ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
КРАЈ ЈЕ БЛИЗУ АЛИ…”НЕМОЈТЕ ОМЕТАТИ МОЈЕ ПОДВИЖНИШТВО!”
 
Зима 1990/1991. пролазила је у великим патњама, које су још више умножавале планинска хладноћа и влага. Старац је готово све време морао да буде у својој келији. Није могао да изађе чак ни на обед. Кад год би изашао, морао би брзо да се врати, јер му ни ноге ни срце нису допуштали да се дуго задржава напољу. Све чешће су га мучила пробадања у грудима. И током дана и током ноћи доживљавао је кризе које је уз Божију помоћ превазилазио, али са све већим тешкоћама. Да не би оштетили стомак, лекови који су му преписани морали су се узимати са јаком храном. Међутим, старац се томе одлучно успротивио, због чега је његов стомак убрзо био веома оштећен и почео је да га мучи и услед најситнијег узрока.
Монаси су све то видели, али ништа нису могли да учине. Лекари су му најстрожије забранили да се замара, да исповеда и да служи Литургију захтевајући, осим тога, да узима јаку храну. Међутим, напуштање његовог светог дела или ублажавање поста за старца је било просто незамисливо. Чак се и те године, током Велике четрдесетнице, придржавао најстрожег поста који га је, заједно са стомачним боловима, у потпуности исцрпео. На Велики понедељак монаси су ризиковали и донели му мало супе од боба са две капи маслиновог уља. Храну су однели у његову келију, јер старац није био у стању да изађе одатле. Схвативши да у супи има уља, старац је био веома потиштен. Он уопште није јео и почео је да негодује:
“Молим вас да не ометате моје подвижништво!”
Током наредних дана није јео апсолутно ништа. Тек је на Велики четвртак, након Литургије, узео мало хране. Међутим, Васкрсење Господње прославио је с неописивом унутрашњом велелепношћу. Доживео је најслађе духовне опите, што се пројавило и на његовом лицу, које је зрачило небеском радошћу, тријумфалном победом и дубоким миром. То лице било је огледало Раја!
Узајамна повезаност божанствених, духовних опита и телесних страдања наставила се до краја старчевог живота. Међу њима је, у ствари, постојала нека упадљива равнотежа: уколико су се умножавали божански опити и уколико је више људи бивало исцељено старчевим молитвама, утолико је било више срчаних криза и искушења.
Током тог последњег периода, старац је имао више времена за умну молитву. Понекад би се лактом наслонио на дрвени ормарић, понекад би, кад је то било апсолутно неопходно, лежао на кревету а понекад би ставио епитрахиљ и клечао на коленима пред Распећем, непрекидно изговарајући једва чујним гласом: “Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!” Није забележено да је било кад говорио о умној молитви, да је износио нека сазнања или да ју је разјашњавао. Мало је вероватно да никада нико није посебно захтевао да говори о њој, о томе шта се дешава онима који је упражњавају или о томе чиме се наслађују они који су у њој узнапредовали (него је ћутао о томе због своје монашке скромности и скрушености). Мада није користио речи, о овој молитви говорило је његово лице. Монаси су плодове те молитве могли да виде непосредно изображене на његовом лицу. Сузе и светлост која је зрачила над његовом главом откривале су оно блажено стање преображаја умне молитве у молитву срца. У већој или мањој мери, сви монаси упражњавају ову молитву, али је само неколицина оних који стреме да превазиђу уобичајену меру. То је она неколицина која се наслађује божанским опитима што се рађају у сфери срца и преплављују васцело биће.

Comments are closed.