NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SMRT JE MOGLA DOĆI SVAKOG TRENUTKA
 
„Ko si ti, nepismeni Jakove?“
Počev od 1987. godine, smrt ga je na svakom koraku vrebala u zasedi. Svakodnevno mu je pretila embolija, tromboza ili nešto drugo. Bio je potpuno svestan svog zdravstvenog stanja, ali nije činio nikakve ustupke. Molitva i ispovedanje za njega su i dalje bili od prevashodnog značaja. Čak je i u takvom stanju došao dotle da u noćima uoči služenja Liturgije uopšte nije spavao nego je bdeo i molio se. Budući da je u tim trenucima osećao sladost neizrecivog opita, nije želeo da mu se ujutro bilo ko obraća.
Čak i kad nije služio Liturgiju, često je tiho dolazio do hrama, ne gledajući i ne primećujući nikoga. Stajao je uz igumanski presto, nasuprot ikonama našeg Gospoda i svetog Jovana Preteče. Međutim, bilo je očigledno da njegov um i srce obitavaju na nekom drugom mestu i da on gleda nešto drugo. Na njegovom licu nije se mogao videti nikakav izraz, ali je zračio nekom blistavošću koja je bila jača od uobičajene. U takvim trenucima niko se nije usuđivao da ga uznemirava. Svi su bili kao prikovani njegovim izgledom. Kad bi došlo vreme da se otpoje himna „Dostojno jest“, on bi je pevao svojim čistim, božanskim glasom i izraz njegovog lica govorio je da on u tom času gleda Samu Presvetu Bogorodicu.
U nekim drugim prilikama dešavalo se da tokom jutrenja napusti svoje mesto i da pristupi ikoni svetog Jovana Preteče, da joj se pokloni i da zatim pođe prema kivotu prepodobnog Davida. I tu bi načinio nekoliko poklona, a zatim bi se dostojanstveno zaputio prema vratima. To je značilo da je video prepodobnog Davida kako ulazi i izlazi i da je pošao da ga pozdravi. Da se bratija ne bi pitala zbog čega se ponaša na taj način, on bi prostodušno otišao do mesta gde se prodaju sveće. Pretvarao se da nešto traži u ladici ili bi zapalio sveću, a zatim se vraćao na svoje mesto. Tek je 1990. jednom monahu govorio o tim susretima u hramu:
„Kad bih otkrivao sve što sam ovde video i čuo od prepodobnog, morale bi se napisati mnoge knjige… Uostalom, takve stvari ne mogu da se zapišu… Kad bih to ispričao vama, vi biste sve to preneli i drugima!“
Nakon Liturgije, popio bi šoljicu crne kafe, dao monasima blagoslov za njihova poslušanja i povukao se u svoju keliju. Ponekad se činilo da je zabrinut i tada bi se glasno pitao ili pak jasno zahtevao da mu kažu da li je došla ta i ta osoba. Monasi su bili začuđeni, jer nikoga nisu očekivali. Međutim, ta osoba bi se uistinu pojavila, iako sa izvesnim zakašnjenjem. Jednog dana, u manastir je došao sudija Vrhovnog suda, koji prethodno nije najavio svoju posetu. Kasnio je. Otac Jakov je sišao u hram i rekao jednom od bratije:
„Starče, molim te da izađeš pred naše posetioce. Možda im se nešto dogodilo pa im je potrebna pomoć!“
I zaista, oni su prošli kroz veliku opasnost. Međutim, prepodobni David je odvratio zlo, tako da su bezbedno stigli u manastir. Tog istog popodneva očekivao je i dolazak jednog sveštenika. Trebalo je da on dođe u manastir kako bi se sa ocem Jakovom posavetovao u pogledu nekog svog problema. Starac ga je iščekivao kraj manastirske kapije. Kad je sveštenik stigao, starac mu je odmah rekao kako da postupi, iako mu ovaj još ništa nije rekao o svom problemu. Starac je mogao da čita najdublje ljudske tajne i pomisli, zbog čega se dešavalo da u izvesnim prilikama mnogima kaže sledeće:
„Uradi tako kao što si i zamislio“ ili „Nemoj da učiniš to što imaš na umu!“.
Iako je uglavnom bio zatvoren u svojoj keliji i nije mogao mnogo da se kreće, bio je upoznat sa svim što se dešavalo u manastiru. Jednog dana, dogodilo se nešto zbog čega se starac malo razljutio i rekao:
„Šta ja ovde radim, oci? Ja vidim sve: i vašu radoznalost, i vaše telefonske pozive, i vaše razgovore sa poklonicima. Sve mogu da vidim iz svoje kelije!“
Za sve to vreme, srčane tegobe nisu ga napuštale. On, međutim, nije za to mario. Kad bi ga neko upitao „kako ste, starče“, on bi odgovorio da je dobro, mada bi ponekad dodao:
„Osećam neki bol u grudima i mnogo se znojim, ali to, kao što znaš, nije ništa… Svi ćemo mi jednoga dana napustiti ovaj privremeni svet zbog ove ili one bolesti. Tada ćemo morati da se pojavimo pred Pravednim Sudijom na Nebesima. Moja nesreća je u tome što ništa nisam učinio za Gospoda i što neću moći da se opravdam pred Njim…“
Očigledno da je Bog drugačije mislio o tome, o čemu svedoče brojni blagodatni darovi kojima ga je obdario. Povremeno se događalo da se tokom ispovesti od njega širi miomiris. To je doživelo nekoliko osoba i one mogu da posvedoče o tome.
Kad bi u manastir došli neki od istaknutih članova društva, otac Jakov bi se obratio monasima:
„Vidite li koliko ljudi privlači prepodobni David u svoj manastir, vidite li koliko ga ljudi poštuju?“
Kad bi razgovarao s takvim posetiocima, otac Jakov je prekorevao samoga sebe:
„Znate li šta kažem samome sebi kad vidim da ljudi dolaze i kleče ispred mene (tokom ispovesti)? ‘Ko si ti, nepismeni i ništavni Jakove, da tako važne ličnosti kao što su univerzitetski profesori, sudije Vrhovnog suda i predsednici sudova dolaze i kleče pred tobom?'“
Njegovo samoprekorevanje bilo je još veće kad bi razgovarao sa sveštenicima, svojim duhovnim čedima:
„O, nesrećni Jakove, ti si samo jedan bezumnik, a ljudi misle da si nešto…“
Što se tiče čudotvornih iscelenja, ona su se stalno umnožavala. Jednoj ženi, po imenu Fotini, koja je godinama patila od neizlečive bolesti, starac je pred kraj ispovesti rekao:
„Ne brini, Fotini, čedo moje, od sutra će sve biti u redu!“
Sutradan ujutro, njena bolest je jednostavno iščezla. Na sličan način isceljena je i jedna mlada popadija, majka četvoro dece. Jedan trinaestogodišnji dečak bolovao je od tumora na jeziku. Starac ga je osenio krsnim znakom i dečak je ozdravio.
Starac se molio i za mnogobrojne bračne parove bez dece. Oni su kasnije sa svojim čedima dolazili u manastir da bi izrazili svoju blagodarnost. Starac je od svih tih ljudi zahtevao da se mole i da nastave duhovnu borbu.
Jednom bračnom paru učitelja iz Halkide starac je rekao da poste, da se mole i da im se odsluže posebne Liturgije subotom: „Sledeći put doći ćete u manastir sa svojim novorođenčetom!“ Tako se uistinu i dogodilo.
Drugom bračnom paru, koji je tražio njegovu pomoć, starac je rekao:
„Dovršite ovu polusagrađenu kapelu i dobićete dete!“
I oni su dobili dete. Beskonačna su bila božanska znamenja i čudotvorna pomoć unesrećenim vernicima. Često ste mogli da vidite ljude koji su u suzama dolazili u manastir, padali na kolena i puzeći prilazili starcu Jakovu. Na ovaj način želeli su da izraze duboku blagodarnost za svoje iscelenje. Jednog dana u manastir je došao čovek odeven u pižamu. Svi su bili zaprepašćeni, ali čovek je bio duboko potresen. Dok je iščekivao dolazak oca Jakova, objasnio je svoju situaciju jednom svešteniku, koji je takođe došao da poseti manastir. Imao je veliki problem sa nogom. Trebalo je da je odseku, da je očiste iznutra i da je zatim ponovo pričvrste. U zakazano vreme otišao je u bolnicu radi amputacije noge. Lekar koji je bio zadužen za operaciju zatražio je da još jednom pogleda njegovu nogu. Međutim, bio je toliko zaprepašćen da nije mogao da poveruje sopstvenim očima. Razljutio se i počeo da viče na ovog čoveka, smatrajući da je operaciju izvršio na drugom mestu. Strogo, ali i začuđeno, raspitivao se ko je izvršio operaciju. Pacijent je oštro odgovorio:
„Nigde nisam bio! Došao sam ovamo da biste me operisali!“
Lekar ga je još jednom pregledao samo da bi se uverio da je operacija već bila izvršena. Pored toga, amputacija i pričvršćivanje izgledali su tako kao da ih je izvršio vodeći stručnjak u toj oblasti (čije je ime takođe spomenuo). Pacijent, koji je bio sredovečan čovek, bio je zaprepašćen. Lekar ga je tada upitao:
„Da li ste posetili neki manastir pre nego što ste došli ovamo?“
„Jesam“, odgovorio je pacijent.
„Onda nemojte čekati ni jedan jedini trenutak, nego uzmite taksi i požurite u taj manastir da se zahvalite!“
Tako je ovaj čovek, iako još u pižami, pozvao taksi i došao u manastir da se zahvali ocu Jakovu, koji se molio da on ozdravi i bez operacije!
Svaki put, kad starac zbog srčanih tegoba nije mogao da se kreće, bolesnicima je molitve čitao otac Kirilo. Osim toga, on ih je pomoću lobanje prepodobnog Davida osenjivao krsnim znamenjem. Na taj način je 1982. jedan oficir izlečen od raka pluća. Bio je to beznadežan slučaj, tako da više nisu preporučivali ni operaciju. Otac Kirilo je lobanjom prepodobnog Davida načinio nad njim krsni znak i oficir je osetio da nešto izlazi iz njega. Bio je isceljen istog trenutka.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *