ДУШЕ ХРИСТОВЕ
РАЗГОВОР С МОНАХОМ ОЦЕМ НИКОДИМОМ
Питање: Оче Никодиме, Ви сте један од монаха у светој обитељи Преподобног Давида и, осим тога, Вас је за монаха постригао отац Јаков. Реците нам нешто о Вашем животу поред блаженог Старца.
О. Никодим: За овај манастир дознао сам од старца оца Јакова, од незаборавног оца Никодима, у време кад је био наш парохијски свештеник у Палини Атичкој. Промисао Божији довео ме је у манастир да се поклоним Преподобном, и ту сам упознао оца Јакова. Моје прво упознавање с њим било је веома кратко. Након што сам узео његов благослов и затражио да се помоли за мене, вратио сам се у Атину. Током наредних дана, три пута узастопно видео сам га у сну. Саветовао ме је говорећи да ће све бити добро уколико се будем борио са страстима. При том ми је рекао да се он моли за мене. То је оставило дубок утисак на мене. Био сам убеђен да је он уистину свети човек. Од тог доба мене је привукла благодат Божија и често сам одлазио у манастир, све док нисам одлучио да се замонашим.
У манастиру сам свега неколико дана био као расофор. Једном приликом, током последовања, био сам у олтару и клечао сам на коленима, али је мој ум лутао и размишљао сам о ономе што сам радио кад сам био мирјанин. Старац је седео на свом престолу. Одједном сам приметио да ми даје знак да му се приближим. Почео је да ми говори:
“Чедо моје, радујем се због тебе! Ти изгледаш као Мелхиседек и уподобићеш се древним монасима! Чедо, не љути се на мене што ти ово кажем. Молим те да ми опростиш!”
“Опростите, оче”, збуњено сам рекао.
“Размисли, чедо”, наставио је отац Јаков, “ти си малопре био у свом селу, седео си у кафани прекрштених ногу и пио си кафу, очекујући да дођу твоји подређени и да пођете да поставите ограду коју сте претходног дана оставили на грађевини!”
Запрепашћен што је неко с таквом прецизношћу могао да види моје мисли, ја сам рекао:
“По хиљаду пута опростите, оче, јер сам малопре управо о томе размишљао!”
“Не, чедо моје”, каже он, “остави све то, јер све то припада прошлости. Сад си монах и мораш да гледаш напред. Као што ратар, држећи плуг, гледа испред себе да би у орању начинио правилну бразду, тако треба да поступи и монах. Међутим, чедо моје, ја се радујем због тебе, што видим да си такав. Ти подсећаш на Мелхиседека.” Тако ме уразумио својом благошћу а ја сам, иако запрепашћен, начинио поклон и отишао на своје место.
Једном су нам у манастир донели неколико препеличјих јаја. Положили смо их у инкубатор и, заједно с пилићима, изашла је и једна препелица. Она је расла брже од осталих пилића, кљуцала их и позлеђивала. Био сам ожалошћен због тога и два пута сам пошао код Старца да бих тражио благослов да је оставим у шуми, како нам више не би причињавала штету. Међутим, њега је било немогуће сусрести. Будући да је Старац често исповедао, помислио сам да не би доликовало да га прекидам у једном тако важном послу. Тако сам одлучио да оставим птића а да благослов узмем касније, иако ме мој унутрашњи глас осуђивао због тога. Током вечери, после повечерја, обратио ми се Старац:
“Чедо моје, донеси ми мало воде да попијем таблете!”
Кад сам му донео воду, он ми је рекао:
“Данас сам, оче Никодиме, шетао по шуми. Сео сам мало да се одморим и међу грањем једног жбуна спазио сам птића који је личио на птића јаребице или препелице. Ово благословено створење ми је пришло и успузало се уз моје ноге. Био је то птић препелице. Наклонио сам се, помиловао га, а он је прхнуо и поново се сакрио у онај жбун. Шта кажеш, чедо? Шта то значи?”
“То значи, оче, да ништа под сунцем није скривено!”
Сутра ујутро пошао сам код Старца да му објасним шта сам учинио и да затражим његов опроштај. Старац ми је тада рекао:
“Чедо моје, непослушање и све остало што монах чини без благослова значи смрт. Кад нешто чинимо без благослова ми не угађамо Богу него Га, напротив, тиме ражалошћујемо. Због тога, чедо, тражи благослов за све што хоћеш да учиниш. Ако не можеш да затражиш благослов једног дана, онда то учини сутра, а ако не можеш ни сутра, учини то прекосутра. Боље је да закасниш него да нешто учиниш без благослова.”
Након тога почео је да ми, на основу свог искуства и искуства разних Отаца, наводи случајеве монаха који су, послушавши своју помисао а не старца, нанели себи велику духовну штету, па чак и сасвим пропали. Пуна два сата набрајао ми је овакве случајеве не обазирући се на умор, јер је желео да схватим колико је то питање важно за монашки живот и за моје спасење.
Желео бих да овде, у славу Божију и на душевну корист браће, исприповедам о једном чудесном догађају који ми се по допуштењу Божијем десио без обзира на моју недостојност.
Било је лето 1990. године. Налазио сам се у манастирској остави, где сам завршавао неке послове. Врата су се отворила и ушао је Старац. Истовремено с његовим уласком, ваздух се испунио неописивим миомирисом. Старац ме поздравио, рекао две – три речи и изашао. Ја сам се прекрстио и нисам придавао никакав значај ономе што се догодило.
Те исте вечери, док смо седели за обедом којем је присуствовао и Старац, поново сам осетио онај неизрециви миомирис.
“Зар ви ништа не осећате”, упитао сам остале оце.
Они су ме погледали с недоумицом и ја сам схватио да ме нису разумели. Међутим, приметио сам да Старац гледа у мене и да обара главу као “кривац”.
Следеће вечери, после вечерње, кад сам се поклонио Старцу и целивао му руку, опет сам осетио тај исти миомирис. Сачекао сам, а затим упитао једног или двојицу отаца да ли су га и они осетили. Међутим, њихов одговор је опет био одричан. Био сам веома узнемирен, јер сам помислио да је то нека демонска обмана. Помишљао сам да о томе разговарам са Старцем. Међутим, како сам могао да га питам: “Оче, да ли се од Вас шири онај миомирис?” То ми је било тешко. Помолио сам се преподобном Давиду да ме просветли шта да учиним. Плашио сам се да ћу изазвати пометњу у Старцу уколико му то кажем на недоличан начин, иако сам био убеђен да је Старац изнад сваке пометње. Без обзира на то, нисам се одважио да му било шта кажем.
Наредне вечери ушао сам у Старчеву келију и затражио да оперем воштано платно које се налазило на једном ужету у његовој келији. Тим платном је Старац масирао ноге или би их увијао у њега кад би га прегледао лекар.
“Остави то платно, нека га тамо на ужету, чедо моје”, рекао је Старац.
“Старче, мало ћу га опрати и донети овамо”, био сам упоран.
“Добро, чедо”, сагласио се Старац.
Пошао сам према главном манастирском извору. Док сам силазио низ степенице, помислио сам да мој свети Старац тим платном масира болесне ноге и да их увија у њега. Изненада ме запахнуо неки снажан, миомирисни ветар, тако да сам готово остао без даха. И против своје воље, на степеницама сам пао на колена и почео да плачем.
Најзад сам устао, опрао платно и одлучио да сутра, пре свега, испричам Старцу о свему што ми се догодило. Поново сам се помолио преподобном Давиду да ме просветли шта да кажем.
Сутрадан сам пошао у Старчеву келију, покуцао и зачуо га како каже:
“Уђи, драги мој!”
Отац Јаков је често изговарао ове благе речи. Ушао сам у келију и видео Старца како лежи на свом кревету, гледа ме и осмехује се.
“Оче, благословите”, рекао сам ја.
Он је, међутим, уместо одговора наставио да се осмехује. Нашао сам се у недоумици и упитао сам:
“Оче, зашто се осмехујете, можда имам неку мрљу на лицу?”
Ништа ми није одговорио, само је наставио да се смеши. Најзад сам скупио храброст и рекао:
“Оче, опростите ми, али ја бих желео да Вам кажем нешто важно!”
Како је наставио да се смеши, продужио сам:
“Оче, током последња три дана, кад се на том и том месту нађем поред једног од отаца из ове обитељи, осетим миомирис за који претпостављам да се шири од њега. Плашим се да је то ђавоља обмана.”
Старац ме тада озбиљно погледао и истовремено се прекрстио:
“Чедо моје, ми ћемо се осенити крсним знамењем и учинити све што каже Бог.”
Поклонио сам му се и изашао из келије.
Питање: Оче Никодиме, чини нам се да је Старац тим привидно чудним понашањем желео да распрши Ваше дивљење и Вашу увереност у његову светост.
О. Никодим: Једном сам имао неку помисао, али се нисам одлучивао да о њој говорим Старцу, јер ми се чинило да је безначајна. И поред тога, решио сам да се исповедим. У том тренутку, Старац је излазио из капеле Светог Харалампија, док сам ја ступао на последњи степеник. Одједном, спазио сам Старца како отвара врата своје келије и улази унутра. Био сам запрепашћен: како је могуће да Старац за трен ока пређе ово растојање?
Питање: Оче Никодиме, то ме подсетило на чудесни догађај, о којем ми је пре неколико Година приповедао један поклоник. Двојица – тројица младића затражили су од Старца да их отпрати до испоснице преподобног Давида, не знајући да он то због болести не може да учини. Старац им је рекао:
“Ви пођите, чеда моја, а ја ћу доћи!”
Кад су после извесног времена и брзог корачања дошли до испоснице, у њој су затекли Старца који их је тамо већ очекивао. Били су запрепашћени и почели су да Га запиткују како је могуће да је тако брзо стигао тамо. “Нисмо приметили да сте нас престигли на путу”, Говорили су они.
“Дошао сам, чеда моја, дошао сам”, понављао је Старац,
О сличним случајевима читамо и у синаксарима појединих светитеља, као што су Максим Кавсокаливит или Марко Атински. Кажу да се такви случајеви дешавају и у наше време.
О. Никодим: Једном ми се догодило да сам од десет часова па све до поднева водио жестоку битку с помислима. Видевши да битка не јењава, похитао сам код Старца да му то саопштим. Чим сам узео благослов, и пре него што сам било шта изустио, Старац ми је рекао:
“Чедо моје, због чега долазимо у манастир?”
“Да бисмо спасли своје душе”, одговорио сам.
“Ако ти, чедо моје, помисао коју имаш оствариш на делу, да ли ћеш спасти своју душу”, запитао ме он.
“Не, оче, нећу је спасти!”
“Наравно. А сад ми реци оно што си имао да ми кажеш!”
“Шта да Вам кажем, оче, хоћу Ваш благослов”, рекао сам му и изашао из келије исцељен.
Питање: Оче Никодиме, шта Ви мислите, шта је узроковало да БОГ толико обдари Старца?
О. Никодим: Верујем да је то било његово неизмерно смирење. Била је то врлина коју је неговао још од детињства, јер је на основу Светог Писма знао да се смиренима даје благодат. Осим тога, ту је и његова послушност. Он је као дете био послушан својим родитељима, а као монах био је послушан свом старцу. Као треће, ту је Старчево настојање да у свему подражава светитеље.
Најзад, желео бих да поменем оно спокојство које је свако, ко се код њега исповедао, осетио испод његовог епитрахиља. Ма колико да је био тежак и замршен неки проблем, душа је одатле одлазила растерећена.
Питање: Оче Никодиме, да ли бисте могли да нам исприповедате о нечему што се догодило након Старчевог упокојења?
О. Никодим: Не могу а да вам не испричам о чудесном догађају који се десио првог петка током Великог поста 1993, тачније на дан 5. марта 1993. Већ два месеца лежао сам у кревету због тешког ишијаса. Без обзира на физиотерапију коју сам похађао уз благослов мог старца, оца Кирила, ово тешко стање се наставило. Будући да се непосредно пре тога десило чудесно исцелење кичме оца Павла, ја сам рекао: “Зашто се и ја не бих обратио Старцу за помоћ, па да и ја оздравим?”
Узео сам мало уља из кандила на његовом гробу и, након што сам се прекрстио пред иконом Пресвете Богородице и пред светим моштима, ушао сам у олтар, пао на колена пред иконом преподобног Давида и почео пламено да се молим говорећи:
“Свети мој, оче Јакове, помози ми и учини да оздравим!”
Три пута сам прекрстио кичму и рекао:
“Оче мој, ако ме исцелиш, свугде ћу говорити о твом чуду!”
Истог тренутка бол је ишчезао, а моја душа испунила се неописивом радошћу. Када се то догодило било је јутро, након последовања. Та радост се задржала у мојој души све до вечери. Кад се завршило последовање Акатиста, видео сам да сам здрав и о ономе, што се догодило, испричао сам нашем старцу, оцу Кирилу:
Када ме саслушао, старац је изговорио: Диван је Бог у светима Својим. Посаветовао ме је да и током три наредна дана крстообразно мажем кичму овим уљем и да се молим Старцу. Пожелео ми је да се увек поуздам у њега. Тако сам и учинио.
Од тог доба ја сам савршено здрав и тек уколико се догоди да подигнем неки терет или да потрчим, сетим се да сам имао болесну кичму.
Хоћу да вам исприповедам и о једном чудесном јављању Старца у време божанствене Литургије. Код нас је било отворено једно манастирско крило, и ја сам се побринуо за његову изградњу и постављање великих гвоздених потпорња на нови кров (ја сам пре монашења био занатлија). Будући да је то представљало тежак посао, да је техника овде веома оскудна и да нисам имао специјалисте – помоћнике, био сам веома забринут за окончање овог посла, посебно што је почињала да пада киша.
Дакле, био сам у цркви и служена је божанствена Литургија. Одједном сам спазио да из северних двери излази отац Јаков са камилавком на глави, окружен бљештавом светлошћу. Његова брада била је блистава као да је од брилијаната. Светлост која је зрачила из Старца била је тако бљештава да у цркви нисам видео ништа друго осим ње, иако сам пажљиво слушао свештеника и појце. Он ми је приступио радосног лица и рекао:
“Чедо моје, хоћу нешто да ти кажем!”
Те његове речи одагнале су сву бригу везану за онај посао. Након тога помислио сам да ће ме Старац упитати шта бих још желео! У том тренутку сам зачуо служајшег свештеника како изговара: “Твоје од Твојих…” У души сам осетио да је уистину све Његово и да све Њему приносимо. Због тог светог тренутка, ја сам у том часу пао на колена, а Старац је ишчезао. Поново сам угледао храм онакав, какав је и био.
Ово је, дакле, чињеница: Старац је наш живи помоћник! Били смо зачуђени и нисмо ни схватили како су се окончали ти радови. Међутим, не би требало да се чудимо него да славословимо Бога, јер нас је удостојио не само да упознамо оца Јакова него и да живимо под духовним руковођењем таквог слуге Његовог који нам је тада, а још више сада, помагао у свим душевним и материјалним потребама. Нека Старчева благодат буде са свима нама и са целим светом. Амин.
