NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SAGOVORNIK: ARHIMANDRIT PAVLE JOANU
 
K. J.:Danas imamo blagoslov Božiji da se sa nama nalazi arhimandrit Pavle Joanu, iz mitropolije Evijske, koji je imao taj veliki blagoslov da više od dvadeset godina poznaje starca Jakova Calikisa, koji je svoje monaške dane proživeo u manastiru Prepodobnog Davida, na Eubeji.
Dozvolite mi, oče Pavle, da vam prvo poželim dobrodošlicu, a zatim da odmah počnemo sa vašim prvim susretom sa starcem Jakovom i vašim prvim utiscima o njemu.
arhim. P. Joanu: Zaista, starac Jakov je svojim prisustvom obeležio naš život.
Sećam ga se još iz detinjstva, kada smo sa veroučiteljem odlazili na izlete. Kao uspomena iz tih dana ostala mi je u pameti slika kako on izlazi da nas dočeka, a sećam se da sam imao utisak da je više leteo, nego koračao.
Kasnije, kada sam blagodaću Božijom bio rukopoložen za klirika i postavljen da služim u njegovoj okolini, od prve godine sam želeo, na dan prepodobnog Davida, a to je 1. novembra, još kao đakon, da idem da služim službu Božiju u manastiru Prepodobnog Davida. Od tada, čitavih dvadeset godina živeo sam uz oca Jakova i upoznao sam lično njegov život, ali sam slušao i druge ljude koji su ga dobro znali.
Moj prvi utisak bio je potresenost. Kada sam, kao sasvim mlad đakon, rukopoložen samo nekoliko meseci ranije, prišao da mu poljubim ruku i zatražim blagoslov, on je insistirao da poljubi moju ruku i nije bio zadovoljan, dok to nije učinio, a onda mi je rekao: „Sada si dobar monah, jer si učinio poslušanje“.
K. J.: To je bio dokaz njegovog smirenja.
arhim. P. Joanu:To je bio dokaz njegovog smirenja koje je bilo karakteristično obeležje čitavog njegovog života. Onaj ko je trebalo da piše o smirenju, susret sa ocem Jakovom mogao je da mu pomogne da to dobro razume, jer, on nije govorio o smirenju, nego je istinski bio smiren.
U početku, nije želeo da ispoveda. Često bi pao na kolena, na zemlju. Nekada bi ga neko upitao: „zašto oče“, a njegov odgovor bi bio: „Ma, čedo moje, veliki ljudi, važni, dolaze kod mene, seljaka, da se ispovede. Ja nisam ništa.“ Zbog toga se bacao na zemlju, na kolena.
Isto tako, sećam se da smo ga pozvali u naš manastir, u manastir Svetog Đorđa, koji se, takođe, nalazi na Eubeji. Iguman manastira tada je bio Georgije Kapsanis. Bili smo potpuno zatečeni njegovim odgovorom: „Oci, ja sam bolestan pas, zašto da dođem i šta da radim kod vas, da vam samo kužim vazduh?“
K. J.: To je vama, dakle, rekao?
arhim. P. Joanu:Da, to je rekao nama, ali rekao je mnogo puta i drugima.
K. J.: Zašto je to Govorio?
arhim. P. Joanu: Imao je osećaj da je zaista ništa. Reći ću vam još nešto. Pošto su ga mladi mnogo voleli i izuzetno poštovali, često smo sa decom koja su pohađala veronauku, đacima i studentima odlazili u manastir. Imao sam običaj da im kažem čim krenemo: „Vidite, deco, svi ga cenimo i poštujemo. Šta je učinio u životu da ima u sebi takvu blagodat?“ Deca bita da rekla: „Pitaćemo“. Ja bih im rekao: „Da znate, pitao sam ga jednom i ja, šta je učinio značajno u životu. Gledao me u čudu, a onda mi je odgovorio: ‘Ja, dragi moj oče, nisam učinio ništa. Ja sam samo jedan bedni pas’ „.
Nikada nije ni pomislio da svoju volju pretpostavi volji Božijoj.
K. J.: To je veoma značajno, a još značajnije je to što je priznavao svoju zemnu prirodu. Mi je ne priznajemo i mislimo da smo sazdani od nekog dragocenog materijala, ili ne znam od čega. Možda je, nazivajući se psom, pravio nekakvo poređenje, pa je sebe tako doživljavao? Možda je pravio poređenje sa Presvetom Bogorodicom, ili sa neki drugim svetiteljem?
arhim. P. Joanu:Vidite, otac Jakov, iako je boravio u manastiru Prepodobnog Davida, nikada nije smatrao da je, što god da se zbilo u manastiru, bilo njegovo delo i ko god je tamo bio, zna to dobro, jer je video. To nisu prazne reči o smirenju. Često je govorio: „Čedo moje, ovde je iguman prepodobni David.“
Znate, često nije želeo da stane u sredinu ispred Časne Trpeze da bi činodejstvovao. Osećao je strah. Stao bi sa strane Časne Trpeze. Isto tako, kada bi se desilo da svi mi, koji smo mnogo mlađi od njega, budemo zajedno sa njim na službi Božijoj, nikada, ali baš nikada nije nam dozvolio da stanemo ni pored njega, već je želeo da mi stojimo ispred njega, a ne on ispred nas. Kažemo mu: „Starče, ma to ne može tako. Vi ste iguman manastira.“
„Čedo moje, čedo moje, nije tako, ovde je iguman prepodobni David.“
To nije bilo izveštačeno, nije bilo smišljeno. To je jednostavno izviralo iz njega. Takva je osećanja nosio i zaista je sebe poredio sa Presvetom Bogorodicom, prepodobnim Davidom, sa prepodobnim Jovanom Rusom, prema kome je gajio posebno poštovanje i ljubav i sa kojim je, mogao bih reći, gajio naročiti odnos. To je doprinelo da njime ovlada potpuno smirenoumlje, koje se ogledalo u celokupnom njegovom ponašanju i ophođenju i u svemu što je činio.
K. J.: Oče Pavle, pomenuli smo prepodobnog Davida i sveTOG Jovana Rusa. Imam utisak da je starac neprestano živeo sa njima. Oni nisu, dakle, za njega bili nevidljivi, već je mogao da ih vidi i osećao je njihovo prisustvo. Mislim da biste nam mogli reći nešto o tome.
arhim. P. Joanu:Pre svega, mogu da kažem da je otac Jakov zaista živeo sa ovim svetiteljima i to je jedno od najkarakterističnijih obeležja njegovog života. Živeo je sa svetiteljima, razgovarao je sa njima i mogao je da ih vidi. Imao je takvu smelost pred njima, da nas je to iznenađivalo. Ne znam da li znate za događaj kada je jednom neko posekao 30 stabala maslina u manastirskom maslinjaku. Tada otac Jakov stade pred ikonu prepodobnog Davida i reče mu: „Zašto ti tamo mirno sediš? Zar da ja sve svoje ostavim i dođem da služim tebe, a da ti o svome ne vodiš računa? Ako mi do posle podne, do pre večernje službe, ne dovedeš ovamo toga što je posekao masline, neću ni kandilo da ti upalim.!“
K. J.: Toliko je smelost pred njim imao?
arhim. P. Joanu: Jeste. Znam da je tog poslepodneva, pre večernje službe, došao čovek koji je napravio štetu, pronašao starca i priznao delo.
K. J.: Dakle, pošao je svetitelj i povukao Ga za uvo.
arhim. P. Joanu: Tačno tako. Takođe, o Jakov je bio duhovno blizak sa sv. Jovanom Rusom. Često je kada smo prolazili onuda zastajao i to nam pričao. Nije rekao da je sam on u pitanju (bar ne većini), već bi rekao da je reč o nekom jeromonahu koji je video svetog kako izlazi iz svog kovčega i kako mu daje znak: „ne uznemiravaj se, idem da pomognem nekome ko me je pozvao, pa ću se vratiti“.
Veoma je zanimljiva sama njegova končina. Skončao je dok je ispovedao. Iznenada je ustao i rekao čoveku koga je ispovedao: „Ustani, čedo moje, jer je u keliju ušla Presveta Bogorodica, prepodobni David, prepodobni Jovan Rus i sveti Jakov“. Ovaj ga upita: „Zašto su došli, starče?“ Starac odgovori: „Došli su, čedo moje, da me odvedu“. U istom trenutku pade. Baš kao što je ponekad govorio: „Otići ću kao ptica“, uz mali uzdah, kao ptičica otišao je sa ovoga sveta, na dan Vavedenja Presvete Bogorodice. Još tog jutra je služio službu Božiju. On je savršio službu i pripremio svoje vavedenje u Carstvo Božije.
K. J.: Oče Pavle, znate, to što Govorite o prisustvu svetitelja u životu oca Jakova i što je mogao da ih vidi još pre nego što je otišao njima, danas počinje i nauka da priznaje. Oni koji se bave proučavanjem ovakvih doživljaja Govore nam da ljudi koji odu u onostrano, pa se ponekad vrate, ili oni koji prežive kliničku smrt, pričaju o ličnostima koje su im došle u susret. To je neverovatno. Ono što Crkva Govori već 2000 Godina, danas počinje da priznaje i nauka.
arhim. P. Joanu: Upravo tako. Crkva svedoči o toj istini od Otkrovenja Božijeg.
K. J.: Svakako.
arhim. P. Joanu: Ljudska nauka sada istražuje tu istinu i na tome treba da ostane.
K. J.: Vratimo se na oca Jakova. Možete li nam reći još neke događaje iz njegovog života, još nešto što je rekao, ili učinio? Proveli ste dvadeset godina uz njega. Mora biti da pamtite još nešto što bi duši ljudskoj činilo dobro.
arhim. P. Joanu: Otac Jakov bio je čovek bezgranične ljubavi. Ta se ljubav mogla osetiti, između ostalog, i kroz njegovo ogromno gostoljublje, kroz prikriveno, ali ogromno čovekoljublje. Jednom mi je, znate, dao nekakav novac da ga nekome predam, a posle kratkog vremena dao mi je ponovo. Kažem mu: „Starče, već ste mi dali.“ A on će: „Oče moj dragi, 5 dajem, a Bog mi šalje 10“. I tako ja zaćutim.
U jednoj sličnoj situaciji, taman da mu kažem to isto, kad mi on reče: „Oče moj, 5 dajem, Bog mi šalje 50“. I baš u trenutku kad je to izgovorio, dođe neko i dade mu tačno onoliko, koliko je rekao. A on na to reče: „Vidiš li, čedo moje?“
Otac Jakov je pre svega želeo da ukaže, a često je to i govorio, na važnost podviga, posta i molitve u čovekovom životu.
K. J.: Kakvo je bilo njegovo shvatanje o tome? Podvig, post i molitva imaju podjednaku važnost.
arhim. P. Joanu: Iznosio je svoja iskustva o tome. Za njega je molitva bilo neprekidno stanje. Sećam se toga i onda, kada mu je zdravlje bilo veoma narušeno. Međutim, na mene je ostavilo snažan utisak to što je još kao dete sasluživao u službi Božijoj u crkvi. A u manastiru je ustajao rano ujutro, uvek je silazio prvi. Nikada nije došao drugi. Čak i onda, kada su mu lekari savetovali mirovanje. Božanstvena Liturgija bila je za njega uvek potresno iskustvo. Kada se rđavo osećao, pre početka Liturgije se molio govoreći: „Gospode moj, vidiš li, ne mogu kao čovek, ali, pomozi mi da odslužim Liturgiju. Od tog trenutka služio sam lako, kao ptičica“.
Insistirao je na važnosti koju ima čovekov podvig i post. Ponekad mislimo da nešto i nije toliko važno…
K. J.: Kako nije važno!
arhim. P. Joanu:Otac Jakov je otkrivao duhovnu vrednost i važnost posta kao suštinskog oblika poslušanja volji Božijoj. Govorio nam je da je zbog jedne male naredbe, koju je prekršio, Adam izgubio blagodat Božiju i tako je izgubio sve.
K. J.: Setimo se reči Gospodnjih o tome da ljudski rod može da se spase samo kroz molitvu i post. Što se tiče molitve, to nekako lakše možemo da razumemo, a što se tiče posta, to u svakom slučaju nije samo odricanje od nekih vrsta hrane. Možda bi trebalo da postimo odričući se od sveta. Sada ću nešto da vam priznam. Juče sam razmišljao o tome i rekao sam samome sebi: zašto da jednoga dana dođe „knez ovoga svijeta“ i da nađe u meni sablazni? I rekao sam, možda bi trebalo da postim odricanjem od sveta, od slavoljublja, strasti, od svega onoga što nas vezuje za ovaj svet?
arhim. P. Joanu: Najviše od svega, stvarno, vezuje nas naš egoizam. Čovek je u ocu Jakovu mogao da vidi oličenje tog vida posta. Ko god je živeo pored njega, mogao je izbliza da vidi da to nisu bile prazne reči o smirenju, glumljenje smirenja, nego je to bilo istinsko stanje njegovog duha. To se ogledalo u beskrajno mnogo prilika, u njegovom ophođenju prema drugim ljudima. Uvek se ponašao najskromnije i kao najbeznačajniji. Nije to radio namerno, već mu je to bilo najprirodnije. Često je nas, klirike, govoreći dovodio u neprijatnu situaciju, zato što smo, rekao sam vam već, bili mladi, a on je bio čovek koga smo istinski poštovali. Govorio je: „Ja sam, čedo moje, naučio od moje porodice da poštujem sveštena lica.“ Kao da on nije bio sveštenoslužitelj, pa je trebalo on nas da poštuje.
Stvarno, to odsecanje strasti, a post to u suštini jeste, jer ne predstavlja prosto uzdržavanje od jela, to je jedan put, ali nije jedini.
K. J.: To je otuđenje od zla.
arhim. P. Joanu: Čupamo iz korena sve ono što predstavlja sastavni deo ljudskog egoizma, a mnogo puta tog egoizma nismo ni svesni.
Isto tako, veoma je mnogo naglašavao vrednost i značaj liturgijskog življenja.
K. J.: Hoćete li to malo da objasnite?
arhim. P. Joanu: Hoću. Ali, prvo ću da vam ispričam jednu zgodu. Jednom je jedan momak pošao da se ispovedi. Pre toga se pričestio. Završila se božanstvena Liturgija i starac je, dok je izlazio, prišao momku i upitao ga: „Kako se osećaš, čedo moje?“ Momak odgovori: „Mnogo sam radostan, starče.“ A starac će: „Ja se, čedo moje, tako osećam svakoga dana.“
K. J.: Divno rečeno.
arhim. P. Joanu: To je za njega tipično. Kada je starac Jakov preuzeo predstojateljstvo nad manastirom, božanstvena Liturgija je postala osnovno obeležje manastira Prepodobnog Davida. Dugi niz godina, pa i onda kada mu zdravlje više nije bilo dobro, od vremena kada su u manastiru bila samo dva oca jeromonaha, on i otac Kirilo, sadašnji iguman, svakodnevno, izuzev u danima velike Četrdesetnice, savršavala se Božanstvena Liturgija. Ona je bila izvor iz kojeg se otac Jakov napajao snagom.
K. J.: Ona je bila njegova hrana.
arhim. P. Joanu: Njegova hrana, njegov život, sve. Ne bi mogao da postoji bez božanstvene Liturgije.
K. J.: Ako mi dozvolite, oče Pavle, zadržao bih se na jednom drugom detalju. U pitanju je njegovo ponašanje, kao deteta, ili ptičice. Ustvari, želeo sam da vas pitam o bezazlenosti njegovog srca koja se pominje u Svetom Pismu i podseća nas na reči Gospodnje: „Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer takvih je Carstvo nebesko“ (Mt. 19,14). arhim. P. Joanu: Tačno.
K. J.: Nije li upravo on bio dete Carstva nebeskog?
arhim. P. Joanu: Da, bio je dete. Zato je na čoveka ostavljala tako snažan utisak njegova jednostavnost, ljubav i krotost. Čak je i u njegovim pokretima bilo nečeg detinjeg. To je ostalo tako do poslednjeg trenutka. Moram da vam kažem da je baš to, i ništa drugo, uticalo na ljude da se promene.
Detinja krotost, savršena vera u promisao Božiji, to je otac Jakov.
K. J.: Posedovao je radost vere, ili, kako bi rekao starac Porfirije: „Ja osećam radost u poslušanju i zato me je Gospod obdario nedostojnog svim ovim darovima.“ Radost vere i radost poslušanja isto je. Čovek se predaje volji Božijoj, nalazi se u stanju potpunog samoodricanja i samopredavanja.
arhim. P. Joanu: A kada bi mu neko govorio o ocu Porfiriju i ocu Pajsiju, rekao bi: „To su, čedo moje, istinski sveti ljudi“.
K. J.: Otac Porfirije, koliko znam, Govorio je o ocu Jakovu da ima dar da izgoni demone. Borio se prsa u prsa sa njima. Možemo li o tome da kažemo nekoliko reči?
arhim. P. Joanu: Da. Otac Jakov nam je pred kraj svog života otkrio neke stvari. Istina je da se borio. Opisao nam je jednu noć kada se stvarno, ne samo borio, nego su ga demoni i udarili. Udarili su ga u telo i zaista je trpeo bolove, a uz Božiju pomoć i snagom molitve ih je na kraju izagnao. Đavo nije birao mesto. Štaviše, jednom se susreo sa njim licem u lice. Izlazeći iz manastira sretne jednu babu, ali sa „šiljatim zubima“, kako nam je rekao. Sa mnogo ljubavi joj reče: „Dođi, bako, uđi da te ugostimo, da pojedeš nešto“. „Ne, ne, ne treba mi ništa odavde, ne mogu da ostanem. Idem negde drugde.“ Na kraju je shvatio da se stvarno nalazi pred đavolom.
Naravno, u manastir su, znate, donosili mnoge ljude koji su bili opsednuti demonima i starac je, svojom snagom, darom svojim, mogao da prosudi da li je u pitanju opsednuti, ili bolesnik, čitao molitve i govorio nam: „ovom čoveku je potreban lekar“. U drugim slučajevima bio je sasvim jasan da se „Ovde treba boriti protiv demona“ i tada bi upotrebio svoje najjače oružje, uzimao je mošti svetitelja.
Dobro se sećam jednoga dana kada su u manastir doveli dva opsednuta i sadašnji iguman je čitao molitve za izgon demona, a otac Jakov je, veoma polako otišao da izvadi časnu lobanju svetog Stefana. Niko to nije primetio sve do tog trenutka. Tada su demoni počeli da vrište: „Stefan i David nas pale.“ Ljudi su se uznemirili i zaprepastili. Kada smo se posle nekoliko minuta vratili, videli smo oca Jakova sa lobanjama svetog Davida i svetog Stefana, rekao bih, da je došlo do demonovog priznanja da je to sveti Stefan, da je lobanja zaista njegova.
K. J.: Priznanje demona nalazimo i u Jevanđelju.
arhim. P. Joanu: Neki kažu: „Otkud znamo da je ta lobanja pripadala svetom Stefanu?“ Često demoni, verovatno nehotice…
K. J.: To otkrivaju.
arhim. P. Joanu: Bilo je mnogo ljudi sa takvim problemima i, zahvaljujući svetom Davidu i ocu Jakovu, ti ljudi su bili oslobođeni od zlog duha.
K. J.: Otac Jakov je bio izuzetno plemenit, oče Pavle. Želeo bih da nam opišete tu plemenitost. Tananost, kao osobina, ukazuje na čovekovo duševno savršenstvo i duhovnu izgrađenost.
arhim. P. Joanu: Otac Jakov je posedovao gospodstvo u sveukupnom životnom stavu i ponašanju, u sveukupnom odnosu prema ljudima. Vaspitanje koje je poneo iz kuće (jednostavno i skromno uz predivnu majku i oca, uprkos teškom i siromašnom životu) naučilo ga je da bude čovek pun ljubaznosti i poštovanja prema drugima. Još mnogo više se njegovo duhovno oblikovanje i negovanje otkrivalo u rečima (malo, malo pa si mogao da čuješ: „praštajte“), ali time se otkrivala i velika dubina njegove duše… To njegovo „praštajte“ kao prva i „blagodarim“ kao druga, bile su dve osnovne reči, dva ključa njegove ličnosti.
K. J.: Svemu blagodariše, neprestano se moliše.
arhim. P. Joanu: Zahvaljivao se za najmanju sitnicu bezbroj puta i pamtio to godinama. Mogao je neko da ode da ga poseti kada je bio bolestan, pa da to pamti godinama i govori: „Taj čovek je došao da me poseti u bolnici“.
K. J.: Životni stav pun zahvalnosti, blagodarnosti i slavoslovlja velika je prednost. Mi, obični ljudi, dobročinstva lako zaboravljamo. Zahvalnost prema Bogu i prema onima koji su nam učinili dobro, verujem da je veoma značajna kao otvaranje srca i uma.
arhim. P. Joanu:To je osnovna osobina istinski duhovnog čoveka.
K. J.: Na svaki način.
arhim. P. Joanu:Otac Jakov je tako živeo. Posedovao je bogatstvo duše, dobrotu koja je sve okruživala ljubavlju, pa čak i one koje je svojim darom osećao hladnima. Kada bi prosudio da su ljudi dobronamerni, otvarao bi im se kao dete. A kada bi prosudio da su proračunati, bio je veoma ljubazan sa njima, ali se zatvarao. Nije im otkrivao ono što je otkrivao dobronamernima. Kada bi neko, od ovih poslednjih, video njegovo ophođenje, razumeo bi da je taj čovek bio Bogom nadahnut.
K. J.: Malo bih se zadržao na njegovoj tananosti (istančanosti), oče Pavle, i na ljudskoj osećajnosti. Starac Porfirije nam je govorio da čovek koji nije tanan i osećajan ne može da bude Hristu blizak. Hristos ne želi grube ljude, govorio je. Rekao nam je da „su svetitelji kao pesnici“. Govorio je o nekim ikonama, kao što je ona Hristova u luci Tiverijade, na kojoj je Hristos sa svojim učenicima, i dodao: „Zar to nije poezija?“ Inače, nije li naša Crkva poezija? Uzmimo, na primer, Himnologiju i božanstvenu Liturgiju. Nije li tako? Kod starca Jakova uvek naročito potresno na mene deluje njegova tananost. Mislim, ne možeš da se približiš tananijem i uzvišenijem svetu Božijem ako sam nemaš iste tanane žice, i ako nisi osetljiv i prijemčiv.
arhim. P. Joanu:Nije preterano ako kažem da je bio tanan i nežan i prema deci. Ali njegova tananost se najviše mogla videti u odnosu prema ljudima koji su mu zadavali brige. Otac Jakov trpeo je sam, samo da ne bi pravio probleme drugima. Mogao je da trpi da ga neko rastuži, ali nikada nije želeo tom drugom da pokaže da ga je rastužio.
K. J.: To je još jedan dokaz njegove velike duhovnosti. Što više kukute pijemo od sveta, toliko ćemo biti bliži Bogu. Hristos je rekao Zevedejevim sinovima: „Čašu moju ispićete“ (Mt. 20, 23). Prema tome, ako neko želi da stane sa desne strane Svevišnjega, mora da ispije Gorku čašu. Starac Jakov bio je od tih.
arhim. P. Joanu:Tako je. Ispio je, u mnogim periodima svog života, mnoge gorke čaše, prošao kroz mnoga iskušenja i mirno ih je podneo, kao prvo, sa savršenom verom u Boga i ubeđenjem da Bog zna zašto je to dobro i, kao drugo, sa ljubaznošću prema onima koji su mu nanosili zlo.
K. J.: Oče Pavle, današnji razgovor bio je za mene, na izvestan način, tajnovodstvo. MNOGO vam na tome zahvaljujem.
arhim. P. Joanu: I ja vama zahvaljujem, jer ste mi pružili priliku da govorim o ocu Jakovu, čoveku koji je, kao što sam vam već rekao, obeležio ne samo moj, već i živote mnogih ljudi. Ne bismo se mogli opravdati, ako nas ne bi dotakle takve ličnosti, kao što je bio otac Jakov, koje su živele kraj nas, najgore bi bilo ako nam njihov primer ne bi pomogao u našem preobražavanju.
K. J.: U tome leži smisao reči „Hristos vaskrse““ za svakoga od nas.
 
Sa grčkog: Lada Jagušt
 
 

 
 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *