NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
RAZGOVOR S JEROMONAHOM OCEM JAKOVOM
 
Pitanje: Oče Jakove, Vi ste najmlađi jeromonah u ovoj svetoj obitelji i imate poseban blagoslov da nosite ime blaženog Starca. Molimo Vas da nam kažete nešto o Starcu, o njegovom životu i učenju.
O. Jakov: U manastir sam prvi put došao 1962. godine, kad sam bio učenik Duhovnog liceja u Lamiji. Potičem iz sela Svetitelj Eubejski, koje se nalazi u neposrednoj blizini manastira. Čuo sam za Starca i došao sam da se upoznam s njim. Kad smo se prvi put sreli, Starac je nakon Večernje razgovarao sa mnom i upitao:
„Čedo, šta misliš da postaneš kad odrasteš?“
Tad sam imao sedamnaest godina i odgovorio sam:
„Mislim da se zamonašim, oče.“
„Čedo moje, želim ti da se zamonašiš tamo gde se uspokojiš, ali znaj da ti je manastir Prepodobnog Davida uvek otvoren i da možeš da dođeš kad god želiš.“
Dao mi je brojanicu i ikonicu prepodobnog Davida, objasnivši mi kako da se molim. Od tog vremena on je postao moj duhovnik. Dok nisam završio Duhovni licej, često sam dolazio u manastir. Nakon školovanja proveo sam pola godine u posetama raznim manastirima, a bio sam i na Svetoj Gori. Upoznao sam mnoge starce, s kojima sam se savetovao u pogledu monaštva. Međutim, u duši sam osećao da me najviše od svih privlači starac Jakov. U njegovom liku video sam krotkost, ljubav, molčanije i smirenje. Često je navodio izreku: Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem. On nije znao šta znače gnev, čovekomržnja ili ljubomora. Njegovo srce bilo je, kao što sam rekao, preispunjeno smirenoumljem i radošću. On mi je često govorio:
„Janaki, ako te Bog prizove u monaštvo, moraš imati ovo dvoje: smirenje i ljubav, jer će nas to dvoje odvesti u Raj“, a zatim je dodavao:
„Danas mnogi mogu da budu monasi kao što smo to mi, ali mi nemamo smirenje. Umesto toga imamo egoizam i gordost, mislimo da smo neko i da činimo nešto. Ukoliko ne proteramo iz sebe te slabosti, niti ćemo se udostojiti Raja, niti ćemo videti Carstvo Božije.“
Nakon toga došao sam ovamo u manastir, gde sam šest meseci bio iskušenik. Starac me učinio rasoforom i dao mi ime Ilarion. Posle šest meseci, predložio mi je da budem rukopoložen za đakona. Starac se upokojio na dan moje hirotonije (rukopoloženja) u đakonski čin. Tri dana pred moje rukopoloženje, Starac je sastavio svoje zaveštanje (testament). Kad smo ga potpisivali, on mi je rekao:
„Videću te kao đakona i umreću.“
„Ne govori tako, oče, jer me to mnogo žalosti.“
On mi je na to odgovorio:
„Ne zbunjuj se, oče moj, mnogo sam se zamorio od ovog života i sad mi je vreme da odem.“
Tim rečima tada nisam pridavao važnost. Nakon toga savetovao me u vezi sveštenstva, govoreći da mi, jereji, međusobno moramo imati ljubavi, smirenja i krotkosti. Pre nego što započnemo da služimo Liturgiju, moramo jedan drugom oprostiti svaku nesuglasicu koju bismo kao ljudi mogli međusobno imati, jer u protivnom Bog neće prihvatiti naše prinošenje na žrtvenik. Sveštenik je neizostavno dužan da pred svetu Liturgiju pročita posledovanje za sveto Pričešće, da načini poklone i da se pomoli. Njegov um tokom posledovanja mora biti sabran.
„Oče moj, kada služimo dužni smo da pred svetom Trpezom stojimo na rastojanju od pola metra i da je odozgo ne dodirujemo rukama. Tamo se nalazi telo našeg Hrista, i zato nećemo na njoj ostavljati naše brojanice, časoslove ili neke druge knjige. Na svetoj Trpezi treba da se nalazi samo sveto Evanđelje, darohranilnica, sveće i ništa više. Od svete Trpeze nećemo načiniti kutiju za sveće. Ako nemamo dovoljno prostora, stajaćemo na rastojanju od desetak santimetara, sa krstoliko skrštenim rukama na grudima, i izgovaraćemo ‘jekteniju mirnu’ i molitvu.“ Savetovao me je u pogledu toga i mnogo čega drugog.
Starac je posedovao darove rasuđivanja i prozorljivosti, ali se trudio da to sakrije.
Jednom prilikom došla su dvojica mladića iz grada Katerini i zatražila da ga vide. Kad sam otišao da ga obavestim o tome, Starac mi je rekao:
„Oče moj, kaži im neka dođu. To su Kosta i Atanasije!“
Kad ih je Starac ugledao, rekao im je njihova imena i govorio im o problemu zbog kojeg došli. Taj problem je bio rešen nakon nekoliko dana i njih dvojica su, zadivljeni, ponovo došli u manastir da mu zablagodare.
Pored toga, Starac je govorio:
„Oče moj, milostinja se mora činiti bez roptanja!“
Ja sam to svakodnevno gledao na delu kad je Starac svima, za koje je znao da im je to potrebno, štedrom rukom delio sve što su poklonici donosili u manastir. Mnogo puta je i meni davao zatvorene koverte s novcem, koji su poklonici donosili i ostavljali u njegovu vrećicu. Tada bi mi obično rekao:
„Oče moj, daj ovaj koverat toj i toj gospođi, koja upravo odlazi iz manastira.“
Jednom sam mu prigovorio:
„Oče, ovde ima mnogo novca!“
„Oče moj, ja se zovem otac Jakov i monah sam već četrdeset godina. Ako ja, oče moj, otvorim koverat u kojem je, na primer, trideset hiljada, pa zadržim pet a dam dvadeset pet, izgledalo bi kao da imam neku pomisao. Dok ja dajem sve, prepodobni David mi dvostruko uzvraća. To je, čedo moje, milostinja bez roptanja“, odgovorio mi je on.
Kad bi se po nagovoru kušača među bratijom pojavila neka pomisao ili neki nesporazum, Starac je, umesto svakog drugog saveta, govorio samo: Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem.
Kada bi, kao Starac, trebalo da nas kazni, nije nam nalagao ni pravila (kanone), ni molitve na brojanici, ni poklone. Govorio je, naravno, ono što je trebalo. Dobro se sećam sledećeg slučaja. Jednom prilikom, neki od braće nije izvršio određeno poslušanje, a otac Jakov mu je s izuzetnom taktičnošću i smirenjem rekao:
„Ako ti ne budeš slušao Starca, onda ću ja, kao poslušnik, slušati tebe!“
Nakon što je urazumio ovog brata, on ga je dan – dva držao na odstojanju. Kad ga je poslušnik sreo, rekao je:
„Oče, blagoslovite, kako ste?“
„Zdrav sam, oče moj, i podvizavam se“, odgovorio je i nije više izustio ni reč.
Kad su prošla tri dana, Starac mu je rekao:
„Oče moj, oprosti mi što sam te tokom ova tri dana držao na odstojanju. Ja sam iguman, odgovoran sam za vas i moram da vas urazumim. Molim te da mi oprostiš.“
Starčevo rasuđivanje i milosrđe bili su bezgranični. U nekim slučajevima, kad bi se oci zbog teškog poslušanja uveče zamorili, imao je običaj da kaže:
„Neka načine bar trideset tri poklona, neka se prekrste, neka izgovore Gospode Isuse Hriste, pomiluj me i Oče naš, i neka otpočinu. Njihova molitva će biti uslišena.“
Starac nam je savetovao da imamo ljubavi i da budemo gostoljubivi, da volimo ljude. U vezi s tim nam je govorio:
„Oci moji, manastir uvek mora biti otvoren. Može se dogoditi da poklonici dođu izdaleka, i nije pravedno da čekaju napolju, na hladnoći, kiši ili žezi. To je ljubav i monah mora da se žrtvuje, jer manastir nije naš. Mi smo ovde gosti u manastiru prepodobnog Davida. Mi smo najamnici i organizatori. Sve pripada prepodobnom – i odeća koju nosimo, i hrana koju jedemo. Jedino moje, što sam doneo kad sam došao u manastir, bili su moji gresi, i zbog njih plačem sve do dana današnjeg. Sve ostalo pripada prepodobnom Davidu.“
U manastir je jednom prilikom došao bolestan monah u pratnji jeromonaha iz svoje obitelji. Starac nam je s mnogo ljubavi naložio da mu odnesemo malo pileće supe kako bi se bolesni monah ukrepio. Međutim, njegov pratilac je na to rekao:
„Ne može da jede pileću supu, Starče, on je velikoshimnik!“
„Poslušaj me, oče moj, jer te savetuje otac Jakov, koji je duhovnik već četrdeset godina. Monah u ovom trenutku umire i on treba da jede zbog zdravlja a ne zbog zadovoljstva. Mi se moramo pridržavati kanona, ali s rasuđivanjem i kad smo zdravi“, odgovorio je Starac.
Starci i starice (gerontise), igumani i duhovnici, moraju posedovati ljubav i rasuđivanje, jer ćemo u protivnom sve izgubiti. Starci i starice moraju svu svoju braću ili sestre smatrati jednakima i ne smeju praviti nikakvu razliku među njima. Tako u nekim manastirima vidimo da se mnogi oci žale i kažu: ‘Starac je otišao s tim i tim bratom, a mene nije poveo’, i slično. Tu jednakost je, naravno, najpre upražnjavao on sam: nikada nije pokazivao posebnu ljubav ni prema jednom od otaca, jer nije želeo da ostali oci osete pometnju.
Starčeva duša bila je duša detenceta. On je s podjednakom ljubavlju, ljubavlju Hristovom, gledao na sve ljude koji su dolazili u manastir. Zbog toga je mnogo radio i prinosio sebe na žrtvu. Što se tiče velikog pitanja poslušanja, on nam je govorio da je sve što je učinio u manastiru, učinio uz dopuštenje svog duhovnika:
„Kad je iz Limnija dolazio moj starac, otac Nikodim, stavljao sam epitrahilj i pred časnom Trpezom ispovedao sam mu sve što sam učinio, ne zaboravljajući ni čašu vode koju sam nekome dao. Blagodareći poslušanju, čedo moje, postao sam dobar monah.“
Jednom sam došao kod njega i rekao mu:
„Oče, imam jedno iskušenje, imam pomisao.“
„Sačekaj, oče moj, da vidimo šta ti činiš zbog jedne pomisli? Šta ćemo učiniti ako nastanu progoni i mučenja, ako nam kleštima budu kidali udove, odsecali glavu? Šta ako nas budu mučili na točku kao svetog Georgija, ako nas budu bacali u užarenu smolu, kao svetu Paraskevu? U taj dan moramo biti snažni. Ne smemo pasti i postati malodušni i zbog najmanjih stvari. Iskušenja i pomisli će uvek biti, sve do same smrti. Njih će nestati tek u grobu.“
Kad bi se približio Božić ili Vaskrs i kad bih se ja setio svog sela, Starac bi rekao:
„O, danas mi je došla pomisao da sam u mom selu, i setio sam se kako smo tamo praznovali…“
Na taj način mi je otkrivao moje pomisli. Ukoliko bi mi se nekad pojavile pomisli egoizma, gordosti i tome sličnog, Starac je govorio:
„Đavo mi je danas doneo egoizam jer lepo pevam, jer sam monah…“ Tako bi Starac ponovo razotkrio moje pomisli! Mnogo puta su ovamo dolazili svetogorski monasi i molili ga:
„Oče, pođite s nama na Svetu Goru, da nas blagoslovite i da nas poučite…“
Starac je na to odgovarao:
„Dok sam bio mlad, još sam i mogao da dođem na Svetu Goru. Međutim, bio sam sprečen jer smo bili siromašni i morao sam mnogo da radim. Sad, kad sam ostario, ne mogu da odem tamo jer sam mnogo bolestan. Duh je srčan, ali je telo slabo. Međutim, mene je Presveta Bogorodica vodila na Svetu Goru. Video sam sve manastire, i poklonio sam im se.
Jednom prilikom sam ga upitao:
„Oče, kako se to zapravo dogodilo?“
„To su duhovne stvari i dešavaju se na duhovni način. Bolje je da me ne pitaš o tome. Međutim, i ovaj manastir Prepodobnog Davida je Sveta Gora. Nas ne osvećuje mesto nego delanje. Može se, oče moj, biti telom na Svetoj Gori, a pomislima u svetu, ili se pak može ovde biti telesno, a pomislima na Svetoj Gori. Ako budeš pravi monah, ma kuda da pođeš, to će biti Sveta Gora“, odgovorio je on.
Kad sam mu u nekim prilikama govorio o konkretnim mestima na Svetoj Gori, on mi je rekao:
„Ja to znam, oče moj, ja to znam! Pokazala mi je Presveta Bogorodica!“
Mogli bismo mnogo da kažemo o velikoj temi ispovesti, kojoj je otac Jakov posvetio mnoge godine svog života. Pomenućemo samo ono najvažnije.
On je prilikom ispovesti bio veoma snishodljiv, ali ne narušavajući kanone. Jednom prilikom mi je rekao:
„Ukoliko ja, kao duhovnik, devojci koja je izvršila abortus i ispovedila svoj greh kažem da je ubica, da je pogubila dete i da se sedam godina ne sme pričešćivati, i ako je zatim isteram iz ispovedaonice, šta sam učinio? Kakve će to posledice izazvati u njenoj duši? S druge strane, ako joj se obratim s ljubavlju i blagošću, govoreći: ‘Čedo moje, nije dobro to što si uradila,to je greh’, ako joj ne naložim odmah pravilo, ako je posavetujem da se ponovo vidimo nakon petnaest ili mesec dana, njena duša će, malo – pomalo, biti dovedena u red. Čovek ne sme otići iz crkve povređen, nego isceljen. Ja, oče moj, ne mrzim čoveka nego greh.“
Bio je popustljiv i u pogledu pravila koja je nalagao. Koliko je sastradavao s onima koje je ispovedao, govori i sledeće:
„Ja, oče moj, sastradavam sa čovekom koji se ispoveda, i ja patim zajedno s njim. Patim i plačem zbog njega. Molim se prepodobnom Davidu da nakon ispovesti zaboravim ono što nije neophodno i da zapamtim ono što je važno, da se pomolim, jer ja se molim za one što se ispovedaju, brinem i iščekujem kad će ponovo dođi.“
„Oče moj, kad ispovedam hrišćane i kad vidim da u nekima od njih nema pokajanja, ja im ne čitam molitvu razrešenja, jer nemam pravo na to ukoliko ne postoji pokajanje“, kazivao je Starac. Na taj način, on se brinuo o unutrašnjosti zdele.
Drugi put, kad sam mu bez unutrašnje sklonosti ka poslušanju rekao uobičajeno „neka je blagosloveno“, on me upitao:
„Oče moj, da li si uistinu poslušan ili tek tako, bez vere, kažeš ‘neka je blagosloveno?’
Kad sam jednom prilikom zatražio da mi nešto kaže na veliku temu ‘Molitve’ (tj. o Molitvi Isusovoj), Starac mi je rekao:
„Ne znam, oče. Već četrdeset godina nisam tvorio ‘Molitvu’.“
Međutim, ma gde da smo ga viđali – u hramu ili u keliji iz njegovih usta neprestano je dopirala Molitva, izgovarana čisto i sa umilenjem: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ On nas nije savetovao rečima nego delima. Kad bih ušao u njegovu keliju, obično sam ga viđao kako se moli s epitrahiljem ili sa brojanicom u rukama. Na ono što bih ga upitao odgovarao je sa par reči. Ukoliko bih se zadržao u njegovoj keliji, on bi rekao:
„Evo, čedo, hoću da sednem i da se odmorim.“
Nikad nam nije govorio da se moli. Čim bih izašao, on je nastavljao s molitvom. Sve je činio u tajnosti i uvek je govorio: „Ništa ne radim!“ Međutim, čak se i ono nebesko otkrivalo duhonosnom Starcu! Tako je o jednom svetogorskom monahu, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći idući na poslušanje, rekao sledeće:
„Molio sam se Presvetoj Bogorodici i prepodobnom Davidu, i video sam dušu tog monaha u svetim obiteljima, gde ona priprema mesto i očekuje duše ostalih otaca iz njegovog manastira. Sveti je onaj ko umire na poslušanju!“
Supružnicima je govorio da ljube jedno drugo i da međusobno budu poslušni, da se muž savetuje sa ženom i da ne čine svaki svoje. Neka upoznaju pravila Crkve, neka poste, neka budu umereni i, kad je potrebno, uzdržani, jer će im to pomoći u onom božanstvenom:
„Oče moj, danas u svetu postoje bračni parovi koji žive kao monasi, pa čak i bolje od nas monaha. Žive uz post, molitvu, brojanice, metanije i međusobnu ljubav i poslušanje. Oni, koji nas nazivaju monasima, misle da smo mi čvrsti kao kristal, a ne znaju da i od jedne jedine pomisli možemo da se pretvorimo u prah. Neophodno je oče moj, da bez oklevanja i sve do smrti opraštamo jedni drugima.“
Neka molitva njegova bude sa svima nama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *