NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
OD NJEGA SE TRI DANA ŠIRIO MIOMIRIS
 
Novopostriženi monah Nikodim živeo je pod starčevim okriljem. Svaki monah mora imati potpuno poverenje u svog starca i mora mu biti bespogovorno odan. Takav je verovatno bio slučaj sa svim monasima starca Jakova. Međutim, čak i oni savršeni mogu naći ukrepljenje i utehu u nekim posebnim znacima. Monah Nikodim imao je tu sreću da tokom tri dana uzastopno bude obasut takvim znacima.
Bila je nedelja popodne, 17. jun 1990. Nikodim je raspremao ostavu, kad su se otvorila vrata i, sasvim neočekivano, pojavio se starac Jakov. Monah se duboko poklonio pred starcem i krenuo da uzme njegov blagoslov. U tom trenutku, čitavu prostoriju ispunio je neizrecivi miomiris. Monah se osvrnuo oko sebe da bi video odakle on dolazi, a starac je u međuvremenu iščezao. Nikodim je tada prvi put doživeo nešto takvo i bio je potpuno zbunjen.
U predvečerje tog istog dana starac je došao za trpezu, neposredno nakon što su za nju seli ostali monasi. Nikodim je ponovo osetio onaj snažan miomiris, koji se zadržao neko vreme.
„Oci, da li i vi osećate neki čudesan miomiris“, bezazleno je upitao.
Svi su ga začuđeno pogledali i rekli: „Ne!“
Nikodim je nesvesno i potajno pogledao prema starcu i video da je on oborio oči kao da je učinio nešto sramno.
Sutradan, u ponedeljak, povečerje su, kao i obično, služili u starčevoj keliji. Pred kraj službe, Nikodim se poklonio da bi uzeo starčev blagoslov i osetio da se od starčeve ruke širi miomiris. Upitao je ostale monahe da li su i oni osetili taj miomiris, ali je njihov odgovor i ovoga puta bio odričan.
Kad se to ponovilo i treći put, Nikodim se uplašio da je to dejstvo satanino. Pomišljao je da o tome razgovara sa starcem, ali nije znao kako da mu se obrati. Sutradan ujutro zatražio je od starca dopuštenje da uzme i da opere komadić voštanog platna kojim je on masirao svoje pomodrele noge ili ih u njega uvijao kad bi ga pregledao lekar. Starac nije želeo da ga pere jer je bilo čisto, ali kako je monah bio uporan, najzad je pristao. Dok je išao prema manastirskoj česmi, Nikodim je razmišljao da u taj komadić platna njegov sveti starac uvija svoje bolne i pomodrele noge. Nije još ni završio ovu misao, kad ga je zapahnuo snažan miomiris, koji se približio njegovom licu kao snažan, iako ne i hladan, zimski vetar. Ovoga puta bio je toliko potresen da je skoro zaplakao. Vratio se u keliju i otkrio starcu šta je doživeo tokom protekla tri dana. „Da li je to od Boga, starče?… Starče, ti si sveti čovek!“ Nikodim nije ni završio rečenicu a starac ga je prekinuo i, oborivši oči, ozbiljno rekao:
„Čedo moje, na nama je da načinimo znak Krsta… šta god Bog poželi, čedo moje…“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *