NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
STARČEV VOJNIČKI ŽIVOT
 
Vreme kad je Starac bio na odsluženju vojnog roka predstavljalo je jedan od najstrašnijih perioda za našu otadžbinu. Bilo je to vreme građanskog rata, pa čak i građanskih i bratoubilačkih razdora.
Krotki, nezlobivi i mirni Starac je najpre kao regrut, a zatim kao pešadijski vojnik bio u gradu Volosu. Sa svojim karakterističnim, čistim humorom, kazivao je o jednom događaju iz perioda vojničke obuke:
„U vreme predavanja iz teorije oružja sedeo sam u prvom redu i netremice posmatrao predavača, dok se moj um, zauzet molitvom, nalazio u našem selu, u hramovima i kapelama. Ovako zamišljenog i rasejanog, jedan od predavača, surov i grub čovek, udario me oružjem po glavi. Krotko sam mu se požalio na njegov postupak. Bog, međutim, nije dozvolio da ostane nekažnjen. Odjednom je počeo da duva vetar i njemu je u oko upao oštar trn. Toliko ga je to zabolelo da je njegov vid bio u opasnosti. Bio je preplašen i požalio mi se na svoje patnje, smatrajući da sam ga ja prokleo. Razume se da ga nisam proklinjao, ali ga je Bog urazumio ovom bolešću da bi umekšao njegovu surovu dušu.
Dok sam bio vojnik, stalno sam sa sobom nosio ikonicu svetog čudotvorca Haralampija. Često sam se molio svetom da me izbavi od patrolne službe, jer ja nisam bio nasilan čovek. Kad bi oficiri u stroju birali vojnike za patrolu, ja sam zavlačio ruku u šinjel, uzimao ikonicu i molio se da me oficir ne vidi i ne uputi u odred. Svetitelj ga je, prirodno, uvek ‘zaslepljivao’ i nikad me nije izvodio iz stroja.
Jednom sam bio upućen u rejon Peliosa, gde je trebalo da motrim na svaki sumnjiv pokret u zoni moje odgovornosti. Seo sam ispred puške, uzeo ikonicu svetog Haralampija, postavio je na oružje i rekao:
‘Sad ti, svetitelju moj, motri na okolinu. Pažljivo nadziri moju zonu, tamo i ovamo.’ Pokazao sam mu mesto svoje odgovornosti, dok sam se ja molio. I zaista, blagodat svetitelja bila je tamo prisutna! Ispred mene su prošli gerilci, koji su se skrivali iza stada ovaca. Opasnost je bila velika. Jedan od njih je predlagao ostalima da mi se privuče s leđa i da me ubije. Međutim, svetitelj je dotakao srce jednog od njegovih drugova koji mu je zapretio i rekao:
‘Ostavi ga, mladiću! Nismo mi krivi što je on pogrešio! Nećemo se izlagati opasnosti bez velike potrebe!’
Tako su me spasle molitve svetog Haralampija. O opasnosti koja me je mimoišla pričao mi je sutradan jedan čobanin, kad je ponovo prošao pored mene.
Jednog dana zatražio sam dozvolu i uputio se u lokalnu crkvicu Presvete Bogorodice Blagovesnice. Ispred nje su stajala dvojica sveštenika. Ja sam im prišao, prekrstio se i celivao im ruku. Čuo sam ih kako govore:
‘Evo jednog pobožnog vojnika.’
Jedan od njih mi se obratio i rekao:
‘Vojniče, poznaješ li možda oca Emilijana iz sela Sveti Georgije u Amfisi?’
‘To je moj rođak!’
On mi je tada radosno rekao:
‘Čedo moje, prepoznao sam te po tvom licu, jer mnogo ličiš na oca Emilijana!’
Otac Emilijan bio je jedini oženjen sveštenik u našoj porodici, svi ostali su bili jeromonasi. On i njegova popadija bili su tako vrlinski ljudi da su u svim mestima gde je služio ostavili dobru uspomenu.“
Starac je iz Volosa prebačen u Atinu. Bog je tu prosvetlio njegovog komandanta puka, Polikarpa Zoisa, koji ga je primio u svoju službu i prihvatio kao sina. Svakodnevno mu je davao pismenu dozvolu da ide u crkvu. Tako je Starac uspeo da se pokloni gotovo svim crkvama Atine i Pireja. Potpukovnik ga je toliko voleo i poštovao da ga je, posle Starčevog povratka u manastir Prepodobnog Davida, često posećivao i svojim ličnim sredstvima pored manastira podigao kapelu posvećenu svetom Polikarpu, episkopu smirnskom:
„Nakon njegove smrti i prenošenja posmrtnih ostataka, u manastiru sam zadržao kosti njegove desne ruke“, govorio je Starac. „Tom rukom mi je potpisivao dozvole da idem u crkvu. Uvek ga pominjem zajedno sa svojim roditeljima.“
Sasvim je razumljivo da period proveden u vojsci nije prošao bez iskušenja od strane ostalih vojnika. Pod uticajem kušača, oni su mu se rugali, ismejavali ga, nazivali „ocem“ i izmišljali razne nadimke, uobičajene u vojsci, jer nisu bili u stanju da svojim svetovnim umom shvate ponašanje starca Jakova, koje im je bilo neobično i čudno. Bez obzira na sve napore koje je Starac ulagao da bi živeo skrivenim životom u Hristu, oni su doslovno motrili na svaki njegov korak.
„U spavaonici sam se pokrivao ćebetom i ispod njega se potajno molio i osenjivao krsnim znamenjem. Vojnik koji je spavao iznad mog kreveta – imali smo dvojne krevete – pozvao me jedne večeri:
‘Jakove, zašto pomeraš ruke ispod ćebeta?’
‘Ništa, ništa’, odgovorio sam.
‘Ne, ti se opet krstiš, i opet se moliš. Zašto sad, kad smo se svi zajedno pomolili, ti i dalje nastavljaš da se moliš sam?’
‘Ne činim nikakvo zlo’, odgovorio sam. ‘Samo se molim!’
Jednog dana pošao sam sa drugovima da se prošetam po Pireju. U jednom trenutku oni su mi rekli:
‘Dođi, Jakove, da ti nešto pokažemo!’ Ništa ne sumnjajući, pošao sam za njima. Doveli su me do nekog mesta i rekli:
‘Pogledaj ovamo!’
Pogledao sam na stepenice koje su vodile u neki podrum. Unutra sam video ljude koji su igrali obnaženi. ‘Zašto ste me doveli ovamo?’
Jedan od njih me, podstaknut kušačem, uhvatio s leđa, da bi me na silu gurnuo.
‘Sad ćemo i mi poći dole’, rekao je i počeo da se smeje.“
Preispunjen božanskom revnošću, krotki Jakov je tada snažno odgurnuo tog zlonamernog vojnika, zapretio mu i rekao da mu se više ne približava, a zatim, kao drugi Josif, utekao od greha. Mnogi od vojnika koji su služili zajedno s njim i shvatili Starčev osvećeni život, godinama su s poštovanjem i umilenjem posećivali manastir, nalazeći tamo veliku duševnu korist.
„Vrlinski život uvek poučava i donosi plodove, makar i nakon mnogo godina“, govorio bi Starac i nastavio:
„Da sam ih tada sledio, kakvo bi dobro odatle proisteklo?“
Tako je uspešno završio trogodišnji vojni rok i vratio se u svoje selo kad mu je već bilo preko trideset godina. Nakon što je udao sestru i ispunio majčinu zapovest, bio je slobodan da se posveti monaškom životu, za kojim je od detinjstva čeznuo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *