ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ТРЕНУЦИ ВЕЛИКОГ ПРЕДАХА: РАЗГОВОР СА ПТИЦАМА И МОЛИТВА У ДУПЉИ ДРВЕТА
 
“Чеда моја, моје срце је градина”, обично је говорио својим монасима и људима које је волео. Било је занимљиво чути тако нешто од човека који је с великим напором ходао, па чак и дисао. Он је, наравно, мислио да су општење са светитељима и божанске енергије учиниле да се тако осећа. Међутим, то је потицало и од његове љубави према природи, према воћњацима, шумама, животињама и птичицама.
У марту 1987, изашао је напоље чим се снег отопио. Шетање је било добро за његове ноге и срце, али му је био потребан и известан предах. Кроз прозорчић своје келије могао је да види шуму, али њему то није било довољно. Сишао је низ степенице, окренуо се ка левој страни и ушао у цркву да се поклони иконама. Затим је изашао кроз јужну манастирску капију, скренуо улево и дошао до капеле Светог Поликарпа. Ту капелицу је подигао у знак сећања на потпуковника Поликарпа Зоиса, који је био његов добротвор. Уистину, током свих година које су претходиле његовом постригу, једину помоћ и подршку добијао је од брачног пара Зоис.
Нешто ниже од капеле налази се један поток. Пролеће беше стигло и све што се могло видети и чути било је задивљујуће. Старац се спуштао низ стазу, окружен красотом творевине Божије. Борова и јелова шума с десне, а густо поређана стабла платана и осталог дрвећа с леве стране, преко потока. Кренуо је ка западу, прошао поред данашње манастирске ковачнице и стигао до јарка који је почињао поред старог манастирског резервоара. Рај је већ био ту. Поред јарка је водила стаза, обрасла коровом, а на обе њене стране расла су висока и ниска стабла. Многа од њих засадио је у прошлости сам старац. Ту се најпре налази огроман храст, затим чемпреси, маслине, млади храстови, ловори и многа друга стабла, од којих се свако гранало и листало на свој начин. Старац је ходао бодрог духа. Славуји су својим складним појањем увећали радост и он је био дубоко ганут. Подигао је очи према платанима и гласно рекао:
“Добре моје птичице, и ви прослављате Бога! Ми смо једини који Га не прослављају!”
Старац се зауставио на половини стазе да би се одморио. Више није био у стању да пређе ни две стотине метара! Сео је на обалу јарка, погнуо главу према коленима и припремио се. Прослављао је Бога заједно са птицама, али се постепено окренуо од природе која га је опкољавала и усредсредио се на своје срце. Неколико метара одатле, са леве стране, стајао је огроман храст са шупљином у стаблу. Старац му је пришао и погледао унаоколо. Никога није видео. Брижљиво је обгрлио дебло и ушао унутра. Био је окренут лицем према истоку. Клекнуо је и почео да се моли. Ишчезло је и дрвеће, и цвеће, и птичице…
Убрзо је почео да беседи са светима Давидом и Јованом Руским и са светом Параскевом. Тежио је да их задржи у срцу посредством њихових молебних канона, које је знао напамет. Како је време пролазило, његово унутрашње стање се мењало. У њему је лепршао Свети Дух и он се нашао изван простора и времена. То се, у ствари, врло често дешавало, али је обележја те појаве било тешко објаснити.
Старац је и у прошлости корачао овом стазом, и више пута би се зауставио поред шупљег храста да се моли. Овога пута, међутим, монаси су се забринули због пејсмејкера и послали су једног брата да га потражи. Монах је пошао истом стазом, дошао до шупљег храста, продужио до новог резервоара и дозивао старца, али нигде није могао да га пронађе. Међутим, кад је старац окончао молитву, појавио се пред запрепашћеним монахом. То се понављало и у другим приликама.
Стаза се завршавала поред шупљег храста. На извесном растојању, нешто ниже од тог дрвета, јарак се сужава и два камена праве ослонац преко којег се може прећи. Тамо постоји још једна велика цистерна коју су монаси саградили у прошлости, а затим почиње шума кестена, платана и борова. У позним годинама, ова стаза представљала је једини старчев предах, његову једнину “паузу”. У том убогом, шупљем деблу Бог га је неколико пута обдарио неизрецивим виђењима и откровењима. Међутим, лоше време, болест и стална исповедања онемогућавали су га да често одлази у шетњу. Због тога би понекад са жаљењем рекао:
“Ах, оци, већ десет дана нисам био у могућности да мало изађем одавде..!”
Да би охрабрио монахе који су радили у башти или на неком другом месту, он би рекао да им завиди што раде на отвореном простору. Истовремено им је саветовао да свој ум запосле умно – срдачном молитвом. Све до последњих месец дана његовог живота, отац Јаков је излазио и дружио се са монасима који раде у башти, у кокошињцу, у ковачници или у кухињи. Кад би дошао у башту, трудио се да поскида гусенице с неких стабала:
“Ах, оци моји, ви радите, и Бог ће вас наградити, а ја нисам достојан ни хлеба који једем. Авај теби, несрећни Јакове!”
Уколико би видео монаха који је изгледао уморно, он би га издвојио и предложио да седне и да разговара с њим. Кад би се монах одморио, он би рекао:
“Ја само причам, чедо моје. Боље би било да одем и да ти дозволим да радиш…” Неколико пута се догодило да су монаси, који су туда пролазили или су се нашли крај прозора, видели како се старац удаљује од места где су остали монаси радили, потајно их благосиља и затим продужава својим путем.
Северно од манастира такође се налази резервоар и јарак препун воде. Међутим, како туда води главни пут према манастиру и према оближњем селу Дримонасу, ту не влада она непомућена тишина која је потребна за молитву.

Comments are closed.