NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
„SMATRAJU ME BUDALOM I ZANESENJAKOM“
 
Užasno je patio tokom čitavog oktobra. Njegovo lice bilo je mrtvački bledo. Bilo mu je najstrože zabranjeno da bilo šta radi, a posebno da ispoveda i da prisustvuje bogosluženjima. Međutim, čim bi sakupio malo snage, on bi i ispovedao i pohađao bogosluženja.
Pored toga, starac se i molio za ljude koji su to od njega tražili. Bilo je to njegovo prevashodno zanimanje. Broj isceljenih već je bio prilično visok, tako da su reke ljudi hitale u manastir. Među poklonicima je, na žalost, bilo i onih zlonamernih koji su klevetali starca. Otac Jakov je bio toga svestan i žalio je zbog toga. Jednog dana dopustio je sebi da kaže:
„Oče, smatraju me budalom i zanesenjakom… kad se upokojim, shvatiće ko je bio Jakov… Ne govorim ovo zbog egoizma ili zbog gordosti, nego u slavu Božiju!“
Iako je stalno preklinjao za milost Božiju i neprestano izjavljivao kako „ništa nije učinio za Hrista“, pred kraj života dopustio je sebi da u nekoliko navrata govori o blagodatnim darovima koje je dobio od Boga:
„Zadobio sam poslušnost i smirenje… zašto to ne bih priznao? Bog mi ih je dao…“
U jednom pokušaju da nas uveri kako zaboravlja sve što čuje tokom ispovesti, starac je rekao:
„Bože moj, dao si mi toliko blagodatnih darova! Preklinjem te da mi daš još jedan: dar zaboravljanja svega što čujem na ispovesti!“
Negde u periodu od 10. do 15 oktobra otac Kirilo ga je slučajno čuo kako samome sebi kaže:
„Na moju sahranu doći će mnogo ljudi. Biće to ogromna masa naroda! Kad bih samo mogao da se pomerim i da ih blagoslovim..!“
Neki tvrde da se tokom sahrane, u trenutku kad su uzdigli kovčeg da bi ljudi mogli da ga vide, starac pridigao i blagoslovio prisutne!
Tokom poslednjih dana života žalio se da bi mogao umreti pre nego što se susretne sa episkopom, mitropolitom Halkide Hrizostomom, kojeg već dugo nije video. Najzad su se susreli i starac je, preispunjen dubokom radošću, zatražio njegov blagoslov. Blaženi starac posedovao je istinski i verodostojni crkveni etos. Bio je sasvim svestan uzvišenosti episkopskog služenja i iskreno je poštovao svakog episkopa:
„On je episkop“, obično je govorio, „on ne prestaje da bude arhijerej.“
Često je koristio reč „arhijerej“ i način na koji ju je izgovarao otkrivao je koliko duboko poima njeno značenje. Iz tog razloga se suprotstavljao svim unutrašnjim crkvenim nesuglasicama i duboko ih je osuđivao.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *