NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
RAZGOVOR S OCEM KIRILOM, NASTOJATELJEM MANASTIRA PREPODOBNOG STARCA DAVIDA
 
Pitanje: Oče Kirilo, pre nego što nam kažete nešto o Vašem blaženom prethodniku, starcu Jakovu, molimo Vas da nam ukratko skicirate likove monaha koji su u manastiru služili pre i istovremeno sa Starcem, da bismo što bolje prikazali duhovnu sredinu u kojoj se izdvojila njegova uistinu čudesna ličnost.
O. Kirilo: Zaista, i ja bih želeo da govorim o tim ocima. Međutim, pre nego što nešto kažem o osvećenoj ličnosti oca Nikodima, koji je i starcu Jakovu i meni bio duhovni otac i rukovoditelj i od kojeg smo svi mi zadobili veliku duševnu korist, dopustite mi da nešto kažem o ocu Antimu, koji je bio nastojatelj ove obitelji pre oca Nikodima. S njim sam se prvi put upoznao 1950. godine. Starac Antim je u naš manastir došao nešto pre 1920. godine. Pošto je tokom kraćeg perioda bio poslušnik, zajedno sa ostalim ocima uputio se na Svetu Goru. Usled vremenske nepogode bilo je nemoguće da nastave putovanje. On je tada proveo petnaest dana u svom selu, kod svog brata, koji je bio učitelj. Njegovi roditelji su ga tada, na žalost, primorali da se oženi. Taj brak je kratko trajao, jer su njegova žena i prvo dete umrli prilikom porođaja. Odmah je otišao u manastir. Zamonašio se i dobio ime Urban. Kasnije ga je blaženi episkop Halkide Hrisant rukopoložio za jeromonaha, a episkop Grigorije za arhimandrita. Tada je dobio ime Antim. Prema običajima toga vremena, služio je kao sveštenik u selima okolne oblasti. U to doba, iguman je bio otac Metodije. Kad je jednom prilikom 1933. godine Antim služio Liturgiju u selu Pirgos, javio mu se prepodobni David i rekao: „Očekujem da ti preuzmeš moj manastir, jer će se uskoro srušiti!“ I zaista, on je poslušao prepodobnog. Revnosno se posvetio očuvanju i obnovi tada porušene obitelji – trpezarija koju danas imamo, kao i mnoge kelije, njegovo su delo. Da bismo pokazali samopožrtvovanje ovog čoveka, dodaćemo da se on tokom građanskog rata odvažno suprotstavljao gerilcima zbog štete koju su nanosili manastiru. Oni su ga zatvorili u tamnicu i čuvali pod stražom.
Kad se situacija smirila, nije bilo dovoljno monaha da bi se održavao manastir. Bilo je nužno da se jednoj pastirskoj porodici dopusti da se nastani u manastiru. Nakon tog događaja, u narodu, koji je uvek sklon osuđivanju, počele su da se šire podozrive i lažne glasine. Ja lično nisam verovao ničemu čime su me sablažnjavali. Osim toga, molim vas da ovo zapišete: pastireva žena, koja je za narod bila kamen sablazni, poslednji put je dobila pričešće iz moje ruke. Učinio sam to po dopuštenju oca Jakova, koji ju je prethodno ispovedio. Čim se pričestila, njeno lice je zasijalo. Takav slučaj desio mi se još jednom, kad sam neposredno pre smrti pričestio ženu koja je bolovala od raka. Zbog toga verujem da nam je Bog pokazao ovo znamenje da se ne bismo sablažnjavali i da ne bismo nepravedno osuđivali, nego da prepustimo Sudiji da nam sudi.
Posle oca Antima, iguman ove obitelji postao je otac Nikodim, koji je uistinu bio sveta duša. Taj čovek je bio bogato obdaren blagodatnim darovima. Šta bih najpre mogao da pomenem o njemu? Da li odvažnost njegove molitve? Nije se moglo dogoditi da on pročita molitvu protiv suše a da ne padne kiša. Da li da govorim o njegovoj brizi na obnavljanju manastira? Njemu se javio sam prepodobni David i rekao: „Budi odvažan, i ja ću ti doneti sve što bude nedostajalo!“ Da li da govorim o blagosti njegovog srca? Mnogo puta je ocima donosio bombone i čokoladu, kao da su mala deca. Tolika je bila njegova ljubav! Međutim, imao je i dar reči Božije tako da je narod plakao kad je on besedio. Bilo je i slučajeva da su ljudi usled duboke potresenosti padali u nesvest. Nikad više nismo čuli tako vatrenog propovednika. Blaženom starcu Jakovu iskazivao je posebno poverenje, uvažavanje i ljubav. Da bi ga duhovno uzvisio i ispitao, često se događalo da on, iako krotak, prema njemu (ocu Jakovu) bude gnevan, da on, iako pravedan, prema njemu bude nepravedan, da se on (otac Nikodim) iako vrlo razborit, ponaša nerazborito. Kad bi video da otac Jakov smireno i krotko nadvladava iskušenja, radovao bi se zbog napretka svog duhovnog čeda, potapšao ga po leđima i rekao: „Radujem se zbog tebe, podvižniče Jakove!“
Kada je jednom prilikom otac Jakov zbog neke bolesti sišao u Limni, otac Nikodim, njegov starac, primio ga je u svoj dom i obezbedio mu prenoćište kod svoje majke i sestara. Tolika je bila ljubav oca Nikodima prema ocu Jakovu! Dao mu je svoj krevet, a on sam je spavao na podu!
Pre nego što završim ovo kazivanje o ocu Nikodimu, želeo bih da pomenem i njegov dar milostinje. Ta njegova vrlina bila je toliko bogata da smo se mi doslovno zaprepastili kad nam ju je Bog otkrio. On je tu vrlinu tvorio u tajnosti, na uistinu evanđelski način.
Pred kraj života Bog ga je udostojio blaženstva: Blaženi prognani pravde radi… Budući da su ga nepravedno progonili, bio je proteran i u progonstvu je svoju nezlobivu i osvećenu dušu predao Gospodu. Neposredno pre njegove smrti, kad sam ga posetio u bolnici, on se interesovao za zdravlje onih koji su bili bolesni. Tokom njegove sahrane, koja je obavljena ovde, u ovom manastiru, čuli smo nebeska pesmopojanja koja niko od nas nije zaboravio. Nakon usnuća i pogreba, Bog je njegove mošti udostojio miomirisa, a ulje iz kandila na njegovom grobu blagodaću iscelenja, ukoliko ja o tome mogu da posvedočim.
Pitanje: Starče, smatramo da je sasvim pravedno što se Vaš manastir trudi na izdavanju životopisa TOG čoveka koji je uistinu bio veliki pred BOGOM, a takav je po svemu sudeći, bio i po svom duhovnom plodu – blaženom starcu Jakovu.
O. Kirilo: Pre nego što završim svoje kazivanje o manastirskim ocima, hteo bih da kažem nešto i u spomen na prepodobnog monaha oca Jeftimija.
Taj pobožni monah, prost i silan u podvizima, proveo je u manastiru pune 52 godine. Retko kad je izlazio iz obitelji. Tokom perioda od 13 godina nije uopšte izlazio odatle, što znači da je praktično živeo kao zatvornik. Blagosloveni je toliko voleo bogosluženja da, kako mi je sam rekao, za sve te godine samo jednom nije prisustvovao službi. Osim toga, bio je i veoma milosrdan. Kad se upokojio, kod njega smo pronašli samo 700 drahmi. Vatreno je revnovao na otačkom Predanju. Jednom sam mu rekao: „Oče Jeftimije, sad ćemo menjati crkvena pravila, i običaje, skratićemo postove, itd.“ On mi je na to odgovorio: „Odsecite mi glavu ovde na pragu, ali ono što sam našao kod Otaca ne može se menjati!“
Prilikom nemačke okupacije, otac Jeftimije je spasao manastir od konačnog uništenja. Kad su Nemci već bili spremni da spale manastir, on je stao pred njihovog komandanta i rekao da njega ubiju, ali da poštede manastir. Nemac je time bio duboko ganut i naredio je svojim vojnicima da napolje iznesu samo krevete i posteljinu, kako gerilci ne bi koristili manastir kao bolnicu. Na taj način je otac Jeftimije spasao manastir.
„Civilizovani“ Nemci ismevali su oca Jeftimija. Na njega su stavili mitraljez i naterali ga da maršira i da trči oko manastira. Oni su se smejali i fotografisali ga. Međutim, on je sve to preživeo zbog svog manastira.
Da bih istakao njegovu detinju prostotu, navešću i jedan veseo slučaj. Jednom prilikom, našu obitelj posetio je blaženi episkop Halkide, Nikolaj. Starac Jeftimije je, kao i obično, sedeo bosonog ispred konaka. Vladika mu je prišao i rekao:
„Starče, znaš li ko sam ja? Ja sam vladika halkidski, Nikolaj!“
Otac Jeftimije se nije zbunio nego je odgovorio: „Uzmi, čedo, moj blagoslov! Idi, donesi mi čašu vode, žedan sam!“
Budući i sam smiren, vladika je rekao: „Neka je blagosloveno, oče!“
Otišao je i s ljubavlju mu doneo vodu. Neka je večni pomen ocu Jeftimiju!
Pitanje: Vi ste, oče Kirilo, čovek koji je najduže živeo pored blaženog Starca. Molimo Vas da nam skicirate njegovu ličnost.
O. Kirilo: Oca Jakova poznajem od vremena kad je došao u manastir. Glas o njemu ubrzo se raširio po čitavom tom kraju. Narod je govorio: „Hajdemo u manastir da celivamo ruku ocu Jakovu koji miriše!“ Taj Starac je uistinu bio vrlinski čovek i podvižnik, čovek liturgijskog života. U našim selima tada se prvi put čulo da postoji niz od uzastopnog služenja četrdeset Liturgija. Narod je za to doznao i zapisivao je svoja imena u manastiru, donoseći sve što je mogao da bi ih otac Jakov pomenuo tokom služenja četrdeset Liturgija. Mogli bismo da kažemo da je glavno obeležje njegovog života bilo podvizavanje u svemu i da je ostvario ono što je napisano: Carstvo nebesko s naporom se osvaja i podvižnici Ga zadobijaju (Mt. 11; 12). Nije bio popustljiv prema samome sebi, a njegova otvorenost bila je jedinstvena. On je bio čovek čije je da da a ne ne. Izuzetno se podvizavao u vrlini posta. Najzad, on je i po samoj svojoj prirodi malo jeo, i zna se da nikad nije jeo masnu hranu, testenine i kolače. Međutim, svojom revnošću je ovaj talant umnožio stotinu puta.
Napredovao je kao duhovnik, kao prozorljivi Starac. Pre nego što navedemo nekoliko slučajeva koji će pokazati dar našeg Starca, govoriću o nečemu što se dogodilo meni samom. Kad sam 1966. ozbiljno povredio oko, Starac je tri dana pre toga predvideo ovu nesreću i obratio moju pažnju jer je, kako je on rekao, uistinu video đavola koji me doveo u iskušenje.
Dolazio je jedan general koji nam je pričao da se nikad u životu nije toliko uplašio kao onda, kad je prvi put otišao na ispovest kod Starca. Kako je bio zaprepašćen kad je video da mu Starac otkriva čitav njegov život! Tad je skupio hrabrost i ispovedio se.
Jedna gospođa iz Atine, koja ni posle deset godina braka nije dobila dete, došla je s mužem da se posavetuju sa Starcem. Naime, oni su želeli da usvoje dete i želeli su da znaju šta Starac misli o tome. Iako ih nikada nije video, otac Jakov im je rekao: „Ne žalostite se. Bog đe vam podariti dve kćeri.“ Nakon povratka iz manastira, žena je zatrudnela i rodila je dve devojčice. U manastir nisu dolazili celih deset godina, niti su za to vreme pisali Starcu. Kad je prošlo deset godina došli su ovamo sa svoje dve već odrasle devojčice, da zablagodare Starcu. Čim je ugledao ovu ženu, Starac ju je zapitao: „Kako su tvoje kćerke“ i počeo je da razgovara s njima. Tu je stajala još jedna gospođa koja je bila neraspoložena jer Starac na nju nije obraćao pažnju. Sasvim neočekivano, Starac joj se obratio i rekao: „Gospođo Elena tako se zovete, zare ne? Nemate razloga da se zbog bilo čega brinete!“ Odmah joj je dao odgovor na pitanje zbog kojeg je došla u manastir. Naime, došla je da se posavetuje sa Starcem u vezi s nekim strahovima koji su je mučili.
Jedan bračni par je prvi put došao u manastir. Kad su sreli Starca, on im je rekao:
„Kako je Vaše dete, Elefterija? Neka dođe sutra da ga blagoslovim!“
Jednog jerođakona, Neofita sa Krita, Starac je upitao pre rukopoloženja:
„Čedo moje, kako se zoveš?“
„Homer, oče“, odgovorio je on.
„Do kakve je to greške došlo, čedo moje? Trebalo je da se zoveš Miron!“
I zaista je bilo tako! Trebalo je da mu daju ime u čast njegove babe, koja se zvala Mirofora! Bezbrojni su primeri ovakvih slučajeva.
Pitanje: Oče, hoćete li nam ispričati o nečemu što se dogodilo nakon Starčevog upokojenja?
O. Kirilo: Bilo je mnogo čudesnih događaja. Navešću samo jedan ili dva. Igumanija Makarija iz manastira Svetog Gerasima u Lutraki Korintskoj kazivala nam je o jednoj gospođi, oboleloj od raka, koja je bila podvrgnuta mnogim hirurškim zahvatima. Kada je posetila manastir bila je očajna, jer se tumor ponovo obrazovao, ovoga puta na ruci, i lekari su joj savetovali da ga operiše. U tom trenutku igumanija je čitala Starčev životopis. Posavetovala ju je da zakrsti ruku njegovom fotografijom i da mu se pomoli. Sutra ujutro, tumor je iščezao.
Gospođa Marija Gekas iz Volosa imala je veoma bolesno dete. I pored svih terapija, detetu nikako nije bilo bolje. Međutim, čim je u pomoć prizvala Starca, dete je ozdravilo.
Na taj način se Starčeva odvažnost i blagodat iscelenja i nakon njegovog upokojenja potvrđuju kao činjenica. Ljudi gotovo svakodnevno dolaze u manastir da bi nas obavestili o sličnim slučajevima.
Izgleda da se sada otkrila najveća riznica Starčevog blagodatnog prisustva u našem vremenu.
Neka njegov blagoslov bude sa svima nama. Amin.
 
Sa grčkog: Antonina Pantelić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *