NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
LEFTERIS NEĆE UMRETI!
 
Početkom 1989. pogodile su ga nesreće što su zadesile ljude koje je poznavao i voleo. Telefonirao mu je otac Jovan iz Prokopija, sveštenik koji je služio u svetilištu prepodobnog Jovana Ruskog. Otac Jovan tek što se vratio iz Amerike, gde je bio podvrgnut operaciji srca. Uprkos svim komplikacijama, teška operacija je uspešno izvedena. Ovoj operaciji prisustvovao je i prepodobni Jovan Ruski tako da je hirurg, koji je operisao oca Jovana, kasnije govorio kako mu se činilo da neko vodi njegovu ruku. Uprkos svom lošem zdravstvenom stanju i vremenskim prilikama – bilo je zimsko doba – otac Jakov posetio je oca Jovana u njegovom domu u Prokopiju. I to nije bilo sve: tek što je stigao, otac Jakov počeo je da se pravda:
„Oprosti mi što te uznemiravam, ali sam jednostavno morao da posetim služitelja božanstvenog Jovana!“
Ljudi u kući pomislili su da je njihov dom posetio besplotni angeo. Iz njegove figure zračila je samo blaga svetlost. Otac Jakov je zatražio da vidi mesto sa kojeg su presađene vene. Tada se pognuo ili, bolje rečeno, pao na zemlju i celivao noge sveštenika, koji je bio dirnut tim pokretom i svim starčevim zahtevima. Iako u poznim godinama, blaženi starac Jakov je još uvek pokazivao isto poštovanje prema sveštenicima. Činilo se da ih sada poštuje čak i više nego kad je bio dete i mislio da su sveštenici neka angelska bića koja nemaju telesnih potreba.
Petnaest dana kasnije, loše vesti stigle su iz Halkide. Njegovo vozljubljeno duhovno čedo po imenu Lefteris, bogoslov i poznavalac vizantijskog pojanja, razboleo se od strašne krvne bolesti koja je prerasla u leukemiju i septikemiju. Lekari se više nisu nadali da će ga spasti. Neki njegovi prijatelji doneli su loše vesti u manastir:
„Starče, Lefteris će umreti…“
Otac Jakov ih je ostavio i sišao u crkvu. Pročitao je molebni kanon i usredsređeno se molio, a zatim se vratio:
„Lefteris neće umreti, preživeće. U stvari, za dva i po meseca doći će u manastir da peva!“
I zaista, Lefteris je reagovao na lečenje i dogodilo se kao što je starac i prorekao. Međutim, njegove patnje se time nisu okončale. Sve u svemu, njegovo stanje se pogoršavalo i lekari su kao poslednju meru predložili transplantaciju koštane srži. Trebalo je da operacija bude izvršena u posebnom bolničkom centru u Parizu, u Francuskoj. Neposredno pred odlazak u Pariz, nekoliko dana posle Vaskrsa 1990, Lefteris je došao u manastir i razgovarao sa starcem u njegovoj keliji. Starac se ražalostio. Pao je na kolena pred Raspećem i dugo se molio. Lefteris nije mogao da čuje šta on govori. Kad je ustao, starac je osetio olakšanje i odlučnim glasom rekao:
„Lefterise, čedo moje, neće biti transplantacije!“
Ponovio je to tri puta zvonkim glasom. Lefteris mu je objasnio da je sve pripremljeno i da ga darodavac već očekuje.
„Ne, čedo moje, savetujem ti da uopšte ne ideš… Međutim, kako su i lekari stvorenja Božija, idi. Samo, znaj da transplantacije neće biti!“
U Parizu je bio podvrgnut novim ispitivanjima. Ona su pokazala da se situacija izmenila, da stari podaci više nisu valjani i da, usled toga, više ne postoji potreba za transplantacijom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *