ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
САГОВОРНИК: АРХИМАНДРИТ ПАВЛЕ ЈОАНУ
 
К. Ј.:Данас имамо благослов Божији да се са нама налази архимандрит Павле Јоану, из митрополије Евијске, који је имао тај велики благослов да више од двадесет година познаје старца Јакова Цаликиса, који је своје монашке дане проживео у манастиру Преподобног Давида, на Еубеји.
Дозволите ми, оче Павле, да вам прво пожелим добродошлицу, а затим да одмах почнемо са вашим првим сусретом са старцем Јаковом и вашим првим утисцима о њему.
архим. П. Јоану: Заиста, старац Јаков је својим присуством обележио наш живот.
Сећам га се још из детињства, када смо са вероучитељем одлазили на излете. Као успомена из тих дана остала ми је у памети слика како он излази да нас дочека, а сећам се да сам имао утисак да је више летео, него корачао.
Касније, када сам благодаћу Божијом био рукоположен за клирика и постављен да служим у његовој околини, од прве године сам желео, на дан преподобног Давида, а то је 1. новембра, још као ђакон, да идем да служим службу Божију у манастиру Преподобног Давида. Од тада, читавих двадесет година живео сам уз оца Јакова и упознао сам лично његов живот, али сам слушао и друге људе који су га добро знали.
Мој први утисак био је потресеност. Када сам, као сасвим млад ђакон, рукоположен само неколико месеци раније, пришао да му пољубим руку и затражим благослов, он је инсистирао да пољуби моју руку и није био задовољан, док то није учинио, а онда ми је рекао: “Сада си добар монах, јер си учинио послушање”.
К. Ј.: То је био доказ његовог смирења.
архим. П. Јоану:То је био доказ његовог смирења које је било карактеристично обележје читавог његовог живота. Онај ко је требало да пише о смирењу, сусрет са оцем Јаковом могао је да му помогне да то добро разуме, јер, он није говорио о смирењу, него је истински био смирен.
У почетку, није желео да исповеда. Често би пао на колена, на земљу. Некада би га неко упитао: “зашто оче”, а његов одговор би био: “Ма, чедо моје, велики људи, важни, долазе код мене, сељака, да се исповеде. Ја нисам ништа.” Због тога се бацао на земљу, на колена.
Исто тако, сећам се да смо га позвали у наш манастир, у манастир Светог Ђорђа, који се, такође, налази на Еубеји. Игуман манастира тада је био Георгије Капсанис. Били смо потпуно затечени његовим одговором: “Оци, ја сам болестан пас, зашто да дођем и шта да радим код вас, да вам само кужим ваздух?”
К. Ј.: То је вама, дакле, рекао?
архим. П. Јоану:Да, то је рекао нама, али рекао је много пута и другима.
К. Ј.: Зашто је то Говорио?
архим. П. Јоану: Имао је осећај да је заиста ништа. Рећи ћу вам још нешто. Пошто су га млади много волели и изузетно поштовали, често смо са децом која су похађала веронауку, ђацима и студентима одлазили у манастир. Имао сам обичај да им кажем чим кренемо: “Видите, децо, сви га ценимо и поштујемо. Шта је учинио у животу да има у себи такву благодат?” Деца бита да рекла: “Питаћемо”. Ја бих им рекао: “Да знате, питао сам га једном и ја, шта је учинио значајно у животу. Гледао ме у чуду, а онда ми је одговорио: ‘Ја, драги мој оче, нисам учинио ништа. Ја сам само један бедни пас’ “.
Никада није ни помислио да своју вољу претпостави вољи Божијој.
К. Ј.: То је веома значајно, а још значајније је то што је признавао своју земну природу. Ми је не признајемо и мислимо да смо саздани од неког драгоценог материјала, или не знам од чега. Можда је, називајући се псом, правио некакво поређење, па је себе тако доживљавао? Можда је правио поређење са Пресветом Богородицом, или са неки другим светитељем?
архим. П. Јоану:Видите, отац Јаков, иако је боравио у манастиру Преподобног Давида, никада није сматрао да је, што год да се збило у манастиру, било његово дело и ко год је тамо био, зна то добро, јер је видео. То нису празне речи о смирењу. Често је говорио: “Чедо моје, овде је игуман преподобни Давид.”
Знате, често није желео да стане у средину испред Часне Трпезе да би чинодејствовао. Осећао је страх. Стао би са стране Часне Трпезе. Исто тако, када би се десило да сви ми, који смо много млађи од њега, будемо заједно са њим на служби Божијој, никада, али баш никада није нам дозволио да станемо ни поред њега, већ је желео да ми стојимо испред њега, а не он испред нас. Кажемо му: “Старче, ма то не може тако. Ви сте игуман манастира.”
“Чедо моје, чедо моје, није тако, овде је игуман преподобни Давид.”
То није било извештачено, није било смишљено. То је једноставно извирало из њега. Таква је осећања носио и заиста је себе поредио са Пресветом Богородицом, преподобним Давидом, са преподобним Јованом Русом, према коме је гајио посебно поштовање и љубав и са којим је, могао бих рећи, гајио нарочити однос. То је допринело да њиме овлада потпуно смиреноумље, које се огледало у целокупном његовом понашању и опхођењу и у свему што је чинио.
К. Ј.: Оче Павле, поменули смо преподобног Давида и свеТОГ Јована Руса. Имам утисак да је старац непрестано живео са њима. Они нису, дакле, за њега били невидљиви, већ је могао да их види и осећао је њихово присуство. Мислим да бисте нам могли рећи нешто о томе.
архим. П. Јоану:Пре свега, могу да кажем да је отац Јаков заиста живео са овим светитељима и то је једно од најкарактеристичнијих обележја његовог живота. Живео је са светитељима, разговарао је са њима и могао је да их види. Имао је такву смелост пред њима, да нас је то изненађивало. Не знам да ли знате за догађај када је једном неко посекао 30 стабала маслина у манастирском маслињаку. Тада отац Јаков стаде пред икону преподобног Давида и рече му: “Зашто ти тамо мирно седиш? Зар да ја све своје оставим и дођем да служим тебе, а да ти о своме не водиш рачуна? Ако ми до после подне, до пре вечерње службе, не доведеш овамо тога што је посекао маслине, нећу ни кандило да ти упалим.!”
К. Ј.: Толико је смелост пред њим имао?
архим. П. Јоану: Јесте. Знам да је тог послеподнева, пре вечерње службе, дошао човек који је направио штету, пронашао старца и признао дело.
К. Ј.: Дакле, пошао је светитељ и повукао Га за уво.
архим. П. Јоану: Тачно тако. Такође, о Јаков је био духовно близак са св. Јованом Русом. Често је када смо пролазили онуда застајао и то нам причао. Није рекао да је сам он у питању (бар не већини), већ би рекао да је реч о неком јеромонаху који је видео светог како излази из свог ковчега и како му даје знак: “не узнемиравај се, идем да помогнем некоме ко ме је позвао, па ћу се вратити”.
Веома је занимљива сама његова кончина. Скончао је док је исповедао. Изненада је устао и рекао човеку кога је исповедао: “Устани, чедо моје, јер је у келију ушла Пресвета Богородица, преподобни Давид, преподобни Јован Рус и свети Јаков”. Овај га упита: “Зашто су дошли, старче?” Старац одговори: “Дошли су, чедо моје, да ме одведу”. У истом тренутку паде. Баш као што је понекад говорио: “Отићи ћу као птица”, уз мали уздах, као птичица отишао је са овога света, на дан Ваведења Пресвете Богородице. Још тог јутра је служио службу Божију. Он је савршио службу и припремио своје ваведење у Царство Божије.
К. Ј.: Оче Павле, знате, то што Говорите о присуству светитеља у животу оца Јакова и што је могао да их види још пре него што је отишао њима, данас почиње и наука да признаје. Они који се баве проучавањем оваквих доживљаја Говоре нам да људи који оду у онострано, па се понекад врате, или они који преживе клиничку смрт, причају о личностима које су им дошле у сусрет. То је невероватно. Оно што Црква Говори већ 2000 Година, данас почиње да признаје и наука.
архим. П. Јоану: Управо тако. Црква сведочи о тој истини од Откровења Божијег.
К. Ј.: Свакако.
архим. П. Јоану: Људска наука сада истражује ту истину и на томе треба да остане.
К. Ј.: Вратимо се на оца Јакова. Можете ли нам рећи још неке догађаје из његовог живота, још нешто што је рекао, или учинио? Провели сте двадесет година уз њега. Мора бити да памтите још нешто што би души људској чинило добро.
архим. П. Јоану: Отац Јаков био је човек безграничне љубави. Та се љубав могла осетити, између осталог, и кроз његово огромно гостољубље, кроз прикривено, али огромно човекољубље. Једном ми је, знате, дао некакав новац да га некоме предам, а после кратког времена дао ми је поново. Кажем му: “Старче, већ сте ми дали.” А он ће: “Оче мој драги, 5 дајем, а Бог ми шаље 10”. И тако ја заћутим.
У једној сличној ситуацији, таман да му кажем то исто, кад ми он рече: “Оче мој, 5 дајем, Бог ми шаље 50”. И баш у тренутку кад је то изговорио, дође неко и даде му тачно онолико, колико је рекао. А он на то рече: “Видиш ли, чедо моје?”
Отац Јаков је пре свега желео да укаже, а често је то и говорио, на важност подвига, поста и молитве у човековом животу.
К. Ј.: Какво је било његово схватање о томе? Подвиг, пост и молитва имају подједнаку важност.
архим. П. Јоану: Износио је своја искуства о томе. За њега је молитва било непрекидно стање. Сећам се тога и онда, када му је здравље било веома нарушено. Међутим, на мене је оставило снажан утисак то што је још као дете саслуживао у служби Божијој у цркви. А у манастиру је устајао рано ујутро, увек је силазио први. Никада није дошао други. Чак и онда, када су му лекари саветовали мировање. Божанствена Литургија била је за њега увек потресно искуство. Када се рђаво осећао, пре почетка Литургије се молио говорећи: “Господе мој, видиш ли, не могу као човек, али, помози ми да одслужим Литургију. Од тог тренутка служио сам лако, као птичица”.
Инсистирао је на важности коју има човеков подвиг и пост. Понекад мислимо да нешто и није толико важно…
К. Ј.: Како није важно!
архим. П. Јоану:Отац Јаков је откривао духовну вредност и важност поста као суштинског облика послушања вољи Божијој. Говорио нам је да је због једне мале наредбе, коју је прекршио, Адам изгубио благодат Божију и тако је изгубио све.
К. Ј.: Сетимо се речи Господњих о томе да људски род може да се спасе само кроз молитву и пост. Што се тиче молитве, то некако лакше можемо да разумемо, а што се тиче поста, то у сваком случају није само одрицање од неких врста хране. Можда би требало да постимо одричући се од света. Сада ћу нешто да вам признам. Јуче сам размишљао о томе и рекао сам самоме себи: зашто да једнога дана дође “кнез овога свијета” и да нађе у мени саблазни? И рекао сам, можда би требало да постим одрицањем од света, од славољубља, страсти, од свега онога што нас везује за овај свет?
архим. П. Јоану: Највише од свега, стварно, везује нас наш егоизам. Човек је у оцу Јакову могао да види оличење тог вида поста. Ко год је живео поред њега, могао је изблиза да види да то нису биле празне речи о смирењу, глумљење смирења, него је то било истинско стање његовог духа. То се огледало у бескрајно много прилика, у његовом опхођењу према другим људима. Увек се понашао најскромније и као најбезначајнији. Није то радио намерно, већ му је то било најприродније. Често је нас, клирике, говорећи доводио у непријатну ситуацију, зато што смо, рекао сам вам већ, били млади, а он је био човек кога смо истински поштовали. Говорио је: “Ја сам, чедо моје, научио од моје породице да поштујем свештена лица.” Као да он није био свештенослужитељ, па је требало он нас да поштује.
Стварно, то одсецање страсти, а пост то у суштини јесте, јер не представља просто уздржавање од јела, то је један пут, али није једини.
К. Ј.: То је отуђење од зла.
архим. П. Јоану: Чупамо из корена све оно што представља саставни део људског егоизма, а много пута тог егоизма нисмо ни свесни.
Исто тако, веома је много наглашавао вредност и значај литургијског живљења.
К. Ј.: Хоћете ли то мало да објасните?
архим. П. Јоану: Хоћу. Али, прво ћу да вам испричам једну згоду. Једном је један момак пошао да се исповеди. Пре тога се причестио. Завршила се божанствена Литургија и старац је, док је излазио, пришао момку и упитао га: “Како се осећаш, чедо моје?” Момак одговори: “Много сам радостан, старче.” А старац ће: “Ја се, чедо моје, тако осећам свакога дана.”
К. Ј.: Дивно речено.
архим. П. Јоану: То је за њега типично. Када је старац Јаков преузео предстојатељство над манастиром, божанствена Литургија је постала основно обележје манастира Преподобног Давида. Дуги низ година, па и онда када му здравље више није било добро, од времена када су у манастиру била само два оца јеромонаха, он и отац Кирило, садашњи игуман, свакодневно, изузев у данима велике Четрдесетнице, савршавала се Божанствена Литургија. Она је била извор из којег се отац Јаков напајао снагом.
К. Ј.: Она је била његова храна.
архим. П. Јоану: Његова храна, његов живот, све. Не би могао да постоји без божанствене Литургије.
К. Ј.: Ако ми дозволите, оче Павле, задржао бих се на једном другом детаљу. У питању је његово понашање, као детета, или птичице. Уствари, желео сам да вас питам о безазлености његовог срца која се помиње у Светом Писму и подсећа нас на речи Господње: “Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско” (Мт. 19,14). архим. П. Јоану: Тачно.
К. Ј.: Није ли управо он био дете Царства небеског?
архим. П. Јоану: Да, био је дете. Зато је на човека остављала тако снажан утисак његова једноставност, љубав и кротост. Чак је и у његовим покретима било нечег детињег. То је остало тако до последњег тренутка. Морам да вам кажем да је баш то, и ништа друго, утицало на људе да се промене.
Детиња кротост, савршена вера у промисао Божији, то је отац Јаков.
К. Ј.: Поседовао је радост вере, или, како би рекао старац Порфирије: “Ја осећам радост у послушању и зато ме је Господ обдарио недостојног свим овим даровима.” Радост вере и радост послушања исто је. Човек се предаје вољи Божијој, налази се у стању потпуног самоодрицања и самопредавања.
архим. П. Јоану: А када би му неко говорио о оцу Порфирију и оцу Пајсију, рекао би: “То су, чедо моје, истински свети људи”.
К. Ј.: Отац Порфирије, колико знам, Говорио је о оцу Јакову да има дар да изгони демоне. Борио се прса у прса са њима. Можемо ли о томе да кажемо неколико речи?
архим. П. Јоану: Да. Отац Јаков нам је пред крај свог живота открио неке ствари. Истина је да се борио. Описао нам је једну ноћ када се стварно, не само борио, него су га демони и ударили. Ударили су га у тело и заиста је трпео болове, а уз Божију помоћ и снагом молитве их је на крају изагнао. Ђаво није бирао место. Штавише, једном се сусрео са њим лицем у лице. Излазећи из манастира сретне једну бабу, али са “шиљатим зубима”, како нам је рекао. Са много љубави јој рече: “Дођи, бако, уђи да те угостимо, да поједеш нешто”. “Не, не, не треба ми ништа одавде, не могу да останем. Идем негде другде.” На крају је схватио да се стварно налази пред ђаволом.
Наравно, у манастир су, знате, доносили многе људе који су били опседнути демонима и старац је, својом снагом, даром својим, могао да просуди да ли је у питању опседнути, или болесник, читао молитве и говорио нам: “овом човеку је потребан лекар”. У другим случајевима био је сасвим јасан да се “Овде треба борити против демона” и тада би употребио своје најјаче оружје, узимао је мошти светитеља.
Добро се сећам једнога дана када су у манастир довели два опседнута и садашњи игуман је читао молитве за изгон демона, а отац Јаков је, веома полако отишао да извади часну лобању светог Стефана. Нико то није приметио све до тог тренутка. Тада су демони почели да вриште: “Стефан и Давид нас пале.” Људи су се узнемирили и запрепастили. Када смо се после неколико минута вратили, видели смо оца Јакова са лобањама светог Давида и светог Стефана, рекао бих, да је дошло до демоновог признања да је то свети Стефан, да је лобања заиста његова.
К. Ј.: Признање демона налазимо и у Јеванђељу.
архим. П. Јоану: Неки кажу: “Откуд знамо да је та лобања припадала светом Стефану?” Често демони, вероватно нехотице…
К. Ј.: То откривају.
архим. П. Јоану: Било је много људи са таквим проблемима и, захваљујући светом Давиду и оцу Јакову, ти људи су били ослобођени од злог духа.
К. Ј.: Отац Јаков је био изузетно племенит, оче Павле. Желео бих да нам опишете ту племенитост. Тананост, као особина, указује на човеково душевно савршенство и духовну изграђеност.
архим. П. Јоану: Отац Јаков је поседовао господство у свеукупном животном ставу и понашању, у свеукупном односу према људима. Васпитање које је понео из куће (једноставно и скромно уз предивну мајку и оца, упркос тешком и сиромашном животу) научило га је да буде човек пун љубазности и поштовања према другима. Још много више се његово духовно обликовање и неговање откривало у речима (мало, мало па си могао да чујеш: “праштајте”), али тиме се откривала и велика дубина његове душе… То његово “праштајте” као прва и “благодарим” као друга, биле су две основне речи, два кључа његове личности.
К. Ј.: Свему благодарише, непрестано се молише.
архим. П. Јоану: Захваљивао се за најмању ситницу безброј пута и памтио то годинама. Могао је неко да оде да га посети када је био болестан, па да то памти годинама и говори: “Тај човек је дошао да ме посети у болници”.
К. Ј.: Животни став пун захвалности, благодарности и славословља велика је предност. Ми, обични људи, доброчинства лако заборављамо. Захвалност према Богу и према онима који су нам учинили добро, верујем да је веома значајна као отварање срца и ума.
архим. П. Јоану:То је основна особина истински духовног човека.
К. Ј.: На сваки начин.
архим. П. Јоану:Отац Јаков је тако живео. Поседовао је богатство душе, доброту која је све окруживала љубављу, па чак и оне које је својим даром осећао хладнима. Када би просудио да су људи добронамерни, отварао би им се као дете. А када би просудио да су прорачунати, био је веома љубазан са њима, али се затварао. Није им откривао оно што је откривао добронамернима. Када би неко, од ових последњих, видео његово опхођење, разумео би да је тај човек био Богом надахнут.
К. Ј.: Мало бих се задржао на његовој тананости (истанчаности), оче Павле, и на људској осећајности. Старац Порфирије нам је говорио да човек који није танан и осећајан не може да буде Христу близак. Христос не жели грубе људе, говорио је. Рекао нам је да “су светитељи као песници”. Говорио је о неким иконама, као што је она Христова у луци Тиверијаде, на којој је Христос са својим ученицима, и додао: “Зар то није поезија?” Иначе, није ли наша Црква поезија? Узмимо, на пример, Химнологију и божанствену Литургију. Није ли тако? Код старца Јакова увек нарочито потресно на мене делује његова тананост. Мислим, не можеш да се приближиш тананијем и узвишенијем свету Божијем ако сам немаш исте танане жице, и ако ниси осетљив и пријемчив.
архим. П. Јоану:Није претерано ако кажем да је био танан и нежан и према деци. Али његова тананост се највише могла видети у односу према људима који су му задавали бриге. Отац Јаков трпео је сам, само да не би правио проблеме другима. Могао је да трпи да га неко растужи, али никада није желео том другом да покаже да га је растужио.
К. Ј.: То је још један доказ његове велике духовности. Што више кукуте пијемо од света, толико ћемо бити ближи Богу. Христос је рекао Зеведејевим синовима: “Чашу моју испићете” (Мт. 20, 23). Према томе, ако неко жели да стане са десне стране Свевишњега, мора да испије Горку чашу. Старац Јаков био је од тих.
архим. П. Јоану:Тако је. Испио је, у многим периодима свог живота, многе горке чаше, прошао кроз многа искушења и мирно их је поднео, као прво, са савршеном вером у Бога и убеђењем да Бог зна зашто је то добро и, као друго, са љубазношћу према онима који су му наносили зло.
К. Ј.: Оче Павле, данашњи разговор био је за мене, на известан начин, тајноводство. МНОГО вам на томе захваљујем.
архим. П. Јоану: И ја вама захваљујем, јер сте ми пружили прилику да говорим о оцу Јакову, човеку који је, као што сам вам већ рекао, обележио не само мој, већ и животе многих људи. Не бисмо се могли оправдати, ако нас не би дотакле такве личности, као што је био отац Јаков, које су живеле крај нас, најгоре би било ако нам њихов пример не би помогао у нашем преображавању.
К. Ј.: У томе лежи смисао речи “Христос васкрсе”” за свакога од нас.
 
Са грчког: Лада Јагушт
 
 

 
 

Comments are closed.