NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SAGOVORNIK: SVEŠTENIK, GOSP. GEORGIJE EFTIMIJU, ASISTENT NA TEOLOŠKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U ATINI
 
K. J.:Starci pravoslavlja su monasi, u kojima, budući da su živeli u Hristu, obitava Duh Sveti u vekove vekova. U krilu naše Crkve stvarali su se starci od prvih vekova hrišćanstva, sve do naših dana. Izuzetan lik savremenog starca bio je starac Jakov Calikis.
Otac Georgije Eftimiju, koji je imao blagoslov Božiji da izvestan broj godina poznaje starca Jakova, najljubaznije se odazvao našem pozivu da nam prenese svoja iskustva o njemu i o tome, kako je doživljavao ovog velikog čoveka. Na tome mu najtoplije zahvaljujemo.
svešt. G. Ef.: Gospodine Joanidis, zahvaljujem vam na vašoj ljubavi i vašem pozivu da govorim o blaženom starcu, kojeg sam, kako me Bog udostojio, upoznao u leto 1982. god., pa sam tako imao prilike da učim uz njega. To učenje uz njega predstavljalo je doslovno najznačajniji period u mom životu i mom pastirskom delovanju.
Starac Jakov Calikis se rodio 1920. god. u selu Livisi, u Makrijskoj oblasti, u jugozapadnom delu Male Azije, koji se nalazi preko puta ostrva Rodos. Njegovi roditelji, Stavros i Teodora, pobožni pravoslavni hrišćani, odgajili su i vaspitali sina u Hristu. Štaviše, njegovi preci, po majčinoj liniji bili su iz svešteničke porodice. Sedam generacija unazad u porodici je bilo prezvitera i jeromonaha, kako nam je često govorio.
1922. godine, kada se dogodila maloazijska katastrofa, došao je u Grčku sa majkom i ostalom rodbinom. U početku su se smestili u selu Sveti Đorđe u Fokidi. 1925. preselili su se u selo Farakla na Eubeji, gde je starac Jakov ostao sve dok nije otišao u manastir.
Od 1947.-1951. god. služio je vojni rok. 1951. god., pošto je ispunio porodične obaveze – roditelji mu više nisu bili živi – pošto je, dakle, udao sestru, otišao je u manastir Prepodobnog starca Davida1.
Starac Jakov postrižen je u monaha novembra 1952, rukopoložen u đakona decembra iste godine, a u jeromonaha, dakle prezvitera, sledećeg dana, od blaženopočivšeg mitropolita Halkide, Grigorija. Za igumana je postavljen 25. juna 1972. god. od mitropolita Halkide, Hrisostoma. Iguman je ostao do kraja života.
K. J.: Da vidimo sada osnovne crte ličnosti starca Jakova, te prepodobne pojave savremene Jelade.
svešt. G. Ef.: Blaženi starac, kao i svi svetitelji naše Crkve, doslovno je bio živo jevanđelje: u životu je ovaplotio reč istine. Bio je čovek „stvoren po ikoni Božijoj“, koji je kao priziv imao da postane svetitelj, da postigne oboženje po blagodati Božijoj. Bio je, kao što kaže apostol Pavle u poslanici Galatima, izdvojen, dakle, izabran, još „od utrobe majčine“.
Zato mu se, kako nam je sam govorio i kako čitamo u njegovim životopisima, od malih nogu dopadala molitva. Želeo je neprestano da se ugleda na ono što su činili sveštenici za vreme bogosluženja, da odlazi na sveta mesta, pali kandila i da se moli svetiteljima. Kako nam je sam govorio, na jednom svetom mestu u njegovom selu bio je udostojen, iako je bio detence, da razgovara sa Presvetom Bogorodicom.
Isto tako, od najmlađih dana pozivale su ga komšije i drugi seljani kad god su imali probleme. On im je čitao poneku molitvu iz bogoslužbene knjige i stvarno činio čuda svojim molitvama.
Imamo, najzad, pred sobom slučaj priziva Božijeg i odgovora na taj priziv. To je ono što je najkarakterističnije za starčevu ličnost. Svi ljudi su pozvani da se spasu i, da se koristim rečima svetih Otaca, svi su „prizvani Bogu“. Slobodan je izbor svakog čoveka da prihvati priziv i da na njega odgovori. Starac Jakov je na taj poziv odgovorio od ranog detinjstva. Sa svešću i slobodno poslušao je poziv Gospoda „ako neko želi za mnom poći neka se odrekne samoga sebe i neka uzme krst svoj i neka me sledi“, izabrao je da živi po Hristu i do poslednjeg daha, nepokolebljivo je sledio taj put, Hristov put.
Imajući jasnu svest o duhovnoj borbi i o neprijateljima protiv kojih se bori, neprijateljima čovekovog spasenja, koje sveti Kozma Etolski spremno naziva „đavo, telo i svet“, starac Jakov se stvarno opremio protiv njih oružjem koje nam daruje naša sveta Crkva: post, bdenje, molitva i mnoga druga. Sam je često ponavljao ono što u troparima prepodobnih muževa i žena poje naša Crkva: „post, bdenje, molitva, pribavljaju nebeske darove“.
Napadi demona na ličnost starca Jakova, koji su bili mnogobrojni i veliki, a ogledali su se ili u vidu ozbiljnih bolesti, ili progona, ili u vidu drugih iskušenja, u njegovom slučaju delovali su kao čudesne duhovne vežbe. Bila je veoma karakteristična njegova bogoljubivost u suprotstavljanju iskušenjima, sa rezultatom, iako su iskušenja na prvi pogled proizvodila potres i činilo se kao da nanose štetu starcu, ali, u suštini, blagodaću Božijom i zbog bogoljublja njegovog u suprotstavljanju iskušenjima, ona su mu koristila.
Sećam se šta mi je govorio poslednjih meseci pre upokojenja i ostavio mi kao zaveštanje, zato to i ja pričam radi pobožne braće Kiprana:
„Oče Georgije, kad god se suočiš sa iskušenjima, napadima i nevoljama, samo se moli za one koji te napadaju, koji te progone, praštaj im i trpi.“
I, zaista, to troje, molitva, praštanje i trpljenje, su bogoljubiv način suočavanja i suprotstavljanja stanju i situaciji u kojoj se nalaze braća Kiprani. Taj način pomaže i onome ko je pao u iskušenje, ali i onoga, ko je vinovnik iskušenja, vodi do pokajanja.
Kada nam je govorio o suprotstavljanju đavolu, starac Jakov je uvek citirao reči apostola Jakova iz njegove Saborne poslanice: „Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja. Znajući da kušanje vaše vjere gradi trpljenje;“ (Jak. 1, 23).
K. J.: Kakav je bio podvižnički život starca Jakova?
svešt. G. Ef.: Podvižnički život nije nešto što je osobeno samo za monahe i podvižnike, iz razloga što je pravoslavna Crkva, po predanju, podvižnička Crkva. I zbog toga što je čovek grešan, a i zbog toga što je čovek sklon grehu i baš zbog toga što ima takve protivnike: „starog čoveka“, koji ga gura daleko od Božije volje, đavola, koji danju i noću dovodi u iskušenje i njega i svet koji podleže đavolu i koji se takođe trudi, kao sirene, da dezorijentiše i uništi čoveka. Zbog svega toga naša Crkva je podvižnička i duh svakog hrišćanina, bio on monah, klirik, ili laik, je podvižnički.
Starac Jakov je živeo ovako: molio se neprekidno, držao se posta naše Crkve, bdeo je i istinski se naporno trudio celoga života. Na taj način nam je, kao zaveštanje, ostavio svoj život za podražavanje. Držao se onoga čemu nas uče sveti Oci i onoga što stoji u Svetom Pismu. Apostol Pavle, u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima, kaže: „Nego iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen.“(1. Kor. 9, 27)
Želim još da govorim o životu starca Jakova, jer on je svojim mnogostrukim osobenostima služio narodu Božijem.
K. J.: Sa MNOGO radosti i ganuća očekujemo da nam o tome Govorite.
svešt. G. Ef.:Na početku smo rekli da je postavljen za igumana godine 1975. Pre toga, od 1952., tokom dugog niza godina bio je primeran u poslušanju. Besprekorno se potčinjavao igumanu manastira. Kasnije, kada je i sam postao iguman, odnosio se prema ocima manastira sa beskrajnom ljubavlju, velikim razumevanjem i rasuđivanjem. Ali i prema svim ljudima koji su pohodili manastir odnosio se sa izuzetnom ljubavlju. Njegovo gostoljublje bilo je poslovično. Ko god je došao u manastir naišao je na bogato gostoprimanje i brižno staranje starca i ostalih otaca. Svi su bili otvorena srca i sa osmehom i srdačnošću su primali sve posetioce.
Karakterisalo ga je rasuđivanje sa kojim se susretao sa ljudima. Za svakoga je uvek imao lepu reč. Sećam se da je razgovor uvek započinjao tako što bi uputio lepu reč svom sagovorniku. Svakog čoveka gledao je kao ikonu Hristovu, jedinstvenu i neponovljivu.
Kao pastir naroda Božijeg bio je zaista izuzetan. U bogosluženju je bio primeran. Svakoga dana, tokom toliko godina, vršio je božanstvenu Liturgiju stojeći pred svetim oltarom sa istinskim strahom i skrušenošću. Gledali smo ga u potpunosti uznesenog, kako satima kleči i čini metanije. Mnogo puta su ga videla deca i ljudi čista srca kako lebdi iznad zemlje i kako ga služe sveti anđeli.
Starac Jakov je bio vatreni propovednik. Kada bi počeo da besedi, bio je u stanju da besedi sat i više vremena bez prekida, na čudesan način prelazeći sa jedne teme na drugu. Imao sam sreću i sam da se uverim, kad god sam odlazio onamo sa studentima Teološkog fakulteta, da se uvek doticao u tim svojim besedama onih tema koje su zaokupljale slušaoce. To je bilo neverovatno. Njegova reč je ulazila pravo u srca slušalaca i izazivala „dobru promenu“. Sećam se potpune skrušenosti koja je vladala u tim trenucima. Njegova beseda je uvek bila poučna. To znači da nikada nije ostavljao ni najmanje mesto sumnji u vezi sa onim što je govorio, niti si ikada imao u bilo čemu da mu se usprotiviš.
U isto vreme njegova reč bila je solju začinjena. Starac Jakov nije bio nekakav namrgođen, ili uskogrud čovek. A njegova beseda nije bila ni pompezna, ni bombastična, niti izveštačena. Blaženi starac bio je izuzetno prijatan čovek, blagolik, sa urođenim smislom za šalu. Mnogo se šalio, umeo je čudesno da oponaša druge ljude. Zbog svega toga njegova beseda nikada, baš nikada, nije zamarala ljude.
Davao je uvek prave duhovne savete. Pošto je bio obdaren mnogim darovima Božijim, prosvetljen Duhom Svetim, svakome je govorio, u malo reči, upravo ono što je bilo potrebno.
U vreme dok sam, sa studentima Bogoslovskog fakulteta, svake godine pohodio njegov manastir, studenti su osećali potrebu da iz poštovanja budu u stalnoj vezi sa manastirom, a naročito sa starcem. Poslednje dve godine, međutim, budući da je bio veoma bolestan i slab, nije bilo moguće da vidi svakog studenta ponaosob. Zato smo se dogovorili da ga svaki student vidi samo na jedan minut. Ono što mogu da iznesem iz iskustva potresenih studenata i studentkinja je to da im je tokom tog jednog minuta, koliko su mogli da vide starca, rekao upravo ono što ih je zaokupljalo i brinulo, a da često nisu imali prilike ništa da mu kažu.
K. J.: Starac Jakov je, dakle, imao dar prozorljivosti i proriianja.
svešt. G. Ef.: Razume se. Zamislite samo, kada su u pitanju studenti, da je bilo pedeset ljudi i svakome je rekao tačno ono što je trebalo.
K. J.: Zaista neverovatno.
svešt. G. Ef.: Želeo bih da istaknem da je starac umeo ljudima da pruži utehu. Doslovno se, kako se izrazio apostol Pavle, radovao „sa onima koji se raduju“ i plakao sa „onima koji plaču“.
Mnogo puta smo imali prilike da vidimo kako mu dolaze ljudi sa raznim problemima: ljudi u teškim patnjama, bolesnici, ekonomski propali ljudi, ljudi sa porodičnim problemima. Starac Jakov je uvek, blagodaću Božijom, pružao utehu svakome prema potrebi. I ljudi su odlazili nadahnuti i utešeni.
To, razume se, nije bilo tešenje kao u svetu, ili, ako hoćete, nekakvo pružanje podrške, nego je vršio uticaj na duhovni put tih ljudi, jer susret sa njim značio bi za njih početak pokajanja i života u Hristu.
Starca Jakova bismo mogli nazvati, ako sudimo po njegovim osobinama – vidite, imao je toliko osobina – starac Jakov Milosrdni. Bio je, kada su u pitanju bili novac, ili druga materijalna dobra, kao se u narodu kaže, „lake ruke“. Naročito poslednjih godina, kada je postao šire poznat, pa su hiljade ljudi hrlile u manastir i svako je želeo nešto da ponudi i doprinese, bilo u novcu ili u nekom drugom vidu, a starac je igrao ulogu nekakvog ekonoma, ili administratora, nazovimo to tako, tih dobara. Mnogo puta, bio sam tome svedok, došli bi u manastir ljudi i rekli: „starče, potrebno mi je ulje“, ili „starče, nemam brašna“, ili „starče, treba mi novca“ i tako dalje. I on je štedro davao i davao kome je šta bilo potrebno.
Kada je jednom napadao visoki sneg i odsekao susedno selo, starac je odmah pomislio na stanovnike tog sela koji nisu mogli da se snabdeju hranom. Zatražio je od otaca manastira da spakuju četrdeset paketa – toliko je, naime, porodica živelo u tom selu – sa neophodnom hranom. I tako su monasi postali planinari i odneli hranu stanovnicima tog sela, koji, zahvaljujući tome, nisu trpeli zbog toga što su bili odsečeni od sveta.
Sam nam je poverio da je novac sklanjao u nekakav džačić i da nikada nije znao koliko ima u njemu novca. Samo je zavlačio ruku u džačić i vadio koliko kome treba. Bilo je neverovatno da je džačić uvek bio pun.
K. J.: Znači li to da je manastir Pretvorio u „ministarstvo za brigu i staranje“?
svešt. G. Ef.: Upravo tako, dobro ste to rekli. S druge strane izvršio je velike radove u manastiru. Uvek je imao onoliko novca koliko je bilo potrebno. I to je, dakako, bilo delo blagodati Božije.
Još je jednim darom bio udostojen starac Jakov – zahvaljujući molitvama i posredovanju prepodobnog Davida, čijem se služenju posvetio do poslednjeg daha – to je bio dar da izgoni demone.
Poslednjih godina mnogi ljudi koje su opseli demoni iz mnogih i različitih razloga – to je velika tema i bilo bi nam potrebno mnogo vremena za nju – dolazili su u manastir. Blaženi starac bi čitao odgovarajuće molitve i činio iznad njih znak krsta časnom lobanjom prepodobnog Davida i, blagodaću Božijom, ljudi bi često bivali oslobođeni (zloga duha). To je imalo blagotvorni učinak i na njihovu okolinu.
Ispričaću vam ukratko jedan događaj, onako kako mi je ispričao otac jednog deteta. Tog sam čoveka sreo u manastiru čekajući da vidim starca. Evo šta mi je ispričao:
„Vidiš li onog momka koji je ušao unutra? To je moj sin. Bio je opsednut od demona, ali sada je dobro i sprema se da ide u vojsku. Došao je zbog toga da traži blagoslov od starca.“ Kako mi je čovek objasnio, on sam živeo je grešnim životom, protiv volje Božije, u njegovoj porodici vladali su rđavi odnosi, braća međusobno nisu govorila i, zbog toga što su se udaljili od Boga, dečaka je opseo demon. To je potreslo koliko dečakovog oca, toliko i ostale. Onda su odlučili da odu da se ispovede i da zatraže oproštaj od Boga i zaista, ispovedili su se, pričestili, pomirili između sebe i otišli kod starca Jakova. Blagodaću Božijom dečak je bio oslobođen (zloga duha). Tako vidimo kako jedan događaj može da postane motiv da mnogi ljudi kroz pokajanje priđu Hristu i da otada žive novim životom, u Hristu.
K. J: U to nas uverava i sam Gospod: „Onaj ko u mene veruje, dela koja ja tvorim i on će tvoriti i veća od njih će tvoriti.“
svešt. G. Ef.: Želeo bih sada ukratko da kažem nešto i o ostalim vrlinama koje su krasile starca Jakova.
Svetog čoveka, pošto slobodno izabere da živi po Hristu i podvizava se da postigne taj cilj, osenjuje blagodat Božija i Duh Sveti ukrašava ga mnogobrojnim darovima. Upravo tako smo u ličnosti starca Jakova mogli da vidimo ovaploćenje svih onih vrlina koje su posedovali svetitelji naše Crkve.
Njegova ljubav bila je već poslovična. Kada si bio sa njim, osećao si da pred sobom imaš uvek otvoreni zagrljaj, čoveka koji je zaista gledao u tebi ikonu Božiju i koji je za tebe uvek imao lepu reč, utešnu i nežnu, reč ljubavi. Istinski se posvećivao svakom čoveku koji bi mu došao i svakoga je nazivao ličnim imenom. Nazivao je, dakle, „svaku ovcu po imenu“, da se poslužim rečima Gospodnjim, a to je zapanjivalo ljude.
Ali, iznad svega bilo je smirenje, kao osnovna osobina starca Jakova. To su, inače, sa užasom morali da priznaju demoni koji su se nalazili u opsednutima što su, kako sam već rekao, dolazili u manastir. Ti demoni, pošto bi ga psovali toliko da nije za priču, neprestano su govorili: „Hoćemo da te rastrgnemo, hoćemo da te uništimo, hoćemo da učinimo da nestaneš, ali ne možemo, jer si smiren“.
Njegovo smirenje je zaista bilo izuzetno. Neprestano je isticao svoje slabo obrazovanje, svoju nesposobnost i ništavnost i neprestano se samounižavao. Dobro se sećam da je, kada bi ga neki jeromonah pozvao u svoj manastir, odgovarao: „Što da ja dođem u vaš manastir? Ja sam stari, bolesni pas. Da dođem, pa da vas tamo zarazim?“
K. J.: Zašto, oče Georgije, svi sveti ljudi osećaju toliku Grešnost i nečistotu? Da li je to, možda, zato što porede sami sebe sa BOGOM i anđelima?
svešt. G. Ef.: Osnovna crta svetih ljudi je to da, što više napreduju živeći po Hristu, to postaju svesniji svoje slabosti i manjkavosti u poređenju, ne sa drugim ljudima, već sa čistotom Boga i anđela, baš kao što ste sasvim tačno malo pre rekli. Shodno tome stiču svest o sebi i zbog toga još više traže milosrđe Božije. Zato vidimo da svi svetitelji naše Crkve imaju upravo takav stav, takvu svest o svojoj grešnosti i, tokom vremena, kako godine prolaze, sve više traže milosrđe Božije: „Bože, pomiluj me grešnoga“.
K. J.: Gledaju, znači, sami sebe kroz uveličavajuće staklo, pa im onda i sitnica smeta.
svešt. G. Ef.: Tačno tako. Ukoliko je neko duhovno nezreo, on vidi samo krupne i velike grehe: „nisam ubio“, kaže, „nisam ukrao, dobar sam“. Međutim, što više napreduje u duhovnom životu, više je u stanju da razlikuje rđave porive srca i rđave pomisli i neprestano traži milosrđe Božije, a sveti ljudi imaju sasvim jasnu svest da ono znači spasenje.
Starac Jakov razmišljao je o smrti, a budući Sud je neprestano imao na umu. Zbog toga nikada nije ni poželeo, niti tražio išta od ovoga sveta: ni slavu, ni bogatstvo, ni počasti, ni bilo šta drugo. Naprotiv, imao je jednu jedinu čežnju i žudnju: da dok živi služi samo Hristu, predajući se poslušanjima i službi u manastiru Prepodobnog Davida. Zbog toga je imao veliku smelost pred svetiteljima. Dovoljno je da vam kažem da je, što god da se dogodilo, bilo kakvu potrebu, ili problem da je imao, odmah žurio ikoni prepodobnog Davida i obraćao mu se sa smelošću.
Ispričaću vam jedan događaj koji nam govori o tome i pokazuje, koliko smelost (slobodu) starca Jakova, toliko i njegovu posvećenost manastiru.
Prethodno, međutim, moram da vam kažem da je manastir, koji je u prošlosti doživeo veliki procvat, imao ranije veliko imanje. Vremenom, međutim, u skladu sa potrebama ljudi, posle maloazijskog egzodusa i o drugim prilikama, manastir je delio posede bezemljašima koji su, onda, tamo sagradili čitava seoska domaćinstva. Na taj način je manastiru ostalo sasvim malo imanje i tako je ostalo do danas.
Sada mogu da vam ispričam taj događaj. Pre više godina, neki čovek je posekao nekoliko stabala iz manastirskog malog maslinjaka. Saopštili su to starcu Jakovu i on se mnogo zabrinuo – ne zbog sebe, jer on je jeo kao ptičica – zbog toga što je uljem od tih maslina mogao da izdržava svoju bratiju. Odmah je požurio do ikone prepodobnog Davida i rekao mu:
„Saslušaj što ću ti reći, prepodobni moj Davide. Ostavio sam svoju kuću, ostavio sam svoje imanje, ostavio sam rodbinu i sve sam ostavio da bih došao ovamo da ti služim. Kako si dopustio da onaj čovek upropasti nešto što pripada tvom manastiru? Slušaj, dakle: ako mi do posle podne, pre večernje službe, ne dovedeš ovamo tog čoveka, neću vršiti večernju službu.“
Kako nam je sam veoma radosno ispričao, malo pre početka večernje službe, uđe u manastir jedan čovek i zatraži da vidi starca. Kada dođe do njega, priznade mu da je on posekao maslinova stabla. Starac ga je na odgovarajući način opomenuo.
K. J.: To je neverovatno, oče Georgije. Veoma karakteristična osobina njegove svetosti je prisnost sa kojom se ophodio prema prepodobnom Davidu.
svešt. G. Ef.:Njegova bliskost i neposrednost sa svetiteljima bila je zapanjujuća. Osim sa prepodobnim Davidom, takav odnos imao je i sa prepodobnim Jovanom Rusom*. Obojica su doslovno bili, rekli bismo, njegovi prijatelji.
Želeo bih da vam ispričam još jedan događaj, kada već govorimo o tom neposrednom obraćanju svetiteljima.
Kada je bio bolestan, ležao u bolnici u Halkidi jer je trebalo da se podvrgne operaciji. Nalazio se u sobi sa još nekoliko duhovnika i laika. Operacija je bila zakazana za sledeći dan. Tada je u sebi, ali sa verom rekao: „Moj prepodobni Davide, hoćeš li da prođeš kroz Prokopi i povedeš prepodobnog Jovana, pa da zajedno budete prisutni za vreme moje operacije? Osećam da je neophodno da budete obojica prisutni.“
I zaista, za, otprilike deset minuta, kako nam je on sam ispričao, pojaviše se na vratima sobe prepodobni David i prepodobni Jovan. Čim ih ugleda, starac se uspravi u postelji, požele im dobrodošlicu rekavši:
„Hvala vam što ste me uslišili i došli kod mene ovamo.“
Ostalima u sobi reče:
„Zar nećete da ustanete i pozdravite svetitelje?“
Ostali, naravno, nisu mogli da ih vide.
K. J.: On je istinski bio „sažitelj svetih“ i blizak Bogu.
svešt. G. Ef.:Tako je. Zbog te smelosti (slobode) pred prepodobnim Davidom, svaki put kada bi neko pozvao telefonski – a postao je na daleko poznat i pozivali su ga sa svih strana sveta, iz daleka, da bi zatražili njegovo posredovanje odmah je odlazio pred ikonu prepodobnog Davida i počinjao da molitveno proiznosi probleme ljudi koji su ga pozivali i tražili pomoć.
Mogla bi, gospodine Joanidis, da se ispriča gomila istinitih događaja vezanih za starca Jakova. Ovih nekoliko sam ispričao samo da biste stekli predstavu o njemu.
Ceo svoj život starac Jakov je proveo u trpljenju, poslušanju i odavanju poštovanja ličnostima naše Crkve o kojima je govorio i prema kojima se ophodio uvek sa beskrajnim poštovanjem. A to se nije odnosilo samo na arhijereje, nego i na druge klirike, kako sveštenike, tako i na đakone i monahe. Mnogo puta čovek je mogao da vidi kako im on prvi odaje poštovanje metanijom i ljubljenjem ruke i to kada je već bio starac i kada su mu već hrlili i ispovedali mu se patrijarsi, episkopi, visoki državni činovnici i toliki drugi. Tako je on, „nepismeni Jakov“, kako je sam sebe nazivao, izražavao svoje smirenoumlje. To je bilo gotovo potresno.
Završio je samo osnovnu školu, ali je posedovao mudrost sviše. Bio je, zaista, mudar čovek koji je posedovao „poznanje sviše“.
K. J.: Zato što je razmišljao „ribarski“, kako kaže sveti Grigorije Palama, a ne „aristotelovski“.
svešt. G. Ef.:Tačno tako. Zapanjujuće je kako je čitao bogoslužbena štiva iako nije učio starogrčki. Izgovor mu je bio bez ijedne greške, a isto tako i razumevanje sveštenih štiva, interpretacija i tumačenje.
K. J.: Posedovao je blagodat Božiju.
svešt. G. Ef.:Da. Bili su karakteristični i njegovo siromaštvo i odbijanje posedovanja bilo čega. On sam nije imao apsolutno ništa, a odeća i ishrana su mu bili samo koliko je najneophodnije. Zbog svega toga, Bog ga je obdario svim tim darovima koje je, pak, on sam darivao ljudima. Bio je doslovno, od reči do reči onakav kako piše u Svetom Pismu: „onaj koji nema ništa, a sve poseduje“, blagodaću Božijom.
Veoma je naporno radio celog života, sve dok ga razne bolesti nisu sprečile da se bavi fizičkim radom. Izuzetno je malo spavao.
Kada je razgovarao, svako malo je govorio je „praštajte“. To je bilo karakteristično za njega. Tako bismo mogli da ga nazovemo starac Jakov Praštanje, kao što su svetog Nikona nazvali sveti Nikon Pokajanje. Neprestano je tražio oproštaj od ljudi, kao izraz niskog mišljenja o sebi.
K. J.: Šta biste mogli da nam kažete, oče Georgije, o starcu Jakovu kao duhovniku?
svešt. G. Ef.:Duhovnik se prevashodno vidi za vreme ispovedanja. Bio je izvanredan duhovni otac. Primenjujući načelo posebnosti svakog čoveka i zagledajući u srce svakog čoveka, davao je svakome neophodne savete. Tako je on postao razlog da se hiljade ljudi, kroz pokajanje, vrate na Hristov put i da i danas nepokolebivo njime koračaju ka svom spasenju.
Na ovom mestu bi trebalo da kažemo da se upokojio dok je vršio svetu Tajnu Ispovesti: doslovno je pao vršeći svoju dužnost. Prozreo je, dakako, svoju smrt i rekao nekom đakonu sa Svete Gore, koji je došao u manastir starca Jakova: „Sedi, sačekaj, oče, moraćeš i da me presvučeš“. I stvarno, posle nekoliko sati otišao je sa ovoga sveta.
Vest o njegovom upokojenju sve je ošinula kao munja i hiljade ljudi su se okupile na njegovoj sahrani, a među njima je najviše bilo mladih. Moglo se videti kako svi pokazuju osećanja pred kovčegom u kojem su bili zemni ostaci starca Jakova. Na licu mu je još uvek bilo ozarenje i izgledalo je kao da spava.
K. J.: Imao sam izuzetnu sreću da vidim na video kaseti sahranu starca Jakova i stvarno sam mogao da osetim sveopštu potresenost.
svešt. G. Ef.:Udostojio me je Bog da uzmem učešća u službi. To je zaista bio potresan događaj koji zaslužuje da bude zaključak ovom našem razgovoru.
Mogao je čovek da vidi sve te ljude, koji su u povorci prolazili ispred njegovog kovčega, kako se ponašaju i osećaju kao da se poslednji put sa nežnošću opraštaju sa svojim sopstvenim ocem. Tih sati sam mislio na to kako je starac Jakov na sve strane štedro prosipao ljubav ljudima i kako ti ljudi, kojima je on učinio dobro, u tom trenutku tu ljubav uzvraćaju.
Još sam o nečemu razmišljao onoga dana: pošto je čitav njegov život bio posvećen Hristu, u slavu Hrista, Gospod ga je za uzvrat proslavio, još za života – jer zaista poslednjih godina glas o njemu se raširio svuda i hiljade ljudi sa svih strana sveta su kod njega tražili pribežište, bilo da su došli na poklonjenje manastiru, bilo javljajući se telefonom a posle njegovog upokojenja, hiljade ljudi se steklo u manastir da bi se poklonilo njegovim časnim ostacima.
Reći ću vam još nešto što sam svojim rukama stvarno osetio. Temperatura njegovog tela bila je fiziološki odgovarajuća, ali, u isto vreme, njegova koža je bila meka nežna i gipka. Njegovo telo, znači, nije bilo hladno, ni mrtvački ukočeno.
To što smo svi osetili na dan njegove sahrane i što osećamo još uvek, a to je da starac Jakov nije umro, već da živi u Carstvu Nebeskom i da sada, sa izuzetnom smelošću pred tronom Božijim zastupa sve nas.
K. J.: Najtoplije vam zahvaljujem, oče Georgije, na ovom razgovoru o starcu Jakovu.
svešt. G. Ef.:I ja vama toplo zahvaljujem i izvinjavam se kako blaženom starcu, tako i čitaocima zbog svega što sam rekao, zato što nisam bio u stanju bogatijim i lepšim rečima da predstavim njegovu ličnost. Neka se sve ovo što sam rekao smatra samo kao prilog dubljem upoznavanju ličnosti starca Jakova. I budući da je, kao što kaže sveti Jovan Zlatoust, najveće ukazivanje počasti svetiteljima, ugledanje na njih, neka život blaženog starca Jakova predstavlja primer za ugledanje svima nama, a njegove molitve i molbe pred tronom Božijim neka nam svima pruže snagu da istrajemo u svom putu ka spasenju.
 
Napomene:
1. Prepodobni David se podvizavao na svojoj rodnoj Eubeji u šesnaestom veku. Proveo je život naporno, bdijući, posteći i moleći se. Nazvali su ga starcem. Osnovao je manastir u Limni i tu se čuvaju njegove časne mošti. Bog ga je proslavio kao vernog slugu i najboljeg služitelja Hristovog, tako što je činio čudesa i vernima i nevernima u slavu Boga. Slavi se 1. novembra.
 
2. Prepodobni Jovan Rus, rođen u Ukrajini, podvizavao se u Prokopiju u Maloj Aziji. Kao ratnog zarobljenika mučili su ga Turci. Činio je čudesa još za života. Upokojio se 1730, sa navršenih četrdeset godina života. Njegove časne mošti u celosti, od 1924. godine, čuvaju se u Novom Prokopiju na Eubeji. Slavi se 27. maja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *