NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POSLEDNJI DAN NJEGOVOG OVOZEMALJSKOG ŽIVOTA
 
Na dan 20. novembra i u noć 21. novembra 1991. nastupilo je vreme da se okončaju sve patnje koje su ga pratile tokom ovozemaljskog života. Blaženi starac bio je sasvim svestan toga. Nastupilo je vreme da propadljivo bude zamenjeno nepropadljivim, u večnom svetu blaženstva i slave priugotovljenom za one koji su svom dušom i svim srcem ljubili Gospoda i koji su stradali Imena Njegovog radi.
Blaženi starac Jakov je te noći bdeo. Čak ni u tim trenucima nije zaboravljao unesrećene. Čitao je poslednja pisma i odgovorio na njih petnaest. Trebalo je da tog jutra služi povodom praznika Vavedenja Presvete Bogorodice. Pripremao se molitvom i postom. Njemu, naravno, nije bilo dopušteno da stoji, ali je on toliko želeo da pođe na Liturgiju da ništa nije moglo da ga spreči u tome. Služba je započela pre svitanja. Uložio je veliki napor da bi došao. Neki monasi zapazili su da njegovo lice ima drugačiji izraz: bilo je preispunjeno ljubavlju i radošću, na usnama je lebdeo angelski osmeh. Tokom službe klečao je na kolenima i pojao bez napora, sa vaskrsnom radošću u glasu, kao da uopšte nije bolestan. Njegov nebeski glas ispunio je hram izvanredno skladnom melodijom i činilo se kao da peva hor angela. Bilo je očigledno da to nije obična Liturgija, iako on sam ništa o tome nije rekao. U devet sati ujutro, kad je odslužena Liturgija, radosno je otišao u kuhinju i popio šoljicu kafe. Ljudi su čekali da se ispovede. Starac je ustao i lagano se zaputio prema kapeli Svetog Haralampija, gde je obično ispovedao. U deset sati ispovedio je jerođakona Genadija sa Svete Gore, a zatim mu radosno i istovremeno veoma ozbiljno rekao:
„Dobro je da si došao, jer želim da prisustvuješ mojoj sahrani!“
Đakon je pokušao da razgovor skrene na drugu temu, ali starac je bio uporan. Izašao je iz crkve i zajedno sa jerođakonom hodao po manastiru. Pogledao je svako mesto i svakog monaha, spokojno ih blagosiljajući i prenoseći im nešto od one radosti koja je izvirala sa njegovog angelskog lica. Kad je završio ovaj obilazak, poželeo je da izađu izvan manastira. Izašli su kroz južnu kapiju. Lagano se popeo do radionice i blagoslovio monahe koji su tamo radili. Produžio je napred, zaustavljajući se u kapelicama pored puta i često se krsteći. Uz pomoć jerođakona došao je do mesta sa kojeg se kao na dlanu mogao videti ceo manastir. Izgledao je lepo, čisto i uredno – kakva razlika u odnosu na ono, što je prvobitno zatekao! Bio je obnovljen i prepun dobrih monaha.
Nije mogao da ga se nagleda. U njegovim očima bilo je toliko ljubavi za ovaj manastir! Zadržao se tu neko vreme, s radošću ga posmatrajući i proslavljajući Boga. Nije još dugo mogao da se održi na nogama. Vratio se oko podneva. Budući da je bio veoma umoran, nakratko se povukao u svoju keliju. Nedavno rukopoloženi sveštenik, Aleksije, došao je da ga poseti. Trebalo je da služi opelo, ali nije znao tačan poredak i himne. Blaženi starac mu je sve strpljivo objasnio. Osim toga, otpojao mu je i nekoliko pogrebnih himni. Pojao je izvanredno i postajao sve radosniji. Kad mu je sveštenik rekao da je naučio poredak ovog bogosluženja, zatražio je da ponovo sve zajedno otpevaju. Njegova radost bila je očigledna.
U dva popodne sveštenik je otišao i starac je ostao sam. U tri i petnaest doneli su mu šoljicu kafe i rekli da ga očekuje Gerasimija, jedna od njegovih duhovnih kćeri. Iako je retko dopuštao posetiocima da uđu u njegovu keliju, ovog puta je rekao:
„Neka dođe ovamo, to dete je u nevolji. Moram da je vidim!“
Stavio je epitrahilj i saslušao njenu ispovest. Posavetovao ju je i utešio. U jednom trenutku joj se sasvim neočekivano obratio:
„Dođi, čedo moje! Ovo su prepodobni David i sveti Jakov, brat Gospodnji. Pevaju svoje otpustitelene!“
Starac je istovremeno sav zatreperio. Želeo je da vidi svog učenika Ilariona, kojeg je episkop Halkide Hrizostom tog jutra rukopoložio za jerođakona. Iako se nije čula nikakva buka, on je iznenada rekao svojoj duhovnoj kćeri:
„Čedo moje, otvori vrata, oci upravo dolaze!“
I zaista, monasi upravo behu pristigli.
Dok je ona išla prema vratima, starac je pokušao da ustane, ali je odmah počeo da pada, govoreći:
„Osećam vrtoglavicu, osećam vrtoglavicu…“
Mlada žena jedva da je našla vremena da ga pridrži. Pao je na pod. Nije bio povređen, ali je vrlo teško disao. U tom trenutku oci su ušli u keliju. Zbunjenost, strah, povici. Otac Kirilo je kleknuo pored njega i pokušao da mu izmasira ruke. Ostali monasi su pohitali u kapelu Svetog Haralampija i sa suzama se pripremali da odsluže moleban. Jedan od monaha pošao je da pozove lekara. Puls blaženog starca postajao je sve slabiji. Lice mu je bilo rumeno, spokojno i bez tragova mučenja, dok mu se na usnama pojavio jedan mehurić. To je bio kraj. Predao je svoj duh kao ptičica. U četiri i sedamnaest blaženi starac napustio je ovaj propadljivi svet bola radi blaženih obitelji Trojedinog Boga.
Monasi nisu hteli da poveruju da je starac otišao. Iako u velikoj pometnji i u suzama, pokušavali su da mu na svaki način pomognu. Međutim, sve je već bilo gotovo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *