NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
ZATOČENIŠTVO I ISTREBLJENJE
 
Grčko – turski odnosi su od loših postali još gori. Nakon što se odmorio od pobune pontijskih Grka, Mustafa Kemal je svoje trupe prebacio u zapadnu Malu Aziju. Na mestima gde je postojala grčka vojska (u periodu od 1919-1922), u Smirni i njenoj okolini, grčki narod je bio van opasnosti. Međutim, u svim ostalim oblastima situacija je bila beznadežna. Uz dozvolu i podsticaj Kemala i Nuredin paše, turske čete (neregularna vojska) nasrnule su kao vukovi na grčka sela. Ubijali su, pljačkali i tlačili stanovništvo. I pre konačnog pogroma, mnogi gradovi i sela, kao što je Aidini, bili su zbrisani u masovnim pokoljima.
Činilo se da je situacija u Livisiju nešto mirnija. I pored toga, strah i strepnja za sutrašnjicu potresali su umove i ledili srca tamošnjeg stanovništva, iako su nastavili da žive i rade. Isto se dešavalo i Stavrosu Calikisu. Sada je morao da radi više nego ranije, jer više nije bilo podrške njegovog tasta. Deca su odrastala gledajući uplakane žene. Svakog popodneva, baka bi uzela kadionicu koja je stajala na rubu kamina i kadila kuću. Uveče bi se svi prekrstili, priklonili glave i molili se. Često su palili i kandila u okolnim kapelicama. Obično su to činile Teodorine neudate sestre. Teodora je odlazila u Arhangelsku crkvu, noseći jedno dete u naručju a drugo držeći za ruku. Preklinjala je arhangela Mihaila da zaštiti njenog Stavrosa, koji je bio veoma daleko i služio u turskim selima.
Zlo nije oklevalo. Početkom 1922. godine Turci su uhapsili i Stavrosa. To je značilo novu nesreću i žene iz ovog doma opet su svakodnevno plakale. Bilo je zimsko doba. Dugačka kolona Grka koračala je zavejanim putem. Turske straže sprovodile su ih kroz Kapadokiju i uspinjali su se na sve veće visine. Onaj ko nije mogao da izdrži marš bio je poslednji put bičevan i umirao je na snežnoj stazi. Konjanici, stražari i vojnici retko su koristili metke. Ovim istim putem prethodno je prošla druga brigada grčkih zarobljenika, tako da su često viđali ruke i noge grčkih leševa koje su se pomaljale iz snežnih smetova pokraj puta.
Stavros Calikis, otac blaženog starca Jakova, nalazio se u brigadi koja se kretala prema Kavkazu. Pre nego što su tamo stigli, vodili su ih da rade u nekim rudnicima. Jednog dana, dok je radio, Stavros je začuo kako neko tri puta kuca u rudarsko okno. Učinilo mu se da je to neki znak. Odmah je izašao iz okna koje se ubrzo srušilo. Spasao ga je sveti Haralampije. Oko vrata je nosio njegovu ikonicu. Kako je Stavros kasnije pripovedao svom sinu Jakovu, u to vreme spavali su u nekim kolibama. Da bi se zagrejali, kopali su sneg dubok par metara, ne bi li pronašli neko deblo ili komad drveta i naložili vatru.
Jednog dana, dok su kopali sneg u potrazi za drvima, Stavros je naišao na neko deblo koje je privuklo njegovu pažnju. Učinilo mu se da je pogodno da od njega načini baglamu. Otac ga je učio kako da svira na baglami i Stavros je od tada često svirao serenade i kratke napeve. U dobra stara vremena u Livisiju, on ju je gotovo svakoga dana svirao za Dorulu a ponekad i pred čitavim susedstvom. On je, dakle, izrezao deblo, a zatim našao nešto novca, poslao ga u obližnji grad i odatle dobio strune. Tako je u strašnom izgnanstvu i na prinudnom radu tokom večeri počinjao da svira neke melodije, i grčki zatočenici su nakratko zaboravljali na svoje nedaće.
Nasuprot njihovim kolibama nalazila se kuća oficira koji je nadzirao Grke. Turske plesačice čule su ovu muziku i zatražile od oficira da taj svirač dođe i kod njih. Oficir je pozvao Stavrosa i on više nije morao da radi u opasnom rudniku. Umesto toga, počeo je da u večernjim satima u kući onog oficira svira turske melodije.
Međutim, to nije potrajalo dugo. Stigla je zapovest kojom su tražene grčke zanatlije. Stavrosa su upisali kao zidara. Odveli su ga u oblast Trapezunta (severoistočna obala Male Azije, uz Crno more) i odredili da radi na izgradnji bolnice. Davali su mu i nešto novca, kako bi bio u stanju da dobro radi svoj posao. Međutim, nije mogao da dobije nikakve vesti o Teodori i deci.
Na drugoj obali, u zapadnoj Maloj Aziji, tri hiljade godina star helenizam bio je sravnjen sa zemljom. Grčka vojska se u neredu povlačila sa svih frontova. Turci su palili, napastvovali, ubijali i pljačkali imovinu nezaštićenih Grka. U avgustu 1922. došlo je do strašnog razaranja Smirne. U preostalim mestima, Grci su umirali u agoniji. U Livisiju je ostalo samo nekoliko ljudi. Žene i deca rano su se zatvorili u kuću i sa strahom slušali kako prvi put u istoriji Livisija turski žandarmi koračaju kaldrmisanim ulicama. Mutiris, jedini Turčin koji je, kao predstavnik vlasti, živeo u Livisiju, preko noći se od ljubaznog gurmana pretvorio u tvrdoglavog i pretećeg Turčina. Jedne noći, krajem septembra, naredio je gradskim telalima da razglase: „Neka se svi pripreme, za nekoliko dana odlazite!“ Kuda, kako, na koji način niko nije znao. Dozvoljeno im je da u rukama ponesu samo zavežljaje sa odećom. Osim toga, Turci su među hrišćanskim Grcima raširili ideju da nema potrebe da nose mnogo stvari jer će se verovatno uskoro vratiti i da će ova mera tobože biti na snazi samo dok se ne srede grčko – turski odnosi. Mnogi Grci su želeli da u to poveruju. Međutim, oni trezveniji dobro su znali da mladoturci, koji su zadobili prevlast, neće dopustiti niti Grcima niti bilo kojoj drugoj dominantnoj manjini da živi u Maloj Aziji.
Zapovest o iskorenjivanju odjeknula je Livisijem kao galopiranje smrti. Gradske starešine, sveštenici i učitelji, jedini muškarci koji su preostali u gradu, održali su mnoge sastanke na kojima su se dogovarali kako da zaštite žene i decu. Bio je to uzaludan napor. Turci su se za Grke pretvorili isključivo u ubice, pljačkaše i napasnike. Bez obzira na to da li su vlasti dale svoju reč, dešavalo se jedno isto: oni bi svoju reč prekršili već narednog časa ili najdalje sutradan.
U svakom domaćinstvu, u glavnoj odaji u kojoj su se nalazile ikone, livisijske žene su jecale i tražile utehu. Svi muškarci stari od dvadeset do šezdeset godina bili su u zarobljeništvu, u brigadama koje su se nalazile duboko u turskoj pozadini, i bili su predviđeni za istrebljenje.
Jednog jutra iz Makrija je u ojađeni Livisi došlo nekoliko konjanika. Istog dana, u toku prepodneva, žene, deca i starci morali su da pođu u Makri, u novo pristanište u Kordoniju. Ove vesti su najpre izazvale novu jadikovku. Žene su jecale i oplakivale, ne samo mrtve nego i žive, pa čak i same sebe.
Gospođa Despina okupila je svoje kćeri oko sebe. Davala im je poslednja uputstva, govorila šta će svaka od njih poneti u svom zavežljaju, i sl. Razume se da su novac i nakit morale da sakriju u odeću. Trebalo je da svaka od kćeri ponese svoj miraz. Većina livisijskih devojaka odnela je svoje bogate miraze u Arhangelsku crkvu. Svoju imovinu poverile su arhangelu Mihailu da sa njom učini šta god hoće. Bilo je veoma dirljivo posmatrati devojke kako se uspinju kaldrmisanom ulicom, obremenjene svojim mirazom koji će položiti u hram.
Sledeći svoje kćeri, gospođa Despina je došla u Arhangelsku crkvu noseći u naručju malog Jakova. Želela je da i ona tu ostavi neke dragocenosti, ali je prevashodno htela da poslednji put zapali kandilo arhangelu Mihailu i da se pomoli. Međutim, nije bila u stanju čak ni to da učini. Nesrećna žena bila je potrešena onim što je videla. Kad je ušla u crkvu, ugledala je turskog mutirisa kako sedi na Časnoj trpezi. Gospođa Despina je prišla bliže i ljutito ga pogledala. On joj je prezrivo i osvetoljubivo odgovorio:
„Ovde je nekad sedeo vaš Hristos a sad sedim ja!“ Nastavio je da puši, držeći cigare na svetom Evanđelju.
Sirota žena se udaljila, nemajući snage čak ni da zaplače i samo mu je na turskom jeziku izgovorila jednu kletvu, za koju ne znamo da li se ostvarila. Vraćajući se glavnim putem, videla je da je i njihov dućan opljačkan. Dali su ga kao miraz Teodori, ali je poslužio nekome drugom.
Svi su bili spremni. Svi su jecali. Poklonili su se ikonostasu i celivali ulazna vrata svoje kuće. Gospođa Despina je izvela njihovog psića, Cakuru, i pokazala mu na donju nadstrešnicu. Tamo je ostavila dvanaest paketa sušenog hleba da bi pas imao šta da jede.
Polako su se okupljali oko crkve Presvete Bogorodice, druge velike crkve u Livisiju. Tužna povorka od 2000 žena, dece i staraca najzad je krenula. Uplašene oči, kolena koja su klecala i stegnuta, beznadežna srca. Pod mišicom su nosili zavežljaj i poneki paket u rukama. Teodora je uglavnom nosila hranu ili, bolje rečeno, ono što će deca moći da jedu: sušene smokve sa njihovog drveta, grašak, susam i nešto jakog vina koje bi moglo da posluži kao lek. U to vreme, mali Jakov je imao dvadeset dva meseca. Nosili su ga unaokolo u naručju. Georgije je imao četiri godine, a njihova sestra Anastasija (Tasula) samo četrdeset dana.
Prošli su dolinom obavijenom jesenjom melanholijom, pošli uz severni Antikragos a zatim se niz padinu spustili u Makri. Uveče su svi bili u novom pristaništu u Kordoniju. Žandarmi su zadržavali Turke koji su pretili da će linčovati i opljačkati Grke.
Bili su opkoljeni u neposrednoj blizini mora i činilo se da će ih masovno pogubiti. Kao da je neko dao znak, sva deca su istovremeno počela da plaču i da vrište. Ta strašna stvar ipak se nije dogodila. Žene i deca su spavali napolju, pod vedrim nebom. Ujutro je došlo do velike pljačke. Postrojili su ih i pretresli. Sve su im oduzeli, ne ostavljajući ni jedan jedini groš. Sakupili su ogromnu količinu dukata, zlatnog nakita i engleskih funti. Sirote žene su negodovale. Kuda mogu da pođu bez novca?
„Ovde ste ga stekli, ovde će i ostati“, bio je njihov odgovor.
U Kordoniju su ostali još jedan dan, jer se nije pojavio nijedan brod. U neko doba trećeg dana pojavio se jedan američki brod sa šesnaest čamaca. Bio je to trgovački brod koji je prevozio kožu. Ukrcala se prva grupa žena i dece. Uboge žene zatražile su da se sirene tužno oglase. Započela je srceparajuća jadikovka. Mali Jakov se privijao uz majku. Njegovo angelsko lice bilo je tužno samo zato što je njegova majka plakala…
Tada se postavilo pitanje kuda će ih povesti. Stranci su im savetovali da pođu u Francusku, ali su livisijske žene zahtevale da odu u Grčku. Brod je stigao na Rodos a zatim na Kiklade. More je bilo veoma uzburkano. Brod se našao u opasnosti i trebalo ga je olakšati. Kapetan je razmišljao o tome. Bio je plaćen za žene i decu i bilo je teško da ih baci u more. S druge strane, koža je bila osigurana. On ju je izbacio i ljudi su bili spaseni. Putovanje je trajalo danima, duže od jedne sedmice. Ljude su mučili glad, žeđ i vaške.
U neko doba stigli su u Pirej. Nije im dozvoljeno da napuste brod. Gospođa Despina i Teodora stajale su na rubu ukotvljenog broda i posmatrale ljude u luci. Tada su prvi put čule da Grci hule na Boga. Nesvesno su pogledale jedna u drugu i rekle:
„Ako ovde žive ovakvi antihristi, bolje je da se vratimo kod Turaka!“
Usled tradicije i otpora Turcima, ljudi u Livisiju su bili veoma pobožni ili su bar tako izgledali. Svi su redovno odlazili u crkvu. Pljačke su bile retke a zločini gotovo nepoznati. U glavnim odajama svojih kuća svi su imali ikonostase i tu su se molili. Posebno je gospođa Despina bila privržena molitvi i odana Crkvi. Pridržavala se svih postova i učila Teodoru, koja ju je u svemu sledila, da ih se takođe pridržava. Teodora je pohađala samo tri razreda u devojačkoj školi ali je znala i razumevala mnoge stvari vezane za Crkvu. Čitala je žitija svetih a njena deca su je slušala. Posredstvom nesreće koja ju je pogodila spoznala je Crkvu i njena Tajinstva i gotovo da je postala podvižnica.
Baka Despina i njegova majka bile su prve osobe koje su u blaženom starcu Jakovu pobudile ljubav prema svetinji. Od njih je naučio da poštuje sveštenike, da se moli, da posti i da voli ljude.
Brod je iz Pireja otplovio za Iteu (severna strana Korintskog zaliva). Tu su iskrcali preostale izbeglice i uputili ih da pešice odu u amfisijsko selo Agios Georgios (Sveti Đorđe). Gospođa Despina, Teodora sa svojih troje dece, ostale devojke, Kiriakos i Vasilije, bili su smešteni u skladište, ali nisu bili sami. Ovaj smeštaj delili su sa mnogim porodicama, koje su međusobno bile razdvojene pokrivačima.
Gospođa Despina je na sve motrila. Teodora čak nije ni znala da li je udovica ili da čeka povratak svog muža. Deci je rekla da će tata uskoro doći. Želela je da i sama veruje u to.
Ta oblast nije bila bogata i nekolicina meštana je u početku, u prvom i teškom periodu, bila veoma uzdržana. Kad su stigli u selo Agios Georgios, u toku je bila berba maslina. Kćeri gospođe Despine radile su na berbi, dok je Teodora radila u jednom dućanu da bi zaradila novac za decu i ostatak porodice. Budući slabe građe, već je bila iscrpljena napornim radom, brojnim porođajima i nedaćama. U svakom slučaju, radeći tamo i ovamo, uspele su da prežive dve godine u Agios Georgiju. Mali Jakov je tu napunio četiri godine. Što se tiče njegovog oca, niko nije znao gde se nalazi. Ostale porodice pronašle su svoje članove, ili bar one koji su mogli da se vrate do 1923. i 1924. godine. Teodora je kopnela od bola i patnje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *