NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
TRENUCI VELIKOG PREDAHA: RAZGOVOR SA PTICAMA I MOLITVA U DUPLJI DRVETA
 
„Čeda moja, moje srce je gradina“, obično je govorio svojim monasima i ljudima koje je voleo. Bilo je zanimljivo čuti tako nešto od čoveka koji je s velikim naporom hodao, pa čak i disao. On je, naravno, mislio da su opštenje sa svetiteljima i božanske energije učinile da se tako oseća. Međutim, to je poticalo i od njegove ljubavi prema prirodi, prema voćnjacima, šumama, životinjama i ptičicama.
U martu 1987, izašao je napolje čim se sneg otopio. Šetanje je bilo dobro za njegove noge i srce, ali mu je bio potreban i izvestan predah. Kroz prozorčić svoje kelije mogao je da vidi šumu, ali njemu to nije bilo dovoljno. Sišao je niz stepenice, okrenuo se ka levoj strani i ušao u crkvu da se pokloni ikonama. Zatim je izašao kroz južnu manastirsku kapiju, skrenuo ulevo i došao do kapele Svetog Polikarpa. Tu kapelicu je podigao u znak sećanja na potpukovnika Polikarpa Zoisa, koji je bio njegov dobrotvor. Uistinu, tokom svih godina koje su prethodile njegovom postrigu, jedinu pomoć i podršku dobijao je od bračnog para Zois.
Nešto niže od kapele nalazi se jedan potok. Proleće beše stiglo i sve što se moglo videti i čuti bilo je zadivljujuće. Starac se spuštao niz stazu, okružen krasotom tvorevine Božije. Borova i jelova šuma s desne, a gusto poređana stabla platana i ostalog drveća s leve strane, preko potoka. Krenuo je ka zapadu, prošao pored današnje manastirske kovačnice i stigao do jarka koji je počinjao pored starog manastirskog rezervoara. Raj je već bio tu. Pored jarka je vodila staza, obrasla korovom, a na obe njene strane rasla su visoka i niska stabla. Mnoga od njih zasadio je u prošlosti sam starac. Tu se najpre nalazi ogroman hrast, zatim čempresi, masline, mladi hrastovi, lovori i mnoga druga stabla, od kojih se svako granalo i listalo na svoj način. Starac je hodao bodrog duha. Slavuji su svojim skladnim pojanjem uvećali radost i on je bio duboko ganut. Podigao je oči prema platanima i glasno rekao:
„Dobre moje ptičice, i vi proslavljate Boga! Mi smo jedini koji Ga ne proslavljaju!“
Starac se zaustavio na polovini staze da bi se odmorio. Više nije bio u stanju da pređe ni dve stotine metara! Seo je na obalu jarka, pognuo glavu prema kolenima i pripremio se. Proslavljao je Boga zajedno sa pticama, ali se postepeno okrenuo od prirode koja ga je opkoljavala i usredsredio se na svoje srce. Nekoliko metara odatle, sa leve strane, stajao je ogroman hrast sa šupljinom u stablu. Starac mu je prišao i pogledao unaokolo. Nikoga nije video. Brižljivo je obgrlio deblo i ušao unutra. Bio je okrenut licem prema istoku. Kleknuo je i počeo da se moli. Iščezlo je i drveće, i cveće, i ptičice…
Ubrzo je počeo da besedi sa svetima Davidom i Jovanom Ruskim i sa svetom Paraskevom. Težio je da ih zadrži u srcu posredstvom njihovih molebnih kanona, koje je znao napamet. Kako je vreme prolazilo, njegovo unutrašnje stanje se menjalo. U njemu je lepršao Sveti Duh i on se našao izvan prostora i vremena. To se, u stvari, vrlo često dešavalo, ali je obeležja te pojave bilo teško objasniti.
Starac je i u prošlosti koračao ovom stazom, i više puta bi se zaustavio pored šupljeg hrasta da se moli. Ovoga puta, međutim, monasi su se zabrinuli zbog pejsmejkera i poslali su jednog brata da ga potraži. Monah je pošao istom stazom, došao do šupljeg hrasta, produžio do novog rezervoara i dozivao starca, ali nigde nije mogao da ga pronađe. Međutim, kad je starac okončao molitvu, pojavio se pred zaprepašćenim monahom. To se ponavljalo i u drugim prilikama.
Staza se završavala pored šupljeg hrasta. Na izvesnom rastojanju, nešto niže od tog drveta, jarak se sužava i dva kamena prave oslonac preko kojeg se može preći. Tamo postoji još jedna velika cisterna koju su monasi sagradili u prošlosti, a zatim počinje šuma kestena, platana i borova. U poznim godinama, ova staza predstavljala je jedini starčev predah, njegovu jedninu „pauzu“. U tom ubogom, šupljem deblu Bog ga je nekoliko puta obdario neizrecivim viđenjima i otkrovenjima. Međutim, loše vreme, bolest i stalna ispovedanja onemogućavali su ga da često odlazi u šetnju. Zbog toga bi ponekad sa žaljenjem rekao:
„Ah, oci, već deset dana nisam bio u mogućnosti da malo izađem odavde..!“
Da bi ohrabrio monahe koji su radili u bašti ili na nekom drugom mestu, on bi rekao da im zavidi što rade na otvorenom prostoru. Istovremeno im je savetovao da svoj um zaposle umno – srdačnom molitvom. Sve do poslednjih mesec dana njegovog života, otac Jakov je izlazio i družio se sa monasima koji rade u bašti, u kokošinjcu, u kovačnici ili u kuhinji. Kad bi došao u baštu, trudio se da poskida gusenice s nekih stabala:
„Ah, oci moji, vi radite, i Bog će vas nagraditi, a ja nisam dostojan ni hleba koji jedem. Avaj tebi, nesrećni Jakove!“
Ukoliko bi video monaha koji je izgledao umorno, on bi ga izdvojio i predložio da sedne i da razgovara s njim. Kad bi se monah odmorio, on bi rekao:
„Ja samo pričam, čedo moje. Bolje bi bilo da odem i da ti dozvolim da radiš…“ Nekoliko puta se dogodilo da su monasi, koji su tuda prolazili ili su se našli kraj prozora, videli kako se starac udaljuje od mesta gde su ostali monasi radili, potajno ih blagosilja i zatim produžava svojim putem.
Severno od manastira takođe se nalazi rezervoar i jarak prepun vode. Međutim, kako tuda vodi glavni put prema manastiru i prema obližnjem selu Drimonasu, tu ne vlada ona nepomućena tišina koja je potrebna za molitvu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *