ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПРЕПОЗНАВАЊЕ СТАВРОСА
 
Вратимо се у Трапезунт. Ставрос Цаликис је тамо радио на изградњи болнице. Будући да је био изванредан зидар, Турци су се добро понашали према њему. Скривали су га сваки пут кад би чули да ће Црвени крст или Међународни комитет, како су га они звали, пролазити том облашћу. Сакрили би га на пар дана, а затим вратили на изградњу болнице. Он је схватио да се нешто дешава и да ће му те организације помоћи да оде у Грчку. Међутим, ништа није могао да учини јер је био под строгом присмотром. Ситуација је за њега била веома трагична, јер није знао шта се дешава са његовом породицом и осталим житељима Ливисија. Чуо је само за велико разарање Смирне и ништа осим тога. Живео је у потпуној изолованости.
У неко доба најзад је одлучио да побегне и да се поузда у Божију помоћ. Чекао је на прави тренутак. Једне ноћи 1925. године побегао је у позадину. Обукао је турску одећу и запутио се у централну Турску. Поред тога, добро је говорио турски језик. Неки пастири у Кападокији пронашли су га током једне ноћи, кад је лежао поред завејаног пута, обамро од хладноће и глади. Одвели су га у тор, загрејали и направили тестенину којом су га нахранили. Схватили су да је Грк, али га нису издали. Напротив, помогли су му да побегне сигурнијим путем. Све је било добро, осим чињенице да нигде није могао да сазна шта се догодило са житељима Ливисија. Да ли су отишли, да ли су остали, да ли су били спасени или убијени, да ли су се подавили? Никога није смео да пита, јер би одмах посумњали да је Грк. Прошавши кроз многе тешкоће и опасности и путујући ноћу, најзад је стигао у Макри. Ту је од свог старог калфе дознао шта се догодило. Калфа је видео Теодору и децу у Кордонију. Знао је да су жене опљачкане. Дакле, сирота Теодора није била само без заштите него и без новца. Ставрос је готово полудео од очајања.
Уопште није одлазио у Ливиси. Пошао је према југу и био веома опрезан. Претварао се да је Турчин и све време мотрио хоће ли се појавити неки брод са Родоса, Симија или Кастелориција. Једне ноћи имао је среће. Ускочио је у брод, доказао да није Турчин и отишао на Родос а касније у Пиреј.
Трагао је за Теодором и децом, али без икаквог успеха. Нико није знао да му каже где је амерички брод искрцао последњу групу избеглица из Ливисија. Трагао је за послом, трагао је за својом породицом. Најзад се запослио као зидар у Амфиси.
Једног дана, пре краја 1925. године, госпођа Деспина морала је да пође у куповину. Сакупила је нешто новца и пешице кренула у Амфису. Обавила је посао и кренула назад у село. На изласку из града, на градилишту је спазила једног радника. Видела му је само леђа, али се нешто у њој покренуло. “Исте је грађе као Ставрос”, помислила је. Обрадовала се и кренула напред. Што се више приближавала, све више јој је личио на Ставроса. Успела је да чује и његов глас. У њој се родила нада. Стала је на пут и повикала:
“Хеј, добро моје чедо…”
Ставрос је окренуо главу и угледао своју остарелу ташту. Скочио је доле као избезумљен док је она, пре него што му је пала у наручје, успела да изговори само:
“Наша Дорула и деца су добро, мој Ставросе..!”
Малом Јакову било је већ пет година. Његова најмилија играчка била је кадионица. Пронашао је један цреп са удубљењем. У њега је стављао комадић угља са огњишта, ишао по кући и говорио: “Алуја, алуја” (алилуја). Кадио је и суседе, односно, подизао је прекривач и прелазио у другу “кућу”. Затим би подигао и трећи прекривач и отишао у трећу кућу. На тај начин је овај мали ангео с кадионицом од опеке благосиљао све породице у складишту. Држећи ову кадионицу у руци дочекао је и свог оца, којег пре тога није познавао.
За све то време живели су у складишту, иако им је обећано да ће се ускоро преселити, да ће им дати њиве и настанити их у кућама. Деца ових избеглица играла су се по читав дан у блату и прљавштини. Од сеоске деце научила су да говоре непристојне речи, да псују и праве недоличне покрете. Уколико је више сагледавао све те појаве, Јаков се утолико мање дружио са осталом децом. Тешко да се икад играо на улици. Није могао да слуша ружне речи које су други изговарали, чак и ако их није разумео. Међутим, сваког предвечерја одлазио је са својом баком да запали кандила у капели. Много је волео да ту борави. Често би нашао разлог да што дуже остане у капелици. Од баке је тражио да му исприча све што зна о светитељима као и о јеромонасима у њиховој породици. Није могао да се наслуша казивања о Илији и Димитрију, који су се замонашили у цркви Светог Гроба. Они су у великој мери узнапредовали у монашком животу, посебно Димитрије. Из тог разлога патријарх га је послао да, заједно са Илијом, у тешка времена за Патријаршију сакупља милостињу. Турци им нису оставили много новца и долазио је само мањи број поклоника. Прича се да је ово путовање било веома напорно за Илију, јер се стидео да тражи милостињу. Међутим, постао је добар монах. Вратио се и до смрти био затворник при цркви Светог Гроба.
Пред крај 1925. године ливисијске избеглице пресељене су из Агиос Георгија у једно место у северној Еубеји, у сеоце Фаракла, које се налази између Лимнија и Мантудија. Читава ова област припадала је енглеском земљопоседнику Филипу Ноелу. Он га је касније дао као мираз својој кћери Ирини, која се удала за енглеског изасланика Бејкера. Договорили су се да избеглице обрађују земљу и да Ноелу дају 25 посто прихода, као што су чинили и пређашњи становници овог села. Ове њиве, од којих је свака породица добила по једанаест јутара земље, конфисковане су после много година.
У Фаракли је шездесет ливисијских породица уместо кућа затекло шаторе. Куће су саграђене тек 1927. године. Свакој породици додељене су две собице. Без обзира на све, то је ипак било нешто. Јаков је напунио већ седам година, од којих је пет провео у веома тешким околностима.
До своје шесте године Јаков је напамет научио све што се односило на божанствену Литургију, иако још увек није знао да чита. Научио је све што су свештеник и појац певали на недељном богослужењу. Он је то певао сам, чинећи при том врло мало грешака. Међутим, он је то изговарао с таквом озбиљношћу и тачношћу да су сви око њега били запрепашћени. Међутим, нико није имао времена да заиста размисли шта би требало учинити са овим драгим детенцетом! Сви су се борили за опстанак. Само су Јаковљева мајка и бака, кад би након напорног посла пошле на починак, сањариле о његовој будућности.
Међутим, бака се убрзо упокојила. Будући да су шатори били стари, да су пропуштали воду и да је тло било влажно, она је добила запаљење плућа. С обзиром да је била веома исцрпљена несрећама, није могла да надвлада болест. Јаков је дуго јецао за баком Деспином, јер га је она прва поучавала да корача путем Цркве, показавши како би требало да приступи и да љуби Цркву. Овде би требало поменути да је све, чему га је бака поучавала о Цркви, за њега било сасвим разумљиво. Он би то одмах научио, као да се подсећа нечега што је већ знао.
Након бакине смрти, о њему се бринула мајка која је због свих тих недаћа остарила и пре него што је напунила четрдесет година. Како узвишена жена! Била је слабе грађе, а због поста, невоља и болести постала је још слабија. Међутим, она се добро бринула о деци. Учила их је да буду побожни и да не желе оно што припада другим људима. Иако су били убоге избеглице, никада нису брали воће са туђих стабала. Једном су пролазили поред стабла са зрелим крушкама. Деца су била гладна. Зреле крушке падале су на земљу и јеле су их овце. Деца су чезнула да их узму, али нису испружила руке да би убрала воћку са туђег стабла. Придржавала су се заповести своје мајке.

Comments are closed.