NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
TELESNA STRADANJA, ALI I STIHOVI
 
Godina 1989, kao i 1990, bila je mučenička. Njegove srčane krize bile su sve češće. Na svaka tri meseca odlazio je u Atinu radi medicinskih ispitivanja, što je za njega predstavljalo pravo mučenje. Dok je bio u bolnici, primao je mnoge posetioce. Bilo je to iscrpljujuće, ali on jednostavno nije mogao da odbije ljude. Ležao je na bolesničkoj postelji i slušao o njihovim nedaćama, molio se za njihovo iscelenje, pa čak i finansijski pomagao one kojima je to bilo neophodno. Ispod jastuka je imao koverat u kojem je čuvao novčane priloge svojih posetilaca. Mnogi su dolazili da mu zablagodare, budući da su posredstvom njegovih molitava ozdravili ili prevazišli neku drugu teškoću.
Lekari nisu znali šta da preduzmu u njegovom slučaju. Ništa u njegovom organizmu nije funkcionisalo kako bi trebalo. I pored toga, starac je još uvek bio živ, tačnije, preživljavao je uprkos surovim uslovima i planinskoj hladnoći, snegu i vlažnoj klimi. Doktor D. Kremastinos morao je da prizna: „Bog održava starca u životu!“ Srce nije bilo jedini problem. U njegovim nogama gotovo da uopšte nije bilo cirkulacije. Bile su potpuno modre i predstavljale su dva strana tela koja je jedva pomerao.
Godina 1990. započela je čudesnim iscelenjem malog Koste Papapolihroniosa. On je bio nećak oca Hrizostoma, sveštenika iz Sparte, kojeg je starac mnogo voleo. Uoči Nove, 1990. godine, mali Kosta se razboleo od hemoragije urtikarije, teške bolesti koju uspeva da preživi jedan od deset hiljada obolelih. Njegovi roditelji dočekali su Novu godinu u suzama i jadikovanju. U takvom stanju zatekao ih je i otac Hrizostom, koji se sa suzama obratio starcu. Starac se, sa svoje strane, obratio prepodobnom Davidu i rekao:
„Siđi sada, starče, i povedi sa sobom i prepodobnog Jovana. Pohitajte kod nećaka oca Hrizostoma!“
Kada su nešto kasnije lekari po treći put pregledali dečaka, bili su sasvim zbunjeni: mali Kosta bio je potpuno izlečen.
Starac je toliko voleo oca Hrizostoma da mu je otkrio jedan svoj skriveni talenat. Dobro je poznato da je starac znao da piše prefinjenim stilom, o čemu svedoče njegova pisma. Nema sumnje da je ta prefinjenost stila daleko prevazilazila njegovo obrazovanje. Međutim, njegova sposobnost da neposredno i snalažljivo sastavlja stihove pretpostavljala je veliki talenat, koji bi u drugim okolnostima sigurno dobio značajne dimenzije. Kad god bi otac Hrizostom odlazio iz manastira zabrinut ili ožalošćen, starac ga je tešio stihovima. Neki od njih bili su sasvim novi, dok su neki delimično bili zasnovani na onome što je zapamtio od svojih roditelja, koji su se i u Livisiju i kasnije u Farakli tešili pevanjem i kazivanjem stihova. Evo nekih od tih stihova:
Moj mlađi sin Hrizostom otišao je preko
brda.
Neka drveće oseni njegov put, jer on je moj ponos i radost,
komadić vladičanske nafore na srebrnom diskosu.
Sva stabla liče jedno na drugo,
i sve vode su slične jedna drugoj,
i samo se ljudska bića
toliko razlikuju među sobom.
Mnoge su moje patnje i nemam počinka,
slične su snežnim Grebenima Peliona:
pre nego što ih sunce otopi,
zima nanese mnoge snežne smetove.
(Pelion je živopisna planina pored mora, u Tesaliji). Za ovim ili sličnim stihovima tragao sam u zbirci livisijske poezije koju je objavio M. Delisavas („Folklor Makrija i Livisija u maloazijskoj Likiji, Atina, 1988), ali nisam mogao da nađem nikakvu neposrednu vezu. To verovatno znači da je starac, kada je to želeo, lako sastavljao stihove.
Uprkos svom stanju, starac uopšte nije bio tužan. Naprotiv, svakoga je upozoravao na teskobu (čamotinju, uninije, depresiju). Znao je da je to najstrašnija bolest čovečanstva. Sam prepodobni David otkrio je starcu: „Teskoba (čamotinja) je najveća bolest današnjice.“
Starčeva vedrina, koja ga nije napuštala uprkos njegovim strašnim i neizlečivim bolestima, svedoči da je on pobedio svet i njegovu čamotinju. Starac je, bez ikakvog bogoslovskog objašnjenja, znao da kaže: „Moje srce je gradina!“
Samo je njemu, prepodobnom Davidu i Bogu bilo poznato šta to zapravo znači. Dostigao je takav stepen duhovnog bestrašća da su ga pogađale nesreće drugih ljudi, ali ne i njegove sopstvene. Zanimljivo je da su ga usred oštre zime – perioda kada je posebno patio – mogli čuti kako se obraća ptičicama:
„Toliko mi je žao što ste napolju, na ovoj hladnoći! Ja ovde imam čarape, pokrivače i grejanje… Kad bih samo mogao sve vas da sakupim u ovoj sobi! Bilo bi vam toplo i ja bih vam obezbedio hranu. Međutim, vi se mene plašite…“ Kada je kasnije primetio kako ptičica skriva glavu ispod krila, dodao je:
„Bog se pobrinuo za vas i dao vam krila…“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *