ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПРИЛОГ
КРАТКО ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБПОГ ЈОВАНА РУСКОГ ИСПОВЕДНИКА
 
Свети исповедник Јован Руски родио се крајем 17. века у Малорусији. Васпитаван је у побожности и љубави према Цркви Божијој. Кад је постао пунолетан позвали су га у војску. Служио је као обичан војник у армији Петра Првог и учествовао у руско – турском рату. У време рата 1711. Јована и остале војнике заробили су Татари, који су га продали заповеднику турске коњице. Он је руског заробљеника одвео у своју постојбину, у Малу Азију, у насеље Прокопи (турски Уркип). Турци су настојали да заробљене војнике – хришћане преобрате у ислам: неке су наговарали и саблажњавали а неке, који су били чвршћи у вери, тукли и мучили. Светог Јована нису обманула обећања о овоземаљским добрима, него је одважно подносио суровости, понижења и батине. Његов господар га је често мучио, надајући се да ће његов слуга прихватити мухамеданство. Међутим, свети Јован се одлучно супротстављао вољи свог господара и говорио: “Ни претњама ни обећавањем богатства и наслада не можеш ме одвратити од моје вере. Родио сам се као хришћанин и као хришћанин ћу и умрети.” Одважне речи овог исповедника, његова постојана вера, неустрашивост и праведан живот смирили су сурово срце његовог господара. Престао је да мучи и да вређа свог заробљеника, не тражећи више од њега да се одрекне хришћанства и захтевајући само да брине о стоци и да одржава ред у коњушници, у чијем је углу била постеља преподобног Јована.
Овај угодник Божији служио је свог господара од раног јутра до касно увече, савесно испуњавајући све његове заповести. Босоног и полунаг, извршавао је своје обавезе и по зимској студени и по летњој жези. Видевши његову усрдност, остале слуге често су га исмевале. Праведни Јован се никад није гневио због њих. Напротив, кад год је могао помагао им је у раду и тешио у недаћама. Искрена добродушност Преподобног одобровољила је његовог господара, али и остале слуге. Господар је стекао толико поверење у преподобног Јована да му је предложио да живи као слободњак и да се настани где год жели. Међутим, преподобни је избрао да остане у углу коњушнице, где је сваке ноћи несметано могао да се подвизава и да се усами на молитви, укрепљујући се у врлинама и у љубави према Богу и људима. Понекад је напуштао своје мирно скровиште и потајно одлазио у храм Светог великомученика Георгија где је клечао на коленима и усрдно се молио на паперти. У том истом храму, у дане празника, причешћивао се Пречистим Тајнама Христовим.
Преподобни Јован је као и раније служио свог господара и, без обзира на своје сиромаштво, увек помагао убогима и болеснима, делећи са њима своју скромну храну.
Пред крај свог мукотрпног и подвижничког живота преподобни Јован је занемоћао. Осетивши да му се приближава крај, позвао је свештеника да га последњи пут благослови пре исхода душе. Свештеник је понео Свете Тајне, али како је ишао у дом турског старешине, сакрио их је међу јабуке и безбедно предао преподобном Јовану. Преподобни је прославио Бога, причестио се Светим Тајнама и предао душу. Праведно окончање преподобног исповедника Јована Руског догодило се на дан 27. маја 1730. године. Кад су господару саопштили да је слуга Јован умро, он је позвао свештенике и предао им његово тело да га сахране према хришћанским обичајима. На погребу су се окупили готово сви хришћани који су живели у Прокопију и они су испратили тело праведника до хришћанског гробља.
Након три и по године, свештеник је на чудесан начин био обавештен да су мошти преподобног Јована нетрулежне. Ускоро су ове свете мошти биле пренете у храм Светог великомученика Георгија и положене у посебну гробницу. Нови угодник Божији убрзо се прославио безбројним чудесима, која су се прочула до најудаљенијих градова и села. Верујући хришћани су из свих крајева долазили у Прокопи да би се поклонили моштима преподобног Јована Руског и, благодарећи његовим светим молитвама, бивали удостојени чудесних исцелења. Новог светитеља нису поштовали само православни хришћани него и Јермени и Турци, који су се молитвено обраћали руском светитељу: “Слуго Божији, не мимоиђи нас својом милошћу!”
Током 1881. године, део моштију преподобног Јована руски монаси пренели су у руски манастир Светог великомученика Пантелејмона на Светој Гори. У то време, угодник Божији чудесно их је спасао током опасног путовања. Захваљујући новчаној помоћи овог манастира и прилозима житеља Прокопија, 1886. започела је изградња новог храма, будући да је храм Светог великомученика Георгија, у којем су се налазиле мошти преподобног Јована, био веома стар.
На дан 15. августа 1898. године, уз благослов васељенског патријарха Константина Петог, митрополит кесаријски Јован освештао је нови храм посвећен светом праведном Јовану Руском.
Кад су се 1924. године житељи Прокопија преселили на острво Еубеју, са собом су понели и мошти преподобног Јована Руског. Оне су се током неколико деценија налазиле у храму Светих равноапостолних Константина и Јелене у Неа Прокопију, да би 1951. биле пренесене у нови храм, посвећен преподобном Јовану Руском, у који данас долазе на хиљаде поклоника из свих крајева Грчке, посебно на дан његовог помена, 27. маја.
Преподобног Јована Руског поштују и на Светој Гори Атонској, особито у руском манастиру Светог Пантелејмона.

Comments are closed.