NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
KRAJ JE BLIZU ALI…“NEMOJTE OMETATI MOJE PODVIŽNIŠTVO!“
 
Zima 1990/1991. prolazila je u velikim patnjama, koje su još više umnožavale planinska hladnoća i vlaga. Starac je gotovo sve vreme morao da bude u svojoj keliji. Nije mogao da izađe čak ni na obed. Kad god bi izašao, morao bi brzo da se vrati, jer mu ni noge ni srce nisu dopuštali da se dugo zadržava napolju. Sve češće su ga mučila probadanja u grudima. I tokom dana i tokom noći doživljavao je krize koje je uz Božiju pomoć prevazilazio, ali sa sve većim teškoćama. Da ne bi oštetili stomak, lekovi koji su mu prepisani morali su se uzimati sa jakom hranom. Međutim, starac se tome odlučno usprotivio, zbog čega je njegov stomak ubrzo bio veoma oštećen i počeo je da ga muči i usled najsitnijeg uzroka.
Monasi su sve to videli, ali ništa nisu mogli da učine. Lekari su mu najstrožije zabranili da se zamara, da ispoveda i da služi Liturgiju zahtevajući, osim toga, da uzima jaku hranu. Međutim, napuštanje njegovog svetog dela ili ublažavanje posta za starca je bilo prosto nezamislivo. Čak se i te godine, tokom Velike četrdesetnice, pridržavao najstrožeg posta koji ga je, zajedno sa stomačnim bolovima, u potpunosti iscrpeo. Na Veliki ponedeljak monasi su rizikovali i doneli mu malo supe od boba sa dve kapi maslinovog ulja. Hranu su odneli u njegovu keliju, jer starac nije bio u stanju da izađe odatle. Shvativši da u supi ima ulja, starac je bio veoma potišten. On uopšte nije jeo i počeo je da negoduje:
„Molim vas da ne ometate moje podvižništvo!“
Tokom narednih dana nije jeo apsolutno ništa. Tek je na Veliki četvrtak, nakon Liturgije, uzeo malo hrane. Međutim, Vaskrsenje Gospodnje proslavio je s neopisivom unutrašnjom velelepnošću. Doživeo je najslađe duhovne opite, što se projavilo i na njegovom licu, koje je zračilo nebeskom radošću, trijumfalnom pobedom i dubokim mirom. To lice bilo je ogledalo Raja!
Uzajamna povezanost božanstvenih, duhovnih opita i telesnih stradanja nastavila se do kraja starčevog života. Među njima je, u stvari, postojala neka upadljiva ravnoteža: ukoliko su se umnožavali božanski opiti i ukoliko je više ljudi bivalo isceljeno starčevim molitvama, utoliko je bilo više srčanih kriza i iskušenja.
Tokom tog poslednjeg perioda, starac je imao više vremena za umnu molitvu. Ponekad bi se laktom naslonio na drveni ormarić, ponekad bi, kad je to bilo apsolutno neophodno, ležao na krevetu a ponekad bi stavio epitrahilj i klečao na kolenima pred Raspećem, neprekidno izgovarajući jedva čujnim glasom: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!“ Nije zabeleženo da je bilo kad govorio o umnoj molitvi, da je iznosio neka saznanja ili da ju je razjašnjavao. Malo je verovatno da nikada niko nije posebno zahtevao da govori o njoj, o tome šta se dešava onima koji je upražnjavaju ili o tome čime se naslađuju oni koji su u njoj uznapredovali (nego je ćutao o tome zbog svoje monaške skromnosti i skrušenosti). Mada nije koristio reči, o ovoj molitvi govorilo je njegovo lice. Monasi su plodove te molitve mogli da vide neposredno izobražene na njegovom licu. Suze i svetlost koja je zračila nad njegovom glavom otkrivale su ono blaženo stanje preobražaja umne molitve u molitvu srca. U većoj ili manjoj meri, svi monasi upražnjavaju ovu molitvu, ali je samo nekolicina onih koji streme da prevaziđu uobičajenu meru. To je ona nekolicina koja se naslađuje božanskim opitima što se rađaju u sferi srca i preplavljuju vascelo biće.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *