NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
STARČEV SVEŠTENIČKI ŽIVOT
 
„Prema Tipiku svakodnevnih svešteničkih posledovanja, onome koji započinje sveštenički život u manastiru naloženo je i svakodnevno služenje Liturgije“, kazivao je Starac. „Rano ujutro započinjemo posledovanje, tako da do svitanja uspevamo da završimo božanstvenu Liturgiju. Svakodnevno se pričešćujući Prečistim Tajnama, osećao sam u sebi takvu silu da sam bio snažan kao lav. U mojoj duši obitavao je takav božanstveni plamen da po čitav dan nisam ni jeo ni pio. Nisam osećao ni žegu ni studen. Radio sam od jutra do večeri a da se pri tom uopšte nisam umarao.
I u podne, tokom leta, kad su ostali oci tihovali u svojim kelijama i tražili hladovinu, ja sam vukao masnu zemlju i đubrio voćnjake koje sam obrađivao izvan obitelji.
Jednom je u manastir došao iguman, otac Nikodim. Kad je video da radim i u podne, rekao mi je:
‘Oče Jakove, idi i ti u keliju i odmori se. Nemoj da radiš po ovakvoj žezi.’
Da bi me iskušao, on je dodao:
‘Zaključaću te u keliju, tako da ću te primorati da sediš.’
‘Ja ću iskočiti kroz prozor, oče’, odgovorio sam.
‘Da li je to istina’, zapitao me starac. ‘Da li bi ti zaista iskočio kroz prozor ukoliko bih te zaključao u keliju?’
‘Naravno da ne bih, oče’, kažem mu ja. ‘Samo tako kažem, jer osećam revnost da radim za Prepodobnog. Ja se ne umaram, na mene ne utiče žega i neću da gubim vreme na odmaranje.'“
Usled nedostatka sveštenika, Mitropolija je manastiru naložila jerejsko (svešteničko) služenje u selima i naseljima gornje oblasti:
„Godinama sam naizmenično služio po čitavoj okolini i, uopšte, odlazio ‘po potrebi’, radi krštenja, venčanja, sahrana i sl.“
Budući da nisu imali sveštenika, ljudi u ovim selima godinama su živeli bez bogosluženja, bez ispovesti i bez svetog pričešća. Bili su kao ovce bez pastira. Seoske crkve bile su zapuštene, a stare kapele, koje su bile posebna Starčeva slabost, uglavnom su bile zabačene. Tako se, osim na obnavljanje obitelji prepodobnog Davida, Starčeva briga za žive i nežive domove Božije rasprostirala kao oganj po čitavoj okolini, ali ne zato da bi ih spalila i opustošila, nego da bi sve zagrejala, obasjala, vaspostavila i oživela. Čak je i priroda osećala blagotvorno dejstvo ljubveobilnog Starčevog srca.
„Kad sam došao u manastir“, kazivao je Starac, „okolna brda bila su nepošumljena zbog davnašnjeg požara. Preostalo je samo nekoliko retkih borova i jela, koji su uspeli da se spasu od požara. I zato, kad god sam pošao na bogosluženje, u džepu sam nosio semenke borovih šišarki i bacao ih svuda unaokolo.“
Blagodareći tako neuobičajenoj brizi a prevashodno njegovoj molitvi, šuma je postepeno ponovo oživela i izrasli su borovi. Okolne planine prekrile su se mirisnim borovima.
„Tvorio sam jednu posebnu molitvu za očuvanje šume, najpre od požara koji se pojavljuju i usled zavisti đavola, jer on koristi svoja oruđa da bi uništio šume“, govorio je Starac.
Pored ostalog, ovo je potpomoglo i ekonomskom napretku žitelja okolnih sela, koji sakupljaju smolu i umereno seku stabla.
„Za sve to vreme sam peške ili jašući na mazgi subotom popodne odlazio u sela, u nedelju ujutro služio Liturgiju i vraćao se u manastir.“
Starac je posedovao neverovatnu revnost u podražavanju raznih svetiteljskih podviga, o kojima je čitao u sinaksarima. Čitajući žitije svetog Danila Stolpnika, video je da se zbog mnoštva poklonika, koji su ga danonoćno okruživali tražeći njegov savet i blagoslov, svetitelj danima uzdržavao i od svojih prirodnih potreba. Diveći se ovom natčovečanskom podvigu svetoga, Starac se revnosno trudio da ga podražava.
„Od trenutka kad bih iz manastira otišao da služim po raznim selima, uzdržavao sam se od svojih prirodnih potreba sve dok se ne bih vratio u svoju obitelj. Tako sam, podražavajući podvižnike, prisiljavao sebe i po tom pitanju.“
Da bismo pokazali Starčevu budnost na očuvanju čistote srca, biće dovoljno da kažemo da, prilikom krštavanja tolikog broja dece u čitavoj ovoj oblasti, on tokom čitavog Tajinstva nikad nije video njihova obnažena tela:
„Svako dete krstio sam zatvorenih očiju. Budno sam motrio da se u moj um ne utisne slika golog tela, makar to bilo i telo novorođenčeta.“
Prema blagoslovenom običaju toga doba, Starac je na poziv meštana više puta posećivao okolna sela noseći lobanju prepodobnog Davida, jer su verni želeli da dobiju njegov blagoslov. Bilo je to veoma teško i zamorno za ćutljivog oca. Međutim, kad bi se putovanje uspešno okončalo i kad bi se Starac vratio u svetu obitelj, mnogo puta bi ga dočekao sam prepodobni David, nagrađujući na taj način njegov trud.
„Kad sam se jednom prilikom vraćao sa svetom lobanjom, noć me zatekla izvan manastira. Kako sam se približavao, video sam da blistava svetlost okružuje manastir i da obasjava čitavu okolinu i stazu po kojoj sam se kretao. Čim sam stigao u manastir i ušao u crkvu, video sam da sa desne strane stoji neki starac i da me očekuje. Nakon što sam svetu glavu položio na njeno mesto i poklonio se ikonama na ikonostasu, potražio sam tog starca da bih ga pozdravio, misleći da je to neki od otaca iz naše obitelji. On je, međutim, postao nevidljiv. Bio je to prepodobni David, koji me očekivao živ, onakav kakav i jeste.“
Uverivši se u veliko siromaštvo i oskudicu mnogih crkava i kapela u tom kraju, Starac je svaki novčić, koji mu je Bog poslao, iskoristio zato da bi hramove snabdeo neophodnim bogoslužbenim sasudima. Zahvaljujući svojoj brizi, udostojio se da sve crkve vidi uređene, snabdevene i opremljene. Pored toga, brinuo se i o ulju koje je neophodno za kandila, tako da ga je pozajmljivao iz svoje manastirske obitelji.
Navešćemo ovde jedan čudesan događaj, onako kako nam je Starac pripovedao o njemu:
„Budući da ulja ni u manastiru nije bilo mnogo i da je u toj oblasti bilo mnogo siromašnih crkava kojima smo pomagali, prizivao sam i Presvetu Bogorodicu, i prepodobnog Davida i svetog proroka Iliju kako bi nam pomogli da ne oskudevamo u ulju, a da ga bude dovoljno i za ostale. Nakon molitve sišao sam u ostavu, pogledao u posudu sa uljem i video da njen poklopac podrhtava, da se ulje preliva preko ivica i da se već razlilo unaokolo. Najpre sam pomislio da je unutra upao miš koji sad pokušava da izađe, pomerajući poklopac i prosipajući ulje. ‘Šta da radimo sa uljem u koje je upao miš’ govorio sam u sebi. ‘Ono više nije ni za jelo ni za kandila. A opet, ako je miš upao unutra, kako je onda poklopac ostao na svom mestu?’ Podigao sam poklopac i uverio se ne samo da miš nije upao unutra nego i da ulje na čudesan način izlazi iz posude i razliva se unaokolo. To čudo se desilo zato što smo snabdevali uljem sve siromašne crkve i kapele u okolini, ali i zbog toga što smo davali milostinju siromasima.“
Starac je milosrđe nasledio od svoje majke. Čim bi oslobodio ruke, Bog bi ih još više napunio, i ponovo bi se dešavalo to isto, i ponovo bi stizala još veća milost Božija. Starac se divio uzvišenosti ove vrline i bogatstvu milosti Božije.
Jedan karakterističan slučaj zaslužuje posebnu pažnju.
Jednom je služio u nekom od okolnih sela. Kad je završio božanstvenu Liturgiju, vraćao se u manastir jašući na mazgi. Jedva da je imao desetak – dvadesetak drahmi u džepu. Na putu je video staricu koja je sedela pored kućice, pod drvetom, pokisla i pokrivena vrećom. Drhtala je od hladnoće. S velikim naporom uspeo je da sjaše sa mazge, jer je nedavno bio operisan. Prišao je ovoj starici da bi je utešio. Bila je to, kako je govorio, njegova obaveza.
Nakon što je sina i snahu poučio odnosu prema ostareloj majci, obratio se njoj:
„Uzmi, bako, ovih dvadeset drahmi i kupi malo šećera, pa napravi topao čaj. Nemam ništa drugo da ti dam.“
Utešio ju je, ponovo uzjahao mazgu i nastavio putem ka manastiru. Tek što je malo odmakao, susrela ga je starica koju je poznavao i rekla:
„Oče Jakove, uzmi ovaj novac, jer ti pominješ mog starog. Uzmi i ova jaja!“
Dala mu je dve stotine drahmi i nekoliko jaja.
„Bako“, rekao joj je on, „ja pominjem tvog starog, ali novac neću da uzmem. U manastiru imamo i jaja i kokošaka, zadrži to za sebe!“
„Ne, oče, nemoj me tako grubo vređati“, odgovorila je starica.
Bio je prinuđen da sve uzme. U obitelji ga je očekivao neki bolesni starac iz obližnjeg sela, koji mu je rekao:
„Oče Jakove, ako imaš, daj mi stotinu drahmi da odem kod lekara. Kad budem imao, vratiću ti!“
Starac mu je tada kazao:
„Deda, uzmi ovih dve stotine drahmi za lekara i lekove, i nemoj mi vraćati!“
U obitelj se ponovo vratio bez jedne jedine drahme u ruci. Međutim, ubrzo su mu prišli poklonici i rekli:
„Oče, uzmi ovaj koverat i odsluži za nas četrdeset Liturgija.“ Dali su mu 20 hiljada drahmi.
„Četrdeset Liturgija ću odslužiti, ali novac neću da uzmem!“
Najzad su ga namolili da primi. Za taj novac kupili su svećnjak za obitelj, skromno živeli i trošili ga kad je trebalo.
„Bilo je porodica kojima sam svakog meseca pomagao i novcem i hranom. Jedno dam, a meni Bog da deset. Tek što pomislim da dam, a milost Božija mi daje mnoštvo!“
Zbog toga je poučno govorio: „Podaj, podaj, pa će i Bog dati tebi!“ Starac je služio bližnjima, tvoreći milosrdna dela i materijalno i duhovno, dok je sam upražnjavao najstrože podvižništvo.
Sve do starosti od pedeset pet godina, njegovo zdravlje je bilo čelično uprkos krhkoj telesnoj građi. Međutim, nastupilo je vreme kad je Bog dopustio da ga muče mnoge i teške bolesti.
„Satana je dobio dozvolu da iskušava moje telo“, sa sigurnošću je govorio Starac.
Demon, koji je prebivao u jednoj đavoimanoj ženi, rekao je da njegov otac satana ima dozvolu da iskušava njegovo telo i pokazao mu stradanja za koja niko osim Starca nije znao.
„Niko od ljudi me nikad nije video obnaženog osim moje majke, i to kad sam bio dete. Bog je dopustio da me vide lekari i bolničari i da me više puta operišu. U početku nisam hteo da idem kod lekara, smatrajući da je sramota da vidi moje telo, telo sveštenika.
Jednom mi je moj starac, otac Nikodim, rekao:
‘Čedo moje, idi kod lekara. Bog će dopustiti da se teško razboliš, jer u sebi imaš gordost i nećeš da se pregledaš.’
‘Oče moj’, kažem mu ja, ‘šta je to gordost? Stidim se da se svučem!’
Međutim, kad su me ščepali jaki i nepodnošljivi bolovi, na mazgi su me spustili u Limni, a zatim smestili u bolnicu u Halkidi. Tamo me je pregledao hirurg i naredio da hitno budem operisan. Kako sam patio i nalazio se u teškom stanju, prizivao sam prepodobnog Davida i govorio:
‘Prepodobni moj Davide, preklinjem te da vrlo brzo, za desetak minuta, budeš ovde i da mi pomogneš. Kad budeš pošao, svrati do Prokopija i povedi prepodobnog Jovana Ruskog. Odmah dođite da mi pomognete, jer sam u opasnosti!’
Nisam se ni nekoliko minuta misaono molio, kad su se otvorila vrata i kad je ušao sedobradi starac sa štapom u ruci. Pratio ga je mladić u rasi, star oko tridesetak godina. Prišli su mi i pozdravili me:
‘Kako je, Jakove? Znaš li ko smo mi?’
‘Kako sam, oci moji? Bolestan sam. Ne poznajem vas. Ko ste vi?’
‘Ja sam starac David a ovo je Jovan Ispovednik’, rekao je on, obraćajući se mladiću koji je načinio znak saglasnosti i poklonio se svetom Davidu kao starijem i kao svešteniku.
‘Ne plaši ce’, rekao je prepodobni David. ‘Došli smo da ti pomognemo!'“
„Video sam“, govorio je Starac, „da je čelo prepodobnog Davida bilo znojavo: toliko je sveti žurio da mi pomogne! Tad sam se obratio mom starcu, ocu Nikodimu, koji je bio pored mene:
‘Oče, ovde su prepodobni David i prepodobni Jovan Ruski!’
Starac se priklanja ka mom uhu i kaže:
‘O čemu ti to govoriš? O kakvom mi prepodobnom Davidu pričaš? Ne govori o tim stvarima, da nas ne bi čuli ovi oko nas i rekli da je otac Jakov sišao s uma!’
Kad sam saslušao svog starca, bilo mi je jasno da on ništa nije video i zaćutao sam. U vreme kad su me vozili u operacionu salu video sam kako prepodobni David svojim štapom otvara vrata i ulazi unutra, a da zajedno s njim ulazi i prepodobni Jovan Ruski. Video sam da stoje pokraj mene, kod operacionog stola. Posle anestezije ne sećam se ničega, jer sam zaspao. Hirurg se borio sa mojim teškim stanjem i bio je prinuđen da izvrši tri operacije odjednom: slepog creva, hernije i nekih donjih delova mog tela. Tako sam spasen uz pomoć svetitelja i uz velikodušne napore dobrog hirurga. Od tog vremena često sam govorio:
‘Spasao me jedan izvrstan hirurg!’
Zatim sam – kakvog li čuda! – video prepodobnog Jovana Ruskog, koji mi je rekao:
‘Slušaj, oče moj, možeš da kažeš da je hirurg izvrstan lekar i dobar čovek. Međutim, ma koliko da je on dobar lekar, njegov skalpel ne bi mogao da te izleči. Meni, prepodobnom Jovanu Ruskom, zajedno s prepodobnim Davidom, zapoveđeno je da te iscelimo. Trebalo je da danas odeš, ali sam te ostavio do sutra!’
Tako ja s tim odlaganjem još uvek živim, do tog ‘sutra’, kako je rekao Prepodobni!“
Kasnije se pojavilo proširenje vena na obe noge. Starac je morao biti operisan u Atini. Međutim, nakon operacije ponovo je došlo do proširenja vena i stanje je postalo nepodnošljivo. Osećao je tako jake bolove u nogama da mu je bila potrebna neizmerna trpeljivost i ogromna duševna snaga samo da bi stajao. On, međutim, i pored lekarskog upozorenja da izbegava stajanje, nikada nije propuštao sveštenička posledovanja i božanstvenu Liturgiju.
„Kad bi, posle celodnevnih napora, tokom večeri bolovi postali nepodnošljivi a svaka ljudska pomoć nedovoljna, dolazila je moja dobra Panagija (Presveta Bogorodica) sa prepodobnim Davidom. Oni su mi stavljali meleme na noge i bolovi bi na nekoliko sati prestajali. Ujutro je sve počinjalo ispočetka“, pripovedao je Starac.
Starac je mnogo patio i zbog naprsnuća creva, koje je povremeno izazivalo nepodnošljive bolove:
„Međutim, šta sam mogao da učinim? Trpeljivo sam podnosio i ovo iskušenje!“
Tokom poslednjih godina, Starca su iscrpljivale i mučne vrtoglavice, uzrokovane vratnim sindromom od kojeg je bolovao.
„Nisam smeo da okrenem glavu u stranu“, govorio je Starac. „Morao sam da je držim u jednom položaju, čak i tokom beskonačnih časova ispovesti, jer su se pojavljivali oštri bolovi u vratu. Međutim, i to je bio neki podvig, jer nisam podizao glavu da bih video lice onoga koji se ispoveda nego sam je sve vreme trpeljivo držao pognutu i u istom položaju.“
Iskušavanje bolestima ostavilo je traga i na Starčevim organima za varenje. Patio je od stezanja želuca, a iscrpljivali su ga i bolovi u crevima i nadimanje. Ni urinarni sistem nije bio pošteđen. U vreme jedne urološke intervencije, neki bolničar je usled nepažnje ili, bolje rečeno, po nagovoru kušača, postavio veći kateter nego što je bilo potrebno. To je izazvalo bolove i nove probleme. Iz tog razloga se ionako kratkotrajan Starčev odmor tokom noći gotovo svakog momenta prekidao usled bolnog mokrenja.
Međutim, poslednje iskušenje, koje je na kraju i odvelo Starca na drugi svet, bilo je bolesno srce.
„Nisam imao nikakvih problema sa srcem sve dok jedan kušač, kojeg sam isterao, nije uzrokovao da osetim takav bol, kao da mi nož probada grudi. Shvatio sam da je od tog trenutka moje srce ozbiljno obolelo.“
Morao je pristati da mu ugrade pejsmejker. Dva puta je bio podvrgnut hirurškom zahvatu, pri čemu je drugi put bio operisan bez anestezije. Pejsmejker je bio postavljen, ali u desno pazuho, tako da su mu i osenjivanje krstom i podizanje Evanđelja izazivali velike bolove.
Starac je imao težak oblik ishemije miokarda. Bez obzira na sve medicinske mere i redovno i vanredno lečenje u Opštoj državnoj bolnici u Atini, njegovo stanje postajalo je sve gore. I toplota i hladnoća pojačavale su bol u grudima, koji je pratio hladan znoj i gubitak snage.
Međutim, Starčeva ljubav prema Bogu i Njegovoj tvorevini ukrepila je ovo mnogostradalno telo, tako da je on sve do poslednjeg časa „upornim trpljenjem“ i „upornom odvažnošću“, kako je sam govorio, neprestano služio s osmehom na usnama. Pri tom je doslovno rastapao, prosvetljivao, zagrevao i isceljivao duše i tela, izlivajući „ulje i vino“, kao istinski učenik „Iscelitelja duša i tela naših“.
Krotki i smireni podvižnik, otac Jakov, tokom poslednjih godina bio je prosvetljen Duhom Svetim i počeo je da poučava jednostavnim i medotočivim rečima. Oni, koji su ga poznavali, smatrali su za najveću sreću da slušaju ono što on govori, ponekad pripovedajući o događajima iz svog detinjstva i mladosti, ponekad o čudima njegovog mnogoljubljenog prepodobnog Davida a ponekad o raznim duhovnim povestima kojima je, prema daru prozorljivosti, paralelno davao odgovore na konkretna pitanja svojih slušalaca.
Taj dar potvrđen je u mnogim slučajevima ličnih opštenja Starčevih duhovnih čeda i poklonika sa Starcem. Svi oni bili su zaprepašćeni kad bi Starac i njih i njihovu decu već prilikom prvog susreta oslovljavao po imenu, počevši neposredno i taktično da govori o problemu koji ih muči, dajući rešenja i čudesne savete. Na prilično šaljiv, a zapravo oštar način, drugima je otkrivao skrivene strasti i grehove. U svom kazivanju uvek je bio veoma radostan. Govorio je s detinjom prostotom, a radost, kojom je zračio unaokolo, bila je toliko velika i toliko vaskrsavajuća da su ga ljudi, bilo da sede ili da stoje, molili da ne prekida besedu, smatrajući za veliki blagoslov to što se nalaze pored njega, što ga gledaju i slušaju.
Nakon božanstvene Liturgije, često se dešavalo da put od dvadeset metara, koji vodi od crkve do trpezarije, gde je ispijao dva – tri gutljaja kafe, Starac prelazi punih pola sata, probijajući se kroz bezbrojno mnoštvo ljudi svih uzrasta koji bi ga okružili.
Bez obzira na njegov umor posle višečasovnog posledovanja i božanstvene Liturgije, on je svakoga smirivao osmehom, i za svakoga je imao reč utehe.
Koliki su se telesni bol i koliko trpljenje skrivali ispod Starčevog osmeha! Mnogi poklonici, kojima nije bilo poznato njegovo zdravstveno stanje, radovali su se što vide da se tako dobro oseća. On je sve svoje podvige izvršavao u tajnosti.
Iza njegove očinske ljubavi i rajske sladosti krio se podvižnik koji je svojevoljno bio stalno razapet, kako kaže i tropar:
Nisi požalio samoga sebe, Glineni sasud, prepodobni oče, nego si Ga mučenjima iskovao od bakra i učinio Ga korisnim Vladiki Hristu.
Na taj način, poslednjih godina se manastir prepodobnog Davida, do tada mnogima nepoznat, ispunio poklonicima iz cele Grčke i iz inostranstva. Mnoštvo ljudi svih staleža, od onih nepismenih do profesora Univerziteta, od istaknutih sudija i političara do pastira i drvoseča, monaha i sveštenika svih činova, videlo je u Starčevom licu čoveka Božijeg, koji im je skidao breme, olakšavao im i oživljavao ih, poklanjao im nadu i radost, jednom rečju, uspokojavao ih.
Njegovo prepodobno usnuće bilo je dostojno njegovog čudesnog života. On je unapred znao za svoju smrt, zbog čega je od jednog svetogorskog jerođakona, kojeg je tog jutra ispovedio, zatražio da ostane do obeda, kako bi ga „obukao“. Tokom poslednjeg dana svog ovozemaljskog života bio je posebno radostan.
Ujutro 21. novembra, na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, on je, kao i uvek, pevao od sve duše i od sveg srca u istoimenoj manastirskoj crkvi. U četiri časa popodne, u vreme ispovesti i dok je očekivao da se jedan brat iz ove obitelji, toga dana rukopoložen za jerođakona, vrati u manastir, sa epitrahiljem na vratu – onim epitrahiljem koji nas je toliko puta ukrepio, nasladio i oslobodio tolikih tereta – uzleteo je kao neporočni golub, u pratnji svetitelja svoga srca, svetih Davida, Jovana Ruskog i Haralampija i Gospod zna koliko još njemu sličnih podvižnika i prepodobnih. On predstoji pred Žrtvenim Jagnjetom, svojim najslađim Isusom, svojom jedinom ljubavlju, da bi se neprestano molio za sve nas.
Iz ovog sveta, u kojem se nikad nije odmarao, otišao je u večni počinak. Otišao je u vreme velikog tajinstva opraštanja i milosti (ispovesti).
Oni, koji su prisustvovali posledovanju njegovog ishoda bili su svesni da danas nas sabra blagodat Duha Svetoga. Ne živimo toliko žalošću ljudskog rastanka koliko izvesnošću i radošću Vaskrsenja. Bili smo uvereni da imamo utešitelja pred Gospodom, prepodobnog Starca, oca Jakova, koji se danonoćno moli za sve nas. Ti, oče, koji si nam svojim životom pokazao darove Duha Svetoga, nemoj prestajati da se moliš za oce svoje svete obitelji, za svoja duhovna čeda, za dušu svakog hrišćanina koji se podvizava dobrim podvigom u Hristu. Amin!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *