NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
STARČEV MONAŠKI ŽIVOT
 
Želja oca Jakova za monaškim podvigom bila je okrenuta prevashodno otšelničkom životu i, naravno, življenju na svetim mestima:
„Želeo sam da pođem u sveta mesta u kojima se podvizavao moj predak“, govorio je Starac. (O životu njegovog svetog pretka govorićemo na drugom mestu, na osnovu onoga što nam je kazivao sam Starac.) „Da nađem pećinu i da tamo, hraneći se biljkama koje bih pronašao oko pećine, bez mnogo vode, sam i skriven od sveta, u molitvama i prozbama provedem ostatak svog života služeći Bogu. Imajući takve pomisli u srcu smatrao sam da je, pre nego što pođem na ta sveta mesta, neophodno da odem u manastir Prepodobnog Davida, da zatražim blagoslov, pomoć i posredovanje Prepodobnog.
Posle višečasovnog pešačenja planinama, dolinama i stazicama – tada još nije postojao put do manastira – najzad sam stigao u svetu obitelj prepodobnog Starca. Bio je 15. jul 1952. godine. Čim sam se približio manastiru, primetio sam da se mesto promenilo i da se razlikuje od onoga što sam video kad sam na dan pomena Prepodobnog dolazio ovamo sa seljacima iz mog sela. Vidim prekrasnu i veličanstvenu obitelj, koja pripada drugoj epohi. Vidim da se oblast oko manastira preobrazila u prijatno, prekrasno mesto s kućicama, sličnim daščaricama, udaljenim jedna od druge i razbacanim unaokolo po raznim mestima, tako da su obrazovale čudesan gradić. Ličio je na Kaliteju ali, naravno, iz te epohe“, kazivao je Starac. „Ispred manastira me očekivao uvaženi sedobradi starac. Kasnije sam pojmio da je to bio prepodobni David. Pozdravio sam ga i upitao:
‘Starče, šta to sada vidim? Kakve su ovo prekrasne kućice? Kad sam prošli put bio ovde nisam ih video!’
‘Ovo je, čedo moje, grad podvižnika, i svaki od njih ima svoju kućicu’, odgovorio mi je Prepodobni.
Bio sam opčinjen ovim rajskim prizorom i rekao sam mu:
‘Starče, da li biste i meni mogli da date jednu takvu kućicu? Uistinu to želim!’
‘Čedo moje, ako ostaneš ovde, možemo ti je dati, ali ti si došao da se pokloniš i da odeš!’
Tad sam mu i protiv svoje volje rekao:
‘Starče, ja ću ostati ovde!’
Tek što sam to obećao, kad mi se pokazalo da se otvorio manastirski zid, da je Starac ušao unutra i da se zid ponovo zatvorio. Tako sam ga izgubio iz vida. S Prepodobnim je iščezlo i sve ostalo. Na mestu gde se nalazio grad podvižnika ukazala mi se oblast onakva, kakva je uistinu i bila. Gusta divlja šikara, neobrađen maslinjak. Umesto veličanstvenog i prekrasnog, ukazao mi se manastir kakav je zaista i bio. Razvalina sa dve tri stare kelije, sa polusrušenim krovovima i malom i zapuštenom crkvom. Ona je izgledala kao kapela a ne kao saborni manastirski hram. Iako sam u obitelj došao kao poklonik, posle svega toga dao sam obećanje Prepodobnom da ću ga služiti od sveg srca.“
U to vreme su u manastiru živela dva – tri starčića, pridržavajući se idioritmijskog vida monaštva. Svaki je imao svoju keliju i svoju hranu. Sami su je pripremali, sami su je jeli, raspolagali su samima sobom. Iguman ove obitelji bio je blaženi arhimandrit otac Nikodim, koji je zajedno sa svojim sestrama živeo u Limniju, gde je služio kao parohijski sveštenik. Često je dolazio u manastir, nakratko boravio u njemu i opet se vraćao u svoju parohiju u Limniju. O svom starcu i igumanu Nikodimu otac Jakov je kazivao kao o vrlinskom, visokomoralnom i milosrdnom čoveku. Nikodim je mnogo patio zbog bolesti, jer je imao dijabetes. Međutim, najgore je bilo što su ga progonili ljudi a, na žalost, i pojedinci iz crkve.
Progonjen i preseljen iz mesta u kojem je služio Gospodu, predao je svoju dušu u ruke Boga Koji je rekao: Blaženi prognani pravde radi.
Bez obzira na to što se iguman i moj duhovni otac zbog svojih obaveza nije dugo zadržavao u manastiru, ja sam mu od početka bio bespogovorno poslušan, što predstavlja osnovu i temelj monaškog života. Za sve sam tražio njegov blagoslov. To nije bilo tako lako, jer je trebalo da naporno pešačim četiri – pet časova da bih se spustio u Limni i uzeo blagoslov za razne poslove, lične i manastirske.“
Pomenućemo ovde jedan čudesan događaj koji se zbio u prvim danima njegovog boravka u manastiru.
„Po prirodi nisam imao bradu, osim par dlačica, bio sam golobrad. Međutim, kako sam želeo da budem monah sa dugom, bujnom bradom i brkovima, molio sam se Presvetoj Bogorodici i prepodobnom Davidu da mi izraste brada. Na čudesan način, meni je nakon nedelju dana narasla bujna brada i brkovi.“ (Takvu bradu Starac je imao sve do kraja života.)
„Od početka sam svim srcem zavoleo prepodobnog Davida. To je veliki svetitelj. U mojoj duši rasplamsala se božanstvena revnost da dušom i telom služim Prepodobnom i u slavu Božiju“, podvlačio je Starac. „Program posledovanja u manastiru morao se nužno izvršiti, dok sam sve ostalo vreme provodio radeći unutar i izvan manastira. Manastir je bio porušen i prepušten vremenu. Dolazak nekog poklonika bio je prava retkost. Samo su jednom godišnje, na praznik Prepodobnog, hrišćani iz celog okruga dolazili na poklonjenje. Posvetio sam se zanatskim radovima na obnavljanju porušenih zgrada i radio sam i kao zidar, i kao tesar, i kao običan radnik, ne bih li sagradio nekoliko prostorija u koje će se smestiti makar i jedan jedini poklonik. Neobrađenu zemlju oko manastira sam prekopao, pođubrio i dobro obradio. Naporno sam radio. Tamo sam zasadio pasulj, grašak i ostalo, ne samo da bismo imali mi u manastiru, nego i da bismo davali milostinju siromasima. Siromaštvo je u to vreme bilo pravilo.“
Budući da je Starac svoj opštežitejski (kinovijski) način života započeo poslušanjem i vatrenom revnošću na duhovnim i telesnim podvizima, prirodno je da se susreo s teškoćama i iskušenjima koja našem kratkovidom savremenom shvatanju mogu izgledati kao neverovatna. Međutim, tako želi Bog: da Njegovi sinovi gotovo neprestano budu iskušavani, tokom čitavog svog života. To pravilo se potvrdilo i u životu ovoga Starca, koji je, i voljno i nevoljno, čitavog života bio mučenik.
U početku je „kušač“ podsticao ostale oce – idioritmike ove obitelji. Umesto da se raduju što im je došao mlad čovek preispunjen revnošću, ljubavlju i smirenjem, oni su se pobunili protiv njegovog dolaska. Činili su sve da bi ugasili njegovu revnost i da bi ga razočarali, da bi Jakov otišao iz manastira. Ti oci su toliko žalostili Starca tokom njegovih prvih koraka u monaškom životu da odgovarajuće konkretne slučajeve nećemo ni navoditi, strahujući da od toga ne bude više štete nego koristi.
Međutim, šta je jače od vere, smirenja i ljubavi? Šta je jače od vrlina koje je Starac posedovao i koje je otkrivao s neverovatnom prostotom, proslavljajući Boga Koji ih je i darovao?
Iskušenju neverovatnog siromaštva porušenog manastira Starac se suprotstavljao vrlinama posta i uzdržanja, i to u takvoj meri da se nije uzdržavao samo od hrane nego i od vode.
Gospod ga je obdario takvim uzdržanjem da je vodu pio samo subotom i nedeljom. U njegovoj duši potekao je izvor vode koji teče u život večni, tako da mu veštastvena voda nije ni bila potrebna. Za njega je Hristos bio i hrana, i voda, i odežda, i radost, i veselje.
Njegova kelija je bila porušena, bez prozora i sa starim kapcima koji se nisu mogli sasvim zatvoriti. Tokom teških zima tog vremena, kad je sneg dostizao visinu od jednog metra a hladnoća bila nepodnošljiva, Starac je u svojoj zaleđenoj keliji potpaljivao malu peć. Međutim, vetar je kroz pukotine u kapcima unosio sneg u sobu i na taj način na tavanici obrazovao belu stazicu.
„Uzimao sam luč (jer u ubogom manastiru nije bilo ni svetiljki ni fenjera) i do jutra bih pročitao ceo Psaltir“, govorio je Starac. Tako sam se grejao plamenom koji je zagrevao i zagreva podvižnike, pustinjake i stolpnike. Meni je mnogo i to što imam krov nad glavom. Stolpnici nisu imali ništa. Kad bih bio otšelnik u pećini, zar bih imao sve te udobnosti koje imam u keliji, makar i polusrušenoj? Tešio sam se ovakvim mislima.“
„Jednom sam se razboleo od teškog išijasa“, pripovedao je otac Jakov. „Primio sam tada osamdeset devet injekcija, ali nije bilo nikakve koristi. Videvši da ljudsko znanje nije u stanju da me isceli, pozvao sam prepodobnog Davida da dođe i da me isceli, govoreći:
‘Svetitelju moj, molim te, dođi, pomozi mi i isceli me, ali nemoj mi dolaziti u svom obličju, jer sam ja plašljiv čovek i neću podneti da te vidim, nego mi dođi u liku jednog od otaca tvoje obitelji!’
U to vreme u gostima nam je bio jedan Svetogorac, monah Spiridon iz obitelji Svetog Pavla.
Čim sam završio molitvu, otvorila su se vrata i Prepodobni je došao u liku tog monaha, govoreći:
‘Šta je s tobom, oče Jakove?’
‘Šta je sa mnom, oče Spiridone? Mnogo me boli iznutra i ne mogu da se krećem.’
Prepodobni mi je tada rekao:
‘Ko sam ja? Jesam li ja otac Spiridon? Znaš ti ko sam ja, ali ne izgovaraš moje ime. Došao sam da ti pomognem. Sedi i pokaži mi gde te boli.’
‘Oče moj, kad bih mogao da sednem, ja bih već odavno ustao. Ne mogu da se krećem.’
‘Došao sam da ti pomognem’, kazao je on.
Tako sam uz njegovu pomoć uspeo da sednem. Seo je i Prepodobni, iza mene, i svojim leđima naslonio se na moja leđa, tako da me pridržavao. Tad sam osetio kako me dotiču staračka leđa sveštenika, i osetio sam blagodat sveštenstva. Prepodobni me tada prekrstio na mestu koje me je bolelo, u oblasti karlice i u potiljku, jer sam patio i od glavobolje. Istog trenutka je sve prošlo. Nisam osećao ni bol ni posledice bolesti, osećao sam samo radost i veselje. Sveti je tada otvorio vrata i izašao. Počeo sam da prekorevam samoga sebe zbog plašljivosti, kao i zato što nisam načinio nijedan poklon da bih mu zablagodario. Zapevao sam njegov tropar.
Jednom prilikom, tokom jedne od teških zima, kad se zaledio sneg u manastirskom dvorištu, oprezno sam silazio u crkvu na službu. Neposredno pred ulazak u hram ja sam se okliznuo, pao nauznak na zaleđeni sneg i udario kičmu u predelu karlice. Moguće je da sam imao i neke prelome, jer dvadeset devet dana nisam mogao da načinim ni najmanji pokret. Dvadeset devetog dana ugledao sam svete Besrebrenike koji su došli i iscelili me. Tako sam mogao da nastavim svoje služenje.“
Navešćemo ovde par primera koji će pokazati lepotu njegove duše i bogatstvo ljubavi u Hristu:
Jednom je otac Nikodim poslao pismeni nalog da se manastirskom radniku da malo hleba i da se on pošalje u Limni, gde će uzeti izvesnu količinu ulja i bez oklevanja je odneti u manastir. Otac Jakov je uzeo igumanovo pismo, otišao u hram, stao pred ikonu prepodobnog Davida, pročitao mu igumanov nalog i zatim poslao radnika u Limni. Kad je radnik sišao u Limni, na putu se susreo s igumanom koji je zbog neodložnog posla pošao u manastirski maslinjak. Tokom njihovog razgovora ispostavilo se da iguman ne zna ni za kakav pismeni nalog. Radnik se vratio u manastir praznih ruku. Kasnije je u manastir stigao i sam iguman. Otac Jakov je potrčao ka ulazu da bi ga dočekao, ali iguman ga je zaustavio i strogo rekao:
„Šta je sad? Kako si mogao da pošalješ radnika u Limni bez mog blagoslova? Zašto činiš takve stvari bez blagoslova?“
Otac Jakov mu je zaprepašćeno rekao:
„Starče, ja sam radnika poslao na osnovu Vaše pismene zapovesti. Pročitao sam je i prepodobnom Davidu. Ako smatraš da me treba kazniti, učini kako hoćeš!“
„Gde ti je to pismo? Pokaži mi ga“, zahtevao je iguman.
Otac Jakov je otrčao u svoju keliju, uzeo igumanovo pismo, zapalio ga šibicom i ubacio u peć da ga starac ne bi video i ražalostio se zbog svog ponašanja. Međutim, za njim je došao i zadihani starac i rekao:
„Kakav to papir gori u peći?“
„Ništa, starče, spaljujem neke bezvredne papire! Oprosti mi, ti si u pravu“, odgovorio je otac Jakov.
Tada je video da je starac smekšao, nasmešio se i bez reči izašao iz kelije…
„On je to učinio ili zato da bi me iskušao, da bi video hoću li se pravdati, ili zato što je zaboravio, budući da ima šećernu bolest. Bog zna, ja ga ni najmanje nisam ražalostio“, kazivao je otac Jakov.
Evo i drugog slučaja. Jedan od starih otaca nikada mu nije bio naklonjen. Otac Jakov ga je s ljubavlju služio. Osim toga, dolazeći u njegovu keliju, otac Jakov mu je donosio tanjir sa svojom hranom, dok je on sam postio. Međutim, kušač je skamenio dušu ovog brata i on nikada nije imao lepu reč za oca Jakova. Čak ni za Vaskrs nisu jeli zajedno, nego svaki zasebno.
„Ja nisam mogao da jedem sam na takav dan“, pričao je otac Jakov. „Zamolio sam radnika da obedujemo zajedno:
‘Čedo moje, dođi da jedemo! Hajde da jedan drugome čestitamo praznik vaskršnjim jajetom!'“
Pomenuti sabrat je imao tragičan kraj. Dok je potpaljivao peć u svojoj keliji, plamen je zahvatio njegovu mantiju i on je sav izgoreo. Živeo je još nekoliko dana u strašnim mukama, a zatim je umro. Otac Jakov ga je samopožrtvovano služio jer se nalazio u žalosnom stanju a na lekarsku pomoć se u to vreme nije moglo ni pomišljati. Na drugom mestu navešćemo Starčeva svedočenja o duši ovoga brata.
Videvši da iz ovakvih bitaka, u kojima ga je napadao posredstvom drugih, Starac izlazi sve opitniji i prekaljeniji, kušač ga je napao isto onako silno, kako je napadao i mnoge druge, bogonosne oce – otšelnike. Prepustimo Starcu da sam govori o tome:
„Popravljali smo sobe u konaku. Tokom dana, oko podneva, osetio sam umor. Da bih se malo odmorio, prilegao sam na krevet u jednoj sobi, u kojoj su popravljali tavanicu. Vrata su se iznenada otvorila i u sobu je silovito ušao jedan vojnik u starim opancima. Imao je samo jedno oko na čelu i divlje je uzvikivao:
‘Dakle, ovde si? Sad ćeš videti šta će biti s tobom!’
Zajedno s njim ušlo je otprilike još osamnaest demona u raznim obličjima: u obličju ljudi, majmuna i sl. Bacili su se na mene i počeli da me muče i da me udaraju. Pokušavao sam da se osenim krsnim znamenjem, ali su me neki od njih držali za ruke, dok mi je jedan rastezao prste, tako da nisam mogao da sastavim tri prsta i da njima izobrazim znak Časnog Krsta.
Udarci i mučenja koja sam pretrpeo bili su neopisivi. Iz mojih usta i nosa tekla je krv, usne su mi ispucale, brada i kosa bile su raščupane, moja rasa pokidana, a pantalone spuštene, jer im je Bog dopustio da muče čak i skrivene delove mog tela. Prsti su mi bili iščašeni a rame gotovo izbačeno. Moje uši slušale su njihove gnevne glasove. Jedan mi kaže:
‘Vidiš li me? Ja sam onaj koji te hvata za grlo i ne dozvoljava ti da čitaš!’
Drugi na to dodaje:
‘Ja sam onaj koji ti radi to i to’, i tome slično.
Svaki mi je govorio o iskušenjima koja mi je pravio. U jednom trenutku sam nekako uspeo da izvučem ruku i da se prekrstim. Demoni su tada bez oklevanja iskočili kroz prozor i utekli, ostavljajući me polumrtvog. Pritegao sam odeću i nekako se spustio do kuhinje. Tamo je bila jedna žena – poklonica. Užasnula se čim me ugledala:
‘Ženo, zašto nisi došla gore da mi pomogneš? Demoni su me toliko pretukli da sam polumrtav!’
‘Čula sam neku buku i udarce, oče Jakove, ali sam mislila da Vi nešto radite i da udarate.'“
Sva ta, toliko bolna i velika iskušenja, otkrivaju, s druge strane, silu koju je Bog podario Starcu da ih izdrži, kao i onu mučeničku i ispovedničku blagodat kojom ga je obdario.
„Nastojao sam da se podvizavam u tajnosti“, pričao je Starac. „Čekao sam da se smrkne i da nastupi vreme kad su oci tihovali u svojim kelijama. Tada sam otvarao stražnju manastirsku kapiju i odlazio u isposnicu (pećinu) Prepodobnog. U neprozirnoj tami nisam video ni kuda se krećem, dok nisam prizvao Prepodobnog da mi pomogne:
‘Svetitelju, zaštitniče moj, pomozi mi da dođem do tvoje isposnice!’
Sa neba se tada spustila jedna zvezdica i osvetlila stazicu ispred mene. Tako sam uspeo da vidim put i da dođem do isposnice Prepodobnog. Tamo me je mnogo puta – ovo vam govorim na duhovni način – dočekivao živ sveti starac, koji bi mi rekao:
‘Sedi i odmori se!’
Pobožno sam očekivao da se Sveti udalji iz isposnice, a zatim bih se celu noć molio Gospodu. Molitvu sam završavao pred svitanje i tad bih izašao iz isposnice. Ona zvezdica se ponovo spuštala i osvetljavala moj put, sve dok se ne bih vratio u manastir. Dolazio sam i zvonio, jer je to bilo vreme za jutarnje bogosluženje. Ne znajući gde sam bio celu noć, ostali oci su govorili: ‘Probudio se otac Jakov’, a zatim su silazili u crkvu.
Jednom je u manastir došao iguman i rekao: ‘Oče Jakove, umij se, operi glavu i očešljaj se, jer ćemo sići u Halkidu!’
Iako nisam razumeo njegove reči, poslušao sam njegovu zapovest. Sišli smo u Halkidu i otišli u svetu Mitropoliju. Tadašnji mitropolit bio je blaženi Georgije, sveti čovek, dostojan svešteničkog čina, milosrdan i nestjažateljan, koji je voleo monahe. Primili su nas s očinskom ljubaznošću i objasnili mi da sam određen za uzvišeni sveštenički čin. Nikada u životu nisam ni pomišljao na ovaj čin, niti sam smatrao da sam dostojan takve časti. Pristao sam samo zbog poslušnosti mom starcu i zbog poštovanja prema tom episkopu. Tako me 18. decembra 1952. arhijerej rukopoložio za jerođakona, a sutradan, 19. decembra, za jeromonaha. On mi je, kao dar i zaštitu, dao jednu ikonicu Presvete Bogorodice i rekao:
‘Oče Jakove, uzmi ovu ikonicu Presvete Bogorodice, da bi te štitila tamo gore, u pustinji, gde se nalaziš!’
Ta ikonica se tokom svih ovih godina nalazi iznad mog kreveta. Sveti arhijerej je nastavio:
‘Čedo moje, čuvaj se tamo i muškaraca i žena!’
Kad je video da su me njegove reči ražalostile, vladika je dodao:
‘Oče Jakove, mi ovde u svetu imamo mnogo iskušenja, a često ih imamo i po nužnosti. Međutim, tamo gore, u pustinji, tvoja iskušenja će biti retka, ali zato otrovna!’
Posle nekoliko dana dobio sam i pismeno dopuštenje da budem duhovni otac. Na taj način sam mogao da ispovedam hrišćane.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *