NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
„PREPODOBNI MOJ DAVIDE, ŽELIM DA UZMEŠ MOJU DUŠU I DA JE ODVEDEŠ PRED HRISTA…“
 
Jesen je smenila leto, a starčevo zdravstveno stanje sve se više pogoršavalo. Bog i prepodobni David nisu mu olakšali bolove, ali su mu podarili trpljenje da bi mogao da ih podnese. Da li je to bila ironija? Blaženi starac je viđao kako prepodobni njegovim molitvama pomaže drugima da ozdrave ili da nađu rešenje za svoj problem, dok on sam nikada nije mogao da nadvlada teške bolesti, koje su ga često dovodile na ivicu smrti.
Ne, naravno, to nije bila ironija. Bog ne isceljuje svakoga ko to od Njega zatraži, bilo neposredno bilo posredstvom svetitelja. On isceljuje samo nekolicinu, tek toliko da bi se proslavljalo Njegovo ime i da bi u ljudima ukrepio veru. Iako samo nekolicina može da bude isceljena, svima se pruža uteha i, na kraju biva razrešen problem svakog čoveka. Suština je u tome da mi samo privremeno boravimo u ovom životu, sa svim njegovim bolestima i nedaćama, koje su samo deo našeg poučavanja ljubavi Božijoj i zadobijanja Carstva Nebeskog. Od trenutka kad je otpao od Raja u koji ga je prvobitno nastanio Bog, čovek mora da pati na ovaj ili onaj način. Međutim, pobednički stremeći kroz ovaj život i njegova iskušenja i pripremajući se u Crkvi, čovek gradi put svog povratka u Raj.
To se dogodilo ocu Jakovu. On nije zadobio telesno iscelenje, ali je njegov problem ipak bio rešen u Crkvi i posredstvom njenih svetitelja. Iz tog razloga nije brinuo ni zbog čega što ga je pogađalo, što potvrđuje njegov celokupan stradalnički i svetiteljski život, a posebno događaji kao što je sledeći: U noći 23. septembra 1990. imao je težak srčani napad, odnosno aritmiju sa snažnim stezanjem u grudima. Teško je disao. Situacija je bila očajna. Osećao je da su njegova pluća zatvorena. Sabraća nisu mogla da mu pomognu i našli su se u nezavidnom položaju. Pohitali su u kapelu Svetog Haralampija i odslužili moleban. Pozvali su doktora X. Kortasa. Starac se u međuvremenu potpuno ukočio, a njegovo disanje zvučalo je kao samrtni hropac. Nekako je sakupio malo snage i rekao:
„Ja ću noćas umreti… donesite mi svetu lobanju (prepodobnog Davida) i stavite je ovde, iznad srca… Ne mogu da dišem… Ovo je moja poslednja noć…“
Dogodilo se da je tu bio prisutan i muž njegove nećake Marije, Teodor Mikelis. On je položio svetu lobanju prepodobnog Davida na njegove grudi, i starac je isprekidano i s velikim naporom izgovorio:
„Prepodobni moj Davide, služio sam te četrdeset godina. Došao sam u manastir kad mi je bilo trideset a sad sam prevalio sedamdesetu… Ti znaš, prepodobni moj Davide, koliko sam te voleo. Sve što sam prepatio, sve bolesti i ostala stradanja, prepatio sam ljubavi tvoje radi. Prepodobni moj, pomozi mi. Ako je pak došlo moje vreme – neka bude, proveo sam na zemlji punih sedamdeset godina… Ja samo želim da ti primiš moju dušu i da je u svojoj odvažnosti pred Bogom odvedeš pred Hrista. Molim te da se pojaviš pred prestolom Božijim i da Mu kažeš: ‘Želim da ovom Jakovu, ovom grešniku, oprostiš radi svih onih godina provedenih u manastiru’. Eto, ja sam samo ljudsko biće, a takođe sam i neuk. Pokušao sam da učinim ono što si me ti prosvetlio da činim…“
Prepodobni David pomogao je svom služitelju i on se posle nekih petnaestak minuta malo oporavio. Lekar je stigao u jedan sat ujutro i starac je prebačen u Opštu državnu bolnicu u Atini. Smestili su ga na intenzivnu negu. Lekari su se našli u teškoj situaciji: sve je bilo u očajnom stanju. U bolnici je ostao petnaest dana. U međuvremenu je doživeo još jedan srčani napad, koji je pratila upala pluća. Njegovo preživljavanje nije bilo ništa drugo nego čudo.
„Čudesno sam se oporavio i vratio“,kazivao je on. „Hvala ti, prepodobni Davide. Oprosti mi sve moje grehove a ja ću, sa svoje strane, sve preostale dane mog života provesti u molitvi i trpljenju… Bezbrojna su čuda prepodobnog Davida. O tome bi se mogle napisati mnoge knjige, ali nema ni dovoljno papira, ni dovoljno mastila…“
U vreme dok je bio u bolnici, dozvoljeno mu je da ostane na intenzivnoj nezi, što je predstavljalo meru zaštite od mnogobrojnih posetilaca. Devetog dana, međutim, morao je da oslobodi ovu odaju jer je trebalo da se u nju smesti g. Andreas Papandreu, vođa PASOKa koji je u nekoliko navrata bio grčki premijer. U to vreme bio je vođa opozicije. Neko je utešnim glasom rekao g. Papandreu:
„Sigurno će Vam biti bolje, jer je u ovom krevetu pre Vas ležao sveti čovek!“
Blaženi starac je rado pristao da blagoslovi novog pacijenta i načinio je znak krsta nad njegovom glavom. U odaju intenzivne nege došao je u invalidskim kolicima, a dovezao ga je muž njegove nećake. Pacijenta su čuvala dvojica telohranitelja. Na zidu su bile ikone Hrista i Presvete Bogorodice. Bolesnik je na telu imao elektrode za srce a na licu masku za kiseonik za disanje. Starac je tiho ušao, blagoslovio ga i rekao:
„Čedo moje, ovde te dobro čuvaju… “
Smatrali su da starac misli na telohranitelje. Međutim starac je dodao:
„Čedo moje, ovde te čuvaju Hristos i Presveta Bogorodica!“ Prišao je bolesniku, načinio znak krsta nad njim i rekao:
„Gospodine Andreas, Vama će biti dobro, nemojte brinuti! Ozdravićete. Ja sam pre Vas ležao na tom krevetu. U roku od tri dana bićete kod kuće. Vama će biti dobro, da biste mogli da učinite nešto dobro za našu zemlju.“
Pacijent je pokušao da se pomeri. Neko mu je pomogao da skine masku za kiseonik. Celivao je starčevu ruku, zasuzio i prošaptao:
„Hvala Vam!“
Dok je izlazio, starac ga je uveravao:
„Odslužiću moleban svetitelju kojem služim i Vama će biti dobro u roku od tri dana, kao što sam Vam i rekao!“
Uistinu, nakon tri dana g. Papandreu se oporavio i izašao iz bolnice.
Nakon što je otpušten iz bolnice, starac je nekoliko dana proveo u domu svoje nećake. Ni tu ga nisu ostavljali na miru. Dolazili su mnogi ljudi s namerom da ga vide: neki da se posavetuju s njim, neki da uzmu njegov blagoslov, a neki samo zato da bi gledali njegovo lice. Sredinom oktobra, muž njegove nećake odvezao ga je u manastir. Starac je bio toliko srećan što se vraća u svoj „raj“ da se za sve vreme putovanja šalio, pevao pa čak i recitovao stihove kojima će zabaviti vozača koji je, opet, vozio veoma sporo da bi truckanje sveo na najmanju moguću meru. Kad su stigli do prekrasne doline Kireasa, eubejske reke koja se nalazi nedaleko od Prokopija, starac je otpevao stihove:
Bila kiiš ili suša,
rečšš Kirea ne prestaje da teče.
S velikim naporima ali i s velikom radošću proslavio je 1. novembar, praznik prepodobnog Davida. Tog istog dana satvorio je još jedno čudo. Dimitrije Janakis patio je od stezanja srčanih zalizaka i toga dana zatražio je starčev blagoslov. Starac je položio lobanju prepodobnog Davida na bolesnikovo srce i predskazao:
„Čedo moje, kao što će ti i lekari reći, potrebna ti je operacija. Ti, međutim, nemoj da brineš, jer će sve biti dobro. Pogledaj mene, na primer. Ja sam imao nekoliko operacija.“
I zaista, operacija je bila neophodna. Dimitrije je morao da ode u London, da bi ga tamo operisali. Iako je operacija bila uspešna, on je nakon tri dana dobio bolove i groznicu. Njegova žena vatreno se molila prepodobnom Davidu i te noći u snu videla starca kako stoji pored postelje njenog muža, držeći u rukama lobanju prepodobnog Davida. Bolesnik se ujutro osećao sasvim dobro. Kad su se vratili u Grčku, otišli su u manastir da izraze svoju blagodarnost prepodobnom Davidu. Pre nego što im se ukazala prilika da bilo šta kažu starcu, on ih je pozdravio sledećim rečima:
„Čedo moje, da li si uvideo da te prepodobni David nije napustio? On je s tobom pošao u London, bio u operacionoj sali, pa čak i pored tvoje postelje…“
Pre nego što je prošao novembar, iscelio je i Perikla Surasa, koji je imao operaciju bubrega i čir na želucu. Starac mu je pročitao molitvu, prekrstio ga lobanjom prepodobnog Davida, pomazao ga uljem iz kandila prepodobnog Jovana Ruskog i rekao:
„Pomoći će ti blagodat Božija i blagodat Njegovih svetitelja!“
Uprkos lekarskim predviđanjima, čir je izašao napolje, očistio se i neobjašnjivo nestao. Bolesniku više nije bila potrebna operacija. Zahvaljujući starčevim molitvama, u potpunosti je ozdravio.
Tog novembra starac je napunio 71. godinu. Telesno je bio potpuno slomljen i jedini deo njegovog tela koji nije bio zahvaćen bolešću bilo je njegovo lice. Ono je ostalo čisto, blistavo i svetiteljsko. Na njega je bila utisnuta dobrota i dečija stidljivost ali je, iznad svega, bilo oblagodaćeno njegovim uzdržanim, angelskim i bezazlenim osmehom. Trebalo je samo da vidite taj osmeh: kad bi vam se to jednom dogodilo, učinili biste mnogo toga da biste ga ponovo videli.
Ništa od svega toga nije bilo slučajno. Taj osmeh je zračio kao svetlosna luča, potekla sa nekog blistavog izvora. Starčevo srce i um bili su preplavljeni ljubavlju za Hrista i radošću koju Hristos daruje. Iz tog razloga niko, kome su bile bliske osnove duhovnog života, nije mogao lako da se rastane od starca niti da odvoji oči od njegovog svetog lika.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *