ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПРЕПОДОБНИ ДАВИД СТАРАЦ – ЕУБЕЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ
 
СВЕШТЕНА ОБИТЕЉ ПРЕП. ДАВИДА – СГАРЦА
 
Предање нам говори да више од 450 година стоји манастир преп. Давида Старца у сенци планине Телетриос, усред густе борове и јелове шуме, иако су током векова овде прошле многе катастрофе, пљачке турских гусара, разбојника и свих освајача који су газили ово место.
Живот овог манастира, као уосталом и сваког православног манастира, протицао је бурно. Међутим, молитвама његовог оснивача, преп. Давида, Бог није допустио да буде потпуно уништен и да нестане. После сваке катастрофе слао је посвећене људе који су га с великом пажњом и великим самопрегором и личним приносима обнављали.
Манастир је саграђен око 1540. године од стране младог подвижника преп. Давида, приносима богатих монаха и прилозима које је он скупљао међу хришћанима Грчке, Молдовлашке и Русије. Манастир је у почетку носио назив Преображења Христа Спаситеља. После упокојења ктитора преподобног Давида манастир носи и поштује његово име. Године 1638, тј. након истека око сто година од његовог оснивања, његови оци су поднели молбу, те је манастир постао ставропигијални и потчињен непосредно Великој Христовој Цркви у Константинопољу повељом патријарха и синода коју је издао Васељенски патријарх Кирил Први Лукарис.
У мрачним годинама отоманске тираније овај манастир је постао уточиште измученим становницима и тајна школа за децу поробљеног народа. Када је настао час народног устанка, није оклевао ни Старчев манастир с прилозима за борбу, и то не само материјалним, него и у крви. О томе сведочи један од спасених историјских докумената који је потписао храбри војвода капетан Ангелис Говион и тадашњи Савет старешина града Лимне, где се саопштава о економској подршци народној борби 1821. године од стране обитељи. Осим тога, у другим историјским документима се истиче и подвлачи учешће у устанку 1821. године и у заједничкој борби против Турака ондашњег игумана манастира Јоакима, јеромонаха Јосифа и других отаца обитељи (в. о томе животопис у “Енциклопедији религије и обичаја”, т. 4, с. 880). Године 1824. Турци су дошли у обитељ, побили све монахе који су били у манастиру и спалили га.
Дошла је толико жељена слобода. Манастир се обнавља од рушења. Ствара се нова “киновија” (општежиће). Од старог манастирског здања спасао се само део источног крила. Испод њега се налазила недирнута црква светих Бесребреника, украшена чудесним фрескама из 17. века. Године 1870. манастирска саборна црква, посвећена Спаситељевом Преображењу и њеном оснивачу преподобном Давиду Старцу, срушена је у земљотресу и поново саграђена 1877. године од стране Антима Ангелиса који је потицао из села Галацади. Велика манастирска имовина конфискована је 1933. године. Манастиру је остала маслинова шума у крају Абурија, у области Ровија, као и пољопривредно имање Балану и нека друга мања у другим крајевима.
Северно од обитељи на удаљености једног километра налази се ” Агионери”. Предање саопштава да је преп. Давид ударио својим штапом у стену из које је потекла добра, здрава и лековита вода. Благочастиви хришћани из Ливаната о свом трошку и својим радом су спровели део воде у манастир.
Јужно од обитељи, на удаљености 20 минута хода, на стрмој литици, поклоник среће неку пећину у стени. По предању она је била подвизавалиште преп. Давида. У њој је он боравио целе седмице, а у суботу, после ручка, кретао је у манастир да би служио и дао своје мудре савете и заповести братству. У понедељак ујутру би узимао мало антидора и враћао се у своје подвизавалиште. У њему је, имајући ту светињу и воду из потока, проводио целу седмицу.
Келија преп. Давида Старца у манастиру је била она, где је данас црква Св. Харалампија, изнад цркве светих Бесребреника.
Блажени игуман архимандрит Никодим Томас (+), када је примао игуманство 1951. године, показао је велику ревност приликом обнове манастира који се налазио у жалосном стању након окупације и грађанског рата. Осим поправке келија и обнове срушених дрвених балкона, он је саградио много цркава, увек уз помоћ благочастивих добротвора и подршку и помоћ братије обитељи.
Обнова и поновно подизање свештене обитељи трајало је и за време игуманства (1975-1991) бл. духоносног старца Јакова Цаликиса (1920-1991).
Обнова манастирске цркве и њена лепота с дрвеним иконостасом у дуборезу, са дрвеним изрезбареним светим кивотом, изрезбареним проскинитаријем, свештени сасуди и одежде, звоник, нови конаци и трпезарија за поклонике – то су неки од основних послова који су се обављали за време старчевог игуманства, тако да се он с правом назива обновитељем и новим ктитором обитељи.
Бл. старац Јаков је проживео у обитељи 40 година (од 15.7.1952. до 21.11.1991). Он је веома мукотрпно и до изнемоглости радио, и као обичан сабрат обитељи (од 15.7.1952 до 18.6.1965), и као њен игуман (од 19.6.1975. до 21.11.1991). Он је све чинио за обитељ и у славу Светога.
Помоћници у обнови обитељи, обнови и грађевинској и духовној, били су: од 1962. године – о. Кирил (садашњи игуман обитељи), од 1970. године – о. Серафим и од 1978. године – данашњи оци.
Старац Јаков је у свом животу подражавао преп. Давида и ишао његовим стопама. Његови аскетски подвизи су били једнаки древним преподобним оцима. Али и сатанини напади на њега, духовни и чулни, различита искушења и страдања били су слични онима које су претрпели многи богоносни оци. Он је свему насупрот ставио чврсту веру у Бога, анђеоско трпљење, непоколебиву уздржаност и кроткост, апсолутну послушност и стрпљење, непрестану молитву и безграничну љубав према свима. Но, што су била већа искушења, болести и муке његове, толико га је Бог награђивао ретким духовним даровима, толико су велика била његова божанска виђења која је имао, божанска чуда која је чинио молитвом, па му је Бог чак даровао да блиста у озарењу. Глас о њему је од 1970. године прешао месне границе Еубеје, а од 1975. године, када је по богопросвећеној одлуци митрополита Халкиде Хрисостома било одређено да постане игуман, и он је, упркос својим колебањима, прихватио дужност игумана, нужно су се открили многи дарови које се он трудио да сакрије, те је обитељ преп. Давида постала, како су писали, “кошница духовног живота и жариште православља”.
Глас о обитељи и чудесима преп. Давида, њеном освећеном игуману оцу Јакову, неуморном труду и аврамовском гостопримству двојице других њених отаца, мало по мало се проширио свуда. Тако је мноштво верника из целе Грчке и из иностранства притицало у обитељ да се помоли на служби, да се поклони моштима преп. Давида из којих истиче благодат и да узму благослов старца Јакова, да се посаветују с њим, да се исповеде испод његовог епитрахиља или само да га виде. У њему су они видели човека Божијег који је скидао с њих терет, надахњивао их, даривао им наду и радост, једном речју, смиривао их. Тако је обитељ преп. Давида постала, како је карактеристично писао један јеромонах, духовно чедо старца, “свегрчко место поклоњења, свеправославна величина нашег века”.
Ево шта саопштава, између осталог, у својој посланици обитељи од 14.2.1994. године из историјског Фанара Васељенски патријарх Вартоломеј о старцу Јакову:
“За бл. старца је стварност оно што је писао св. Златоуст о св. Мелетију Антиохијском: ‘Јер он није само онај који поучава и проповеда, већ и који види једноставно, те је био у стању да свако учење о врлини уводи у душу верника’. – И завршава наш Васељенски патријарх: “Нека му је вечни спомен! Нека буде над свима нама његов благослов. Слава светоме Богу што нас је удостојио тога да смо познавали овај преподобни образ цркве наше и да се сретнемо с њим више пута”.
Колико се старац Јаков трудио да брижљиво скрива своје врлине, одупирући се слави људској, као смиреноуман, толико је Владика Христос заповедао анђелима својима, и они су га прослављали свуда на корист свих и у славу Самога Бога.
У обитељ су долазили да га виде не само појединци, обични људи, него и патријарх, архијереји, јеромонаси, јереји, јерођакони и монаси, чиновници и судије, професори универзитета, лекари и научници свих струка. Сви који су одлазили из манастира и који су видели старца Јакова осећали су да одлазе са сликом раја у себи.
Захваљујући смелости старчеве молитве, ретким његовим духовним даровима: проницљивости, прозорљивости, расуђивању и поучавању, његовим божанским и мудрим саветима који представљају изливе божанског даха и његове љубави – потиштени људи који су му долазили одлазили су утешени, болесници су одлазили здрави, бесомучни су одлазили ослобођени, људи измучени различитим духовним и животним проблемима одлазили су добивши помоћ, грешни људи, “стари људи”, одлазили су оправдани; одлазили су “нови људи”, доневши одлуку за нов живот по Христу. Нарочито су омладина, студенти, радници и други, како су сами говорили, видели у обитељи преп. Давида оваплоћену православну наравственост која није више за њих била идеја или нешто идеално, него “тело и крв”. Ради ове обитељи многи од тих младих постали су клирици, монаси и монахиње, породични људи, уносећи у свој живот православну наравственост и начин мишљења које су научили док су живели у обитељи преп. Давида.
Старац Јаков је служио Господу, сачувавши од младости до старости једнаку ревност према аскетском животу. Подвизавао се добрим подвигом, с божанском ревношћу и храброшћу, са многим смиреноумљем и беспрекорном послушношћу, добровољно је кротио своју плот и одрекао се свих чулних задовољстава, и удостојио се благодаћу Божијом да има дарове не само преподобних, не само аскета, не само усрдних и добрих монаха, него и милостивих и добрих пастира, и нежних духовних отаца, и свештеномученика, па чак и свих праведника.
Блажени старац Јаков и после свог блаженог упокојења 21. новембра 1991. године које је прорекао, има исту смелост према Богу. Многи знају већ из свог искуства или из приче да се чудеса догађају сада чак и чешће него онда када је он живео на земљи. Његова јављања људима постала су већ многобројна. Призивају га, и старац хита да помогне. Цркви доликује да проповеда оно што може у спокоју и разумно да надгради веру.
Манастир преп. Давида и данас наставља своје путовање у земљу православног монаштва под духовним руководством игумана о. Кирила. По избору свих отаца обитељи и благослову преосвећеног митрополита Халкиде Хрисостома, осећајући бреме духовног наслеђа које је примио, и бреме игуманства, о. Кирил је преузео своје дужности (22.12.1991), “уздајући се у безграничну милост Спаситеља Христа и гледајући, и ослањајући се на моћно посредовање Пресвете Владичице наше Богородичице и Приснодеве Марије, на неуморну молитву и посредовање преп. и богоносног оца нашега Давида чудотворца, ктитора и чувара и првог, али и вечитог игумана, стварног Игумана пошто сам преп. Давид мисли и брине се о свему за манастир на благослов и молитву незаборавних својих духовних отаца и стараца о. Никодима Томаса и преп. старца Јакова, и на молитве свих незаборавних упокојених отаца обитељи”.
“Нико ко прибегава” с вером и побожношћу чудотворцу преп. Давиду и који целива његове благодатне и благомирисне свете мошти “не одлази празан”. По вери коју има сваки који долази, дарује му преп. Давид оно што моли, и верни хришћанин благодари Господа и Бога нашега и усрдног и верног исцелитеља преп. Давида Старца.
Обитељ свечано слави славу два пута годишње: 6. августа празник Преображења Христа Спаситеља, јер је први ктиторски храм обитељи основао преп. Давид и који га је обновио у част и славу Преображења Господњег, и 1. новембра – дан помена успења преп. Давида. Мноштво верника долази у те празничне дане у обитељ да добије благодат и благослов од Преображеног Владике Христа и његовог св. Давида Чудотворца.

Comments are closed.