NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
STARČEVA KAZIVANJA, VIĐENJA I POUKE
 
Starac Jakov je govorio:
„Blagodat naših svetitelja počiva i na daskama svetih ikona. U našoj otadžbini, u Maloj Aziji, živeo je jedan Turčin, stočar, koji je prilikom muže ovaca mleko prekrivao velikom i teškom, uglačanom daskom od neke ikone naše Presvete Bogorodice. Boje su iščezle usled vremena i neodgovarajuće upotrebe, tako da je izgledala kao obična daska. Tad se desilo sledeće čudo: kad je Turčin jednog jutra došao u svoj tor, video je da je mleko prosuto a posuda izvrnuta, dok je ikona bila uspravno prislonjena uz drvo. U početku nije mogao da objasni ono što se dogodilo. Kako se mleko često prosipalo, palo mu je na pamet sledeće:
‘Da li mleko prosipa ova daska?’ (Znao je da je to bila stara hrišćanska ikona.)
Uzeo je sekiru da bi iscepao a zatim i spalio ikonu. Međutim, već sa prvim udarcem, čim se sekira usekla, iz ikone je počela da ističe krv. Krv je tekla iz rane i razlivala se. Turčin se preplašio i, drhteći, pokušao da izvuče sekiru. To je bilo nemoguće, jer se sekira duboko usekla. Tada je ikonu, zajedno sa sekirom, položio na pleća i trčeći otišao u selo gde su grčki seljaci, videvši ovo čudo o kojem je kazivao preplašeni Turčin, uzeli ikonu i ukazali poštovanje Vladičici Bogorodici, kako je i dolikovalo.“
* * *
„Pre nekoliko godina“, pričao je Starac, „kad sam strašno patio od vrtoglavice, rekli su mi da je čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Strankinje Almirske stigla u Limni Eubejski. Bez obzira što sam bio bolestan, pomislio sam da imam dug pred Presvetom Bogorodicom, jer mi je ova njena ikona iscelila noge kad sam bio dečak.
U znak blagodarnosti, otišao sam da Joj se poklonim. Kad sam joj se poklonio, započela je litija s čudotvornom ikonom. Ostali sveštenici ubedili su me da pođem s njima pa čak i da, kao jeromonah, budem na čelu. Ja ne želim nikakvu počast. Međutim, šta sam mogao da učinim? Poslušao sam, i litija je krenula. Kod jednog stajališta, gde su se čitale molitve, došao je red na mene da kažem Usliši nas Bože, Spasitelju naš, uzdanje svih krajeva zemaljskih, itd. Tad sam na ikoni video živu našu Presvetu Bogorodicu, Koja je okrenula glavu i posmatrala me Svojim krupnim očima, a zatim podigla ruku i blagoslovila me. Noge su mi se odsekle, izgubio sam glas i s teškoćom sam učestalo ponavljao Usliši nas Bože, usliši nas, Bože.., sve jedno isto. Sam Bog zna kako sam završio prozbu i nastavio da hodam. Čedo moje, Presveta Bogorodica je bila živa na Svojoj ikoni, to sam video svojim očima.“
* * *
Starac nam je pripovedao da je u manastiru Svetog Nikolaja Galatijskog, još dok je bio muški, neki bezbožni čobanin zajedno sa svojim ovcama napasao i manastirske ovce, a manastiru davao jedan deo od sira, vune, itd. U jednom trenutku, njegovo zlo se umnožilo i on je prisvojio manastirsko stado, ne priznajući nikakva prava obitelji Svetoga. Bez obzira na molbe i savete ubogih otaca, čobanin se nije pokajao i živeo je u nepravdi.
Jedne nedelje, nakon božanstvene Liturgije, iguman nije skinuo odejanije nego je uzeo kadionicu i ikonu svetog Nikolaja, a zatim izašao iz manastira i popeo se na brdo sa kojeg se videlo seoce nepravednog čobanina. Bila je sredina leta i vreme vršidbe. Svaki seljak vršio je žito na svom gumnu. Iguman je odslužio moleban i pokazao selo ikoni svetog Nikolaja, govoreći:
„Sveti Nikolaju, ako si čudotvorac, kakav uistinu i jesi, opomene onog čoveka koji je nepravedno postupio prema manastiru, jer smo se nadali da ćemo od tih ovaca obezbediti nešto za naše potrebe.“
U vreme kad je nebo bilo vedro i bez oblaka, kad je sijalo sunce, začuo se grom i spustila se munja na gumno tog čoveka, koja je spalila i njega samog, i njegovu porodicu i svu njegovu imovinu, ne naškodivši pri tom nikome od seljaka koji su radili nedaleko od njega. Uistinu, strašno je pasti u ruke Boga živoga…
* * *
Drugi put nam je ponovo pričao:
„Neko je namerno posekao nekoliko manastirskih maslina. Budući veoma ražalošćen, pristupio sam prepodobnom Davidu i rekao:
‘Prepodobni moj, ja sam došao u manastir da bih služio tebi, i ne mogu da motrim na masline. Ti pronađi krivca i dovedi mi ga ovde do podne. Ako me ne poslušaš, neću te hvaliti.’ Istog trenutka, njegove mošti su se zatresle, a ikona je potamnela. Ta ikona je živa“, pripovedao je Starac, „i često se dešava da menja izraz i boju, zavisno od duhovnog stanja Prepodobnog. Sasvim neočekivano, u manastir je oko podneva stigao preplašeni starčić. Drhtao je i tražio da me vidi. Lično sam ga primio, a on mi je priznao da je posekao manastirske masline i da je došao da se pokaje. Prepodobni ga je doveo, kako sam to i tražio od njega.“
* * *
Bog ima svoja oruđa, a đavo svoja. Neki čobanin iz ove oblasti bio je uzrok jednog velikog Starčevog iskušenja. Primetivši da su neki divlji psi – lutalice preklali nekoliko njegovih ovaca, čobanin je počeo da tvrdi kako je tu štetu načinio privezani pas, koji je čuvao manastirske kokoške. Iako ga je Starac uveravao da nije tako, on je podneo tužbu protiv manastira, u kojoj je pisalo da je „otac Jakov Calikis, koji ima čopor pasa, uzrokovao veliku štetu u mom stadu“. Starac je o tome govorio:
„Bio sam veoma pometen. U uglu manastirskog dvorišta ugledao sam jednog veoma visokog mršavka. Stajao je tamo i posmatrao me. Odjednom se stvorio na manastirskom krovu i rekao:
‘Doneću ti poziv za sud. Ja sam sve ovo podstakao.’
Očigledno je to bio sam kušač, jer sam osećao veliku pometnju zbog toga što ću ja, svešteno lice, morati da se pojavim na sudu. Sve u svemu, dogodilo se da uz podršku advokata i pomoć Prepodobnog nisam morao da se pojavljujem na sudu, a spor je bio izglađen.“
* * *
„Drugom prilikom“, pričao je Starac, „nalazio sam se ispred manastirskog ulaza i video da dolazi jedna starica. Pozdravio sam je i rekao:
‘Dođi, starice, mi ćemo te nahraniti, daćemo ti da jedeš i pomoći ćemo ti u svemu što ti je potrebno. Idi najpre u crkvu da se pokloniš, a uveče sačekaj ovde, daćemo ti sobu u kojoj ćeš prenoćiti.’
Tad mi je ova prividna starica rekla:
‘Ne, ja neću ostati ovde, jer vi često udarate u zvona! Samo sam došla da vas vidim i odmah ću da odem. Idem u ženski manastir (rekla je u koji), gde će me lepo dočekati i gde ću ostati nedelju dana.’
Ja sam pomislio“, produžio je Starac, „da će se starica, kao žena, bolje osećati u ženskom manastiru i da zato neće da ostane ovde. Dok smo razgovarali, stigli smo do ulaza u crkvu. Starica je nastavila da priča:
‘Čim dođem u manastir, počinjem ovo da im radim (pokazala je prstom kao da nešto probada) i među njima se odmah pojavljuju uzajamne sablazni. Tad počinje praznik!’
Začuđen ovakvim njenim rečima, pažljivije sam se zagledao u njeno lice i video da ima neke sitne i našminkane oči i da nosi velike naušnice. Od nosa joj je polazio jedan lančić, koji je bio povezan s naušnicama. Tad sam se prekrstio i rekao:
Gospode pomiluj, kakva je ovo starica?’
Ona je istog trenutka počela da se rasplinjava. Iščezla je kao dim. Bio je to đavo.
Pošao sam da ispričam ocima da sam upravo video đavola, da sam razgovarao s njim misleći da je starica i da mi je rekla to i to.“
Starac nam je objasnio da kušača isteruju dnevna i noćna posledovanja, kao i svakodnevno služenje božanstvene Liturgije. I sam đavo je priznao da ne može da ostane u onoj obitelji u kojoj često „udaraju u zvona“ i da se, nasuprot tome, raduje sablaznima i nesporazumima, koji za njega predstavljaju praznik.
„On nam stalno dolazi i šeta unaokolo, ne bi li našao nekoga nezaštićenog i onda izvršavao svoje delo“, govorio je Starac.
„Drugi put, bilo je veče. Zajedno sa ostalim ocima služio sam povečerje, kad je jedan brat poželeo da odem u svoju keliju i da odatle uzmem neku knjigu. Otvarajući vrata svoje kelije da bih ušao unutra, spolja sam ugledao kušača u obličju žene koja je nepristojno pokazivala svoju zadnjicu i izgovarala bestidne reči. Uzeo sam ikonu Presvete Bogorodice i izašao govoreći: Milosti Tvojoj pritičemo, Bogorodice… Tada je kušač kao piskutavi metak preleteo preko manastirskog krova i sa zaglušujućom bukom eksplodirao u gori koja se nalazi nasuprot manastiru.
Sutradan ujutro, u samo svitanje, izašao sam iz kelije da bih otišao u crkvu. Spazio sam velikog crnog psa koji je stajao pored mojih vrata. Kao i obično, prekrstio sam se pre nego što sam izašao. Kad sam prišao psu, odgurnuo sam ga nogom i upitao:
‘Da li si ovde spavao prošle noći?’
Pošao sam napred izgovarajući Gospode Isuse Hriste“ i ponovo se prekrstivši. Kad sam se okrenuo, primetio sam da je pas iščezao.
Bio je to kušač koji je vrebao da me gurne niz stepenice, ali me sačuvala sila Časnog Krsta“, zaključio je Starac.
* * *
Trebalo bi da se poklonici u svetim manastirima i svetim hramovima ponašaju skromno i pristojno Starac nam je kazivao i sledeće:
„U manastir je jednom prilikom došao i neki učeni mladić, seoski lekar. Bio je odeven u košulju s kratkim rukavima. U tom trenutku, u dvorištu ove svete obitelji nalazila se i jedna đavoimana žena, koja je odmah nasrnula, ščepala ovog mladića za ruku i držala ga s neverovatnom snagom, govoreći:
‘Hej, ti, bezbožniče, kad ničemu ne veruješ, kako onda pišeš recept da bi lečio ljude? Kako si mi to došao sa kratkim rukavima?!’
Uz veliki trud uspeli smo da ga oslobodimo iz ruku đavoimane, a onda je uspaničeno pobegao.“
* * *
Starac je naglašavao da za duhovni razvoj potomaka veliki značaj ima duhovno stanje njihovih roditelja i, uopšte, njihovih predaka. Starac je roditeljima preporučivao da u životu budu oprezni i da, koliko god je moguće, svojoj deci savetuju da se druže i da porodične odnose uspostavljaju sa decom iz vrlinskih porodica. „Koren ima ogroman značaj“, isticao je Starac.
* * *
Trebalo bi na ovom mestu pomenuti i svetog kojeg je dala Starčeva porodica. Među njegovom rodbinom bila su i dvojica braće koji su odlučili da posete sveta mesta i da svoj život posvete Bogu. Jedan od njih nije dugo živeo dok drugi, nakon što se poklonio Svetom Grobu, nije više izlazio iz hrama Vaskrsenja, nego je kao zatvornik ostao tamo do kraja života.
„Videvši njegov sveti život, patrijarh ga je snabdevao hranom, tokom mrsnih perioda nije uzimao ni jedno jedino jaje. On je na taj način ugodio Bogu i udostoji se prepodobnog upokojenja“, pripovedao je Starac.
* * *
Starac je govorio:
„Duhovniku nije dopušteno da menja pravilo koje je dao drugi duhovnik. Kod mene je došla jedna starica i ispovedila se, a ja sam joj dao pravilo prema kojem se tri godine neće pričešćivati. Sveštenik i duhovnik njene parohije upitao ju je zbog čega se ona ne pričešćuje, a starica mu je odgovorila:
‘Otac Jakov mi je dao pravilo da se ne pričešćujem tri godine!’
‘Zbog čega ti je dao takvo pravilo’, nastavio je sveštenik.
Kad mu je starica rekla razlog, parohijski sveštenik joj je odgovorio:
‘Ne, bako, nemoj se žalostiti. Otac Jakov je nepismeni kaluđer, šta on zna o tome? Ja sam obrazovan i ja te razrešavam od tog pravila. Dođi u nedelju i ja ću te pričestiti!’
Kad je u nedelju starica pristupila svetom Pričešću, u ustima je osetila da je sveta kašičica hladna i prazna. U ustima nije osetila ukus božanstvenog Pričešća, što je na nju ostavilo snažan utisak. Kad se i tokom naredne dve nedelje ponovilo to isto, ona se uplašila i ponovo došla u manastir da mi ispovedi šta se dogodilo. Ja sam joj tada rekao:
‘Čedo moje, pravilo se ne razrešava (odnosno, ono se ne ukida), i pravilo koje sam ti dao mora se ispuniti. Pravila se moraju izvršavati na delu!'“
* * *
U Starčevom dugogodišnjem ispovedničkom opitu brojni su primeri čudesnih događaja. Navešćemo neke od njih:
„Dolazila mi je jedna starica i ispričala da je na sam Veliki petak pošla u jednu od kapela u svom selu da bi zapalila kandila. Usled svoje ženske ljubopitljivosti, proturila je glavu kroz carske dveri i zavirila u sveti oltar. Spazila je da na svetoj trpezi sedi Neko Kome je otprilike tridesetak godina i Ko je imao po dve rane na dlanovima i nogama i jednu ranu na rebrima. Iz rana je tekla krv. Zbunjena starica mu kaže:
‘Ko si Ti i kako se usuđuješ da sediš na svetom oltaru?’
‘Ja uvek ovde sedim, jer je ovo Moje mesto’, odgovara joj On.
‘Ko Te tako izranjavao?’
‘Ti si me izranjavila svojim gresima’, kaže On. Tako se ova starica udostojila da vidi Gospoda, jer se kajala.“
Kažu da je druga starica bez blagoslova ušla u sveti oltar da bi ga očistila. Da bi dohvatila paučinu u oltarskoj apsidi, drznula se da stane na svetu trpezu. U tom trenutku je osetila da je stala na usijano gvožđe. Odmah je pala, polomila nogu i nakon nekoliko dana umrla“, pripovedao je Starac.
* * *
Starac je kazivao i sledeće:
„Jednom je u manastir došla izvesna obrazovana osoba da bi tu provela neko vreme. Dok smo razgovarali, rekao mi je da sutra, na božanstvenoj Liturgiji, namerava da se pričesti. Video sam da ne bi trebalo da se pričešćuje, jer se nije ispovedio, i njegovi gresi nisu dopuštali da pristupi svetom Pričešću. Tokom razgovora pokušavao sam da mu stvorim povoljnu priliku da se ispovedi, ali sve je bilo bezuspešno. Cele noći nisam mogao da zaspim jer sam razmišljao kako da ga pričestim kad ne bi trebalo to da učinim, a opet, i kako da ga ne pričestim kad znam da će se mnogo ražalostiti ukoliko ga odlučim od božanstvenog Pričešća. Kad je došlo vreme da se nedostojni pričesti, jedna vrlinska osoba je videla da zlatna luča, kao neki blesak, ishodi iz svete kašičice, prolazi kroz rame sveštenika i ide prema svetom diskosu na svetoj trpezi. Bila je to sveta čestica koja se na taj način udaljila. Tako je ovaj čovek ostao bez Pričešća, jer bi mu ono bilo na osudu.“
* * *
„Kad pričešćujem ljude nikada ne gledam njihova lica“, govorio je Starac. „Međutim, pomisao mi ponekad kaže da pogledam lica onih koji pristupaju božanstvenom Pričešću. Tada vidim da jedan nema ljudsko nego pseće lice, da drugi ima lice majmuna, da neki imaju likove, strašne likove ostalih životinja. Bože moj kažem ja, kako je moguće da ljudi imaju životinjska lica?
Postoje i oni koji dolaze da se pričeste spokojnog i veselog lica i, čim prime sveto Pričešće, njihova lica zablistaju kao sunce.“
Starac je kazao: „Video sam jednog mladog bogoslova i shvatio da on niti ima pravo da stoji u hramu, niti da bez straha Božijeg bude u crkvi, niti pak da se pričešćuje Prečistim Tajnama.“
* * *
Starac je govorio i sledeće:
„Jednom sam na svetom diskosu video ugrušak krvi. Čak sam ga i pokazao jednom bratu, ali je ubrzo iščezao.“
„Čedo moje, ljudi su slepi i ne vide šta se tokom božanstvene Liturgije događa u hramu. Jednom prilikom, kad sam služio svetu Liturgiju, zbog onoga što sam video nisam bio u stanju da izvršim Veliki vhod. Pojac je već nekoliko puta ponovio: Kao oni koji ćemo primiti Cara svih… Iznenada sam osetio da me neko dodiruje po ramenu, gurajući me prema svetom predloženju. Pomislio sam da je to pojac i rekao:
‘Blagosloveni, bezbožno je što si ušao kroz carske dveri i što me guraš!’
Međutim, kad sam se okrenuo, video sam ogromno krilo koje je Arhangeo raširio do mog ramena, upravljajući me da izvršim Veliki vhod.
Šta se dešava u oltaru tokom božanstvene Liturgije! Ponekad ne mogu da izdržim i moram da sednem na stolicu, dok ostali saslužitelji misle da mi je pozlilo. Oni ne znaju šta se tokom božanstvene Liturgije dešava u hramu! Čedo moje, kakav raspon krila imaju angeli..! Tek što sveštenik kaže: Molitvama.., sabiraju se sile nebeske i u našem oltaru je apsolutno spokojstvo.“
* * *
Starac je rekao jednom svom duhovnom čedu: „Vidiš kako se osećaš danas kad si se pričestio? Ja se stalno tako osećam! Hristos je stalno u meni. Čedo moje, nemoj se pogorditi što je danas, kad si se pričestio, tvoje lice zablistalo. Neka se čovek u svim dobrim promenama sačuva od gordosti!
* * *
Starac je kazivao:
„Bio sam u bolnici, a moja duhovna čeda su služila bdenja za moje zdravlje. Kad je sveštenik pošao iz hrama i zaputio se u bolnicu da bi me pričestio, ležeći u bolnici osetio sam u duši da dolazi moj Hristos, da dolazi božanstveno Pričešće.“
* * *
Starac je jednom svom duhovnom čedu rekao:
„Čedo moje, kako se radujem što te vidim u košulji s dugačkim rukavima, skromnog i urednog!“ Drugom svom duhovnom sinu, kojem se otkopčalo jedno dugme na košulji i koji je neskromno izgledao, Starac je prekorno rekao:
„Čedo moje, zakopčaj to dugme, ne mogu to da podnesem!“
Tako je Starac pazio na skromnost.
Poslušanje uvek sažiže đavola. Taj Starčev duhovni sin susreo se s jednim čovekom, verovatno besomučnim, koji mu je rekao:
„Otkopčaj to dugme, jer izgledaš kao seljačina!“
Tad se setio saveta svog Starca i u tom, kako se činilo, beznačajnom slučaju.
Jednom duhovnom sinu, koji je u mislima često boravio u manastiru, Starac je rekao:
„Čedo moje, ne vidim maštarije, nego vidim da ti je duša u hramu i u keliji!“
* * *
Starac je govorio:
„Sveštenicima ne dolikuje da podrezuju kosu. U Maloj Aziji je bio običaj da sveštenik, kada se češlja, raširi belu salvetu i da u nju sakuplja opale vlasi. Zatim su te vlasi odlagane u jednu vrećicu i kad bi sveštenik umro, tu vrećicu bi sahranili zajedno s njim jer, kad je prilikom hirotonije (rukopoloženja) Duh Sveti sišao na njega, On je osveštao i njegovu kosu!“
Slušajući ga šta im priča, jedno od njegovih duhovnih čeda se zapitalo u sebi:
„Dobro, sakupljali su vlasi, a šta su radili s noktima? Da li su ih bacali?“
Budući obdaren darom prozorljivosti, Starac je pročitao njegove misli, okrenuo se licem prema njemu i rekao:
„Sakupljali su i nokte!“
Ništa nije skriveno u Duhu Svetom, sve je pred Njim otvoreno, obnaženo i četvorostruko pretopljeno.
* * *
Starac je jednom prilikom rekao:
„Trebalo bi da popadije žive svetim, gotovo monaškim životom, s velikim poštovanjem prema svešteniku. Osim toga, trebalo bi da nose skromnu odeću.“
Starac je kazivao da su u Maloj Aziji popadije obavezno same mesile prosforu i nosile tamnu, gotovo monašku odeću, dok im je glava bila povezana maramom. Kad bi popadija išla u crkvu, ulazila bi na severna vrata, poklonila se, celivala ruku svog osvećenog supruga, davala mu prosforu i zatim odlazila na svoje mesto. Zbog svog položaja i skromnog ponašanja, popadije su bile izuzetno uvažavane i uživale su veliko poštovanje u narodu.
Starac je posebno savetovao popadijama da se ne zapošljavaju, kako bi izbegle svetovna iskušenja koja obično na njih dolaze, da time ne bi naškodile svešteniku, koji i jeste glavni đavolov cilj.
* * *
Starac je govorio:
„Neka ni u kom slučaju ne prihvata rukopoloženje onaj čovek koji ima neku prepreku svešteničkom činu. Video sam jednog sveštenika koji je dobio saglasnost od svog duhovnika, jer mu se nije čisto ispovedio. Nakon četiri godine on mi je otkrio greh koji je bio prepreka sveštenstvu. Na njegovom potamnelom i tužnom licu nije bilo ni traga radosti. Mnogo me ražalostilo njegovo stanje.“
* * *
Starac je govorio:
„Neka verujući ne obaveštavaju druge ljude o svom ispovedanju, životu i duhovnom delanju. Neka sve bude u tajnosti i isključivo po savetu duhovnika.“
Jednom prilikom je neko došao i rekao Starcu:
„Tokom dana načinim tri hiljade poklona (metanija).“
Starac mu je na to odgovorio:
„Dobro činiš, čedo, ali od sada pa nadalje, načini samo sto poklona, jer ćeš se uskoro umoriti i nećeš biti u stanju da načiniš nijedan.“
* * *
Starac je govorio:
„Mi moramo biti veoma oprezni u molitvi, u onome što tražimo od Boga. Mi ne znamo da li ćemo, ako tražimo iskušenja i ako ih dobijemo, biti u stanju da ih izdržimo!“
* * *
Starac je govorio:
„Jedan od mojih saslužitelja osetio je da ga božanstveno Pričešće peče, pa mi je rekao: ‘Mene sveto Pričešće peče!’
Ja sam mu odgovorio da, kad sam se pričešćivao, nisam osetio da me sveto Pričešće peče.“
* * *
„Kada vršim proskomidiju, vidim duše koje prolaze ispred mene i mole me da ih pomenem tako da, čak i kad bih to želeo, ne bih mogao da ih zaboravim“, govorio je Starac. Osim toga, on je rekao i sledeće:
„Kad sveštenik uzima čestice i pominje imena verujućih na svetoj proskomidiji, spušta se angeo Gospodnji, uzima te pomene i prinosi ih i polaže pred presto Vladike Hrista, kao molitvu pomena za one koji se pominju. Pomislite sada koliko je važno da vas pominju na svetoj proskomidiji!“
„Jednom sam zaboravio da pomenem moju usopšu majku, koja je bila sveta žena“, pripovedao je Starac. „Kad se završila božanstvena Liturgija, otišao sam u svoju keliju. Dok sam tamo sedeo, došla je duša, duh moje majke, i ražalošćeno mi rekla:
‘Oče Jakove, danas me nisi pomenuo!’
‘Kako to majko, da te nisam pomenuo? Pominjem te svakoga dana, pa čak i uzimam najveću česticu!’
‘Ne, čedo moje, danas me nisi pomenuo, i moja duša nije toliko spokojna koliko drugim danima, kad si me pominjao’, odgovorila je ona.
Razmislite sad kolika je korist za dušu kada je sveštenik pominje!“
* * *
Starac je deci savetovao da se ne druže i da se ne odvajaju od svojih roditelja, makar drugi o njima i mislili da su nedruželjubivi. Savetovao im je da ništa ne uzimaju od nepoznatih, ni bombonu, ni osvežavajući napitak, jer preti velika opasnost od narkotika koji pogubljuju omladinu. „Od čoveka kojeg ne poznajem neću uzeti ni naforu, jer se može učiniti da je to nafora a da zapravo bude nešto što je od đavola“, upozoravao je Starac.
„Kada smo bolesni, trebalo bi da odemo kod lekara i da tokom lečenja budemo poslušni. Tokom jedne Četrdesetnice ja sam, bez obzira na post, popio šest stotina tableta. Moramo paziti na svoje zdravlje, jer nam je lekare i lekove dao Bog, zbog čega ih ne smemo nipodaštavati“, savetovao je Starac.
* * *
Što se tiče televizora, rekao je sledeće:
„Televizor je đavolja kutija. On nanosi veliku štetu, posebno deci, i zato ga treba udaljiti iz doma.“
Dečaku koji se kod njega ispovedao, svom duhovnom sinu koji ga je molio za dopuštenje da gleda neke obrazovne i dečije programe, nije dao blagoslov.
„Televizor ne treba imati u kući. Kad slušaš sveštenika, ti gledaš duhovni program i u tome nema nikakvog greha. Međutim, kako mi kažu mnogi hrišćani, često se prikazuju nepotrebne stvari. To nikako nije dobro. Bolje je da uzmemo i da otvorimo Sveto Pismo, da ga pročitamo, da se pomolimo, da načinimo pet poklona našoj Presvetoj Bogorodici, da pročitamo pet psalama Davidovih, nego da gledamo televizor. Zbog toga čuvaj decu od televizora, od nepotrebnih i nedoličnih stvari. Za vesti postoji radio, na kojem roditelji mogu da ih slušaju“, govorio je Starac.
* * *
Devojkama je Starac savetovao da ne oblače pantalone nego žensku odeću. Što se tiče fizičkog vaspitanja u školama, dao je, kao izuzetak, blagoslov da se nosi uniforma.
* * *
Roditeljima koji su ga pitali: „Šta da činimo sa decom kad nas ne slušaju“, Starac je odgovorio: „Molite se s verom i, koliko god možete, urazumljujte ih dobrotom i ljubavlju jer, oprostite mi, mislim da se strogošću ništa neće postići. U tom slučaju će jednog dana reći: Ustajem i idem… i otići će, i nastaće dan Sodome i Gomore, i nema ničega goreg od toga.“
* * *
Starac je kazivao:
„Kad je otpočinuo moj starac, otac Nikodim, ja sam u molitvi rekao: kuda je otišla njegova duša? Tada sam video, ali ne u snu nego na duhovni način, da me moj starac pozvao da donesem ključeve od obitelji, jer je došao Veliki Arhijerej. Ja sam, dakle, pošao prema vratima kelije koja se nalazi iznad ulaza u manastir. Kad sam se približio, začuo sam razgovor: pitanje odgovor. Unutra se odvijao ispit, saslušavanje. Pokucao sam na vrata, ušao u sobu i… šta sam video? Moj starac je stajao uspravno, gologlav, oborene glave, prekrštenih ruku, sa velikim strahom i poštovanjem. Nasuprot njemu nalazio se Veliki Arhijerej, sedeći na prestolu. Presto je lebdeo u vazduhu, na visini od pola metra. Njegovo lice je blistalo: zlatno, kao čist vosak.
Ne mogu to da ti opišem, čedo. Na Njegovim kolenima nalazila se otvorena knjiga, u kojoj je bio ispisan život moga starca. Veliki Arhijerej je pitao, a moj starac se pravdao. Čim sam ušao, saslušanje se prekinulo. Prišao sam starcu, poklonio se i dao mu ključeve od obitelji.
‘Starče, doneo sam i ključeve od kivota s moštima, da li bi Arhijerej hteo da se pokloni svetim moštima’, upitao sam ja.
Starac ih je primio. Želeo sam da se poklonim i Velikom Arhijereju, ali mi moj starac ništa nije rekao. Kako sam bio poslušnik, ništa nisam mogao da učinim bez blagoslova. Tako sam se poklonio starcu, a izdaleka sam se poklonio Velikom Arhijereju. Izašao sam iz sobe licem okrenut prema njima. Tek što sam izašao, saslušavanje je ponovo počelo. Video sam, čedo, da je sav naš život zapisan – i, dela, i misli, i reči – i da ćemo za sve dati odgovor. Koliko sam obavešten o starcu, njegova duša je dobro prošla.“
* * *
„Pitao sam Boga za dušu brata iz ove obitelji, koji je umro od opekotina. Video sam ga na duhovni način, i on se nije upokojio. Ja ga pitam: ‘Šta radiš, oče moj, kako živiš?’ ‘Kako živim’, kaže mi on, ‘nemam mira…’ ‘Zašto, oče moj, nemaš mira?’
‘Zato’, kaže, i govori mi o slučaju koji sam ja sasvim zaboravio:
‘Jednom sam, oče Jakove, došao do izvora na kojem si ti prao povrće, i nisam te pozdravio. Ti si mi tad rekao:
– Oče, zašto me ne pozdraviš? Kaži mi makar ‘dobar dan’, i to će biti po Bogu.
– Zar je Hristos govorio ‘dobar dan’, odgovorio sam ti ja.
– A šta je govorio Hristos, upitao si.
– Hristos je govorio ‘radujte ce’, rekao sam.
– Onda mi ti, oče moj, kaži ‘radujte ce’.
– Ne, neću to da ti kažem, jer te nenavidim, rekao sam i otišao, i zbog toga sada nemam mira.’
– Duša ovoga brata javljala se i meni i mom starcu, tražeći od nas pomoć. Ja sam ga uvek pominjao na Liturgiji, ali mi je starac rekao da on želi i Trisveto1. Osim toga, rekao mi je da posle božanstvene Liturgije ostanem odeven u odejanije i da za njegov pomen čitam molitve, rekao mi je i kakve, za upokojenje duše. Kad sam sve to učinio, video sam ga kod nekog velikog dvorca. Bio je suton, gotovo da je pala noć, a on sa fenjerom u ruci žuri da kupi ulje.
‘Šta radiš, oče moj?’
‘Ostavi me, ne zadržavaj me’, kaže, ‘žurim da kupim ulje!’ Ja sam mu tad rekao:
‘Oče moj, sad je kasno, vrata su zatvorena i više ne prodaju ulje. Trebalo je da ga kupiš kad su bila otvorena!’
Zatim sam ga video kako nestaje u dubini neke mračne klisure.“
„Video sam i dušu mog oca“, govorio je Starac. „On je sedeo u nekoj prostoj kućici, sličnoj keliji, i ja sam mu rekao:
‘Oče, ti si bio zidar, zašto nisi sagradio neku bolju kuću pa da živiš udobno, umesto što živiš u takvoj kućici?’
On mi tad kaže:
‘Čedo moje, ti si mi svojim molitvama i milostinjom sagradio ovu kućicu, tako da sad imam gde da živim!'“
* * *
Starac je kazivao:
„Negde u Evanđelju pročitao sam i sledeće: Uzan je i tesan put koji vodi u život, i tad sam se zapitao: kakav je to uzan put? I evo, osećam da sam se na duhovni način našao na nekom mestu, gde je bio uzan put, i po njemu se moralo proći iznutra. Pomislio sam: kako čovek može ovuda da prođe iznutra – osakatiće se. Tad sam se potrudio, i s velikim naporom prošao sam kroz nepodnošljivu stešnjenost, rukama i nogama, i najzad sam izašao iz tog strašnog puta. Tim putem smo prošli samo moj starac i ja.
Drugi put sam video da se nalazim pred nekom strašnom provalijom, pred nekim neizmernim bezdanom. Preko vrha te provalije prelazio je tanak, zlatan most, koji je bio veoma uzan, a trebalo je preći na suprotnu stranu. Na drugoj strani sam video jedno prekrasno mesto, prepuno svetlosti. Krenuo sam, koračajući sporo i veoma oprezno, znajući da ću sigurno poginuti ukoliko padnem u onaj ambis. U vreme dok sam se nalazio u takvoj agoniji, taj zlatni most je odjednom preteći počeo da se njiše, kao da je bura, i postojala je opasnost da će se srušiti. Okrenuo sam se da vidim ko ga njiše, i šta sam video? Video sam lica nekih otaca, sabraće iz ove obitelji, koji su njihali most. Ja im kažem:
‘Oci, zašto njišete most, zar ne vidite da ću se, ako padnem, razbiti u ovoj provaliji?’
Ipak, prešao sam gotovo čitav put preko tog mosta i ostalo mi je da pređem još samo kratko rastojanje da bih došao do kraja.“
* * *
Starac je veoma prijatno pripovedao o nekim komičnim slučajevima, pa je čak podražavao i glasove ljudi o kojima je govorio. Navešćemo jedan takav slučaj.
„Neka veoma prosta starica služila je u jednoj crkvi kao crkvenjak. Imala je štetnu naviku da pije vino i to je, malo pomalo, postala njena strast. Tako je pila vino za Pričešće, koje su hrišćani donosili na božanstvenu Liturgiju. Jednom se dogodilo da u ormariću uopšte nije bilo vina i starica je, ožalošćena, pošla prema ikoni Presvete Bogorodice na ikonostasu. Počela je da Joj se moli, ne primetivši da je sveštenik u oltaru:
‘Presveta moja Bogorodice, prosvetli nekog hrišćanina da mi donese malo vinca da popijem!“
Kad ju je čuo, sveštenik je stao iza te ikone i iz oltara rekao:
‘Nemoj da piješ vino, ne treba da piješ vino!’
Misleći da joj to govori mali Isus, izobražen kako sedi u krilu Presvete Bogorodice, starica Mu se obratila:
‘Ti ćuti, ništa ne pričaj! Ti si mali! Ja sa Tvojom Mamom pričam, ja molim Tvoju Mamu!'“
* * *
Neko duhovno čedo zatražilo je od Starca da se moli za jednog monaha koji je prilično dugo živeo u opštežiću a zatim bez blagoslova otišao odatle da bi živeo sam u jednoj keliji.
„Čedo moje, vidim demone koji igraju oko njega“, odgovorio je Starac.
* * *
Jedno od duhovnih čeda oca Jakova kaže: „Idem u manastir Svetog Dionisija Olimpskog!“ Starac mu na to sasvim prirodno odgovara: „Čedo moje, sveti Dionisije je bio ovde nekoliko dana i mi smo zajedno služili Liturgiju!“
* * *
Kad su deca jedne đavoimane žene dovela majku u manastir, upitali su Starca:
„Oče, možda je naša majka postala besomučna zato što se stalno molila?“
On im je na to odgovorio:
„Molitva, čeda moja, ne čini ljude besomučnima. Možda se vaša majka pogordila ili je pomislila da je svetiteljka? Možda je zato Bog i dopustio da bude besomučna?“
* * *
Govoreći o postu, Starac je između ostalog doslovno rekao i sledeće:
„Post je zapovest Božija i mi zato i postimo, čeda moja. Nisam prekršio post sve do današnjeg dana, kad mi je sedamdeset godina.
Majka me je još od detinjstva naučila da postim. Čedo, ja se ne pretvaram da postim, nego su me tome naučili moji roditelji. Ja sam poreklom Maloazijat, rodio sam se dvadesete godine i ovo sam očuvao sve do današnjeg dana, čeda moja. Iako sam bolestan, post mi nikad nije naškodio.
Lekari i episkopi su rekli: post i dijeta su veoma korisni za čoveka. Oprostite mi, ali toliko je korisno da lekar kaže: ‘Da bismo sproveli lečenje, oče moj, pet dana nećemo piti ni kap vode, pa ćemo videti šta će da bude.’ Izdržao sam tih pet dana, i bilo mi je veoma dobro. A koliko je veća korist kad postimo duše radi! Međutim, i u tom telu živi besmrtna duša, i zbog toga ćemo se pobrinuti za dušu koja je besmrtna.
Postite, čeda, i ne slušajte kada kažu da post nije ništa i da o njemu govore samo monasi. Oprostite mi, čeda moja, ali o tome ne govore monasi nego Sam Bog. Prva zapovest Božija bio je post, pa je tako i naš Hristos postio.
Mi možemo da kažemo da postimo. Evo, jedemo toliko i toliko. Zar je to post, čeda moja, kakav postimo? Oprostite mi, ali kad pojedemo toliko i toliko hrane, čak i kad ona nije masna… Postoji mnogo posne hrane. Čoveku je dovoljno da je zdrav i da želi da posti. Jednom mi je došao neki čovek i kazao:
‘Oče, meni su rekli da post ne postoji.’ Rekao mi je i ko to kaže da post ne postoji.
Zapovedio sam da od sveštenika zatraži da otvori Bibliju i da vidi postoji li post. Samo molitvom i postom.., kaže Hristos u Evanđelju, kao i još mnogo toga. Postom i molitvom izgone se i demoni, i bolesti, i sve strasti. Šta je sveti Preteča jeo u pustinji? Šta je jeo prepodobni David? S jednom naforom provodio je u pustinji po čitavu sedmicu, ali je ‘postom, bdenjem i molitvom nebeske darove stekao’. Bog ga je zato osveštao i on već trista pedeset godina živi na ovom svetom mestu. On je veliki čudotvorac i živi svetitelj. Molitva i post su, čeda moja, korisni čoveku. I prorok Ilija, kaže sveti Jakov, Brat Gospodnji, beše čovek isto kao mi, sa istim takvim strastima, ali je molitvom i postom zatvorio nebo, i tri godine i šest meseci na zemlju nije pala kiša. Zatim se ponovo pomolio i nebo dade kišu, i zemlja iznese rod svoj (Jak. 5; 17 – 18).“
* * *
Godine 1989. Starcu je telefonirao jedan jeromonah, njegovo duhovno čedo iz severne Grčke. Zamolio ga je da odsluži moleban prepodobnom Davidu, jer u njihovom kraju kiša nije pala već pola godine. „Ovce jezikom ližu zemlju da bi pronašle i pojele travu, a kako nema trave, jedu zemlju“, rekao je jeromonah Starcu.
Starac mu je doslovno odgovorio:
„Čedo moje, imate episkopa u eparhiji, a vi sami, oci Crkve, kažite narodu da posti, kao što su hrišćani činili u drevna vremena i čine sve do današnjeg dana, neka se pomole, pokaju, ispovede i uzmu svete ikone i svete mošti, pa neka satvore litiju, i onda će nam se po našoj veri i po našoj molitvi dati sve što od Boga tražimo. Kao što mi je govorila moja majka, tako su činili u Maloj Aziji, u mojoj otadžbini. To isto činimo i mi ovde, u ovim selima. Dolaze hrišćani iz okolnih sela i uzimaju svete mošti. Čim iznesu svete mošti iz manastira, u njihovom selu pojavi se oblačić, i padne kiša sve do granica toga sela. Pada kiša i daje nam se blagoslov Božiji. Ako i ne padne kiša, Bog nam daje rosu i Svoj blagoslov.
Kiša nam je potrebna, ali je isto tako potrebno i da se pobrinemo za svoje duše.
I suše, kao i sve ostalo, dešavaju se zbog naših grehova. Zbog toga se molite i budite sa Hristom i sa Crkvom Njegovom.“
* * *
Starac je kazivao:
‘Jedan čovek se zapitao: kad otac Jakov toliko voli Boga i svetitelje, i prepodobnog Davida, i veruje u svete mošti, i u ikone, i u Boga, zašto je onda Bog dopustio da dospe u bolnicu, gde mu je izvršena ozbiljna operacija?’
Bog je to dopustio da bih se smirio. Međutim, ponovo mi je pomogla blagodat prepodobnog Davida. Iako su govorili da sam ozbiljno poboleo, toga, zapravo, nije bilo. Imam srce, imam mnoštvo patnji, ali na stradanja sadašnjeg vremena radi buduće slave uopšte ne obraćam pažnju. Svakodnevno vidim grob, svakodnevno vidim da sam smrtan čovek, ali u toj smrtnoj ploti živi besmrtna duša. Pobrinuću se o svojoj duši koja je besmrtna. Zbog toga se i vi, čeda moja, pobrinite za svoje duše: ne udaljujte se od svetih Otaca.“
* * *
Starac je često posećivao prepodobnog Jovana Ruskog, uglavnom onda kad bi ga lekari pozvali u Atinu.
„Čim sam stigao“, pričao je Starac, „video sam svetog da kao živ leži u svojoj kripti. Ja mu kažem:
‘Prepodobni moj, kako si živeo u Maloj Aziji, kakve si vrline zadobio, kako si se posvetio?’
Prepodobni mi odgovara:
‘Spavao sam u jednoj pećini, u kojoj je bila staja. Zimi sam se pokrivao slamom da se ne bih smrznuo. Zadobio sam smirenje i veru.’
Posle nekog vremena on mi kaže:
‘Sačekaj, oče Jakove, došla su i dva čoveka da me mole za bolesno dete. Sačekaj, idem da mu pomognem.’
Grobnica (kripta) je odjednom ostala prazna, jer je Prepodobni otišao. Nakon izvesnog vremena, Prepodobni se vratio. Nisam video kad je došao, ali sam video da se on kao čovek smešta u svoju grobnicu.“
* * *
U nedelju, 15. juna 1990, u rano jutro, čim je iz svoje kelije sišao u hram na božanstvenu Liturgiju, otac Jakov je u svetom oltaru ushićenog lica opisivao manastirskim ocima ono što mu je na duhovni način rekao prepodobni Jovan Ruski, tokom noći koju je, „Bog zna“, proveo pred grobnicom (kriptom) s njegovim netruležnim moštima, u hramu u Prokopiju:
„Hrišćani misle da spavam, da sam umro i da sam mrtav, ne sumnjajući da sam živ i da ih uvek vidim. Moje telo je unutra, ali ja često izlazim iz svoje grobnice i hitam među ljude da bih im pomogao. Veliko je stradanje. Oni me ne vide, ali ja vidim njih i čujem šta govore, i opet se vraćam u svoju grobnicu. Saslušaj, oče moj, šta ću ti reći: mnogo je greha u svetu, mnogo bezbožništva i mnogo bezverja.’
‘Zašto to govoriš, Prepodobni moj’ odgovorio sam ja. ‘Zar ne vidiš koliko ljudi pritiče tvojoj blagodati i koliko njih dolazi da ti se pokloni?’
‘Mnogi dolaze, oče Jakove, ali je među njima malo mojih čeda’, dodao je Prepodobni i nastavio: ‘Zato zbog mnogih grehova naroda mora biti rata.’
‘Ne, Prepodobni moj’ potreseno sam mu rekao, ‘od detinjstva me prate ratovi i mučenja: najpre u Maloj Aziji, gde sam se rodio, a zatim i ovde u Grčkoj, kuda smo utekli. Osim toga, Prepodobni moj, ako iznenada dođe do rata, mnoge će duše poginuti bez pokajanja.’
‘Biće rata, biće rata, biće rata’, govorio je žalosnim, ali odlučnim glasom. Prepodobni je nastavio, govoreći da će u Eubeji biti poplava, požara i ostalih katastrofa, kao i nekih drugih nesreća.
Dok je ovo i još mnogo toga izlagao manastirskim ocima, bio je prisutan i jedan bogoslov, propovednik Reči Božije iz Atine, koji je te noći prespavao u manastiru. Zamolio je Starca da mu dozvoli da o tome govori toga dana na propovedi.
Starac mu je dozvolio, ali je zatražio da ne govori o ličnosti koja je imala ta otkrovenja i da, umesto toga, kaže „jedan jeromonah“. Uvaženi bogoslov ga je poslušao.
Kad je kasnije otac Jakov govorio hrišćanima o tome, on je naglašavao:
„Oprostite mi, to ne govorim ja zato što imam snove i fantazije, to je rekao prepodobni Jovan Ruski!“
Sve što je prepodobni Jovan te večeri otkrio Starcu, uistinu se dogodilo i još uvek se događa: na dan 1. avgusta 1990. objavljen je rat u Persijskom zalivu, a nešto kasnije na Eubeji je zbog provale oblaka došlo do poplava. Postradali su ljudi, i došlo je do mnogih razaranja i požara, izgorele su šume i druga mesta. A kako je govorio Starac, „zar te brojne saobraćajne nesreće, koje se dešavaju u našem kraju i odnose tolike žrtve, nisu pravi rat?“
* * *
„Jednom sam čitao žitije prepodobnog Serafima Sarovskog“, pripovedao je Starac, „i došao sam do onog mesta gde sveti kaže da je video rajske obitelji: U kući Oca Mojega stanovi su mnogi (Jn. 14; 2). Tad sam se zapitao: ‘Bože moj, kakve li su to obitelji?’ Knjiga mi je iznenada ispala iz ruku i našao sam se na prekrasnom mestu. Ispred mene je bio put po kojem su bile zasađene ljubičice, sve podjednake visine, tako da su podsećale na miomirisni ćilim. Pored njih je stajao jedan starac. Bio je to prepodobni David. Želeo sam da prođem, ali se nisam usuđivao, plašeći se da ne pogazim cveće. Čak sam i rekao: ‘Ko ih je zasadio tako gusto?’ Da su bile ređe zasađene, ja bi hodao između njih i ne bih gazio po njima. Nisam se usuđivao da prođem. Starac mi je tada rekao:
‘Prođi, prođi, oče Jakove! Ne plaši se, to nije cveće kao ono koje ti znaš, ovo ne vene.’
Kako sam prolazio koračao sam po cveću, ali se ono nije povijalo. Sa moje desne strane ugledao sam oštru strminu, zemljani put, veoma opasan, i rekao mu:
‘Kakav je ovo strmi put? Ako ovuda prođe automobil, naći će se u velikoj opasnosti!’
Starac mi je tada rekao:
‘Oče Jakove, ovde nema automobila, ostavi taj put i ne obraćaj pažnju na njega, nego idi putem kojim si krenuo!’
Nastavili smo, dakle, tim putem prekrivenim cvećem, i ja sam rekao:
„Dozvoli da pogledam šta se ovde nalazi!“
Vidim prekrasne kućice, kao brvnarice, udaljene jedne od druge i sa vratašcima, prepune cveća, divote i svetlosti. Međutim, bile su sasvim puste, i nijednog čoveka nije bilo u njima. Tad sam se obratio starcu koji me pratio:
‘Starče, kakva je ovde tišina i kakva krasota! Dajte i meni jednu ovakvu kućicu, da sedim u tišini i da se molim, jer sam ja čovek bezmolvija!’
Starac je tada podigao ruku i pokazao mi kućicu koja je bila namenjena meni. Tad sam se obreo u svojoj keliji i rekao:
‘Zašto sam se vratio u ovaj svet? Oh, nikad se ne bih vratio ovamo, nego bih stalno živeo tamo!'“
Gospode Isuse Hriste, udostoj i sve nas, koji smo imali blagoslov da upoznamo slugu Tvoga, blaženog starca Jakova koji je otišao iz ovog privremenog sveta, da njegovim molitvama, molitvama svetog Davida i svih svetih a prevashodno zastupništvom Prečiste Tvoje Majke, i mi živimo u tim nadzemaljskim obiteljima.
Molitveno oglašavamo: „Molitvama svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i spasi nas“ i „Vladičice Bogorodice, u Tebi je spasenje naše“. Amin.
 
Napomene:
 
1. ‘ Posebno posledovanje, koje se služi za preminule. (Prim. izd.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *