ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАЗГОВОР С ОЦЕМ КИРИЛОМ, НАСТОЈАТЕЉЕМ МАНАСТИРА ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ДАВИДА
 
Питање: Оче Кирило, пре него што нам кажете нешто о Вашем блаженом претходнику, старцу Јакову, молимо Вас да нам укратко скицирате ликове монаха који су у манастиру служили пре и истовремено са Старцем, да бисмо што боље приказали духовну средину у којој се издвојила његова уистину чудесна личност.
О. Кирило: Заиста, и ја бих желео да говорим о тим оцима. Међутим, пре него што нешто кажем о освећеној личности оца Никодима, који је и старцу Јакову и мени био духовни отац и руководитељ и од којег смо сви ми задобили велику душевну корист, допустите ми да нешто кажем о оцу Антиму, који је био настојатељ ове обитељи пре оца Никодима. С њим сам се први пут упознао 1950. године. Старац Антим је у наш манастир дошао нешто пре 1920. године. Пошто је током краћег периода био послушник, заједно са осталим оцима упутио се на Свету Гору. Услед временске непогоде било је немогуће да наставе путовање. Он је тада провео петнаест дана у свом селу, код свог брата, који је био учитељ. Његови родитељи су га тада, на жалост, приморали да се ожени. Тај брак је кратко трајао, јер су његова жена и прво дете умрли приликом порођаја. Одмах је отишао у манастир. Замонашио се и добио име Урбан. Касније га је блажени епископ Халкиде Хрисант рукоположио за јеромонаха, а епископ Григорије за архимандрита. Тада је добио име Антим. Према обичајима тога времена, служио је као свештеник у селима околне области. У то доба, игуман је био отац Методије. Кад је једном приликом 1933. године Антим служио Литургију у селу Пиргос, јавио му се преподобни Давид и рекао: “Очекујем да ти преузмеш мој манастир, јер ће се ускоро срушити!” И заиста, он је послушао преподобног. Ревносно се посветио очувању и обнови тада порушене обитељи – трпезарија коју данас имамо, као и многе келије, његово су дело. Да бисмо показали самопожртвовање овог човека, додаћемо да се он током грађанског рата одважно супротстављао герилцима због штете коју су наносили манастиру. Они су га затворили у тамницу и чували под стражом.
Кад се ситуација смирила, није било довољно монаха да би се одржавао манастир. Било је нужно да се једној пастирској породици допусти да се настани у манастиру. Након тог догађаја, у народу, који је увек склон осуђивању, почеле су да се шире подозриве и лажне гласине. Ја лично нисам веровао ничему чиме су ме саблажњавали. Осим тога, молим вас да ово запишете: пастирева жена, која је за народ била камен саблазни, последњи пут је добила причешће из моје руке. Учинио сам то по допуштењу оца Јакова, који ју је претходно исповедио. Чим се причестила, њено лице је засијало. Такав случај десио ми се још једном, кад сам непосредно пре смрти причестио жену која је боловала од рака. Због тога верујем да нам је Бог показао ово знамење да се не бисмо саблажњавали и да не бисмо неправедно осуђивали, него да препустимо Судији да нам суди.
После оца Антима, игуман ове обитељи постао је отац Никодим, који је уистину био света душа. Тај човек је био богато обдарен благодатним даровима. Шта бих најпре могао да поменем о њему? Да ли одважност његове молитве? Није се могло догодити да он прочита молитву против суше а да не падне киша. Да ли да говорим о његовој бризи на обнављању манастира? Њему се јавио сам преподобни Давид и рекао: “Буди одважан, и ја ћу ти донети све што буде недостајало!” Да ли да говорим о благости његовог срца? Много пута је оцима доносио бомбоне и чоколаду, као да су мала деца. Толика је била његова љубав! Међутим, имао је и дар речи Божије тако да је народ плакао кад је он беседио. Било је и случајева да су људи услед дубоке потресености падали у несвест. Никад више нисмо чули тако ватреног проповедника. Блаженом старцу Јакову исказивао је посебно поверење, уважавање и љубав. Да би га духовно узвисио и испитао, често се догађало да он, иако кротак, према њему (оцу Јакову) буде гневан, да он, иако праведан, према њему буде неправедан, да се он (отац Никодим) иако врло разборит, понаша неразборито. Кад би видео да отац Јаков смирено и кротко надвладава искушења, радовао би се због напретка свог духовног чеда, потапшао га по леђима и рекао: “Радујем се због тебе, подвижниче Јакове!”
Када је једном приликом отац Јаков због неке болести сишао у Лимни, отац Никодим, његов старац, примио га је у свој дом и обезбедио му преноћиште код своје мајке и сестара. Толика је била љубав оца Никодима према оцу Јакову! Дао му је свој кревет, а он сам је спавао на поду!
Пре него што завршим ово казивање о оцу Никодиму, желео бих да поменем и његов дар милостиње. Та његова врлина била је толико богата да смо се ми дословно запрепастили кад нам ју је Бог открио. Он је ту врлину творио у тајности, на уистину еванђелски начин.
Пред крај живота Бог га је удостојио блаженства: Блажени прогнани правде ради… Будући да су га неправедно прогонили, био је протеран и у прогонству је своју незлобиву и освећену душу предао Господу. Непосредно пре његове смрти, кад сам га посетио у болници, он се интересовао за здравље оних који су били болесни. Током његове сахране, која је обављена овде, у овом манастиру, чули смо небеска песмопојања која нико од нас није заборавио. Након уснућа и погреба, Бог је његове мошти удостојио миомириса, а уље из кандила на његовом гробу благодаћу исцелења, уколико ја о томе могу да посведочим.
Питање: Старче, сматрамо да је сасвим праведно што се Ваш манастир труди на издавању животописа ТОГ човека који је уистину био велики пред БОГОМ, а такав је по свему судећи, био и по свом духовном плоду – блаженом старцу Јакову.
О. Кирило: Пре него што завршим своје казивање о манастирским оцима, хтео бих да кажем нешто и у спомен на преподобног монаха оца Јефтимија.
Тај побожни монах, прост и силан у подвизима, провео је у манастиру пуне 52 године. Ретко кад је излазио из обитељи. Током периода од 13 година није уопште излазио одатле, што значи да је практично живео као затворник. Благословени је толико волео богослужења да, како ми је сам рекао, за све те године само једном није присуствовао служби. Осим тога, био је и веома милосрдан. Кад се упокојио, код њега смо пронашли само 700 драхми. Ватрено је ревновао на отачком Предању. Једном сам му рекао: “Оче Јефтимије, сад ћемо мењати црквена правила, и обичаје, скратићемо постове, итд.” Он ми је на то одговорио: “Одсеците ми главу овде на прагу, али оно што сам нашао код Отаца не може се мењати!”
Приликом немачке окупације, отац Јефтимије је спасао манастир од коначног уништења. Кад су Немци већ били спремни да спале манастир, он је стао пред њиховог команданта и рекао да њега убију, али да поштеде манастир. Немац је тиме био дубоко ганут и наредио је својим војницима да напоље изнесу само кревете и постељину, како герилци не би користили манастир као болницу. На тај начин је отац Јефтимије спасао манастир.
“Цивилизовани” Немци исмевали су оца Јефтимија. На њега су ставили митраљез и натерали га да маршира и да трчи око манастира. Они су се смејали и фотографисали га. Међутим, он је све то преживео због свог манастира.
Да бих истакао његову детињу простоту, навешћу и један весео случај. Једном приликом, нашу обитељ посетио је блажени епископ Халкиде, Николај. Старац Јефтимије је, као и обично, седео босоног испред конака. Владика му је пришао и рекао:
“Старче, знаш ли ко сам ја? Ја сам владика халкидски, Николај!”
Отац Јефтимије се није збунио него је одговорио: “Узми, чедо, мој благослов! Иди, донеси ми чашу воде, жедан сам!”
Будући и сам смирен, владика је рекао: “Нека је благословено, оче!”
Отишао је и с љубављу му донео воду. Нека је вечни помен оцу Јефтимију!
Питање: Ви сте, оче Кирило, човек који је најдуже живео поред блаженог Старца. Молимо Вас да нам скицирате његову личност.
О. Кирило: Оца Јакова познајем од времена кад је дошао у манастир. Глас о њему убрзо се раширио по читавом том крају. Народ је говорио: “Хајдемо у манастир да целивамо руку оцу Јакову који мирише!” Тај Старац је уистину био врлински човек и подвижник, човек литургијског живота. У нашим селима тада се први пут чуло да постоји низ од узастопног служења четрдесет Литургија. Народ је за то дознао и записивао је своја имена у манастиру, доносећи све што је могао да би их отац Јаков поменуо током служења четрдесет Литургија. Могли бисмо да кажемо да је главно обележје његовог живота било подвизавање у свему и да је остварио оно што је написано: Царство небеско с напором се осваја и подвижници Га задобијају (Мт. 11; 12). Није био попустљив према самоме себи, а његова отвореност била је јединствена. Он је био човек чије је да да а не не. Изузетно се подвизавао у врлини поста. Најзад, он је и по самој својој природи мало јео, и зна се да никад није јео масну храну, тестенине и колаче. Међутим, својом ревношћу је овај талант умножио стотину пута.
Напредовао је као духовник, као прозорљиви Старац. Пре него што наведемо неколико случајева који ће показати дар нашег Старца, говорићу о нечему што се догодило мени самом. Кад сам 1966. озбиљно повредио око, Старац је три дана пре тога предвидео ову несрећу и обратио моју пажњу јер је, како је он рекао, уистину видео ђавола који ме довео у искушење.
Долазио је један генерал који нам је причао да се никад у животу није толико уплашио као онда, кад је први пут отишао на исповест код Старца. Како је био запрепашћен кад је видео да му Старац открива читав његов живот! Тад је скупио храброст и исповедио се.
Једна госпођа из Атине, која ни после десет година брака није добила дете, дошла је с мужем да се посаветују са Старцем. Наиме, они су желели да усвоје дете и желели су да знају шта Старац мисли о томе. Иако их никада није видео, отац Јаков им је рекао: “Не жалостите се. Бог ђе вам подарити две кћери.” Након повратка из манастира, жена је затруднела и родила је две девојчице. У манастир нису долазили целих десет година, нити су за то време писали Старцу. Кад је прошло десет година дошли су овамо са своје две већ одрасле девојчице, да заблагодаре Старцу. Чим је угледао ову жену, Старац ју је запитао: “Како су твоје кћерке” и почео је да разговара с њима. Ту је стајала још једна госпођа која је била нерасположена јер Старац на њу није обраћао пажњу. Сасвим неочекивано, Старац јој се обратио и рекао: “Госпођо Елена тако се зовете, заре не? Немате разлога да се због било чега бринете!” Одмах јој је дао одговор на питање због којег је дошла у манастир. Наиме, дошла је да се посаветује са Старцем у вези с неким страховима који су је мучили.
Један брачни пар је први пут дошао у манастир. Кад су срели Старца, он им је рекао:
“Како је Ваше дете, Елефтерија? Нека дође сутра да га благословим!”
Једног јерођакона, Неофита са Крита, Старац је упитао пре рукоположења:
“Чедо моје, како се зовеш?”
“Хомер, оче”, одговорио је он.
“До какве је то грешке дошло, чедо моје? Требало је да се зовеш Мирон!”
И заиста је било тако! Требало је да му дају име у част његове бабе, која се звала Мирофора! Безбројни су примери оваквих случајева.
Питање: Оче, хоћете ли нам испричати о нечему што се догодило након Старчевог упокојења?
О. Кирило: Било је много чудесних догађаја. Навешћу само један или два. Игуманија Макарија из манастира Светог Герасима у Лутраки Коринтској казивала нам је о једној госпођи, оболелој од рака, која је била подвргнута многим хируршким захватима. Када је посетила манастир била је очајна, јер се тумор поново образовао, овога пута на руци, и лекари су јој саветовали да га оперише. У том тренутку игуманија је читала Старчев животопис. Посаветовала ју је да закрсти руку његовом фотографијом и да му се помоли. Сутра ујутро, тумор је ишчезао.
Госпођа Марија Гекас из Волоса имала је веома болесно дете. И поред свих терапија, детету никако није било боље. Међутим, чим је у помоћ призвала Старца, дете је оздравило.
На тај начин се Старчева одважност и благодат исцелења и након његовог упокојења потврђују као чињеница. Људи готово свакодневно долазе у манастир да би нас обавестили о сличним случајевима.
Изгледа да се сада открила највећа ризница Старчевог благодатног присуства у нашем времену.
Нека његов благослов буде са свима нама. Амин.
 
Са грчког: Антонина Пантелић

Comments are closed.