NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
PREPODOBNI DAVID STARAC – EUBEJSKI ČUDOTVORAC
 
SVEŠTENA OBITELJ PREP. DAVIDA – SGARCA
 
Predanje nam govori da više od 450 godina stoji manastir prep. Davida Starca u senci planine Teletrios, usred guste borove i jelove šume, iako su tokom vekova ovde prošle mnoge katastrofe, pljačke turskih gusara, razbojnika i svih osvajača koji su gazili ovo mesto.
Život ovog manastira, kao uostalom i svakog pravoslavnog manastira, proticao je burno. Međutim, molitvama njegovog osnivača, prep. Davida, Bog nije dopustio da bude potpuno uništen i da nestane. Posle svake katastrofe slao je posvećene ljude koji su ga s velikom pažnjom i velikim samopregorom i ličnim prinosima obnavljali.
Manastir je sagrađen oko 1540. godine od strane mladog podvižnika prep. Davida, prinosima bogatih monaha i prilozima koje je on skupljao među hrišćanima Grčke, Moldovlaške i Rusije. Manastir je u početku nosio naziv Preobraženja Hrista Spasitelja. Posle upokojenja ktitora prepodobnog Davida manastir nosi i poštuje njegovo ime. Godine 1638, tj. nakon isteka oko sto godina od njegovog osnivanja, njegovi oci su podneli molbu, te je manastir postao stavropigijalni i potčinjen neposredno Velikoj Hristovoj Crkvi u Konstantinopolju poveljom patrijarha i sinoda koju je izdao Vaseljenski patrijarh Kiril Prvi Lukaris.
U mračnim godinama otomanske tiranije ovaj manastir je postao utočište izmučenim stanovnicima i tajna škola za decu porobljenog naroda. Kada je nastao čas narodnog ustanka, nije oklevao ni Starčev manastir s prilozima za borbu, i to ne samo materijalnim, nego i u krvi. O tome svedoči jedan od spasenih istorijskih dokumenata koji je potpisao hrabri vojvoda kapetan Angelis Govion i tadašnji Savet starešina grada Limne, gde se saopštava o ekonomskoj podršci narodnoj borbi 1821. godine od strane obitelji. Osim toga, u drugim istorijskim dokumentima se ističe i podvlači učešće u ustanku 1821. godine i u zajedničkoj borbi protiv Turaka ondašnjeg igumana manastira Joakima, jeromonaha Josifa i drugih otaca obitelji (v. o tome životopis u „Enciklopediji religije i običaja“, t. 4, s. 880). Godine 1824. Turci su došli u obitelj, pobili sve monahe koji su bili u manastiru i spalili ga.
Došla je toliko željena sloboda. Manastir se obnavlja od rušenja. Stvara se nova „kinovija“ (opštežiće). Od starog manastirskog zdanja spasao se samo deo istočnog krila. Ispod njega se nalazila nedirnuta crkva svetih Besrebrenika, ukrašena čudesnim freskama iz 17. veka. Godine 1870. manastirska saborna crkva, posvećena Spasiteljevom Preobraženju i njenom osnivaču prepodobnom Davidu Starcu, srušena je u zemljotresu i ponovo sagrađena 1877. godine od strane Antima Angelisa koji je poticao iz sela Galacadi. Velika manastirska imovina konfiskovana je 1933. godine. Manastiru je ostala maslinova šuma u kraju Aburija, u oblasti Rovija, kao i poljoprivredno imanje Balanu i neka druga manja u drugim krajevima.
Severno od obitelji na udaljenosti jednog kilometra nalazi se “ Agioneri“. Predanje saopštava da je prep. David udario svojim štapom u stenu iz koje je potekla dobra, zdrava i lekovita voda. Blagočastivi hrišćani iz Livanata o svom trošku i svojim radom su sproveli deo vode u manastir.
Južno od obitelji, na udaljenosti 20 minuta hoda, na strmoj litici, poklonik sreće neku pećinu u steni. Po predanju ona je bila podvizavalište prep. Davida. U njoj je on boravio cele sedmice, a u subotu, posle ručka, kretao je u manastir da bi služio i dao svoje mudre savete i zapovesti bratstvu. U ponedeljak ujutru bi uzimao malo antidora i vraćao se u svoje podvizavalište. U njemu je, imajući tu svetinju i vodu iz potoka, provodio celu sedmicu.
Kelija prep. Davida Starca u manastiru je bila ona, gde je danas crkva Sv. Haralampija, iznad crkve svetih Besrebrenika.
Blaženi iguman arhimandrit Nikodim Tomas (+), kada je primao igumanstvo 1951. godine, pokazao je veliku revnost prilikom obnove manastira koji se nalazio u žalosnom stanju nakon okupacije i građanskog rata. Osim popravke kelija i obnove srušenih drvenih balkona, on je sagradio mnogo crkava, uvek uz pomoć blagočastivih dobrotvora i podršku i pomoć bratije obitelji.
Obnova i ponovno podizanje sveštene obitelji trajalo je i za vreme igumanstva (1975-1991) bl. duhonosnog starca Jakova Calikisa (1920-1991).
Obnova manastirske crkve i njena lepota s drvenim ikonostasom u duborezu, sa drvenim izrezbarenim svetim kivotom, izrezbarenim proskinitarijem, svešteni sasudi i odežde, zvonik, novi konaci i trpezarija za poklonike – to su neki od osnovnih poslova koji su se obavljali za vreme starčevog igumanstva, tako da se on s pravom naziva obnoviteljem i novim ktitorom obitelji.
Bl. starac Jakov je proživeo u obitelji 40 godina (od 15.7.1952. do 21.11.1991). On je veoma mukotrpno i do iznemoglosti radio, i kao običan sabrat obitelji (od 15.7.1952 do 18.6.1965), i kao njen iguman (od 19.6.1975. do 21.11.1991). On je sve činio za obitelj i u slavu Svetoga.
Pomoćnici u obnovi obitelji, obnovi i građevinskoj i duhovnoj, bili su: od 1962. godine – o. Kiril (sadašnji iguman obitelji), od 1970. godine – o. Serafim i od 1978. godine – današnji oci.
Starac Jakov je u svom životu podražavao prep. Davida i išao njegovim stopama. Njegovi asketski podvizi su bili jednaki drevnim prepodobnim ocima. Ali i satanini napadi na njega, duhovni i čulni, različita iskušenja i stradanja bili su slični onima koje su pretrpeli mnogi bogonosni oci. On je svemu nasuprot stavio čvrstu veru u Boga, anđeosko trpljenje, nepokolebivu uzdržanost i krotkost, apsolutnu poslušnost i strpljenje, neprestanu molitvu i bezgraničnu ljubav prema svima. No, što su bila veća iskušenja, bolesti i muke njegove, toliko ga je Bog nagrađivao retkim duhovnim darovima, toliko su velika bila njegova božanska viđenja koja je imao, božanska čuda koja je činio molitvom, pa mu je Bog čak darovao da blista u ozarenju. Glas o njemu je od 1970. godine prešao mesne granice Eubeje, a od 1975. godine, kada je po bogoprosvećenoj odluci mitropolita Halkide Hrisostoma bilo određeno da postane iguman, i on je, uprkos svojim kolebanjima, prihvatio dužnost igumana, nužno su se otkrili mnogi darovi koje se on trudio da sakrije, te je obitelj prep. Davida postala, kako su pisali, „košnica duhovnog života i žarište pravoslavlja“.
Glas o obitelji i čudesima prep. Davida, njenom osvećenom igumanu ocu Jakovu, neumornom trudu i avramovskom gostoprimstvu dvojice drugih njenih otaca, malo po malo se proširio svuda. Tako je mnoštvo vernika iz cele Grčke i iz inostranstva priticalo u obitelj da se pomoli na službi, da se pokloni moštima prep. Davida iz kojih ističe blagodat i da uzmu blagoslov starca Jakova, da se posavetuju s njim, da se ispovede ispod njegovog epitrahilja ili samo da ga vide. U njemu su oni videli čoveka Božijeg koji je skidao s njih teret, nadahnjivao ih, darivao im nadu i radost, jednom rečju, smirivao ih. Tako je obitelj prep. Davida postala, kako je karakteristično pisao jedan jeromonah, duhovno čedo starca, „svegrčko mesto poklonjenja, svepravoslavna veličina našeg veka“.
Evo šta saopštava, između ostalog, u svojoj poslanici obitelji od 14.2.1994. godine iz istorijskog Fanara Vaseljenski patrijarh Vartolomej o starcu Jakovu:
„Za bl. starca je stvarnost ono što je pisao sv. Zlatoust o sv. Meletiju Antiohijskom: ‘Jer on nije samo onaj koji poučava i propoveda, već i koji vidi jednostavno, te je bio u stanju da svako učenje o vrlini uvodi u dušu vernika’. – I završava naš Vaseljenski patrijarh: „Neka mu je večni spomen! Neka bude nad svima nama njegov blagoslov. Slava svetome Bogu što nas je udostojio toga da smo poznavali ovaj prepodobni obraz crkve naše i da se sretnemo s njim više puta“.
Koliko se starac Jakov trudio da brižljivo skriva svoje vrline, odupirući se slavi ljudskoj, kao smirenouman, toliko je Vladika Hristos zapovedao anđelima svojima, i oni su ga proslavljali svuda na korist svih i u slavu Samoga Boga.
U obitelj su dolazili da ga vide ne samo pojedinci, obični ljudi, nego i patrijarh, arhijereji, jeromonasi, jereji, jerođakoni i monasi, činovnici i sudije, profesori univerziteta, lekari i naučnici svih struka. Svi koji su odlazili iz manastira i koji su videli starca Jakova osećali su da odlaze sa slikom raja u sebi.
Zahvaljujući smelosti starčeve molitve, retkim njegovim duhovnim darovima: pronicljivosti, prozorljivosti, rasuđivanju i poučavanju, njegovim božanskim i mudrim savetima koji predstavljaju izlive božanskog daha i njegove ljubavi – potišteni ljudi koji su mu dolazili odlazili su utešeni, bolesnici su odlazili zdravi, besomučni su odlazili oslobođeni, ljudi izmučeni različitim duhovnim i životnim problemima odlazili su dobivši pomoć, grešni ljudi, „stari ljudi“, odlazili su opravdani; odlazili su „novi ljudi“, donevši odluku za nov život po Hristu. Naročito su omladina, studenti, radnici i drugi, kako su sami govorili, videli u obitelji prep. Davida ovaploćenu pravoslavnu naravstvenost koja nije više za njih bila ideja ili nešto idealno, nego „telo i krv“. Radi ove obitelji mnogi od tih mladih postali su klirici, monasi i monahinje, porodični ljudi, unoseći u svoj život pravoslavnu naravstvenost i način mišljenja koje su naučili dok su živeli u obitelji prep. Davida.
Starac Jakov je služio Gospodu, sačuvavši od mladosti do starosti jednaku revnost prema asketskom životu. Podvizavao se dobrim podvigom, s božanskom revnošću i hrabrošću, sa mnogim smirenoumljem i besprekornom poslušnošću, dobrovoljno je krotio svoju plot i odrekao se svih čulnih zadovoljstava, i udostojio se blagodaću Božijom da ima darove ne samo prepodobnih, ne samo asketa, ne samo usrdnih i dobrih monaha, nego i milostivih i dobrih pastira, i nežnih duhovnih otaca, i sveštenomučenika, pa čak i svih pravednika.
Blaženi starac Jakov i posle svog blaženog upokojenja 21. novembra 1991. godine koje je prorekao, ima istu smelost prema Bogu. Mnogi znaju već iz svog iskustva ili iz priče da se čudesa događaju sada čak i češće nego onda kada je on živeo na zemlji. Njegova javljanja ljudima postala su već mnogobrojna. Prizivaju ga, i starac hita da pomogne. Crkvi dolikuje da propoveda ono što može u spokoju i razumno da nadgradi veru.
Manastir prep. Davida i danas nastavlja svoje putovanje u zemlju pravoslavnog monaštva pod duhovnim rukovodstvom igumana o. Kirila. Po izboru svih otaca obitelji i blagoslovu preosvećenog mitropolita Halkide Hrisostoma, osećajući breme duhovnog nasleđa koje je primio, i breme igumanstva, o. Kiril je preuzeo svoje dužnosti (22.12.1991), „uzdajući se u bezgraničnu milost Spasitelja Hrista i gledajući, i oslanjajući se na moćno posredovanje Presvete Vladičice naše Bogorodičice i Prisnodeve Marije, na neumornu molitvu i posredovanje prep. i bogonosnog oca našega Davida čudotvorca, ktitora i čuvara i prvog, ali i večitog igumana, stvarnog Igumana pošto sam prep. David misli i brine se o svemu za manastir na blagoslov i molitvu nezaboravnih svojih duhovnih otaca i staraca o. Nikodima Tomasa i prep. starca Jakova, i na molitve svih nezaboravnih upokojenih otaca obitelji“.
„Niko ko pribegava“ s verom i pobožnošću čudotvorcu prep. Davidu i koji celiva njegove blagodatne i blagomirisne svete mošti „ne odlazi prazan“. Po veri koju ima svaki koji dolazi, daruje mu prep. David ono što moli, i verni hrišćanin blagodari Gospoda i Boga našega i usrdnog i vernog iscelitelja prep. Davida Starca.
Obitelj svečano slavi slavu dva puta godišnje: 6. avgusta praznik Preobraženja Hrista Spasitelja, jer je prvi ktitorski hram obitelji osnovao prep. David i koji ga je obnovio u čast i slavu Preobraženja Gospodnjeg, i 1. novembra – dan pomena uspenja prep. Davida. Mnoštvo vernika dolazi u te praznične dane u obitelj da dobije blagodat i blagoslov od Preobraženog Vladike Hrista i njegovog sv. Davida Čudotvorca.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *