NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POGREB
 
Za sahranu su ga pripremali na onom istom mestu na kojem počivaju i svete mošti. Bio je prisutan i jerođakon Genadije, od kojeg je starac tog jutra zatražio da ostane u manastiru.
Podvižnik koji je čitavog života bio na nogama, molio se, služio Liturgiju, radio i borio se sa demonima, sada je ležao nepokretno i bez daha. Njegove ruke, koje su stalno davale milostinju i blagoslove, sad su mirno počivale na grudima. Svi su oplakivali svetog čoveka. I pored toga, duboko u srcima monaha mogla se naći uteha koju su im podarili sveti. Ne samo zbog toga što su znali da je njihov starac sveti čovek, nego i zato što se to moglo videti na njegovom licu. Rumenilo se brzo povuklo i umesto njega se pojavila bledožuta, svetiteljska boja. Sigurno je da niko nije u stanju da opiše čudesni izgled svetog čoveka. Međutim, svi prisutni su ga videli i svi o tome mogu da posvedoče. To lice se nije promenilo ni sutradan, kad je bila sahrana. Prošlo je mnogo časova, a sveto lice blaženog starca zadržalo je svoje neopisivo blistanje. Svi su shvatili da je on doživeo prosvetljenje.
U spoljašnji svet bilo je upućeno samo par poziva, i oni su se na prste mogli izbrojati. Međutim, svi koji su pozvani obavestili su stotine i hiljade drugih. Vest se raširila kao požar i pogodila hiljade srca. Svako, ko bi je čuo, prenosio ju je mnogima drugim. Bio je to lični poziv. Činilo se kao da sam starac poziva svoj narod.
Bilo je veče i svi su ujutro morali na posao, da i ne spominjemo da se manastir nalazi u planini, u nepristupačnom kraju. Udarac je bio veliki. Ma gde da su se ljudi zadesili kad su čuli ovu vest, makar bili i nasred ulice, počinjali su da plaču, da padaju na kolena i da traže oslonac.
Kad je starac udario u zvona, beskonačno ljudsko mnoštvo zaputilo se prema svetim moštima. Bez obzira na sve, morali su da budu tamo. Napuštali su posao, decu i starce, i hitali prema Halkidi. Prelazeći sa brda na brdo došli su i do planine Kseros, ispod čijeg su se velikog vrha nalazile svete mošti njihovog starca, podvižnika – čudotvorca Jakova. Mnogi su pristigli još tokom noći i molili su se zajedno sa monasima.
Sutra ujutro su svi putevi koji vode prema manastiru bili zakrčeni automobilima. Da bi očuvali red, morali su da angažuju policiju. I pored toga, putevi su bili neprohodni. Mnogi su ostavljali svoje automobile i pešačili nekoliko kilometara da bi stigli do manastira. Prostrano manastirsko dvorište bilo je prepuno. Pretila je opasnost da se balkoni sruše. Hiljade ljudi ostale su napolju, izvan manastira. Crkva se ispunila episkopima, sveštenicima i monasima, tako da za mirjane nije bilo mesta. Unutar i izvan crkve odzvanjale su jadikovke, tekli su potoci suza, svuda su se čuli jecaji. Međutim, bledožuto, svetiteljsko lice blaženog starca predstavljalo je veliku utehu u tom bolu. Niste se mogli nagledati ozarenosti tog svetog lica. Blaženi je bio življi od živih! Bio je angelski lep i činilo se da je sve radosniji.
Bog, Koji ga je obdario blagodatnim darom ozarenog, svetiteljskog izgleda, obdario ga je još nečim: prirodni zakon mrtvačke ukočenosti bio je prekršen u slučaju blaženog starca. Njegove svete ruke sačuvale su svoju prirodnu gipkost i toplotu. Svi su mu se pobožno poklonili i shvatili ovu činjenicu. Pored toga, episkopu Kefalonije Prokopiju desila se sledeća, zadivljujuća stvar. Ovaj episkop se ispovedao kod starca i toliko je želeo da dobije njegov blagoslov da je sa suzama uzeo starčevu desnu ruku, spojio tri prva prsta i prineo ih svom čelu kao da prima blagoslov. Potom je ruku položio na starčeve grudi, ali su dva prsta ostala spojena u gestu blagosiljanja: ruka beskonačne ljubavi prema bližnjima izbegla je prirodnim zakonima.
Nakon što su prošle hiljade ljudi koji su želeli da se poklone starcu i da se od njega oproste, započelo je dugotrajno opelo. Kovčeg je bio postavljen izvan hrama, kako bi svi mogli da vide svete mošti blaženog starca. Dok su pojali himne, neki od verujućih – ne svi – videli su kako se starac kroz vazduh kreće iznad gomile i blagosilja okupljeni narod.
Posmatranje svetih moštiju i pojanje himni učinili su da ljudi postanu svesni onoga što su izgubili starčevim upokojenjem. Čak su i oni hladnokrvni bili preplavljeni osećanjima. Teška srca i očiju prepunih suza, svi su pokušavali da se što više približe kovčegu, kako bi poslednji put videli starca.
Dvojica sveštenika, otac Dimitrije i otac Pavle, govorili su vrlo nadahnuto o blaženom starcu, ocu Jakovu. Njihove reči dotakle su srca svih prisutnih. Tada je nastupio veliki trenutak. Episkop Kefalonije predložio je da se kovčeg još više izdigne, kako bi svi verujući mogli da vide svetog starca. Čim je kovčeg podignut i čim je narod ugledao svete mošti, iz bezbrojnih srca prolomio se uzvik duhovne radosti, usne su se otvorile i vazduh se ispunio rečima: „Sveti, sveti čovek! On je sveti čovek!“ Nebo se otvorilo da primi jednoglasno i gromoglasno svedočanstvo, poteklo iz hiljada grla. To više nije bio krik bola ili jadikovka zbog usnuća svetog čoveka. Bio je to uzvik trijumfa i slavoslovlje. Svi su uzvikivali: „Sveti, sveti čovek“, kao da kažu „Živ je Gospod Bog, Koji nam uvek daruje svetitelje!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *