ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОГРЕБ
 
За сахрану су га припремали на оном истом месту на којем почивају и свете мошти. Био је присутан и јерођакон Генадије, од којег је старац тог јутра затражио да остане у манастиру.
Подвижник који је читавог живота био на ногама, молио се, служио Литургију, радио и борио се са демонима, сада је лежао непокретно и без даха. Његове руке, које су стално давале милостињу и благослове, сад су мирно почивале на грудима. Сви су оплакивали светог човека. И поред тога, дубоко у срцима монаха могла се наћи утеха коју су им подарили свети. Не само због тога што су знали да је њихов старац свети човек, него и зато што се то могло видети на његовом лицу. Руменило се брзо повукло и уместо њега се појавила бледожута, светитељска боја. Сигурно је да нико није у стању да опише чудесни изглед светог човека. Међутим, сви присутни су га видели и сви о томе могу да посведоче. То лице се није променило ни сутрадан, кад је била сахрана. Прошло је много часова, а свето лице блаженог старца задржало је своје неописиво блистање. Сви су схватили да је он доживео просветљење.
У спољашњи свет било је упућено само пар позива, и они су се на прсте могли избројати. Међутим, сви који су позвани обавестили су стотине и хиљаде других. Вест се раширила као пожар и погодила хиљаде срца. Свако, ко би је чуо, преносио ју је многима другим. Био је то лични позив. Чинило се као да сам старац позива свој народ.
Било је вече и сви су ујутро морали на посао, да и не спомињемо да се манастир налази у планини, у неприступачном крају. Ударац је био велики. Ма где да су се људи задесили кад су чули ову вест, макар били и насред улице, почињали су да плачу, да падају на колена и да траже ослонац.
Кад је старац ударио у звона, бесконачно људско мноштво запутило се према светим моштима. Без обзира на све, морали су да буду тамо. Напуштали су посао, децу и старце, и хитали према Халкиди. Прелазећи са брда на брдо дошли су и до планине Ксерос, испод чијег су се великог врха налазиле свете мошти њиховог старца, подвижника – чудотворца Јакова. Многи су пристигли још током ноћи и молили су се заједно са монасима.
Сутра ујутро су сви путеви који воде према манастиру били закрчени аутомобилима. Да би очували ред, морали су да ангажују полицију. И поред тога, путеви су били непроходни. Многи су остављали своје аутомобиле и пешачили неколико километара да би стигли до манастира. Пространо манастирско двориште било је препуно. Претила је опасност да се балкони сруше. Хиљаде људи остале су напољу, изван манастира. Црква се испунила епископима, свештеницима и монасима, тако да за мирјане није било места. Унутар и изван цркве одзвањале су јадиковке, текли су потоци суза, свуда су се чули јецаји. Међутим, бледожуто, светитељско лице блаженог старца представљало је велику утеху у том болу. Нисте се могли нагледати озарености тог светог лица. Блажени је био живљи од живих! Био је ангелски леп и чинило се да је све радоснији.
Бог, Који га је обдарио благодатним даром озареног, светитељског изгледа, обдарио га је још нечим: природни закон мртвачке укочености био је прекршен у случају блаженог старца. Његове свете руке сачувале су своју природну гипкост и топлоту. Сви су му се побожно поклонили и схватили ову чињеницу. Поред тога, епископу Кефалоније Прокопију десила се следећа, задивљујућа ствар. Овај епископ се исповедао код старца и толико је желео да добије његов благослов да је са сузама узео старчеву десну руку, спојио три прва прста и принео их свом челу као да прима благослов. Потом је руку положио на старчеве груди, али су два прста остала спојена у гесту благосиљања: рука бесконачне љубави према ближњима избегла је природним законима.
Након што су прошле хиљаде људи који су желели да се поклоне старцу и да се од њега опросте, започело је дуготрајно опело. Ковчег је био постављен изван храма, како би сви могли да виде свете мошти блаженог старца. Док су појали химне, неки од верујућих – не сви – видели су како се старац кроз ваздух креће изнад гомиле и благосиља окупљени народ.
Посматрање светих моштију и појање химни учинили су да људи постану свесни онога што су изгубили старчевим упокојењем. Чак су и они хладнокрвни били преплављени осећањима. Тешка срца и очију препуних суза, сви су покушавали да се што више приближе ковчегу, како би последњи пут видели старца.
Двојица свештеника, отац Димитрије и отац Павле, говорили су врло надахнуто о блаженом старцу, оцу Јакову. Њихове речи дотакле су срца свих присутних. Тада је наступио велики тренутак. Епископ Кефалоније предложио је да се ковчег још више издигне, како би сви верујући могли да виде светог старца. Чим је ковчег подигнут и чим је народ угледао свете мошти, из безбројних срца проломио се узвик духовне радости, усне су се отвориле и ваздух се испунио речима: “Свети, свети човек! Он је свети човек!” Небо се отворило да прими једногласно и громогласно сведочанство, потекло из хиљада грла. То више није био крик бола или јадиковка због уснућа светог човека. Био је то узвик тријумфа и славословље. Сви су узвикивали: “Свети, свети човек”, као да кажу “Жив је Господ Бог, Који нам увек дарује светитеље!”

Comments are closed.