NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
RAZGOVOR S JEROMONAHOM ALEKSIJEM
 
Pitanje: Oče Aleksije, Vi ste imali blagoslov da oca Jakova upoznate još u mladalačkim godinama, da Vas on zamonaši i da budete njegov poslušnik. Imali ste i tu čast da se molitvama oca Jakova udostojite svešteničkog čina. Molimo Vas, dakle, da nam radi duševne koristi svih nas ispripovedate o onome što se, za cve te Godine Vašeg života kraj Starca, do njegovog prepodobnog upokojenja i do današnjeg dana, neizbrisivo urezalo u Vaše sećanje.
Otac Aleksije: Život kraj Starca za mene je uistinu predstavljao veliki blagoslov. Takav blagoslov da ne nalazim dovoljno reči kojima bih zablagodario Bogu, Koji mi je dao takav dar, tako velikog čoveka, starca Jakova, za duhovnika i rukovoditelja duhovnog života.
Iako je bio tako veliki, blaženi, nezaboravni i sveti Starac ušao je u moj život sa velikim smirenjem. Nije pokazivao da nada mnom ima bilo kakvu vlast, nije se trudio da mi nametne svoju volju. Apsolutno je uvažavao moju slobodu, dopuštajući mi da načinim lični izbor. U vreme kad sam kao mirjanin često dolazio u manastir, tokom naših razgovora nikad mi nije pominjao monaštvo, iako sam pokazivao težnju ka monaškom životu. Nije činio ni najmanji napor da me obrati ka tome niti mi je predlagao da dođem u manastir. Naprotiv, gledao me svojim prozorljivim okom i naglašavao: „Čedo, neophodno je da dobro razmisliš o tome. Moraš se mnogo moliti da te Bog prosvetli“ i slično. To je, naravno, veoma korisno za one koji žele da se zamonaše. Zbog toga se ne treba zanositi trenutnim oduševljenjem. U duši mora postojati nešto duboko, mora postojati priziv Božiji. Starac je to veoma dobro znao i nije hteo da utiče niti na mene, niti na bilo koga drugog. Naprotiv, mnoge je zadržavao, kako bi njihovo posvećenje bilo plod molitve i, kao prvo njihove slobode a kao drugo, volje Božije, a ne njihove sopstvene privremene volje. To Starčevo uvažavanje moje slobode ostavilo je neizbrisiv utisak na mene. Ono što sam doživeo tokom prve i svih narednih ispovesti bilo je uistinu potresno.
Razume se da sam i ranije, po blagodati Božijoj, imao duhovnika i da sam se ispovedao. Budući da sam znao za Starčevu svetost, bio sam uznemiren jer mi je pomisao govorila da će Starac, kao sveti čovek, biti veoma strog. Pošto sam se ispovedio imajući tako pogrešnu predstavu, uverio sam se koliko je taj čovek mogao da me razume i da snishodi do moje ogrehovljenosti. On, naravno, nije hvalio moje grehove, ali je izdvojio zlo i naučio me kako da se molim protiv zamki đavolskih. Istovremeno mi je, na jedinstven i neponovljiv način, uz obilje ljubavi ukazao na moje nečisto stanje i na nizak nivo mog duhovnog života. Pred kraj ispovesti sam očekivao da će mi naložiti epitimiju i pravila. Međutim, to se nije dogodilo. Nakon što mi je naglasio neke stvari, Starac me otpustio i otišao sam od njega toliko olakšan, toliko umiren i sa takvim duhovnim ukrepljenjem da ću to pamtiti dok sam živ. Taj opit se, kao što sam rekao, ponavljao prilikom svake ispovesti. Ma kakav teret strasti ili pomisli da sam imao, ništa ne bi ostajalo kad bih prošao ispod njegovog epitrahilja. Na ovom mestu želim da naglasim karakterističnu bitku poslušnika protiv njihovih staraca. I ja sam se susreo s tim velikim iskušenjem, sa savršeno nepravednim i neosnovanim pomislima. Sećam se kako mi je Starac pomogao da prevaziđem to stanje. On mi je s velikodušnošću i rasuđivanjem pomogao da nadvladam to iskušenje, koje predstavlja jednu od najtežih strana monaštva.
Prema tome, rasuđivanje, sladost, plemenitost i krotkost krasili su ga u odnosu prema svakom čoveku. Ja sam lično čeznuo za izvesnom strogošću koja bi mi pomogla da malo smirim svoj egoizam. Međutim, Starac mi je na posredan način ukazao na ono što treba da činim: on se trudio da podstakne našu revnost. Budući da se mi, Romeji, odlikujemo revnošću ali da je ne koristimo uvek, radosno smo ispunjavali njegove zapovesti. Osim toga, sećam se s koliko je taktičnosti govorio kad bi trebalo da saopšti neku novost.
Sećam se načina na koji me obavestio o smrti mog oca po telu. Bolovao je od raka i očekivali smo njegovo upokojenje. Starac je za to doznao pre nego što su mene izvestili. Odveo me u crkvu, pred ikonu prepodobnog Davida, i rekao:
„Čedo moje, ti si ovamo došao kod prepodobnog Davida. U njega se uzdaj. On će ti biti podrška i pomoć.“
Nakon toga obavestio me o smrti mog oca, a najpre me zagrlio i celivao. Blagodat prepodobnog Davida i takvo Starčevo obraćanje učinili su ne samo da preživim žalost nego i da to prihvatim kao radostan događaj, iako sam kao čovek tugovao. Verujem da su ti Starčevi darovi do nekog trenutka bili prirodni a da su od tada pa nadalje bili od Duha Svetoga.
Pitanje: Oče Aleksije, hteo bih da mi, što je moguće više, kažete nešto o Starčevom unutrašnjem životu, iako je on u slučaju svakog čoveka, a posebno svetitelja, tajna. Izvesne odraze svetlosti koja je postojala u Starcu zapažali smo svi mi, koji smo Ga u većoj ili manjoj meri poznavali. Vi ste tokom tih Godina bili u njegovoj neposrednoj blizini i sigurni smo da ste osetili ono što Vam je BOG otkrio o njegovom unutrašnjem delanju. Molimo Vas da nam kažete nešto o toj velikoj temi.
O. Aleksije: Bez ikakve pritvornosti kažem da sebe smatram sasvim malim i ništavnim da bih svojim zatamnjenim umom i zagađenim srcem razumeo te duhovne talase. Međutim, kao što ste rekli, ponekad nam se približavaju ti odrazi i oni nas prosvetljuju. Video sam da je Starčeva duša preispunjena milošću. Nikada nije nalagao stroge kanone (pravila, duhovne „kazne“) i epitimije. To, naravno, ne znači da on nije poštovao svete kanone. Međutim, u duši je imao takvu ljubav da je, videvši koliko je egoizma u današnjim ljudima, koristio najveći lek – ljubav – da bi iscelio naše velike grehove.
Taj izuzetni dar i plod Duha Svetog neprestano je obitavao u Starčevom srcu. Imajući ljubavi, on je imao i sve ostalo. Razume se da je u slučaju potrebe koristio i „skalpel“, ali je to činio tako oprezno da ja nisam ni shvatao da je izvršena operacija. Mislio sam da me miluje. Iscelenje se odvijalo nezavisno od toga da li sam ja, i pored toga što je poticalo od ruke tako svetog iscelitelja, ostajao neisceljen i nepopravljen. Međutim, ne gubim nadu, jer znam da se Starac i sad neprestano moli za nas.
Njegovo drugo bogatstvo bilo je njegovo smirenje. Starac je često govorio da je „prah i pepeo“, i u to je iskreno verovao. Činjenica da je često izgovarao te reči, kao i prirodnost s kojom je pripovedao o čudesnim događajima koji su se desili njemu samom, pretvarajući se pri tom da ih nije doživeo on nego neko drugi, otkrivaju da nije bio pritvoran nego uistinu smiren čovek.
Njegov duhovni život bio je, da tako kažem, fiziološki. O duhovnim opitima i viđenjima koja je imao on je govorio onako, kao što mi govorimo o nekim svakodnevnim stvarima. Njegova reč je bila prosta i smirena, i zato je i davala rezultat, odnosno, bila je živa i delatna.
Slušajući ga kako govori, ljudi bi bili duboko potreseni i počinjali bi da se kaju. Starac nam je otkrivao svoje najmanje duhovne opite, ono što smo mogli da nosimo. On nas nije rečima ubeđivao da podražavamo njegov strogi podvižnički život. Sam njegov život predstavljao je priziv za našu revnost i primer koji ćemo podražavati. Taj čovek je uistinu bio veliki blagoslov za nas, ali i naša velika odgovornost.
Pitanje: Oče Aleksije, pored toga što je vaš manastir opštežitejski (kinovijski), on je i mesto pokloništva. Šta je Starac mislio o tolikoj navali posetilaca, o tolikim brigama koje su vas gotovo danonoćno okupirale? Na koji način Vi danas sledite njegov primer, kako u pogledu služenja bližnjem, tako i u pogledu očuvanja monaha?
O. Aleksije: U početku mi je po tom pitanju bilo veoma teško. Moja razmišljanja na tu temu prošla su kroz više stupnjeva i danas sam došao do zaključka koji me umiruje.
Nesumnjivo je da se u našim životima ništa ne dešava bez volje Božije: ili prema blagovoljenju Božijem ili pak po Njegovom dopuštenju. To, što danas ovde dolazi toliko naroda znači da se to dešava po dopuštenju Božijem. Starac je govorio: „Zašto ovde dolazi toliko ljudi kad ih niko nije zvao? Verujem da oni dolaze ovamo jer to želi prepodobni David. Možda dolaze ovamo i prema blagovoljenju Božijem. Ako prepodobni David želi da oni budu ovde, kako bismo mi, kao poslušnici Prepodobnog, mogli da mislimo drugačije?“
Mi, dakle, prizivamo blagodat Božiju da bismo očuvali ravnotežu između bezmolvija, bez kojeg ne može da postoji ni unutrašnji duhovni život ni Crkva, i onog savremenog misionarstva na koje je prizvano današnje monaštvo i koje je, naravno, uvek postojalo u predanju Crkve. Uistinu je teško uskladiti ta dva dejstva i to se može postići samo uz poslušanje i smirenje. Mi smo znali da Starac nosi svu težinu sveta i to ne samo na spoljašnji način, svojom zauzetošću, nego i tako što suštinski nosi teret onih koji dolaze. Kao duhovnik i rukovoditelj duša, on je nosio lični krst svakog čoveka. Verujem da je Starca osveštalo upravo njegovo trpljenje u odnosu na ono ustrojstvo koje je prepodobni David ustanovio u pogledu priliva ljudi i misionarstva, i da će ono osveštati i nas, ukoliko budemo išli njegovim stopama. Prema tome, trezvenoumlje i zajedničko služenje postoje u Crkvi jedno uz drugo. Primer su brojni bogonosni Oci koje je Crkva pozvala iz pustinje da bi napasali narod. Oni su se podvizavali u tom služenju, čuvajući pustinju i bezmolvije u svojim srcima.
Sve ovo što govorim ne znači da odbacujem pustinjački vid života. Daleko od toga! Sve to treba i sve to mora da postoji u Crkvi. Mi, međutim, pokušavamo da odgovorimo na onaj tip podvižnika u manastiru koji je istovremeno i mesto poklonjenja. Prihvatajući mučenički vid takvog podvizavanja, čovek, ukoliko svesno trpi, zadobija blagodat Božiju i ljubav, a sa njima i sve ostalo. Najzad, ljudi koji dolaze u manastir i zadobijaju korist od takvog načina života, smatraju manastir svojim i vole ga kao svoj dom, a to nije mala stvar.
Završavajući naš razgovor dodaću da je Starac došao u manastir da bi otišao iz sveta ali ga je Bog, na kraju, doveo u samo središte sveta. On se pokorio volji Božijoj i svojim smirenjem i poslušanjem dostigao ne samo to da mu svet nije naškodio nego i to da on sam postane blagoslov za svet.
Pitanje: Blagodarimo Vam, oče Aleksije, za sve što ste nam saopštili o Starcu i molimo Vas da nam na kraju kažete nešto o periodu posle Starčevog upokojenja.
O. Aleksije: Svi mi, pa i ja lično, osećamo da je Starac prisutan u manastiru „u drugom obliku“. Iz njegovog groba zrači toplota. To ne osećamo samo mi, nego i svi koji ovamo dođu. Vidimo dečicu koja se igraju oko njegovog groba, vidimo ljude koji mu pristupaju s umilenjem i molitveno mu se obraćaju, kazujući mu svoje brige i budući uvereni da će ih Starac uslišiti i da će im pomoći. I zaista, on im pomaže, kao što pomaže i svima nama. Mi to shvatamo i ukrepljujemo se.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *