ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
САСЛУЖУЈЕМ СА АНГЕЛИМА И СВЕТИТЕЉИМА
 
Последњи месец старчевог живота, новембар, започео је у нешто бољем расположењу. Старцу је био дат кратак предах, боље речено, постојали су тренуци када се није осећао неподношљиво лоше. У то време веома га је обрадовала вест о избору митрополита Вартоломеја за патријарха константинопољског (старац је то тражио од преподобног Давида). Требало је да један старчев пријатељ, који је био свештеник, отпутује у Константинопољ и да присуствује устоличењу. Овај свештеник је пролазио поред манастира и дошао је да посети старца. Старац га је радосно примио и упитао:
“Хоће ли се патријарх увредити ако му пошаљем један поклончић?”
Намеравао је да му пошаље мању количину новца, како би “поводом свог избора могао да послужи остале синодалне епископе слаткишима или нечим сличним”.
Патријарх је био дубоко ганут примајући овај скроман поклон и, док се клањао, поновио је реч, која је била карактеристична за старца: “Праштајте!”
Предах је био окончан крајем прве недеље новембра. Од тог тренутка, сваки тренутак старчевог живота био је мученички. Упркос телесним патњама, трудио се да бди и да се моли. Молитва, непрестана молитва, била је једино што је тражио од Бога. Бог је допустио да старца погоде све те болести, али га је истовремено обдарио обиљем снаге за молитву. Старац се молио ватрено и дубоко, окушајући и доживљавајући живу радост Васкрсења. Много пута изливао је сузе радости и благодарности Богу. Монаси који су током ноћи пролазили поред његове келије или су ујутро ишли на богослужење виђали су га како излива обиље суза, иако је његово лице изражавало радост. Кад је први пут видео старца у таквом стању, један млади монах био је веома потресен и упитао га је:
“Старче, да ли вам је добро? Да ли Вас нешто боли”
Шта је могао да одговори овај боговидац? Како је младом изданку ангелског живота могао да објасни дарове које му је Бог послао?
“Не, чедо моје… ја само саслужујем са ангелима и светитељима, у олтарима које људске речи не могу да опишу…”
Он није могао да понуди богословско објашњење, али је сваки израз његовог лица сведочио о непосредном и живом општењу са Богом. Он никад није говорио о проповедању, али је зато он сам био жива проповед. Свако, ко је имао духовне очи и будно срце могао је у њему да види пројаву Божијег присуства и божанских енергија на земљи.
Његови савети и његове речи били су једноставни и делатни, без анализа или образлагања. Међутим, свакоме ко би га упознао ускоро би било очигледно да су овде речи, у суштини, непотребне. Да би се задобила душевна корист, било је довољно посматрати старца. Била је то уистину ретка, света наслада и благослов Божији.
Ово што је речено нипошто не значи да су његове речи биле непотребне. Напротив, поседовао је божанску силу и способност да продре дубоко у срца својих слушалаца, да их утеши и да их просветли. Није случајно да су људи упијали сваку реч коју би од њега чули. Благодат што је испуњавала старчеву душу уносила је у његове речи божански дах који је дотицао људске душе. Најзад, речи не могу донети корист саме од себе: све зависи од онога ко их исказује, као што и еванђелске речи имају велику силу управо стога што су их изговорила божанствена уста Господња.
Чинило се да је блажени старац свестан тога. Понекад је нешто захтевао и издавао заповести као онај “који има власт”, односно духовну власт иако, истовремено, није сматрао да даје неку посебну поуку. Само делатан савет и речи утехе.
У његовим речима може се пронаћи и једна посебна мудрост. Његово учење је у основи било приповедање – увек са страхопоштовањем – о чудима и знамењима која су извршили преподобни Давид и преподобни Јован Руски. Тек кад би окончао казивање о томе како се неко покајао, како се неко посредством молитве исцелио, како су се ђавоимани ослобађали помоћу свете лобање преподобног Давида и сличном, старац би, у сагласности са случајем, дао и неки посебан савет.

Comments are closed.