NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
ŽIVI GOTOVO KAO ZATVORNIK, ALI UZ OBILJE BOŽANSKE BLAGODATI
 
Kako je prolazila 1990. godina, tako su se umnožavale teškoće. I najmanji pokret predstavljao mu je veliki problem. Gotovo da uopšte nije izlazio iz svoje kelije. Najteže mu je padalo što podvižnik kao on, koji se u prošlosti odmarao samo dva sata dnevno, sada mora neprestano da leži. On je, naravno, nastavio da izgovara Molitvu Isusovu, ali se osećao veoma nelagodno zbog fizičkog mirovanja. Čim bi sakupio malo snage, starac je ustajao, stavljao epitrahilj, padao na kolena i počinjao da se moli ili da čita molebne kanone.
Njegova molitva bila je jednostavna. Držeći brojanicu u levoj ruci, desnim laktom naslonio bi se na drveni ormarić, lagano naklonio glavu udesno i tokom beskonačnih časova izgovarao molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“
Monah koji se brinuo o njemu povremeno bi čuo kako Molitvu Isusovu izgovara s velikim naprezanjem, kao da mu se srce cepa. U drugim prilikama, molitvu je izgovarao mirno, neusiljeno i lako. Monah bi tada bojažljivo stao kraj poluotvorenih vrata i zadivljeno posmatrao starca. Njegovi čelo i oči bili su spokojni i radosni, njegova bujna bela brada je blistala. Starac bi osetio monahovo prisustvo i rekao:
„Ne obraćaj pažnju, čedo moje, samo se malo molim, to je sve…“
Monah je, u stvari, došao da bi nešto rekao starcu. Mnogi su telefonirali ili lično dolazili u manastir tražeći da se starac pomoli za njih. Monah je obaveštavao starca o svakom pojedinačnom slučaju: o obolelima od raka, o deci bez roditelja, o psihopatama, o ozbiljno bolesnima, o potištenima i sl. Starac bi visoko uzdigao ruke i rekao:
„Pomeni, Gospode, slugu Svoga koji je ozbiljno bolestan u Londonu – Ti znaš njegovo ime!“
Kada je ovo čuo, monah je bio zaprepašćen i jednog dana odvažio se da upita oca Jakova:
„Starče, zar se Vi molite na taj način?!“
„Čedo moje, Bog ne gleda na rečitost nego na čisto i prosto srce!“
U svakom slučaju, zahteva je bilo toliko da je praktično bilo nemoguće da starac, ma koliko se trudio, posveti dovoljno vremena svakom pojedinačnom slučaju. Zbog velikog broja pisama koja je dobijao i svih vrsta pitanja i bolesti, on je odgovarao samo na neka od njih i samo se u nekim slučajevima lično molio, dok je ostalo prepuštao prepodobnom Davidu:
„Starče, ti znaš šta ljudi traže. Ti znaš i njihova imena… Evo, ja sam ih sve sabrao za tebe. Potrudi se da se o svemu pobrineš!“
Mogao je da primi samo ograničen broj ljudi, tokom ograničenog vremenskog perioda. Nakon što bi se susreli sa starcem i dobili duhovni savet, posetioci bi odlazili iz manastira s osećanjem da iza sebe ostavljaju neku vrstu Raja. Toliko je bilo blagotvorno makar i kratkotrajno starčevo prisustvo i toliko bolno njegovo odsustvo!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *