ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СТАРЧЕВ МОНАШКИ ЖИВОТ
 
Жеља оца Јакова за монашким подвигом била је окренута превасходно отшелничком животу и, наравно, живљењу на светим местима:
“Желео сам да пођем у света места у којима се подвизавао мој предак”, говорио је Старац. (О животу његовог светог претка говорићемо на другом месту, на основу онога што нам је казивао сам Старац.) “Да нађем пећину и да тамо, хранећи се биљкама које бих пронашао око пећине, без много воде, сам и скривен од света, у молитвама и прозбама проведем остатак свог живота служећи Богу. Имајући такве помисли у срцу сматрао сам да је, пре него што пођем на та света места, неопходно да одем у манастир Преподобног Давида, да затражим благослов, помоћ и посредовање Преподобног.
После вишечасовног пешачења планинама, долинама и стазицама – тада још није постојао пут до манастира – најзад сам стигао у свету обитељ преподобног Старца. Био је 15. јул 1952. године. Чим сам се приближио манастиру, приметио сам да се место променило и да се разликује од онога што сам видео кад сам на дан помена Преподобног долазио овамо са сељацима из мог села. Видим прекрасну и величанствену обитељ, која припада другој епохи. Видим да се област око манастира преобразила у пријатно, прекрасно место с кућицама, сличним дашчарицама, удаљеним једна од друге и разбацаним унаоколо по разним местима, тако да су образовале чудесан градић. Личио је на Калитеју али, наравно, из те епохе”, казивао је Старац. “Испред манастира ме очекивао уважени седобради старац. Касније сам појмио да је то био преподобни Давид. Поздравио сам га и упитао:
‘Старче, шта то сада видим? Какве су ово прекрасне кућице? Кад сам прошли пут био овде нисам их видео!’
‘Ово је, чедо моје, град подвижника, и сваки од њих има своју кућицу’, одговорио ми је Преподобни.
Био сам опчињен овим рајским призором и рекао сам му:
‘Старче, да ли бисте и мени могли да дате једну такву кућицу? Уистину то желим!’
‘Чедо моје, ако останеш овде, можемо ти је дати, али ти си дошао да се поклониш и да одеш!’
Тад сам му и против своје воље рекао:
‘Старче, ја ћу остати овде!’
Тек што сам то обећао, кад ми се показало да се отворио манастирски зид, да је Старац ушао унутра и да се зид поново затворио. Тако сам га изгубио из вида. С Преподобним је ишчезло и све остало. На месту где се налазио град подвижника указала ми се област онаква, каква је уистину и била. Густа дивља шикара, необрађен маслињак. Уместо величанственог и прекрасног, указао ми се манастир какав је заиста и био. Развалина са две три старе келије, са полусрушеним крововима и малом и запуштеном црквом. Она је изгледала као капела а не као саборни манастирски храм. Иако сам у обитељ дошао као поклоник, после свега тога дао сам обећање Преподобном да ћу га служити од свег срца.”
У то време су у манастиру живела два – три старчића, придржавајући се идиоритмијског вида монаштва. Сваки је имао своју келију и своју храну. Сами су је припремали, сами су је јели, располагали су самима собом. Игуман ове обитељи био је блажени архимандрит отац Никодим, који је заједно са својим сестрама живео у Лимнију, где је служио као парохијски свештеник. Често је долазио у манастир, накратко боравио у њему и опет се враћао у своју парохију у Лимнију. О свом старцу и игуману Никодиму отац Јаков је казивао као о врлинском, високоморалном и милосрдном човеку. Никодим је много патио због болести, јер је имао дијабетес. Међутим, најгоре је било што су га прогонили људи а, на жалост, и појединци из цркве.
Прогоњен и пресељен из места у којем је служио Господу, предао је своју душу у руке Бога Који је рекао: Блажени прогнани правде ради.
Без обзира на то што се игуман и мој духовни отац због својих обавеза није дуго задржавао у манастиру, ја сам му од почетка био беспоговорно послушан, што представља основу и темељ монашког живота. За све сам тражио његов благослов. То није било тако лако, јер је требало да напорно пешачим четири – пет часова да бих се спустио у Лимни и узео благослов за разне послове, личне и манастирске.”
Поменућемо овде један чудесан догађај који се збио у првим данима његовог боравка у манастиру.
“По природи нисам имао браду, осим пар длачица, био сам голобрад. Међутим, како сам желео да будем монах са дугом, бујном брадом и брковима, молио сам се Пресветој Богородици и преподобном Давиду да ми израсте брада. На чудесан начин, мени је након недељу дана нарасла бујна брада и бркови.” (Такву браду Старац је имао све до краја живота.)
“Од почетка сам свим срцем заволео преподобног Давида. То је велики светитељ. У мојој души распламсала се божанствена ревност да душом и телом служим Преподобном и у славу Божију”, подвлачио је Старац. “Програм последовања у манастиру морао се нужно извршити, док сам све остало време проводио радећи унутар и изван манастира. Манастир је био порушен и препуштен времену. Долазак неког поклоника био је права реткост. Само су једном годишње, на празник Преподобног, хришћани из целог округа долазили на поклоњење. Посветио сам се занатским радовима на обнављању порушених зграда и радио сам и као зидар, и као тесар, и као обичан радник, не бих ли саградио неколико просторија у које ће се сместити макар и један једини поклоник. Необрађену земљу око манастира сам прекопао, пођубрио и добро обрадио. Напорно сам радио. Тамо сам засадио пасуљ, грашак и остало, не само да бисмо имали ми у манастиру, него и да бисмо давали милостињу сиромасима. Сиромаштво је у то време било правило.”
Будући да је Старац свој општежитејски (киновијски) начин живота започео послушањем и ватреном ревношћу на духовним и телесним подвизима, природно је да се сусрео с тешкоћама и искушењима која нашем кратковидом савременом схватању могу изгледати као невероватна. Међутим, тако жели Бог: да Његови синови готово непрестано буду искушавани, током читавог свог живота. То правило се потврдило и у животу овога Старца, који је, и вољно и невољно, читавог живота био мученик.
У почетку је “кушач” подстицао остале оце – идиоритмике ове обитељи. Уместо да се радују што им је дошао млад човек преиспуњен ревношћу, љубављу и смирењем, они су се побунили против његовог доласка. Чинили су све да би угасили његову ревност и да би га разочарали, да би Јаков отишао из манастира. Ти оци су толико жалостили Старца током његових првих корака у монашком животу да одговарајуће конкретне случајеве нећемо ни наводити, страхујући да од тога не буде више штете него користи.
Међутим, шта је јаче од вере, смирења и љубави? Шта је јаче од врлина које је Старац поседовао и које је откривао с невероватном простотом, прослављајући Бога Који их је и даровао?
Искушењу невероватног сиромаштва порушеног манастира Старац се супротстављао врлинама поста и уздржања, и то у таквој мери да се није уздржавао само од хране него и од воде.
Господ га је обдарио таквим уздржањем да је воду пио само суботом и недељом. У његовој души потекао је извор воде који тече у живот вечни, тако да му вештаствена вода није ни била потребна. За њега је Христос био и храна, и вода, и одежда, и радост, и весеље.
Његова келија је била порушена, без прозора и са старим капцима који се нису могли сасвим затворити. Током тешких зима тог времена, кад је снег достизао висину од једног метра а хладноћа била неподношљива, Старац је у својој залеђеној келији потпаљивао малу пећ. Међутим, ветар је кроз пукотине у капцима уносио снег у собу и на тај начин на таваници образовао белу стазицу.
“Узимао сам луч (јер у убогом манастиру није било ни светиљки ни фењера) и до јутра бих прочитао цео Псалтир”, говорио је Старац. Тако сам се грејао пламеном који је загревао и загрева подвижнике, пустињаке и столпнике. Мени је много и то што имам кров над главом. Столпници нису имали ништа. Кад бих био отшелник у пећини, зар бих имао све те удобности које имам у келији, макар и полусрушеној? Тешио сам се оваквим мислима.”
“Једном сам се разболео од тешког ишијаса”, приповедао је отац Јаков. “Примио сам тада осамдесет девет инјекција, али није било никакве користи. Видевши да људско знање није у стању да ме исцели, позвао сам преподобног Давида да дође и да ме исцели, говорећи:
‘Светитељу мој, молим те, дођи, помози ми и исцели ме, али немој ми долазити у свом обличју, јер сам ја плашљив човек и нећу поднети да те видим, него ми дођи у лику једног од отаца твоје обитељи!’
У то време у гостима нам је био један Светогорац, монах Спиридон из обитељи Светог Павла.
Чим сам завршио молитву, отворила су се врата и Преподобни је дошао у лику тог монаха, говорећи:
‘Шта је с тобом, оче Јакове?’
‘Шта је са мном, оче Спиридоне? Много ме боли изнутра и не могу да се крећем.’
Преподобни ми је тада рекао:
‘Ко сам ја? Јесам ли ја отац Спиридон? Знаш ти ко сам ја, али не изговараш моје име. Дошао сам да ти помогнем. Седи и покажи ми где те боли.’
‘Оче мој, кад бих могао да седнем, ја бих већ одавно устао. Не могу да се крећем.’
‘Дошао сам да ти помогнем’, казао је он.
Тако сам уз његову помоћ успео да седнем. Сео је и Преподобни, иза мене, и својим леђима наслонио се на моја леђа, тако да ме придржавао. Тад сам осетио како ме дотичу старачка леђа свештеника, и осетио сам благодат свештенства. Преподобни ме тада прекрстио на месту које ме је болело, у области карлице и у потиљку, јер сам патио и од главобоље. Истог тренутка је све прошло. Нисам осећао ни бол ни последице болести, осећао сам само радост и весеље. Свети је тада отворио врата и изашао. Почео сам да прекоревам самога себе због плашљивости, као и зато што нисам начинио ниједан поклон да бих му заблагодарио. Запевао сам његов тропар.
Једном приликом, током једне од тешких зима, кад се заледио снег у манастирском дворишту, опрезно сам силазио у цркву на службу. Непосредно пред улазак у храм ја сам се оклизнуо, пао наузнак на залеђени снег и ударио кичму у пределу карлице. Могуће је да сам имао и неке преломе, јер двадесет девет дана нисам могао да начиним ни најмањи покрет. Двадесет деветог дана угледао сам свете Бесребренике који су дошли и исцелили ме. Тако сам могао да наставим своје служење.”
Навешћемо овде пар примера који ће показати лепоту његове душе и богатство љубави у Христу:
Једном је отац Никодим послао писмени налог да се манастирском раднику да мало хлеба и да се он пошаље у Лимни, где ће узети извесну количину уља и без оклевања је однети у манастир. Отац Јаков је узео игуманово писмо, отишао у храм, стао пред икону преподобног Давида, прочитао му игуманов налог и затим послао радника у Лимни. Кад је радник сишао у Лимни, на путу се сусрео с игуманом који је због неодложног посла пошао у манастирски маслињак. Током њиховог разговора испоставило се да игуман не зна ни за какав писмени налог. Радник се вратио у манастир празних руку. Касније је у манастир стигао и сам игуман. Отац Јаков је потрчао ка улазу да би га дочекао, али игуман га је зауставио и строго рекао:
“Шта је сад? Како си могао да пошаљеш радника у Лимни без мог благослова? Зашто чиниш такве ствари без благослова?”
Отац Јаков му је запрепашћено рекао:
“Старче, ја сам радника послао на основу Ваше писмене заповести. Прочитао сам је и преподобном Давиду. Ако сматраш да ме треба казнити, учини како хоћеш!”
“Где ти је то писмо? Покажи ми га”, захтевао је игуман.
Отац Јаков је отрчао у своју келију, узео игуманово писмо, запалио га шибицом и убацио у пећ да га старац не би видео и ражалостио се због свог понашања. Међутим, за њим је дошао и задихани старац и рекао:
“Какав то папир гори у пећи?”
“Ништа, старче, спаљујем неке безвредне папире! Опрости ми, ти си у праву”, одговорио је отац Јаков.
Тада је видео да је старац смекшао, насмешио се и без речи изашао из келије…
“Он је то учинио или зато да би ме искушао, да би видео хоћу ли се правдати, или зато што је заборавио, будући да има шећерну болест. Бог зна, ја га ни најмање нисам ражалостио”, казивао је отац Јаков.
Ево и другог случаја. Један од старих отаца никада му није био наклоњен. Отац Јаков га је с љубављу служио. Осим тога, долазећи у његову келију, отац Јаков му је доносио тањир са својом храном, док је он сам постио. Међутим, кушач је скаменио душу овог брата и он никада није имао лепу реч за оца Јакова. Чак ни за Васкрс нису јели заједно, него сваки засебно.
“Ја нисам могао да једем сам на такав дан”, причао је отац Јаков. “Замолио сам радника да обедујемо заједно:
‘Чедо моје, дођи да једемо! Хајде да један другоме честитамо празник васкршњим јајетом!'”
Поменути сабрат је имао трагичан крај. Док је потпаљивао пећ у својој келији, пламен је захватио његову мантију и он је сав изгорео. Живео је још неколико дана у страшним мукама, а затим је умро. Отац Јаков га је самопожртвовано служио јер се налазио у жалосном стању а на лекарску помоћ се у то време није могло ни помишљати. На другом месту навешћемо Старчева сведочења о души овога брата.
Видевши да из оваквих битака, у којима га је нападао посредством других, Старац излази све опитнији и прекаљенији, кушач га је напао исто онако силно, како је нападао и многе друге, богоносне оце – отшелнике. Препустимо Старцу да сам говори о томе:
“Поправљали смо собе у конаку. Током дана, око поднева, осетио сам умор. Да бих се мало одморио, прилегао сам на кревет у једној соби, у којој су поправљали таваницу. Врата су се изненада отворила и у собу је силовито ушао један војник у старим опанцима. Имао је само једно око на челу и дивље је узвикивао:
‘Дакле, овде си? Сад ћеш видети шта ће бити с тобом!’
Заједно с њим ушло је отприлике још осамнаест демона у разним обличјима: у обличју људи, мајмуна и сл. Бацили су се на мене и почели да ме муче и да ме ударају. Покушавао сам да се осеним крсним знамењем, али су ме неки од њих држали за руке, док ми је један растезао прсте, тако да нисам могао да саставим три прста и да њима изобразим знак Часног Крста.
Ударци и мучења која сам претрпео били су неописиви. Из мојих уста и носа текла је крв, усне су ми испуцале, брада и коса биле су рашчупане, моја раса покидана, а панталоне спуштене, јер им је Бог допустио да муче чак и скривене делове мог тела. Прсти су ми били ишчашени а раме готово избачено. Моје уши слушале су њихове гневне гласове. Један ми каже:
‘Видиш ли ме? Ја сам онај који те хвата за грло и не дозвољава ти да читаш!’
Други на то додаје:
‘Ја сам онај који ти ради то и то’, и томе слично.
Сваки ми је говорио о искушењима која ми је правио. У једном тренутку сам некако успео да извучем руку и да се прекрстим. Демони су тада без оклевања искочили кроз прозор и утекли, остављајући ме полумртвог. Притегао сам одећу и некако се спустио до кухиње. Тамо је била једна жена – поклоница. Ужаснула се чим ме угледала:
‘Жено, зашто ниси дошла горе да ми помогнеш? Демони су ме толико претукли да сам полумртав!’
‘Чула сам неку буку и ударце, оче Јакове, али сам мислила да Ви нешто радите и да ударате.'”
Сва та, толико болна и велика искушења, откривају, с друге стране, силу коју је Бог подарио Старцу да их издржи, као и ону мученичку и исповедничку благодат којом га је обдарио.
“Настојао сам да се подвизавам у тајности”, причао је Старац. “Чекао сам да се смркне и да наступи време кад су оци тиховали у својим келијама. Тада сам отварао стражњу манастирску капију и одлазио у испосницу (пећину) Преподобног. У непрозирној тами нисам видео ни куда се крећем, док нисам призвао Преподобног да ми помогне:
‘Светитељу, заштитниче мој, помози ми да дођем до твоје испоснице!’
Са неба се тада спустила једна звездица и осветлила стазицу испред мене. Тако сам успео да видим пут и да дођем до испоснице Преподобног. Тамо ме је много пута – ово вам говорим на духовни начин – дочекивао жив свети старац, који би ми рекао:
‘Седи и одмори се!’
Побожно сам очекивао да се Свети удаљи из испоснице, а затим бих се целу ноћ молио Господу. Молитву сам завршавао пред свитање и тад бих изашао из испоснице. Она звездица се поново спуштала и осветљавала мој пут, све док се не бих вратио у манастир. Долазио сам и звонио, јер је то било време за јутарње богослужење. Не знајући где сам био целу ноћ, остали оци су говорили: ‘Пробудио се отац Јаков’, а затим су силазили у цркву.
Једном је у манастир дошао игуман и рекао: ‘Оче Јакове, умиј се, опери главу и очешљај се, јер ћемо сићи у Халкиду!’
Иако нисам разумео његове речи, послушао сам његову заповест. Сишли смо у Халкиду и отишли у свету Митрополију. Тадашњи митрополит био је блажени Георгије, свети човек, достојан свештеничког чина, милосрдан и нестјажатељан, који је волео монахе. Примили су нас с очинском љубазношћу и објаснили ми да сам одређен за узвишени свештенички чин. Никада у животу нисам ни помишљао на овај чин, нити сам сматрао да сам достојан такве части. Пристао сам само због послушности мом старцу и због поштовања према том епископу. Тако ме 18. децембра 1952. архијереј рукоположио за јерођакона, а сутрадан, 19. децембра, за јеромонаха. Он ми је, као дар и заштиту, дао једну иконицу Пресвете Богородице и рекао:
‘Оче Јакове, узми ову иконицу Пресвете Богородице, да би те штитила тамо горе, у пустињи, где се налазиш!’
Та иконица се током свих ових година налази изнад мог кревета. Свети архијереј је наставио:
‘Чедо моје, чувај се тамо и мушкараца и жена!’
Кад је видео да су ме његове речи ражалостиле, владика је додао:
‘Оче Јакове, ми овде у свету имамо много искушења, а често их имамо и по нужности. Међутим, тамо горе, у пустињи, твоја искушења ће бити ретка, али зато отровна!’
После неколико дана добио сам и писмено допуштење да будем духовни отац. На тај начин сам могао да исповедам хришћане.”

Comments are closed.