NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
RAZGOVOR S MONAHOM OCEM NIKODIMOM
 
Pitanje: Oče Nikodime, Vi ste jedan od monaha u svetoj obitelji Prepodobnog Davida i, osim toga, Vas je za monaha postrigao otac Jakov. Recite nam nešto o Vašem životu pored blaženog Starca.
O. Nikodim: Za ovaj manastir doznao sam od starca oca Jakova, od nezaboravnog oca Nikodima, u vreme kad je bio naš parohijski sveštenik u Palini Atičkoj. Promisao Božiji doveo me je u manastir da se poklonim Prepodobnom, i tu sam upoznao oca Jakova. Moje prvo upoznavanje s njim bilo je veoma kratko. Nakon što sam uzeo njegov blagoslov i zatražio da se pomoli za mene, vratio sam se u Atinu. Tokom narednih dana, tri puta uzastopno video sam ga u snu. Savetovao me je govoreći da će sve biti dobro ukoliko se budem borio sa strastima. Pri tom mi je rekao da se on moli za mene. To je ostavilo dubok utisak na mene. Bio sam ubeđen da je on uistinu sveti čovek. Od tog doba mene je privukla blagodat Božija i često sam odlazio u manastir, sve dok nisam odlučio da se zamonašim.
U manastiru sam svega nekoliko dana bio kao rasofor. Jednom prilikom, tokom posledovanja, bio sam u oltaru i klečao sam na kolenima, ali je moj um lutao i razmišljao sam o onome što sam radio kad sam bio mirjanin. Starac je sedeo na svom prestolu. Odjednom sam primetio da mi daje znak da mu se približim. Počeo je da mi govori:
„Čedo moje, radujem se zbog tebe! Ti izgledaš kao Melhisedek i upodobićeš se drevnim monasima! Čedo, ne ljuti se na mene što ti ovo kažem. Molim te da mi oprostiš!“
„Oprostite, oče“, zbunjeno sam rekao.
„Razmisli, čedo“, nastavio je otac Jakov, „ti si malopre bio u svom selu, sedeo si u kafani prekrštenih nogu i pio si kafu, očekujući da dođu tvoji podređeni i da pođete da postavite ogradu koju ste prethodnog dana ostavili na građevini!“
Zaprepašćen što je neko s takvom preciznošću mogao da vidi moje misli, ja sam rekao:
„Po hiljadu puta oprostite, oče, jer sam malopre upravo o tome razmišljao!“
„Ne, čedo moje“, kaže on, „ostavi sve to, jer sve to pripada prošlosti. Sad si monah i moraš da gledaš napred. Kao što ratar, držeći plug, gleda ispred sebe da bi u oranju načinio pravilnu brazdu, tako treba da postupi i monah. Međutim, čedo moje, ja se radujem zbog tebe, što vidim da si takav. Ti podsećaš na Melhisedeka.“ Tako me urazumio svojom blagošću a ja sam, iako zaprepašćen, načinio poklon i otišao na svoje mesto.
Jednom su nam u manastir doneli nekoliko prepeličjih jaja. Položili smo ih u inkubator i, zajedno s pilićima, izašla je i jedna prepelica. Ona je rasla brže od ostalih pilića, kljucala ih i pozleđivala. Bio sam ožalošćen zbog toga i dva puta sam pošao kod Starca da bih tražio blagoslov da je ostavim u šumi, kako nam više ne bi pričinjavala štetu. Međutim, njega je bilo nemoguće susresti. Budući da je Starac često ispovedao, pomislio sam da ne bi dolikovalo da ga prekidam u jednom tako važnom poslu. Tako sam odlučio da ostavim ptića a da blagoslov uzmem kasnije, iako me moj unutrašnji glas osuđivao zbog toga. Tokom večeri, posle povečerja, obratio mi se Starac:
„Čedo moje, donesi mi malo vode da popijem tablete!“
Kad sam mu doneo vodu, on mi je rekao:
„Danas sam, oče Nikodime, šetao po šumi. Seo sam malo da se odmorim i među granjem jednog žbuna spazio sam ptića koji je ličio na ptića jarebice ili prepelice. Ovo blagosloveno stvorenje mi je prišlo i uspuzalo se uz moje noge. Bio je to ptić prepelice. Naklonio sam se, pomilovao ga, a on je prhnuo i ponovo se sakrio u onaj žbun. Šta kažeš, čedo? Šta to znači?“
„To znači, oče, da ništa pod suncem nije skriveno!“
Sutra ujutro pošao sam kod Starca da mu objasnim šta sam učinio i da zatražim njegov oproštaj. Starac mi je tada rekao:
„Čedo moje, neposlušanje i sve ostalo što monah čini bez blagoslova znači smrt. Kad nešto činimo bez blagoslova mi ne ugađamo Bogu nego Ga, naprotiv, time ražalošćujemo. Zbog toga, čedo, traži blagoslov za sve što hoćeš da učiniš. Ako ne možeš da zatražiš blagoslov jednog dana, onda to učini sutra, a ako ne možeš ni sutra, učini to prekosutra. Bolje je da zakasniš nego da nešto učiniš bez blagoslova.“
Nakon toga počeo je da mi, na osnovu svog iskustva i iskustva raznih Otaca, navodi slučajeve monaha koji su, poslušavši svoju pomisao a ne starca, naneli sebi veliku duhovnu štetu, pa čak i sasvim propali. Puna dva sata nabrajao mi je ovakve slučajeve ne obazirući se na umor, jer je želeo da shvatim koliko je to pitanje važno za monaški život i za moje spasenje.
Želeo bih da ovde, u slavu Božiju i na duševnu korist braće, ispripovedam o jednom čudesnom događaju koji mi se po dopuštenju Božijem desio bez obzira na moju nedostojnost.
Bilo je leto 1990. godine. Nalazio sam se u manastirskoj ostavi, gde sam završavao neke poslove. Vrata su se otvorila i ušao je Starac. Istovremeno s njegovim ulaskom, vazduh se ispunio neopisivim miomirisom. Starac me pozdravio, rekao dve – tri reči i izašao. Ja sam se prekrstio i nisam pridavao nikakav značaj onome što se dogodilo.
Te iste večeri, dok smo sedeli za obedom kojem je prisustvovao i Starac, ponovo sam osetio onaj neizrecivi miomiris.
„Zar vi ništa ne osećate“, upitao sam ostale oce.
Oni su me pogledali s nedoumicom i ja sam shvatio da me nisu razumeli. Međutim, primetio sam da Starac gleda u mene i da obara glavu kao „krivac“.
Sledeće večeri, posle večernje, kad sam se poklonio Starcu i celivao mu ruku, opet sam osetio taj isti miomiris. Sačekao sam, a zatim upitao jednog ili dvojicu otaca da li su ga i oni osetili. Međutim, njihov odgovor je opet bio odričan. Bio sam veoma uznemiren, jer sam pomislio da je to neka demonska obmana. Pomišljao sam da o tome razgovaram sa Starcem. Međutim, kako sam mogao da ga pitam: „Oče, da li se od Vas širi onaj miomiris?“ To mi je bilo teško. Pomolio sam se prepodobnom Davidu da me prosvetli šta da učinim. Plašio sam se da ću izazvati pometnju u Starcu ukoliko mu to kažem na nedoličan način, iako sam bio ubeđen da je Starac iznad svake pometnje. Bez obzira na to, nisam se odvažio da mu bilo šta kažem.
Naredne večeri ušao sam u Starčevu keliju i zatražio da operem voštano platno koje se nalazilo na jednom užetu u njegovoj keliji. Tim platnom je Starac masirao noge ili bi ih uvijao u njega kad bi ga pregledao lekar.
„Ostavi to platno, neka ga tamo na užetu, čedo moje“, rekao je Starac.
„Starče, malo ću ga oprati i doneti ovamo“, bio sam uporan.
„Dobro, čedo“, saglasio se Starac.
Pošao sam prema glavnom manastirskom izvoru. Dok sam silazio niz stepenice, pomislio sam da moj sveti Starac tim platnom masira bolesne noge i da ih uvija u njega. Iznenada me zapahnuo neki snažan, miomirisni vetar, tako da sam gotovo ostao bez daha. I protiv svoje volje, na stepenicama sam pao na kolena i počeo da plačem.
Najzad sam ustao, oprao platno i odlučio da sutra, pre svega, ispričam Starcu o svemu što mi se dogodilo. Ponovo sam se pomolio prepodobnom Davidu da me prosvetli šta da kažem.
Sutradan sam pošao u Starčevu keliju, pokucao i začuo ga kako kaže:
„Uđi, dragi moj!“
Otac Jakov je često izgovarao ove blage reči. Ušao sam u keliju i video Starca kako leži na svom krevetu, gleda me i osmehuje se.
„Oče, blagoslovite“, rekao sam ja.
On je, međutim, umesto odgovora nastavio da se osmehuje. Našao sam se u nedoumici i upitao sam:
„Oče, zašto se osmehujete, možda imam neku mrlju na licu?“
Ništa mi nije odgovorio, samo je nastavio da se smeši. Najzad sam skupio hrabrost i rekao:
„Oče, oprostite mi, ali ja bih želeo da Vam kažem nešto važno!“
Kako je nastavio da se smeši, produžio sam:
„Oče, tokom poslednja tri dana, kad se na tom i tom mestu nađem pored jednog od otaca iz ove obitelji, osetim miomiris za koji pretpostavljam da se širi od njega. Plašim se da je to đavolja obmana.“
Starac me tada ozbiljno pogledao i istovremeno se prekrstio:
„Čedo moje, mi ćemo se oseniti krsnim znamenjem i učiniti sve što kaže Bog.“
Poklonio sam mu se i izašao iz kelije.
Pitanje: Oče Nikodime, čini nam se da je Starac tim prividno čudnim ponašanjem želeo da rasprši Vaše divljenje i Vašu uverenost u njegovu svetost.
O. Nikodim: Jednom sam imao neku pomisao, ali se nisam odlučivao da o njoj govorim Starcu, jer mi se činilo da je beznačajna. I pored toga, rešio sam da se ispovedim. U tom trenutku, Starac je izlazio iz kapele Svetog Haralampija, dok sam ja stupao na poslednji stepenik. Odjednom, spazio sam Starca kako otvara vrata svoje kelije i ulazi unutra. Bio sam zaprepašćen: kako je moguće da Starac za tren oka pređe ovo rastojanje?
Pitanje: Oče Nikodime, to me podsetilo na čudesni događaj, o kojem mi je pre nekoliko Godina pripovedao jedan poklonik. Dvojica – trojica mladića zatražili su od Starca da ih otprati do isposnice prepodobnog Davida, ne znajući da on to zbog bolesti ne može da učini. Starac im je rekao:
„Vi pođite, čeda moja, a ja ću doći!“
Kad su posle izvesnog vremena i brzog koračanja došli do isposnice, u njoj su zatekli Starca koji ih je tamo već očekivao. Bili su zaprepašćeni i počeli su da Ga zapitkuju kako je moguće da je tako brzo stigao tamo. „Nismo primetili da ste nas prestigli na putu“, Govorili su oni.
„Došao sam, čeda moja, došao sam“, ponavljao je Starac,
O sličnim slučajevima čitamo i u sinaksarima pojedinih svetitelja, kao što su Maksim Kavsokalivit ili Marko Atinski. Kažu da se takvi slučajevi dešavaju i u naše vreme.
O. Nikodim: Jednom mi se dogodilo da sam od deset časova pa sve do podneva vodio žestoku bitku s pomislima. Videvši da bitka ne jenjava, pohitao sam kod Starca da mu to saopštim. Čim sam uzeo blagoslov, i pre nego što sam bilo šta izustio, Starac mi je rekao:
„Čedo moje, zbog čega dolazimo u manastir?“
„Da bismo spasli svoje duše“, odgovorio sam.
„Ako ti, čedo moje, pomisao koju imaš ostvariš na delu, da li ćeš spasti svoju dušu“, zapitao me on.
„Ne, oče, neću je spasti!“
„Naravno. A sad mi reci ono što si imao da mi kažeš!“
„Šta da Vam kažem, oče, hoću Vaš blagoslov“, rekao sam mu i izašao iz kelije isceljen.
Pitanje: Oče Nikodime, šta Vi mislite, šta je uzrokovalo da BOG toliko obdari Starca?
O. Nikodim: Verujem da je to bilo njegovo neizmerno smirenje. Bila je to vrlina koju je negovao još od detinjstva, jer je na osnovu Svetog Pisma znao da se smirenima daje blagodat. Osim toga, tu je i njegova poslušnost. On je kao dete bio poslušan svojim roditeljima, a kao monah bio je poslušan svom starcu. Kao treće, tu je Starčevo nastojanje da u svemu podražava svetitelje.
Najzad, želeo bih da pomenem ono spokojstvo koje je svako, ko se kod njega ispovedao, osetio ispod njegovog epitrahilja. Ma koliko da je bio težak i zamršen neki problem, duša je odatle odlazila rasterećena.
Pitanje: Oče Nikodime, da li biste mogli da nam ispripovedate o nečemu što se dogodilo nakon Starčevog upokojenja?
O. Nikodim: Ne mogu a da vam ne ispričam o čudesnom događaju koji se desio prvog petka tokom Velikog posta 1993, tačnije na dan 5. marta 1993. Već dva meseca ležao sam u krevetu zbog teškog išijasa. Bez obzira na fizioterapiju koju sam pohađao uz blagoslov mog starca, oca Kirila, ovo teško stanje se nastavilo. Budući da se neposredno pre toga desilo čudesno iscelenje kičme oca Pavla, ja sam rekao: „Zašto se i ja ne bih obratio Starcu za pomoć, pa da i ja ozdravim?“
Uzeo sam malo ulja iz kandila na njegovom grobu i, nakon što sam se prekrstio pred ikonom Presvete Bogorodice i pred svetim moštima, ušao sam u oltar, pao na kolena pred ikonom prepodobnog Davida i počeo plameno da se molim govoreći:
„Sveti moj, oče Jakove, pomozi mi i učini da ozdravim!“
Tri puta sam prekrstio kičmu i rekao:
„Oče moj, ako me isceliš, svugde ću govoriti o tvom čudu!“
Istog trenutka bol je iščezao, a moja duša ispunila se neopisivom radošću. Kada se to dogodilo bilo je jutro, nakon posledovanja. Ta radost se zadržala u mojoj duši sve do večeri. Kad se završilo posledovanje Akatista, video sam da sam zdrav i o onome, što se dogodilo, ispričao sam našem starcu, ocu Kirilu:
Kada me saslušao, starac je izgovorio: Divan je Bog u svetima Svojim. Posavetovao me je da i tokom tri naredna dana krstoobrazno mažem kičmu ovim uljem i da se molim Starcu. Poželeo mi je da se uvek pouzdam u njega. Tako sam i učinio.
Od tog doba ja sam savršeno zdrav i tek ukoliko se dogodi da podignem neki teret ili da potrčim, setim se da sam imao bolesnu kičmu.
Hoću da vam ispripovedam i o jednom čudesnom javljanju Starca u vreme božanstvene Liturgije. Kod nas je bilo otvoreno jedno manastirsko krilo, i ja sam se pobrinuo za njegovu izgradnju i postavljanje velikih gvozdenih potpornja na novi krov (ja sam pre monašenja bio zanatlija). Budući da je to predstavljalo težak posao, da je tehnika ovde veoma oskudna i da nisam imao specijaliste – pomoćnike, bio sam veoma zabrinut za okončanje ovog posla, posebno što je počinjala da pada kiša.
Dakle, bio sam u crkvi i služena je božanstvena Liturgija. Odjednom sam spazio da iz severnih dveri izlazi otac Jakov sa kamilavkom na glavi, okružen blještavom svetlošću. Njegova brada bila je blistava kao da je od brilijanata. Svetlost koja je zračila iz Starca bila je tako blještava da u crkvi nisam video ništa drugo osim nje, iako sam pažljivo slušao sveštenika i pojce. On mi je pristupio radosnog lica i rekao:
„Čedo moje, hoću nešto da ti kažem!“
Te njegove reči odagnale su svu brigu vezanu za onaj posao. Nakon toga pomislio sam da će me Starac upitati šta bih još želeo! U tom trenutku sam začuo služajšeg sveštenika kako izgovara: „Tvoje od Tvojih…“ U duši sam osetio da je uistinu sve Njegovo i da sve Njemu prinosimo. Zbog tog svetog trenutka, ja sam u tom času pao na kolena, a Starac je iščezao. Ponovo sam ugledao hram onakav, kakav je i bio.
Ovo je, dakle, činjenica: Starac je naš živi pomoćnik! Bili smo začuđeni i nismo ni shvatili kako su se okončali ti radovi. Međutim, ne bi trebalo da se čudimo nego da slavoslovimo Boga, jer nas je udostojio ne samo da upoznamo oca Jakova nego i da živimo pod duhovnim rukovođenjem takvog sluge Njegovog koji nam je tada, a još više sada, pomagao u svim duševnim i materijalnim potrebama. Neka Starčeva blagodat bude sa svima nama i sa celim svetom. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *