NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SAGOVORNIK: SVEŠTENIK HRISTODULOS DIMITRIJU
 
K. J.: Sveštenik, otac Hristodulos Dimitriju imao je takođe veliki blagoslov od Boga da dobro upozna starca Jakova. Otac Hristodulos Dimitriju je iz Amohosta na Kipru, grada koji je pod turskom okupacijom. Otac Hristodulos danas živi kao izbeglica u selu Avgoru.
svešt. X. D: Starac Jakov se rodio 5. novembra 1920. godine, u selu Livisi u oblasti Makra, u Maloj Aziji. U vreme maloazijske katastrofe imao je tek dve godine. Tada je, sa majkom Teodorom, bratom Georgijem i sestrom Anastasijom, iskusio svu surovost izbegličke sudbine. Njegov otac je dopao turskog ropstva.
Iz Pireja, dokle su uspeli da stignu, upućuju se u nepoznato i stižu u selo Sveti Đorđe. Godina 1925. zatiče ga u selu Farakla na Eubeji, gde su, kako je sam pričao, a ja sam imao tu sreću da čujem, živeli u kući od blata. „Bili smo tada kao cigani“,govorio je.
Godine 1927. otac porodice biva oslobođen i dolazi da im se pridruži. Bio je građevinski radnik i starac Jakov ga je uvek pratio u poslu. Uprkos tome što je bio veoma bistar, uspeva da završi samo osnovnu školu, jer je morao da radi zajedno sa ocem. Radio je tako do svoje dvadeset i osme godine, iako je, kako je sam govorio, od malih nogu u sebi nosio sklonost ka monaštvu. Iz njegovih priča može se razumeti da je blaženi starac još u majčinoj utrobi bio predodređen da bude sveti čovek.
Kako mi je sam pričao, njegova majka bila je izuzetno pobožna: on sam ju je nazivao prepodobnom ženom. Decu je naučila da se pridržavaju posta i da odlaze u crkvu. Kako je sam starac veselo pričao, kada bi se ponekad, dok je bio dete, usprotivio da ide u crkvu zato što je padala kiša, majka je prigovorila svom „Jakovčiću“, kako ga je zvala,rekavši mu: „Bog čini onako kako hoće, a mi ne kažemo ništa, samo se molimo.“
Dok je bio mali, noću je krišom odlazio da se moli u jednu napuštenu crkvu, koja je bila posvećena svetoj Petki. Tamo je imao predivan blagoslov da mu se, jedne noći, prikaže sveta Petka koja mu reče da je spremna da mu učini što god poželi, da mu ostvari bilo koju želju. Otac Jakov, koji je uvek slušao majku reče svetoj Petki: „Moram da pitam majku. Mogu li prvo da pitam majku, pa da ti onda kažem?“
Zaista je pitao majku, a ona mu odgovori: „Dete moje, neka ti sveta Petka podari sreću.“ Tako je sledeće večeri zatražio od svete Petke da mu podari sreću. A sveta Petka mu odgovori: „Daću ti sreću na kojoj će ti pozavideti i kraljevi i patrijarsi i svi vladari na svetu.“
K. J.: Tako je i bilo.
svešt. X. D: Dabome. On sam je to, međutim, u svojoj velikoj smirenosti uvek poricao. Drugačije je gledao na to. Jednoga dana nam je rekao: „A možda mi je sveta Petka ipak dala ono što je obećala. Dala mi je da budem sveštenoslužitelj. Dala mi je radost što se nalazim na ovom svetom mestu, da budem sa prepodobnim Davidom.“
Sa dvadeset i osam godina otac Jakov odlazi da služi vojsku. Njegove kolege vojnici koristili su pravo na izlazak „radi raspusnosti“, kako nam je pričao, a on je odlazio u najbližu crkvu da bi prisustvovao službi Božijoj, da bi pojao i razgovarao sa sveštenoslužiteljima.
Posle odsluženja vojnog roka, morao je da ispuni još jednu obavezu, pre nego što ostvari svoju veliku čežnju da postane monah. Njegova majka ga je, pre nego što je umrla, zamolila da ne ode u manastir pre nego što uda svoju sestru. Pošto je, dakle, odslužio vojsku, udaje sestru i kao žedan jelen kreće da traži izvor.
U jednom od svojih obilazaka, dolazi i do manastira Prepodobnog Davida, i, kao što ćemo kasnije videti, nije bilo slučajno što se upravo tu našao, već zato što je bilo određeno da uđe baš u taj manastir i da tu ostane do kraja života.
Sada se već nalazimo u godini 1952., i otac Jakov odlazi, kao što je već rečeno, na poklonjenje u manastir Prepodobnog Davida, koji je u to vreme bio u izuzetno lošem stanju. Kapiju mu je otvorio jedan monah. Otac Jakov uđe unutra, pomoli se, pokloni se i spremi se da krene. Setio se, međutim, da treba prethodno da se zahvali onom monahu koji mu je otvorio kapiju. Tražio je, tražio, ali nije našao nikoga. Tada ugleda ikonu prepodobnog Davida i prepozna u njemu monaha koji mu je otvorio kapiju.
K. J.: Sam prepodobni David mu je, znači, otvorio kapiju.
svešt. X. D: Dabome. Pojavio mu se pred očima prepodobni David, koji mu se, kako je starac Jakov pričao, štaviše obratio, rekavši: „Ako ostaneš ovde, pridržavaš se devstvenosti, siromaštva i poslušanja, ostaćeš u ovom manastiru do kraja života, kroz tvoje ruke proći će mnogo novca, od kojeg ti nećeš imati ništa, poštovaće te patrijarsi, arhijereji i vladari na zemlji.“
I zaista se tako dogodilo. Ali i starac je, sa svoje strane, ne samo zadržao vrline koje je od njega zahtevao prepodobni David, već je stekao i mnoge druge darove, od kojih je jedan duboko smirenje.
Na ovom mestu, pre nego što produžimo, želeo bih da načinim jednu malu digresiju i da vam kažem da sam upoznao izvesnu gospođu, u Limni na Eubeji, koja se, kako mi je rekla, sećala kako je starac Jakov sam zidao i krečio manastir, u silnoj želji da popravi porušeno.
K. J.: Kako svedoče oni koji Ga poznaju, starac Jakov je imao dar prozorljivosti. U čemu ste vi, oče Hristodule, videli da se ogleda taj dar?
svešt. X. D.:Čim bi ugledao čoveka, prosudio bi njegov problem, ili greh. Nije mu trebalo ništa govoriti, ili objašnjavati. Ispitivao je veoma pažljivo. Obično bi ispričao nekakvu priču, ili iz svog života, ili iz života svoje majke, ili, pak, iz života nekog drugog. Na taj način bi onaj koji je počinio nešto što bi trebalo ispitati, slušajući određenu priču, razumeo da se ticala njega, a oni koji bi bili pored njega ne bi imali pojma koga se priča tiče. Sve njegove priče bile su veoma vedre i vesele. Dok ih je pričao, obično bi ubacivao „praštajte“, a to je izgovarao sa tolikom ljubaznošću i blagošću, da se zaista činilo da med teče sa njegovih usana.
Starac Jakov je namerno krio dar prozorljivosti, zato je i pričao poučne priče (parabole). Ispričaću vam jedan karakterističan događaj.
Pošao sam kod starca Jakova sa jednim studentom. Putem je taj mladić bio nepažljiv i bacio je tu i tamo poneki pogled ispod oka. Ja to, naravno, nisam znao. Znao je to samo on sam. Kasnije, dok smo razgovarali sa starcem Jakovom, on se iznenada okrene mladića i reče mu:
„Dete moje, ovo moje oko je veoma lukavo. Dopada mu se da gleda ono što ne treba. Često se molim prepodobnom Davidu da ukloni tu lukavost iz mog oka i da mi podari smirenost.“
Odjednom vidim studenta kako ustaje, mi ga gledamo u čudu, ništa ne shvatajući, prilazi starcu – nalazili smo se u trpezariji – uzima ga za ruku i ljubi je. Onda mu je rekao: „Oprosti, oče Jakove, što sam to učinio, oprosti mi.“ Tada mu starac Jakov reče: „Dete moje, Bog, blagoslovom prepodobnog Davida, prašta. Treba da budeš pažljiviji i obazriviji.“ I počne da ga savetuje kako da čuva pažnju očiju.
K. J.: To je MNOGO lepa priča.
svešt. X. D.: Sledeća, koju ću da vam ispričam, odnosi se na mene lično. Za mene je starac Jakov bio kao otac. Tako sam dva puta od njega tražio da se fotografišemo zajedno, za uspomenu. Ali, zbog svoje velike skromnosti, svaki put mi je odgovorio: „Šta će ti fotografija? Ko sam ja da se slikaš sa mnom?“ Treći put, kada sam ponovo izrazio istu želju – bili smo napolju, u manastirskoj bašti koju je izuzetno voleo opet mi je odgovorio: „Dete moje, ja sam nedostojan, zašto bi ti želeo mene na fotografiji? Osim toga, sada sam umoran. Drugi put ćemo da se slikamo.“
Ja sam, gospodine Joanidis, bio povređen. Zbog toga mi je palo na pamet ovakva misao i rekao sam samome sebi: ko si ti da se fotografišeš sa jednim svetim čovekom? Ko si ti, da se, možda, jednom pohvališ da si se slikao sa jednim svetiteljem? Takve i slične misli bile su mi u glavi, pa sam se toliko rastužio da su mi oči zasuzile.
Starac Jakov, koji je već počeo da se uspinje uza stepenice prema svojoj keliji, zastade, okrenu se prema meni i reče:
„Oče Hristodule, To što sada misliš, pogrešno misliš. Dođi, da se sada slikamo, da se ne vratiš tužan na Kipar i da ne kažeš da te otac Jakov ne voli. Napravićemo, ne samo jednu fotografiju, nego dve, ili tri.“
I tako smo se fotografisali, a te fotografije su sada za mene blagoslov.
K. J.: Kako je poznato, starac Jakov je imao veliku smelost (slobodu) u razgovoru sa prepodobnim Davidom. Da li biste, možda, mogli da nam ispričate nešto o tome?
svešt. X. D.:Da, bila je velika njegova smelost u odnosu sa prepodobnim Davidom, sa kojim je razgovarao „licem u lice“, kako se kaže u Svetom Pismu. To je bilo kao da razgovara sa svojim bratom, ili prijateljem. Razgovarao je sa prepodobnim Davidom izrazito prisno. Karakterističan je slučaj, koji ću vam sad navesti.
Starca Jakova pozvali su u jedno selo da predvodi litiju sa časnom lobanjom prepodobnog Davida, kako bi pomogao da padne kiša. Pre nego što je pošao u to selo, ode pred ikonu prepodobnog Davida i reče:
„Molim te, da sada odemo u to selo da zagrmiš, prepodobni moj. Nemoj da me izneveriš.“
Eto, tolika je bila njegova smelost pred prepodobnim Davidom. Jednom nam je rekao: „Ja prepodobnom sve govorim na uvo, a on mi otvori direktnu liniju sa Gospodom.“
K. J.: To je čudesno!
svešt. X. D.:Duhovna veličina starca Jakova najviše je mogla da se vidi u služenju božanstvene Liturgije i za vreme vršenja svete Tajne Ispovesti. Kada je vršio službu Božiju, bio je anđeo. Kada je ispovedao, bio je istinski otac koji voli svoju decu iznad svega, više nego samoga sebe. Za vreme ispovesti čovek je mogao stvarno da vidi njegovu prepodobnost. Nikada nije nikoga povredio i nikada – neka ovo bude napisano velikim slovima – nije rastužio nikoga. S pravom su ga, dakle, mnogi nazivali „starac Jakov Blagi“.
K. J.: Jedna od najpoznatijih vrlina starca Jakova bilo je milosrđe. U skladu sa rečima Gospodnjim, „Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani“ (Mt. 5, 7).
svešt. X. D.:Starac Jakov je mogao da prosudi ko je od posetilaca Manastira imao ekonomske probleme. Pozivao bi ih, onda, pojedinačno, davao bi im novca i tražio da o tome nikome ne govore. Nikada nije želeo da se sazna za milosrđe koje je činio.
K. J.: Bio je i inače, toliko smiren.
svešt. X. D.:Kada nam je, ponekad, opisivao razne muke koje je trpeo od bolesti, jedan od prisutnih, neki mladić, pomislio je sledeće: „On koji ima toliku smelost pred prepodobnim Davidom, koji čini tolika čuda, kako je moguće da pati od tolikih bolesti? Zašto ga prepodobni ne isceli?“
Starac Jakov, prozorljiv, kakav je bio, uhvatio je odmah misli tog mladića i rekao mu: „Dete moje, Bog dozvoljava da trpi moje telo, koje nosim više od sedamdeset godina, iz jednog jedinog razloga: da se smirim.“
Jesmo li spominjali njegovo smirenje? Starac je bio smiren. Zabeležite da je u teškim mukama za vreme bolesti, uvek govorio: „Živi Gospod, Bog moj“.
Kao što svaki sveti čovek vidi mnogo više i dalje nego što mi to možemo da zamislimo, tako je i starac Jakov predvideo svoje upokojenje.
Bio je 21. novembar 1991. godine, na Vavedenje Presvete Bogorodice. Starac Jakov, budući da se nije osećao dobro, nije činodejstvovao božanstvenu Liturgiju. Pojao je, međutim, i pričestio se. Posle Liturgije počeo je da ispoveda.
Toga dana bilo je rukopoloženje jednog njegovog sabrata iz manastira i starac Jakov je sa radošću iščekivao novosti sa rukopoloženja.
Kako je već prošao dobar deo dana, a kako je vršio svetu Tajnu ispovesti bez prekida, osetio je potrebu da ode da se odmori. Poslednji, koga je ispovedio, bio je jedan monah sa Svete Gore i trebalo je da on, odmah posle ispovesti, ode iz manastira. Starac Jakov mu, međutim, reče:
„Molim te, ostani, bićeš mi potreban posle podne. Treba da me presvučeš i da me pripremiš.“
U četiri sata posle podne, tačno u vreme kada su na kapiju manastira ušli monasi koji su bili na rukopoloženju, starac Jakov je predao dušu Gospodu, odakle, sa otvorenošću i smelošću – u to smo sigurni svi koji ga poznajemo – pred Bogom zastupa svoja duhovna čeda i ceo svet.
Činjenica je, a i šire je poznato, da je starac Jakov, još dok je bio sa nama na zemlji, činio čudesa snagom i čistotom svoje molitve. Ali, odmah po upokojenju, nastavio je da čini nova čuda.
Starac Porfirije, drugi duhovni velikan pravoslavlja u dvadesetom veku, rekao je na dan upokojenja starca Jakova: „Upokojio se starac Jakov, jedan od najvećih svetih ljudi našega veka. Imao je dar prozorljivosti i proroštva, ali ih je namerno krio, da ne bi samoga sebe proslavio.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *