz svog iskustva kojim je raspolagao. Radi iskušavanja, često je omalovažavao prekornim i hladnim rečima prep. Davida i mnogo puta ga slao na periferiju da prodaje pepeo. Nezaboravni David je pak s velikim smirenoumljem i neizmernim trpljenjem i dalje bivao uzdržan i izvršavao svaku zapovest svoga starca, smatrajući da trpljenjem i poslušnošću čovek biva proslavljen od Boga i da se udostojava nebeskog blaženstva.
Kasnije, starac Akakije je napustio svoj manastir zajedno sa svojim iskušenikom prep. Davidom da bi pronašao druge vrle ljude i da bi još više napredovao u duhovnom životu. U oblasti planine Ose (Tesalija) našli su oni manastir Komnina sa ocima koji su se neometano podvizavali u vrlinama. Tamo je prep. David činio velike duhovne podvige s neizmernim radom, suzama i to tako da je prevazišao sve askete. Neprestano se trudio da uzrasta u savršenstvu, „zaboravljajući ono što je iza i stremeći onome što je ispred“, da bi dostigao kraj i dobio „nagradu nebeskoga prizvanja u Hristu Isusu“ (Fil. 3:1315). U tom manastiru, nakon upornih molbi otaca koji su se zajedno s njim podvizavali, prep. David je prihvatio čin đakona. Uskoro je Akakije ponovo, ispunjen božanskom ljubavlju, došao na Svetu Goru zajedno s prep. Davidom da bi se poklonio sveštenim kinovijama (opštežiteljnim manastirima) i stekao duhovnu korist, živeći s podvižnicima. Blaženi David je živeo u Lavri Prep. Atanasija Atonskog koju je smatrao pristaništem vrline i duševnog spasenja. Starac ga je ostavio tamo, a sam je otplovio u Konstantinopolj da bi dobio blagoslov patrijarha koji ne samo što ga je blagoslovio, nego je sazvao sinod i rukopoložio ga za arhijereja, visokopreosvećenog mitropolita Nafpakta i Arte.
U svoju episkopiju Akakije je uzeo i prep. Davida i uskoro ga je rukopoložio za jereja, služitelja svetih božanskih Tajni. On mu je čak predlagao i čin arhijereja, predlog koji je, međutim, smireni, smerni i ćutljivi David odlučno odbacio: jedino čemu je on neprekidno težio, bilo je njegovo osvećenje po rečima apostola Pavla: „Ovo je volja Božija, osvećenje vaše“ (1 Sol. 4:3). I da bi postigao uspehe, on se neprestano ukrašavao vrlinom poslušnosti prema svom svetom starcu i duhovnom ocu. Karakterističan je sledeći slučaj o kojem saopštava njegov životopisac.
Jednom je starac poslao prep. Davida iz grada Nafpakta u grad Artu radi služenja. Nakon što je propešačio četiri dana bos, jer je tako navikao, došao je do odredišta i zaustavio se da se malo odmori. Tamo ga ugleda neki sirotoljubivi i hristoljubivi arhont2 koji mu odmah kupi obuću i dade mu. Ne želeći da uvredi dobrog i pobožnog arhonta, smireni prep. David uze obuću i poče da je nosi. Nakon izvršenja starčevog naređenja on se vratio u Napakt, gde ga je očekivala teška kazna. Akakije mu reče strogo:
– Ko ti je dao obuću?
– Neki pobožni arhont! – odgovori prep. David.
– Je li to tvoja poslušnost? – odvrati mu episkop – Zašto nisi došao bos kako si i otišao, nego si požalio samoga sebe? Trči što brže, vrati obuću koju su ti dali, i dođi ponovo bos, kako si i otišao. Ovaj kanon3 sam ti naložio da ništa ne činiš bez blagoslova!
Poslušni prep. David pristade s radošću i ispuni kanon bez roptanja, koliko god on bio težak. I nakon što se vratio u obitelj, sveti starac ga je dočekao ushićen i sa radošću kao dostojnog slugu Božijeg i čedo poslušanja.
Mnoge vrline prep. Davida i njegova dobrota podstakli su predstavnike kraja i njegovog starca da mu predlože da bude iguman obitelji Varnakovske Bogorodice. Prep. David je pristao, i u svom novom služenju uskoro je pokazao primer duhovnog oca i uzor monaškog života. Čak i uprkos problemima koje su pričinjavali samovoljni oci manastira.
Jednom dođe iz Varnakove patrijarh Jeremija s mudrim propovednikom Emanuilom. Jednom, ušavši u Sabornu crkvu upravo kada je prep. David služio proskomidiju, Emanuil ugleda ovoga svog ozarenog božanskom svetlošću kako stoji u vazduhu na visini od gotovo jednog aršina iznad zemlje. Tada potrča patrijarhu i reče mu o tome. Međutim, ovaj, kada je kasnije došao u svetilište nije ugledao čudo, već samo smirenog Davida, lica prepunog suza. Patrijarh, uzbuđen, još jednom predloži prep. Davidu da ga učini arhijerejem, ali je ponovo naišao na čvrsto odbijanje.
Pa ipak, on tamo nije dugo ostao: ožalošćen neodgovarajućim ponašanjem mnogih monaha u Varnakovi koji su ostali neispravljeni, uprkos njegovom neumornom trudu, prepodobni je otišao i Duhom Svetim se uputio na planinu Stiri, između Helikona i Parnasa, gde je osnovao mali manastir. Tamo je uskoro okupio dovoljan broj monaha koji su slavoslovili Svetoga Boga dan i noć i živeli po evanđelskim zapovestima blagodaću Božijom. Ali zlobni neprijatelj, đavo, nije prestajao da na podmukle načine napada svetoga koji je blagodaću Božijom ostajao nepokolebiv kao stena. On se krepio apostolovim rečima: „Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga“ (Ef. 6:11), te se uopšte nije bojao sataninih strela. Jednom su ga neke đavolove pristalice optužile da je navodno bio uzrok bekstva nekoliko robova agarjanskog upravnika Livadije. Iz tog razloga prep. David je pretrpeo mučenja, bio išiban i bačen u tamnicu. Međutim, ova stradanja nisu pokolebala prep. Davida koji se radovao, po reči sv. Jakova brata Gospodnjeg: „Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različita iskušenja“ (Jak. 1:2). Najzad, neki blagočastivi hrišćani platiše novac, i prep. David bi oslobođen. Međutim, odlučio je da se više ne vraća na goru Stiri, već je prelazio s mesta na mesto, sve dok nije ponovo pronašao pogodno mesto, doživljavajući na putu bezbrojna nasilja i nevolje od varvara i zlih ljudi. Na kraju krajeva, dođe na ostrvo Eubeja. Čudesan je način na koji je prešao od grada Atalande na suprotnu obalu kod mesta Rovija na severnoj Eubeji.
Kada je prep. David došao do obale Atalande, zamolio je lađara da ga prebaci na onu stranu, na severnu Eubeju. Videći, međutim, njega smirenog i u iznošenoj mantiji, lađar je odbio i ispoljio potpuno nepoštovanje prema njemu. Prepodobni nije uopšte negodovao zbog ovakvog lađarevog odnosa prema njemu, već je skinuo svoju iznošenu mantiju, rasprostro je po površini vode, načinio znak krsta, pomolio se, popeo se na svoju mantiju, i gle čuda, počeo je da plovi. Videći prepodobnog kako putuje morem na svojoj mantiji, lađar reče: „Da, to je monah koji mi je rekao da ga uzmem, a ja ga nisam uzeo, on je sveti!“ I odmah poče da viče iz daleka: „Dođi oče, dođi oče, uzeću te, dođi oče, uzeću te…“
Sveti začu lađarevu viku, blagoslovi ga i nastavi da putuje na čudesan način sve dok nije izašao na obalu grada Rovija na severnoj Eubeji.
Od Rovija se popeo na planinu i došao do mesta gde se danas nalazi manastir koji je podignut u njegovu čast. Tamo je bila jedna srušena crkvica Hristovog Preobraženja. On se tamo naselio, skrivajući se u pećini. Uskoro je, malo po malo, njegov dolazak postao poznat. Glas o askezi, vrlini i njegovoj svetosti, proširio se vremenom svuda. Njemu su počeli da dolaze mnogi hrišćani, samo da ga vide i da ga čuju. Oni koji su želeli monaški život, slušajući o vrlinama i podvizima svetoga, dolazili su sa svih strana da se poklone pred njegovim prepodobnim likom i da dobiju čin monaškog življenja. Tako je nastala potreba da se sagradi manastir, čemu je, verovatno, od samog početka težio prepodobni.
Međutim, prep. David nije imao potrebnog novca. Zato je pozvao majstore, pokazao im mesto, gde je želeo da se sagradi manastir, na vrhu planine, iznad srušene crkvice Preobraženja. Dao im je naređenje da pripreme i materijal za gradnju (kamenje, kreč i ostalo) i otišao da skuplja priloge (tzv. „blagoslove“) među hrišćanima Grčke koji su se u to vreme nalazili pod vlašću Turaka.
Prepodobni je bivao svuda, dolazio je i u Rusiju gde su mu hrišćani doneli mnogo novca i drugih dragocenih darova. No kako prepodobni da prenese toliko novca i darova iz Rusije na Eubeju? Evo kako ga je prosvetio Bog i šta je učinio: izdubio je u velikom komadu drveta šupljinu i stavio u nju novac i darove, zapušio je drvo, načinio znak krsta, bacio kladu s blagom u jednu rusku reku, pomolio se i na kraju rekao: „Pre nego što dospem do ostrva Eubeja, neka bude ova klada sa blagom na obali grada Rovija“.
Komentarišući, kada je o tome pričao poklonicima manastira bl. iguman obitelji o. Jakov, često je podvlačio: „Pogledajte, kakva je to vera! Ni na trenutak sv. David nije pomislio, neće li ostati ta klada s blagom negde u reci, ili kako će dospeti kroz toliko reka, mora i okeana iz Rusije na Eubeju. On je verovao da će ruka Božija uzeti ovo blago i doneti ga u Rovije radi gradnje manastira. U to je verovao sveti, bez ikakve sumnje, bez razmišljanja…“
I zaista, kada se, nakon izvesnog vremena, prep. David vratio iz Rusije i dospeo do Rovija, ugledao je kladu s blagom kako ga čeka na obali. Žitelji Rovija koji su prvi put videli ovakvo drvo takođe su se potrudili da ga svojim sekirama otvore, međutim, uzalud, zato što su im se sekire tupile ili se krivile, ali drvo se nije moglo otvoriti. Prep. David im priđe i reče: „Šta činite, o Rovijani, o Rovijani! Zašto hoćete da otvorite to drvo? Ovo drvo sadrži blago pomoću kojeg ću sagraditi manastir u slavu Preobraženog Vladike Hrista“.
Zatim se prep. David popeo na planinu, sreo majstore koji su počeli da zidaju manastir pored srušene crkvice Preobraženja, a ne na vrhu planine gde im je on rekao. S bolom u srcu upita on majstore: „Zašto ste, braćo moja, počeli da gradite manastir ovde, a ne gore, na vrhu planine, gde sam vam rekao?“
„Zato što smo, starče, verovali da tamo na vrhu nema vode“ – odgovoriše oni. „Hajdemo“ – reče im prepodobni – „da pogledamo ima li tamo vode ili nema?“ I zaista, kada dođoše na to mesto, prepodobni prikloni kolena, pomoli se i udari svojim štapom u koren jednog velikog drveta. I, gle čuda, odmah poteče voda kao reka! To je za majstore bila dobra pouka vere i podviga. Prepodobni, uprkos tome, dozvoli majstorima da nastave gradnju manastira tamo gde su već započeli, i to upravo na onom mestu gde se nalazi sada njegova obitelj.
Vodu koja je istekla iz planine molitvom sv. Davida, mnogo godina kasnije, 1963. godine, stanovnici sela Livanati iz južne Ftiotide, zemljaci svetoga, sproveli su svojim ličnim radom i doprinosima u manastir. Bogati izvori u dvorištu i ispred manastira sa čistom, slatkom i čudotvorno lekovitom vodom, nazvanom „Agioneri“, podsećaju sve do dana današnjeg na čuda svetog starca Davida. Podsećaju takođe i na povinovanje prepodobnog majstorima u pitanju gradnje obitelji na onom mestu gde su oni počeli da je grade. Nakon nekoliko godina, divljenja vredni, manastir bio je sagrađen i stvoreno je dobro bratstvo. Starac David je izvrsno organizovao obitelj. Sve je tamo svedočilo o mudrosti i razboritosti starca koji je poučavao čak i samim svojim prisustvom i pogledom. Glas o vrlinama starca Davida, naročito o njemu kao učitelju monaštva, proneo se svuda!
Njegov biograf, monah Hristofor, ne saopštava broj sapodvižnika prepodobnog, međutim pominje priličan broj imena monaha koji su postigli uspeh u vrlini božanskim savetima i poukama starca. Tako on pominje jeromonaha Isakija, jerođakone: Gerasima, Joakima, Dionisija, Danila i monahe: Joanikija, Isaiju i druge. Sve njih su odlikovale vrline, jednoga poslušnost, drugoga post, trećeg blagodat poučavanja, utehe, nadahnjivanja malodušnih ljudi koji su dolazili u manastir, jednoga blagodat duhovništva, drugoga blagodat obučavanja putem kojeg je naučio da čitaju i pišu male Grke iz okolnih sela koji su dolazili u manastir u tom teškom razdoblju turske vladavine.
Ono što je naročito činilo slavu prep. Davida bila je njegova veština i moć da prenosi drugima čežnju za oproštajem s neba za grehove. Zato su se sve vreme umnožavali ljudi koji su dolazili u manastir na ispovest.
Trebalo bi napisati mnogo knjiga da bi se moglo ispričati podrobno o svim slučajevima koji svedoče o ljubavi prep. Davida, njegovoj veri, njegovoj duhovnoj žrtvi, snazi reči i daru da ulazi u ljudska srca, da ih odgaja, kao i o neobičnoj milosti, ne samo prema istovercima, nego i prema onima koji ispovedaju drugu veru. Evo jednog primera.
Jednom dođe u manastir siromašni Agarjanin, ovdašnji, sa Eubeje. Čim ga ugleda prepodobni, sažali se i povede ga ekonomu da mu da odeću i nove cipele, kao i hranu za njega i njegovu porodicu. Tako je veliko milosrđe imao sveti! Među mnogim drugim slučajevima milosti prep. Davida, životopisac saopštava i sledeći.
Četiri starca iz susednog sela Rovija dođoše jednom u manastir. Ugleda ih sveti i upita: „Što dođoste, braćo?“ Oni mu odgovoriše: „Mi smo, sveti starče, stari i siromašni, te dođosmo vamo da nas spaseš duševno i telesno“. Sveti David ih primi s radošću, i nakon što im je dao pravilo tihovateljskog življenja, obukao ih je u monašku shimu. Tu dođoše neki monasi iz obitelji i rekoše: „Starče, za manastir nije korisno da ovde žive ovi, jer su stari i imaju dugova, pa ćemo imati nevolja zbog njih“. Tada im sveti odgovori: „Vi idite kuda hoćete, ali ostavite ovde ove siromahe, zato što je manastir Vladike Hrista, a On siromašne i namernike prima“. Tako počeše u manastiru da žive ovi siromašni starci i oslobodiše se žalosti i bede i preteškog duga, ali, što je glavno, podvizavahu se za spasenje duše svoje koja je „stvar besmrtna“.
Mnogo čudesa je učinio prep. David još za života po velikoj smelosti koju je imao pred Bogom, kao i zbog mnogih svojih vrlina. Evo nekih od njih o kojima pripoveda biograf.
Jednom u leto, sveti pođe u Karisto manastirskim poslom. Usput se zaustavio u selu Disto da se malo odmori. U ovom selu je bilo veoma mnogo komaraca koji su dosađivali ljudima toliko da ovi nisu imali ni sna, ni odmora, te su jedni bežali u pećine, a drugi u planine. Čim saznaše za dolazak svetoga u njihovo selo, istrčaše svi, padoše pred njegove noge i zamoliše ga da se pomoli, jer je imao veliku smelost pred Bogom, da ih oslobodi Gospod od užasnog mnoštva komaraca. Videći njihovu pobožnost i suze, sveti ih je poučavao, koliko je bilo moguće, o spasenju duše i rekao da imaju nadu u Boga, i On će ih odmah osloboditi. Zatim podiže ruke, uperi oči duše prema nebu i reče: „Gospode, Isuse Hriste, Bože naš, Ti Koji si oslobodio Izrailjce od faraonove ruke i darovao im zemlju obećanja, Ti oslobodi i sluge Tvoje ovih mreža misaonog faraona (tj. đavola) i od mnoštva komaraca koji ih muče, da se proslavi Ime Tvoje Sveto: u Tebi, preblagi Care, imaju nadu svog spasenja“.
Tek što se sveti pomoli, i gle čuda, odmah sve mnoštvo komaraca pobeže i potonu u moru. Svi proslaviše Boga, i za ovo čudo čuše u mnogim mestima.
Drugi put, opet, sveti, nalazeći se u Eleusini, kuda je došao radi koristi mnogih duša, bi primljen u kući jednog blagočastivog hrišćanina. Da bi zahvalio svetome, domaćin postavi na trpezu između ostalih jela i svežu tikvu od prvine plodova. Međutim, kada sveti uze da jede tikvu, oseti takvu gorčinu od koje ne bi mogao da je okusi. Domaćin se veoma rastuži. Znajući njegove pomisli, ćutke sedeći za trpezom, sveti se pomoli Bogu da gorčinu tikve zameni sladošću. I doista, tikva odmah postade preslatka. Tada reče domaćinu: „Jedi sada, čedo moje, zato što je tikva slatka i preslatka“. Ovaj hrišćanin onda glasno proslavi Boga i objavi o ovom čudu po svoj oblasti.
Drugi put pak u Zituniju (današnja Lamija), sveti na putu srete jednog Agarjanina koji ga bez ikakva povoda udari štapom po leđima. Sveti ništa ne reče, samo Agarjaninova ruka usahnu i postade nepokretna. Kako nije mogao da pokreće ruku i bilo šta da radi, Agarjanin dotrča zajedno sa drugim Agarjaninima svetome na prenoćište gde je ovaj odseo, i, gorko plačući, zamoli ga da ga isceli. Sveti mu odmah reče: „Neka se izleči ruka tvoja, silom Božijom, i neka bude kao pre“. I gle čuda, ruka njegova se izleči. Agarjanin i njegovi istoverci ugledaše to preslavno čudo i pođoše i pripovedaše o njemu svojim istovercima. A onaj Agarjanin donese mnogo novca svetome iz zahvalnosti, ali mu ga ovaj vrati, govoreći: „Idi, daj milostinju svojim istovercima, i ubuduće nikada ne čini zla“. Tako proslavi svetoga Sveblagi Bog, kao vernog i najboljeg slugu Vladike Hrista, koji čini čuda i vernicima i nevernicima.
I svoj manastir sveti je držao u velikom redu i skladu, a oci, koji su ga slušali, bili su ukrašeni različitim darovima. Evo dve priče od onih koje svedoče o njegovom izvrsnom rukovođenju manastirom.
Neki jerođakon, rodom iz Zitunija, živeo je u susedstvu manastira. Imao je bogate i plemenite roditelje. Svetitelj mu nikada nije davao da nosi novu odeću, već mu je davao smirenu i siromašnu. Jednom je jerođakon poželeo da pođe da se vidi sa roditeljima, i uz dozvolu prepodobnog, pošao je. Kada se vratio u manastir bio je odeven u sjajnu odeću, pokazujući time da je bio sin bogatog i plemenitog oca. Čim ga ugleda sveti odevenog u gordu odeću, reče mu: „Zašto si, đakone, prezreo odeću smirenja i obukao se u odeću gordosti? Sada vidim dva demona kako ti sede na ramenima“. Čim to ču, đakon se uplaši, pade pred noge prepodobnog i zamoli ga za oproštaj. Ovaj reče: „Brzo skini odeću gordosti, baci je u oganj, obuci odeću smirenja – i tada ćeš dobiti oproštaj“. Odmah đakon ispuni zapovest svetog starca, i demoni, čim ugledaše đakonovo smirenje, pobegoše posramljeni.
Drugi put, kada monah Hristofor, njegov kasniji biograf, primi pomisao koju mu donese đavo da ode iz manastira, i bi spreman, nalazeći se na manastirskom podvorju, već da krene zajedno s još jednim monahom, prep. David, po daru prozorljivosti koji je imao, dozna monahovu nameru, dotrča na podvorje i stiže na vreme. Uze ga nasamo i porazgovara s njim sa svom obazrivošću i ljubavlju, kao da se ispoveda. Monah Hristofor odmah iz onoga što je sveti rekao shvati da je ovaj unapred znao za njegovu nameru. On mu pade pred noge i zamoli oproštaj. Sveti ga sa duševnom samilošću blagoslovi i oslobodi zlih pomisli. Tako je monah Hristofor ostao i živeo u obitelji u miru.
Slava prep. starca Davida proširila se toliko, da su ga mnogi arhijereji molili da dođe u njihove eparhije radi duševne koristi hrišćana. Prepodobni je, kao verni sluga Isusa Hrista i učenik poslušnosti, odmah išao sa svakim poštovanjem i usrdnošću, ne razmišljajući ni o velikoj udaljenosti, ni o svojoj starosti, ni o telu koje je bilo veoma nemoćno i sasušeno postovima, bdenjima i neizmernim stradanjima.
Isto tako starac nije odbio da ide čak i na Peloponez, gde su se arhijereji i arhonti nalazili u velikoj neslozi i pozvali svetoga da ih pomiri. Ali, kada je plovio brodom na drugu obalu u Talandi, iznenada poče bura, i oni pretrpeše strašan brodolom. Učenici koji su bili sa svetim pokušaše da se, sa pomoću Božijom, spasu, jedan – plivajući, a drugi držeći se za dasku. Sam pak sveti se našao na dubini, ali se zatim, milošću Božijom, podigao na površinu mora, ležeći kao mrtav. I dok su se njegovi učenici nalazili na obali, duboko žaleći i gorko plačući zbog pogibije svog duhovnog oca, neočekivano ga ugledaše, nakon devet časova, živog na površini mora. Uskoro se na čudesan način nađe među njima. Svi proslaviše Boga zbog ovog velikog čuda.
Zatim dođoše na Peloponez i sveti je ostvario cilj svog putovanja, svojim duhovnim poukama i učenjem pomirio ih je, sablažnjene lukavim Velijarom, i dao veliku radost i duhovno veselje svim hrišćanima te oblasti. Zatim se sa svojim učenicima vratio u svoj svešteni manastir.
Njegov manastir je stekao sveopšte poštovanje i bio je na duhovnoj visini. Blagodaću i pomoću Božijom, kao odgovor na njegove neprestane molitve, i svim svojim životom i učenjem, sveti starac David je preneo mnoge od svojih vrlina na bratiju.
Hrišćani koji su dolazili u obitelj sticali su utehu, spokoj i materijalnu pomoć, ukoliko im je ova bila potrebna. Siromašnih poklonika je ponekad bilo toliko mnogo, da su oci u takve večeri radije zaspali gladni, ali siti na drugi način. Vernici su manastir nazvali „Manastir milosti“.
Kada je prepodobnom Davidu bilo oko 70 godina, više nije provodio sve dane u manastiru. Postavio je drugog igumana, veoma razumnog, ukrašenog blagodaću poučavanja i smirenoumlja, a sam je uzimao kadionicu, epitrahilj i odlazio ponedeljkom iz manastira i išao u svoje podvizavalište. To je bila prirodna pećina nekoliko kilometara od manastira, i tamo je živeo preko cele nedelje, moleći se s pobožnošću, umilenjem i strahom Božijim, noseći sobom samo antidor i malo agijazme (osvećene vode). Subotom uveče se vraćao u obitelj. Oci su ga dočekivali kod manastira s molitvom, tamjanom i zvonjavom zvona. U nedelju ujutru služio je Liturgiju, pričešćivao se prečistim Tajnama, i nakon božanstvene Liturgije s velikom ljubavlju, rasuđivanjem i smirenjem je poučavao, podržavao, tešio i krepio hrišćane koji su dolazili u manastir, poučavao je i oce, a u ponedeljak ujutru se ponovo vraćao u svoje podvizavalište.
Poslednjih godina svog života prepodobni je stekao takvu smelost pred Bogom, da ga je Bog pokazao kao reku čudesa koja večito teče, a manastir kao sjajni svetionik pravoslavlja i izvor iscelenja svake vrste.
Budući već u dubokoj starosti, prep. David je predvideo svoje upokojenje. Pozvao je svoje učenike, dao im savete i otkrio im svoju blisku smrt. Pre končine je rekao:
Eto, braćo moja, Vladika Hristos je došao! – i odmah, kao pravednik, predade dušu „u ruke Božije“ (Prem. 3:1).
Njegovi učenici sa mnogim suzama i neutešnom tugom pogreboše starčevo telo, celivajući ga. Bio je prvi novembar.
Mnoštvo vernika već više od 450 godina nakon blažene končine prepodobnog dolazi u njegov manastir da dobije blagoslov, da se oslobodi muka i bolesti koje ga muče. Kao druga banja Siloamska, blagodaću prep. Davida manastir daje iscelenje svake vrste svima onima koji s verom dolaze i prizivaju njegovo sveto ime. Na svakom mestu naše otadžbine u kojem s pobožnošću mole svetitelja, bolesti se isceljuju, demoni izgone, a različite strasti se leče. Blagosloven Bog koji proslavlja svete svoje!
 
Napomene:
1. Puni životopis prep. Davida napisao je prvobitno njegov učenik i podvižnik monah Hristofor, a u naše vreme (1987) preosvećeni mitropolit Gortine i Megalopolja gospodin Teofil. Oba su objavljena kao posebna izdanja.
2. Arhont – aristokrata, plemić.
3. Kanon – pravilo (ovde: pravilo koje se nalaže pri epitimiji).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *