NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POREKLO I MLADALAČKE GODINE STARCA JAKOVA
 
Mala Azija, koja je porodila toliko svetitelja naše Crkve, bila je postojbina i starca Jakova. Naselje u kojem se rodio i proveo prve dve godine života naziva se Livisi i nalazi se na morskoj obali, u Joniji, nasuprot ostrvu Kostelorizon.
Starčeva porodica bila je jedna od najimućnijih u selu, tako da je osim kuće i zgrada imala i sopstvenu prodavnicu. Međutim, njeno najveće bogatstvo bila je njena pobožnost i čista hrišćanska vera koja je u ovoj porodici imala veoma duboke korene. Genealoško stablo ovog oca ima pohvalu u Hristu: sedam jeromonaha, jednog arhijereja i jednog svetitelja. Poslednji, osveštani izdanak ovog vinograda bio je otac Jakov.
Tako je, dakle, ovo teško, hrišćansko podvižničko predanje u liku oca Jakova pronašlo svoj poslednji i, Sam Bog zna, možda najsnažniji izraz.
Starac je rođen 5. novembra 1920. godine. Usled nesrećnih događaja vezanih za Maloazijsku katastrofu i iskorenjivanje helenizma bio je primoran da napusti osveštano tlo Male Azije i da kao dragocena i osveštana loza bude presađen u selo Sveti Georgije u Amfisi, a kasnije u selo Farakla u severnoj Eubeji.
Tamo je živeo dok nije napunio trideset godina a onda ga je Bog konačno presadio u sveti manastir Prepodobnog Davida.
Najvažniju i rukovodeću ulogu u Starčevom životu igrala je podvižnička i pobožna ličnost njegove majke Teodore, kćeri Georgija (Jorgosa) i Despine Kremidas. Ona je prevashodno bila ukrašena vrlinama milosrđa, uzdržanja (post i rasuđivanje), trudoljublja i razboritosti. Ona ih je s ljubavlju i strpljenjem predala i nežnoj duši svog čeda, Jakova, kojeg je neobično volela. „Duša moje majke bila je monaška“, govorio je Starac. Nju su, međutim, i ne pitajući je, prema maloazijskom običaju verili kad joj je bilo dvanaest godina. Kad je napunila osamnaest godina, venčala se s njegovim ocem, Stavrosom Calikisom.
Nakon izvršenja tajinstva, roditelji su zbog velike stidljivosti njene devstvene duše morali da ulože posebne napore da je ubede u određena, delikatna pitanja supružničkog života. U tom braku rođeno je devetoro dece, ali je Bog dopustio da samo troje ostane u životu, odnosno dvojica dečaka i jedna devojčica.
Starac je bio onaj mlađi od dvojice dečaka koji su „preživeli smrt“, kako je obično govorila njegova majka. Bio je vrlo uzdržan u hrani i bolešljiv. „Zbog moje bolešljivosti majka me je nazivala jesenjim pilencetom“, govorio je Starac.
„Kao dvogodišnje detence, majka me prekrila svojim haljinama i, zajedno sa babom i tetkama, ukrcali smo se na lađu za Grčku“, kazivao je Starac. „Bez obzira na moj uzrast, sećam se da smo, stigavši u Pirejsku luku, prvi put u životu začuli bogohulne reči… Baba je tada rekla: ‘Zašto smo došli ovamo? Bolje da se vratimo i da nas ubiju Turci nego da slušamo takve reči. Mi u Maloj Aziji ne znamo za takve grehove.'“
Nakon Pirejske luke, izbeglice su bile raseljene u razne delove Grčke. Zajedno s ostalim izbegličkim porodicama, i Starčeva porodica je oko dve godine provela u jednom skladištu u selu Sveti Georgije u Amfisi. Tokom te dve godine, nije bilo nikakvih vesti o njegovom ocu. Verovatno da ni on nije imao nikakvih vesti o njima. Nije znao da li je njegova porodica živa i gde se nalazi. Međutim, promisao Božiji doveo je Starčevog oca u selo u kojem se nalazila njegova porodica. Budući da je po zanimanju bio zidar, dobio je posao na izgradnji domova.
„Moja baba je prolazila pored zgrade koju su zidali. Začula je glas mog oca i prepoznala ga“, kazivao je Starac. „Tako smo se, uz veliko ushićenje i neopisivu radost, na čudesan način ponovo sjedinili s ocem. Budući da je smatrao da smo ubijeni, moj otac je pomišljao i na drugi brak, ali je Bog na čudesan način sve razrešio.“
Porodica se potom preselila na Eubeju i nastanila u selo Farakla, koje se nalazi u severnom delu ostrva.
Tamo su im dali komad zemlje sa zgradama. Tu su podigli dom u kojem je Starac živeo do svoje tridesete godine. Starac se sa setom sećao blagoslovenog i mirnog porodičnog života njegovih detinjih godina. Budući da je bio zidar, otac je često bio odvojen od porodice. Njegov glavni vaspitač bila je blažena majka Teodora.
„U detinjstvu nisam imao drugova“, sećao se Starac. „Retko sam izlazio iz kuće, i to samo da bih otišao u školu ili zbog neophodnih poslova i zadataka. Moja majka je bila veoma oprezna po pitanju celomudrenosti njene dece. Kad je jednom primetila da pokušavam da zagrejem dlanove tako što ih stavljam između nogu, rekla mi je taktično i strogo: ‘Jakove, ne stavljaj dlanove između nogu jer roditelji takve dece umiru, dok sama deca venu.’ Kad sam joj rekao da se moje ručice smrzavaju i da ih tamo stavljam zato da bi ih zagrejao, isplela mi je dve vunene rukavice, kao vunene čarapice, i ja sam ih nosio na rukama da se ne bih smrzavao. S takvim rasuđivanjem i pažnjom brinula je moja majka o našoj celomudrenosti. Tu mudrost i rasuđivanje ona je, naravno, dobila od Boga, jer je živela mudrim i prostim životom. Nakon rađanja dece, moji roditelji se više nisu sjedinjavali, nego su živeli duhovnim i bratskim životom. Jedno je spavalo u jednom a drugo u drugom kraju sobe, dok su deca spavala između njih, i svi smo ležali na slamnatim dušecima. Smireni, blagosloveni, osveštani, podvižnički život.
Mati me je naučila da pravim mnoštvo metanija i da se molim. Ostajući kod kuće, pomagao sam joj u raznim ženskim poslovima, jer sam je voleo i sažaljevao što je toliko umorna. Naučio sam da šijem i da pravim jorgane ili ‘paplome’, kako to mi kažemo na maloazijskom narečju. Uopšte, naučio sam sve ženske poslove, što mi je mnogo koristilo u mom monaškom životu, tako da mi slične obaveze nisu teško padale.
Kad bismo tokom zimskih meseci podložili peć, otac je sedeo s jedne a majka sa druge strane, odnosno, svako je imao svoje mesto. Mi smo ih toliko poštovali da niko od nas, u slučaju da su oni odsutni, ne bi seo na očevo ili majčino mesto. Sedeli smo na drugom mestu.
Sveštenik je u naše selo dolazio na svakih 15 – 20 dana, jer mi nismo imali svog sveštenika. Ja sam još tokom noći odlazio da mu pomognem, u početku u službi a kasnije i u psalmopojanju. Dok narod ne bi došao u crkvu, ja bih obično pravio ravnomerne poklone. Jednom prilikom sveštenik mi je rekao:
‘Jakove, čedo moje, pokloni se ne prave u dan Gospodnji (tj. u nedelju). Danas je dan vaskrsenja. Vaskrse Gospod!’ Ja sam mu na to odgovorio: ‘Pravim poklone onako kako me je majka naučila.'“
„O ispovesti ništa nismo znali“, govorio je Starac. Međutim, kad je posle strogog posta trebalo da se pričestimo, celivali smo ruke svojih roditelja i starijih i pričešćivali se. Uzdržanje moje majke u pogledu hrane bilo je čudesno. Bilo nam je dovoljno oko 300 grama ulja za čitavu sedmicu. To se nije događalo zato što smo bili siromašni: imali smo prodavnicu, a moj otac je bio zanatlija, zidar. Porodični prihodi mogli su da nam obezbede prilično lagodan život. Međutim, moja majka je posedovala uzvišenu božansku vrlinu milosrđa i njena ruka je uvek bila otvorena za unesrećene i uboge, kojih je tokom tih godina bilo mnogo. Pomagala im je i hranom i odećom. Njena milosrdna duša davala je čak i rublje koje je nama bilo neophodno. Kad bismo se otac i ja vratili kući – kad sam malo poodrastao, ja sam mu pomagao u zidarskim radovima povremeno bi se dogodilo da nema donjeg rublja jer je ona sve razdavala, i mi ništa nismo imali osim čistih pantalona. Međutim, blagodat Božija bila je toliko izobilna da nas je zagrevala i radovala i u našoj kućici je sve bilo mirno.“
U takvim, osvećenim porodičnim okolnostima, blagodat Božija počela je da osveštava i da rukovodi oca Jakova.
„Imao sam običaj da odlazim na sahrane i na naše seosko groblje“, govorio je Starac. „Razume se da nisam osećao nikakvu melanholiju niti bilo kakvu duševnu pometnju. Hodao sam i razmišljao o suštini i prolaznosti našeg života, i u mojoj duši počelo je da se začinje sećanje na smrt.“
Prosvetljen Duhom Svetim Koji je našao čist sasud – njegovu neporočnu dušu, Starac je počeo da razmišlja o tome da se, kad odraste, posveti Bogu i podvižničkom životu.
„Radovalo me je da odem od kuće i da se zaputim u planinske šume gde sam tragao za već postojećim pećinama ili sam ih sam iskopavao, tek toliko da bih samo ja mogao da uđem. Zatim bih sa šipražja odrezao nekoliko grančica, razapeo odozgo jeftin ćilimčić, pao na kolena i satima se molio, uobražavajući da sam podvižnik“, pripovedao je Starac.
Vidimo da su se, uz božansko prosvetljenje, na taj način projavili sveti zadaci porodičnog podvižničkog predanja i da se, očigledno, počeo nazirati Starčev budući priziv. Molitve sedam pokolenja jeromonaha njihove porodice, koje su dolazile iz Višnjeg Jerusalima, sa nebeskog žrtvenika gde su oni liturgisali, kao i molitve arhijereja i, što je najvažnije, svetitelja koji je potekao iz te porodice, počele su da donose plodove, da prosvetljuju, zagrevaju i obogaćuju prijemčivu dušu oca Jakova.
Kad je Jakov završio narodnu školu, seoski učitelj je predložio da ga zbog njegove izuzetne razboritosti i velike marljivosti pošalju u gimnaziju u Halkidi, jer bi bilo „žalosno učiniti nepravdu takvom umu“:
„Moji roditelji su više voleli da me zadrže kraj sebe jer su se plašili da se na neki način ne udaljim od porodice“, govorio je otac Jakov.
Tako je Starac živeo sa gramatičkim znanjima narodne škole, da bi ga prihvatio Onaj „Koji je neuke naučio premudrosti“, da bi ga poučio Onaj, Koji je „ribare učinio bogoslovima“, da bi ga pokazao kao istinskog bogoslova i oca Crkve. Starčev veliki dar vere i smirenja, kao i molitve njegove prepodobne majke bile su uzrok njegovog zadivljujućeg, uistinu živog odnosa prema našoj „Panagiji“ (kako Grci nazivaju Presvetu Bogorodicu) i prema svima svetima. Tako je, sasvim jednostavno i sasvim prirodno, Nebo nishodilo na zemlju.
„Kad sam bio mali dečak“, pripovedao je Starac, „dobio sam tako jaku prehladu da sam ležao u krevetu sa jakim gušenjem i oštrim bolom u desnoj strani grudnog koša. U selu nije bilo lekara i naše jedino pribežište bili su Bog i Njegovi svetitelji. U kući smo imali srebrnu ikonicu svetog Haralampija Čudotvorca. Bila je stara oko šest stotina godina i mi smo je kao porodičnu svetinju doneli iz Male Azije.
Prizivajući ovog svetitelja, moja mati je satvorila brojne molitve i poklone. Tada sam ugledao ruku sveštenika koja je prešla iznad moje glave, spustila se do mojih grudi, do bolnog mesta, i tu me prekrstila i pomilovala. Istog trenutka iščezli su bol i gušenje, i ja sam ozdravio. Tad sam rekao majci:
‘Majko, video sam ruku jednog sveštenika koja me je prekrstila i pomilovala i ja sam ozdravio. Sve je prošlo.’
Ovu ruku video sam s takvim pojedinostima da sam joj rekao čak i to da je ruka u zglobu bila kosmata.
‘Čedo moje’, rekla je majka, ‘bila je to ruka svetog Haralampija, koji je došao i iscelio te. Uvek poštuj ovaj dan – kad se dogodilo ovo čudo bio je dan pomena svetog apostola Tome jer si bio mrtav i vaskrsao si.’
U ranom detinjstvu sam se i po drugi put teško razboleo. Dobio sam tako ozbiljnu kožnu bolest na stopalima da su se otvorile velike rane i naprsline iz kojih je izlazio gnoj. Imao sam strašne bolove. Uprkos lečenju melemima od voska i ulja ova bolest je dugo potrajala, pa se čak i pogoršavala.
Kako nisam mogao da hodam, prirodno je da nisam mogao ni da obuvam cipele. U bolovima sam hodao po kući, s melemima na nogama i komadićima papira prilepljenim odozdo. Moj život je postao mučenički. Kako sam usled te bolesti sasvim iznemogao, moja majka je jednog dana u očajanju rekla:
‘Dete moje, zgadile su mi se te tvoje noge. Hoće li od tebe ikad postati čovek?’
Te reči su me ražalostile i povredile. To nije značilo da sam se uistinu zgadio svojoj majci – da li je nešto takvo uopšte moguće? – i ona je to izgovorila usled svoje neizmerne žalosti zbog mog stanja. U to vreme na Eubeju su doneli čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice. Nosili su je iz sela u selo da bi joj se verujući narod poklonio. U našem selu smo čuli da se ikona Presvete Bogorodice nalazi u susednom selu, na dva sata hoda odatle. Veliki broj seljaka i dece odlučio je da ode i da se pokloni Njenoj blagodati. Upitao sam majku da li će mi dopustiti da odem da se poklonim Presvetoj Bogorodici.
‘Kako ćeš, čedo moje, s takvim nogama da pođeš na takav put?! Nećeš moći da pratiš druge i onda ćeš se, tako sam i nedorastao, naći u opasnosti. Usput mogu da te napadnu lisice!’
Ona mi je to rekla da bi me zaplašila. U tom trenutku pored kuće je prošao sveštenik. Došao je u selo da bi nas pričestio. On je čuo naš razgovor i obratio se mojoj majci:
‘Teodora, dopusti detetu da ide, nemoj mu to zabranjivati!’
Majka mu je na to odgovorila:
‘Vaše preosveštenstvo – tako su u Maloj Aziji oslovljavali sveštenike – dečak ima nevolje sa stopalima i zbog toga mu zabranjujem. Međutim, ako vi kažete da ide, neka ide!’
Moja mati se stidela da protivreči svešteniku i, krotka i poslušna duša, kakva je uvek bila, dozvolila mi je da pođem.
Narod iz mog sela već beše krenuo. Sasvim je razumljivo da je već nakon prvih nekoliko metara koje sam prešao otpao papir sa mojih tabana, dok su se za melem počeli lepiti kamenčići, iverje i trnje koje se zabadalo u rane. Bolovi su postali nepodnošljivi. Svaki korak predstavljao je istinsko mučenje. Međutim, imao sam takvu želju da se poklonim Presvetoj Bogorodici i toliku veru u Njenu blagodat da sam nastavio putovanje. U jednom trenutku susreli smo čudotvornu ikonu na putu za selo u koje su je nosili. Hramljući sam pritrčao i sa strašnim bolovima poklonio se našoj Presvetoj Bogorodici, preklinjući je da me isceli i spase od ovog mučenja. Govorio sam Joj kao što dete govori svojoj majci. I sad se sećam šta sam kazao:
‘Presveta moja Bogorodice, majka mi je rekla da sam joj se zgadio zbog nogu. Tebi se nisam zgadio, Tebe i preklinjem: učini me zdravim da bih mogao da hodam kao i ostala deca.’
Tako sam Joj govorio, plačući i motreći na Njenu ikonu, neprestano strugajući moja izranavljena stopala, prepuna zemlje, koja su zbog gnoja što se iz njih cedio postala sasvim blatnjava. Tako smo stigli do sela u koje su privremeno postavili ikonu Presvete Bogorodice. Nalazila se na jednoj klupici, u crkvi, i narod je počeo da joj se poklanja s velikim strahopoštovanjem. Sunce je već počelo da zalazi. Pošto su se poklonili čudotvornoj ikoni, seljaci iz mog sela pripremali su se za povratak jer je do našeg sela trebalo koračati dva sata, a spuštala se noć. Ja sam se još neko vreme zadržao u crkvi, pred ikonom Presvete Bogorodice. Kad sam video da nikoga nema u blizini, molitveno sam Joj se obratio:
‘Presveta moja Bogorodice, sad, kad sam sam, isceli me i neka ozdrave moje noge. Ja neću biti nezahvalan nego ću, kad porastem, početi da radim i čim budem mogao, darovaću Te za Tvoju blagodat!’
Dok sam to govorio, plakao sam i milovao svetu ikonu. Pošto sam je nekoliko puta zamolio, izašao sam iz crkve i odmah osetio da me stopala više ne bole. Koračao sam slobodno. Još sam malo hodao, a zatim pljunuo na dlan, očistio jedno stopalo i – šta sam ugledao?! Velika je blagodat Tvoja, Vladičice Bogorodice! Nije bilo ni rana ni naprslina i videli su se samo neki beli ožiljci, kao linije, na mestima gde su se nedavno nalazile duboke naprsline. Kao da su protekle godine i da je ostala samo uspomena na moju bolest! Vratio sam se u crkvu sa suzama radosnicama. Ponovo sam se poklonio i zablagodario našoj Presvetoj Bogorodici, potvrdio svoje obećanje a zatim se, poskakujući kao pilence, vratio u svoje selo onim istim putem kojim sam pre samo nekoliko časova mučenički hodao.“
Otac Jakov je gajio veliku ljubav prema kapelama i proskinitarijumima*, koje su blagočestivi hrišćani posejali po svim grčkim selima. On je još od najranijeg detinjstva posećivao kapele i palio kandila. Tamo se satima molio u samoći, okružen seoskom tišinom.
„Mnogo mi se dopadalo da tokom noći gledam kandila, zapaljena u proskinitarijumima. Sedeo sam i posmatrao ih, divio im se i bio utešen. Kad se nalazite na nekom svetom mestu, vi se stalno krstite i prizivate svetog jer se tamo nalaze svetitelji, i njihova blagodat nam pomaže“, govorio je Starac.
Na jednom brežuljku iza njihovog sela nalazi se kapela Svete Paraskeve. Mali Jakov je tamo često odlazio i molio se svetiteljki.
„Svojim rukama sam iskopao zemlju i načinio stepenice, kako bi verni lako mogli da dođu do kapele. Posekao sam gusti grm, počistio crkvu, zapalio kandila i usred nepomućene noćne tišine, na pustom brežuljku, sedeo i gledao ikone.
Nikada se nisam bojao da budem sam i nikad me nisu uznemiravale pomisli straha. U to vreme video sam svetiteljku, odevenu kao monahinju, kako izlazi iz oltara i prolazi kroz svoj hram, priklanja se još u dvorištu i čisti kandila. Ja sam u svom detinjem umu pomišljao da svetiteljka pere tanjire, kao što to i moja majka čini svake večeri, ma koliko da je umorna. Ona se plašila da slučajno ne umre tokom noći i da ujutro ne dođu žene koje će videti prljave tanjire, pa će joj se smejati za nebrigu o domaćinstvu. Videvši šta se dešava, smatrao sam da i svetiteljka noću pere svoje tanjire.
Jedne večeri sam kao i obično došao u kapelu. Još dok sam bio nekoliko metara udaljen od nje video sam svetiteljku, odevenu kao monahinju, kako stoji u blizini hrama, govoreći:
„Dođi ovamo, Jakove, hoću da razgovaram s tobom!“
Ja sam se prestrašio i noge su mi se odsekle, zbog čega sam kazao:
„To što hoćeš da mi kažeš kaži mi ovde, gde sad stojim. Plašim se da ti priđem!“
Svetiteljka mi je tada rekla:
„Zbog čega se plašiš? Već dugo dolaziš ovamo i brineš se o mojoj crkvi, a meni pališ kandila! Kakav dar hoćeš da ti dam?“
Ja sam joj tad rekao:
„Pitaću majku pa ću ti onda reći!“
Okrenuo sam se i otrčao kući. Ispričao sam majci da sam video svetu Paraskevu i da me ona upitala kakav dar hoću da mi pokloni.
„Ti si, čedo moje, video svetu Paraskevu? Kako si je video? Šta se zapravo dogodilo“, pitala je moja majka.
Kad sam joj iscrpno objasnio kako se to dogodilo, ona mi je rekla:
„Čedo moje, traži od svetiteljke da ti podari tvoju sreću!“ Sledeće večeri sam opet otišao u kapelu i opet sam video svetiteljku, kao monahinju. Očekivala me pored svog hrama. „Hoću da mi podariš moju sreću.“ Svetiteljka mi je tada rekla:
„Tvoju sreću? U životu ćeš videti slavu i mnoge počasti, i zlato će proticati kroz tvoje ruke (svetiteljka je načinila pokret rukom da bi ukazala na veliku količinu i na izobilje), ali tebe neće doticati!“
I zaista, neizmeran novac prošao je kroz moje ruke ali je sav, prema proroštvu, otišao stradalnicima, ubogima i niščima. Sveta Paraskeva mi je rekla još mnogo toga, a ja sam ponovo trčeći otišao kući“, pripovedao je Starac.
Videvši sveti život malog Jakova, seljaci su počeli da ga poštuju, smatrajući ga čedom Crkve i čedom Božijim.
„Kako u selu nije bilo sveštenika, često su od mene tražili da pročitam neku molitvu za ovu ili onu potrebu, uglavnom povodom bolesti, i verovali su da im ja time mogu pomoći“, govorio je otac Jakov.
Navešćemo nekoliko takvih slučajeva iz Starčevog detinjstva:
„Jednom sam, kao i obično, sedeo kod kuće i sa prozora video da tuda prolazi dvanaestogodišnja devojčica. Međutim, kako je bila razvijena, činilo se da je znatno starija. Zbog toga je jedna starica, čim ju je ugledala rekla:
‘Gledaj ovu devojku, kao da joj je osamnaest godina!’
Devojčica se iznenada onesvestila. Bio je to očigledan primer uroka.
Odveli su je kući, i ona se našla na ivici smrti. Ljudi su bili sasvim pometeni. Kako u selu nije bilo ni sveštenika ni lekara, pomislili su da pozovu malog Jakova. U našu kuću došao je njen brat i zamolio me da odem i da pročitam molitvu, kako njegova sestra ne bi umrla. Ja sam mu tad odgovorio:
‘Ja nisam ni pop ni lekar. Neću doći!’
On me ščepao za ruku, snažno povukao i rekao:
‘Ti si čedo Božije! Bog tebe sluša! Idi i pročitaj molitvu, da moja sestra ne bi umrla!’
‘Najpre idi ti, a ja ću ići za tobom’, odgovorio sam.
‘He’, kaže on, ‘sad ćemo poći zajedno, jer ako ja sad odem, ti ćeš pobeći i sakriti se!’
Šta sam mogao da učinim? Hteo – ne hteo, i ja sam morao da pođem.
Kad smo ušli u njihovu kuću, video sam ispruženu devojku zatvorenih očiju koja je teško disala. Bila je u veoma lošem stanju. Ja sam im tad rekao:
‘Pomolite se i Bog će je isceliti!’
Pročitao sam Oče naš i još jednu molitvu koju sam znao. Zatražio sam i oni su mi doneli osveštanu vodicu koju su imali u kući. Čim sam je poprskao ovom vodicom, devojka se pridigla i, gle! bila je savršeno zdrava.
Da bih izbegao pohvale i blagodarenja, odmah sam otišao kući. Uskoro je došao njen brat i doneo grašak, pasulj i tome slično, kako bi mi zablagodario za sestrino iscelenje. Ništa od toga nisam uzeo: da sam primio darove, Bog drugi put ne bi uslišio moje molitve.“
Kad bi neka žena imala teškoće kod porođaja, opet su me na silu odvodili u dom porodilje. Odlazio sam u susednu prostoriju i čitao molitvu, a žena bi se uskoro oslobađala.
Jednom je naišla epidemija zaušaka. Majke su svoju natečenu decu dovodile kod mene da bih im pročitao molitvu. Šta sam mogao da uradim? Mene su primoravali i ja sam čitao. Iako je bio bolestan, jedan dečak mi se smejao i izrugivao:
‘Šta je ovo, tobože ću da ozdravim ako mi Jakov pročita molitvu?’
Sutradan, kad su svoj oboleloj deci spali otoci, samo je njemu bilo lošije. Još je više natekao i bio je veoma težak. Tada je njegova majka došla i plačući me zamolila da se pomolim. Ja sam joj rekao:
‘Kaži sinu da se pokaje, da se ne smeje molitvi i da se ne ruga ako ne želi da umre!’
Uistinu, ovaj dečak se pokajao, tako da je sutradan, posle molitve, bio potpuno zdrav.
U našem selu živela je i jedna đavoimana žena. Došla je kod mene i zatražila da joj pročitam molitvu, a zatim me uzela za ruku i povukla. Uzeo sam malo osvećene vodice i pošli smo u našu seosku crkvu. Tamo se, u vreme dok sam čitao molitvu, đavo otvoreno pokazao, plašeći me i preteći, ali izvan crkve. Ova nesrećnica mi je govorila da je videla zub zmaja koji je on zabio u ključaonicu crkvenih dveri, beo, oštar i preteći. Međutim, ona mu je odgovorila:
‘Kad mi Jakov čita molitvu, ne plašim se!’
Na kraju sam je poprskao osvećenom vodicom i ona se iscelila.“
Starac je često govorio o vrlini posta i o tome kako se on upražnjavao u njegovoj blagoslovenoj porodici:
„Kad bi nastupila Velika četrdesetnica, mi bismo strogo postili. Bez obzira na naporan rad, očekivali smo Blagovesti i Cveti da bismo uzeli malo usoljenog bakalara koji nam je izgledao ukusno kao najbolja poslastica, ili malo svežih sardela, jedine ribe koju su sa mora dovozili u naše selo, pa i to veoma retko. Da bi ispitala da li iskreno postim, majka mi je jednom tokom Četrdesetnice rekla:
‘Jakove, dete moje, ti si tako slab. Pojedi jedno jaje da ojačaš!’
‘Majko, ako sad pojedem jaje, neću razumeti Vaskrsenje, a ja hoću da pojedem pashalno jaje da bih razumeo Pashu“, odgovorio sam ja.
Kad se završila Četrdesetnica i nastupila Pasha, posle Vaskrsenja nisam odmah pojeo jaje nego sam ga uzeo i otišao iz sela, pod vedro nebo, u prirodu, gde sam, usred pustih dolina, svom snagom svoje duše, s radošću i umilenjem sve do podneva pevao Hristos vaskrse i vaskrsne tropare. Tad sam seo i pojeo pashalno jaje i meni se činilo da ono ima poseban miomiris.
Kad sam završio narodnu školu, počeo sam da pomažem ocu u zidarskim radovima. Ponekad sam mu pomagao u našem selu, a ponekad i u drugim selima u kojima bi dobio posao. S velikim naporom vukao sam kamen i velike ugaone podupirače, pomagao mu u prljavim i svim ostalim zidarskim poslovima. Kad bi nastupio period posta ili posni dan u sedmici, voleo sam da se vratim u naše selo da ne bih jeo mrsnu hranu koju su nam spremali ljudi kod kojih smo radili. Kad bih našao malo maslina, ja sam se udaljavao i pojeo ih. Ljudi su se toga sećali i posle mnogo godina, kad su dolazili u manastir, pričali su mi o tome, kao i o mnogim drugim doživljajima iz mog detinjstva…“
Uistinu je poučan taj primer! Za razliku od reči, on ostaje utisnut u dušu kao neizbrisiv pečat.
„Ukoliko bi hrana bila mrsna, odlazio sam kući bez obzira na umor, jer nisam želeo da se oskrnavim. Sutradan sam se ponovo vraćao na posao, i ponovo prolazio istim putem. Išao sam toliko brzo da mi se činilo da letim. Put do kuće i nazad uopšte me nije mučio. Usput sam palio kandila u proskinitarijumima i nisam ni primećivao kad bih stigao.
Na određenim mestima mog puta video sam i kušača. Sećam se da sam jednom rekao ocu:
‘Oče, vidiš li ti kušača?’
Ja sam mu ga pokazao, ali otac nije video ništa, dok sam ja video đavola s krupnim, izbuljenim i kao plamen crvenim očima.“
Starac je govorio da postoje određena mesta koja su obitavališta nečistih duhova:
„Na tom istom mestu, gde mi se tada dogodilo da vidim kušača, dogodilo mi se i sledeće:
Vraćao sam se sa nekog posla jašući na osedlanom magarcu. Kad smo prolazili tuda, životinja se iznenada zaustavila, preplašeno zafrktala i počela da udara nogama. Međutim, uopšte se nije kretala napred jer je kušač ležao isprečivši se na putu s ciljem da me zbaci sa životinje i da mi učini neko zlo. Ja sam se pomolio, a prizvao sam i svetog Georgija čija se kapelica nalazila u blizini. Tada je životinja načinila ogroman skok, kao da se pred nama nalazi neka velika prepreka ili velika opasnost i za mene i za njega. Kako me Bog sačuvao da sam se održao sedlu i da nisam pao? To je pravo čudo!
Prošlo je nekoliko godina i ja sam imao već dvadeset dve godine, kad me jednom prilikom pozvala moja majka i rekla:
‘Jakove, čedo moje, ja ću za tri dana otići!’
Ja sam joj tada kazao:
‘Šta da kažem na to, majko? Ti ćeš otići? Gde ćeš otići?’
‘Čedo moje, ja ću za tri dana otići, ja ću umreti! Dolazio je moj angeo i on mi je to rekao’, odgovorila je ona.
‘Majko, ti si videla svog angela? Kako se to dogodilo, kako si ga videla, šta ti je rekao?’
‘Videla sam ga, čedo moje, a kako je bilo – ne pitaj! On je došao i rekao: Teodora, za tri dana, kad se sunce na istoku podigne do visine jedne trske, dođi ću i uzeću te. Pazi, pripremi se!’
Može se pretpostaviti koliko su me ražalostile ove reči“, kazao je Starac, „ukoliko se uzme u obzir ona veza koja je postojala između mene i moje majke, veza koja nije bila samo prirodna i emotivna, nego i duhovna i duševna.
Moja majka se gotovo istog trenutka teško razbolela, kao da je dobila upalu pluća. Bio je ponedeljak. U sredu je s teškom mukom ustala, presvukla rublje – jedino koje je imala, jer je sve ostalo dala kao milostinju – legla na vuneni pokrivač i pogledala ka istoku. Kad me pozvala, sunce se približavalo visini jedne trske. Zagrlila me i dala svoj blagoslov, govoreći:
‘Čedo moje, ti ćeš postati sveštenik, i tvoja braća celivaće tvoju ruku. Ti ćeš poći za svojom sudbinom, ali ti ostavljam jednu brigu – tvoju sestru. Štiti je i udaj, a zatim s mojim blagoslovom pođi za svojom sudbinom.’
Kad je to rekla, tri puta je tužno uzdahnula i otpočinula. Bila je to uistinu smrt prepodobne duše. Onesvestio sam se od tuge i bola. Često sam odlazio na groblje i tako dugo plakao na majčinom grobu da sam se onesvešćivao od prevelike žalosti. Tada sam govorio:
‘Bog me kaznio i uzeo moju majku. Više neću ići u crkvu!’
Nakon toga, majka mi se javila u snu i rekla:
‘Zašto, čedo, dolaziš na groblje i plačeš sećajući se mene, i suzama kvasiš moju odeždu? Bog te nije kaznio, nego je došlo moje vreme i Bog me uzeo. Te reči, koje si izrekao, da nećeš da ideš u crkvu, nemoj više da govoriš! Idi kao što si i ranije išao!’
Tako sam se utešio i poslušao njene svete reči. Nastavio sam da živim onim istim podvižničkim životom sve dok nisam napunio dvadeset sedam godina, kad su me pozvali u vojsku.“
 
Napomena:
* Mesto za poklonjenje svetiteljima, obično se nalazi pored puta (Prim. prev.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *