NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
PREPOZNAVANJE STAVROSA
 
Vratimo se u Trapezunt. Stavros Calikis je tamo radio na izgradnji bolnice. Budući da je bio izvanredan zidar, Turci su se dobro ponašali prema njemu. Skrivali su ga svaki put kad bi čuli da će Crveni krst ili Međunarodni komitet, kako su ga oni zvali, prolaziti tom oblašću. Sakrili bi ga na par dana, a zatim vratili na izgradnju bolnice. On je shvatio da se nešto dešava i da će mu te organizacije pomoći da ode u Grčku. Međutim, ništa nije mogao da učini jer je bio pod strogom prismotrom. Situacija je za njega bila veoma tragična, jer nije znao šta se dešava sa njegovom porodicom i ostalim žiteljima Livisija. Čuo je samo za veliko razaranje Smirne i ništa osim toga. Živeo je u potpunoj izolovanosti.
U neko doba najzad je odlučio da pobegne i da se pouzda u Božiju pomoć. Čekao je na pravi trenutak. Jedne noći 1925. godine pobegao je u pozadinu. Obukao je tursku odeću i zaputio se u centralnu Tursku. Pored toga, dobro je govorio turski jezik. Neki pastiri u Kapadokiji pronašli su ga tokom jedne noći, kad je ležao pored zavejanog puta, obamro od hladnoće i gladi. Odveli su ga u tor, zagrejali i napravili testeninu kojom su ga nahranili. Shvatili su da je Grk, ali ga nisu izdali. Naprotiv, pomogli su mu da pobegne sigurnijim putem. Sve je bilo dobro, osim činjenice da nigde nije mogao da sazna šta se dogodilo sa žiteljima Livisija. Da li su otišli, da li su ostali, da li su bili spaseni ili ubijeni, da li su se podavili? Nikoga nije smeo da pita, jer bi odmah posumnjali da je Grk. Prošavši kroz mnoge teškoće i opasnosti i putujući noću, najzad je stigao u Makri. Tu je od svog starog kalfe doznao šta se dogodilo. Kalfa je video Teodoru i decu u Kordoniju. Znao je da su žene opljačkane. Dakle, sirota Teodora nije bila samo bez zaštite nego i bez novca. Stavros je gotovo poludeo od očajanja.
Uopšte nije odlazio u Livisi. Pošao je prema jugu i bio veoma oprezan. Pretvarao se da je Turčin i sve vreme motrio hoće li se pojaviti neki brod sa Rodosa, Simija ili Kasteloricija. Jedne noći imao je sreće. Uskočio je u brod, dokazao da nije Turčin i otišao na Rodos a kasnije u Pirej.
Tragao je za Teodorom i decom, ali bez ikakvog uspeha. Niko nije znao da mu kaže gde je američki brod iskrcao poslednju grupu izbeglica iz Livisija. Tragao je za poslom, tragao je za svojom porodicom. Najzad se zaposlio kao zidar u Amfisi.
Jednog dana, pre kraja 1925. godine, gospođa Despina morala je da pođe u kupovinu. Sakupila je nešto novca i pešice krenula u Amfisu. Obavila je posao i krenula nazad u selo. Na izlasku iz grada, na gradilištu je spazila jednog radnika. Videla mu je samo leđa, ali se nešto u njoj pokrenulo. „Iste je građe kao Stavros“, pomislila je. Obradovala se i krenula napred. Što se više približavala, sve više joj je ličio na Stavrosa. Uspela je da čuje i njegov glas. U njoj se rodila nada. Stala je na put i povikala:
„Hej, dobro moje čedo…“
Stavros je okrenuo glavu i ugledao svoju ostarelu taštu. Skočio je dole kao izbezumljen dok je ona, pre nego što mu je pala u naručje, uspela da izgovori samo:
„Naša Dorula i deca su dobro, moj Stavrose..!“
Malom Jakovu bilo je već pet godina. Njegova najmilija igračka bila je kadionica. Pronašao je jedan crep sa udubljenjem. U njega je stavljao komadić uglja sa ognjišta, išao po kući i govorio: „Aluja, aluja“ (aliluja). Kadio je i susede, odnosno, podizao je prekrivač i prelazio u drugu „kuću“. Zatim bi podigao i treći prekrivač i otišao u treću kuću. Na taj način je ovaj mali angeo s kadionicom od opeke blagosiljao sve porodice u skladištu. Držeći ovu kadionicu u ruci dočekao je i svog oca, kojeg pre toga nije poznavao.
Za sve to vreme živeli su u skladištu, iako im je obećano da će se uskoro preseliti, da će im dati njive i nastaniti ih u kućama. Deca ovih izbeglica igrala su se po čitav dan u blatu i prljavštini. Od seoske dece naučila su da govore nepristojne reči, da psuju i prave nedolične pokrete. Ukoliko je više sagledavao sve te pojave, Jakov se utoliko manje družio sa ostalom decom. Teško da se ikad igrao na ulici. Nije mogao da sluša ružne reči koje su drugi izgovarali, čak i ako ih nije razumeo. Međutim, svakog predvečerja odlazio je sa svojom bakom da zapali kandila u kapeli. Mnogo je voleo da tu boravi. Često bi našao razlog da što duže ostane u kapelici. Od bake je tražio da mu ispriča sve što zna o svetiteljima kao i o jeromonasima u njihovoj porodici. Nije mogao da se nasluša kazivanja o Iliji i Dimitriju, koji su se zamonašili u crkvi Svetog Groba. Oni su u velikoj meri uznapredovali u monaškom životu, posebno Dimitrije. Iz tog razloga patrijarh ga je poslao da, zajedno sa Ilijom, u teška vremena za Patrijaršiju sakuplja milostinju. Turci im nisu ostavili mnogo novca i dolazio je samo manji broj poklonika. Priča se da je ovo putovanje bilo veoma naporno za Iliju, jer se stideo da traži milostinju. Međutim, postao je dobar monah. Vratio se i do smrti bio zatvornik pri crkvi Svetog Groba.
Pred kraj 1925. godine livisijske izbeglice preseljene su iz Agios Georgija u jedno mesto u severnoj Eubeji, u seoce Farakla, koje se nalazi između Limnija i Mantudija. Čitava ova oblast pripadala je engleskom zemljoposedniku Filipu Noelu. On ga je kasnije dao kao miraz svojoj kćeri Irini, koja se udala za engleskog izaslanika Bejkera. Dogovorili su se da izbeglice obrađuju zemlju i da Noelu daju 25 posto prihoda, kao što su činili i pređašnji stanovnici ovog sela. Ove njive, od kojih je svaka porodica dobila po jedanaest jutara zemlje, konfiskovane su posle mnogo godina.
U Farakli je šezdeset livisijskih porodica umesto kuća zateklo šatore. Kuće su sagrađene tek 1927. godine. Svakoj porodici dodeljene su dve sobice. Bez obzira na sve, to je ipak bilo nešto. Jakov je napunio već sedam godina, od kojih je pet proveo u veoma teškim okolnostima.
Do svoje šeste godine Jakov je napamet naučio sve što se odnosilo na božanstvenu Liturgiju, iako još uvek nije znao da čita. Naučio je sve što su sveštenik i pojac pevali na nedeljnom bogosluženju. On je to pevao sam, čineći pri tom vrlo malo grešaka. Međutim, on je to izgovarao s takvom ozbiljnošću i tačnošću da su svi oko njega bili zaprepašćeni. Međutim, niko nije imao vremena da zaista razmisli šta bi trebalo učiniti sa ovim dragim detencetom! Svi su se borili za opstanak. Samo su Jakovljeva majka i baka, kad bi nakon napornog posla pošle na počinak, sanjarile o njegovoj budućnosti.
Međutim, baka se ubrzo upokojila. Budući da su šatori bili stari, da su propuštali vodu i da je tlo bilo vlažno, ona je dobila zapaljenje pluća. S obzirom da je bila veoma iscrpljena nesrećama, nije mogla da nadvlada bolest. Jakov je dugo jecao za bakom Despinom, jer ga je ona prva poučavala da korača putem Crkve, pokazavši kako bi trebalo da pristupi i da ljubi Crkvu. Ovde bi trebalo pomenuti da je sve, čemu ga je baka poučavala o Crkvi, za njega bilo sasvim razumljivo. On bi to odmah naučio, kao da se podseća nečega što je već znao.
Nakon bakine smrti, o njemu se brinula majka koja je zbog svih tih nedaća ostarila i pre nego što je napunila četrdeset godina. Kako uzvišena žena! Bila je slabe građe, a zbog posta, nevolja i bolesti postala je još slabija. Međutim, ona se dobro brinula o deci. Učila ih je da budu pobožni i da ne žele ono što pripada drugim ljudima. Iako su bili uboge izbeglice, nikada nisu brali voće sa tuđih stabala. Jednom su prolazili pored stabla sa zrelim kruškama. Deca su bila gladna. Zrele kruške padale su na zemlju i jele su ih ovce. Deca su čeznula da ih uzmu, ali nisu ispružila ruke da bi ubrala voćku sa tuđeg stabla. Pridržavala su se zapovesti svoje majke.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *