NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
PET GODINA I OSAM DANA SA PEJSMEJKEROM
 
Njegovo srce sasvim je oslabilo i srčani napadi sledili su jedan za drugim, tako da se više puta našao na ivici smrti. On se molio za druge i njima je bilo bolje. Međutim, njegovi satrudnici, prepodobni David i prepodobni Jovan Ruski, nisu mu pomogli u pogledu njegovih sopstvenih potreba. Ocu Jakovu je to bilo poznato iz primera apostola Pavla. Pored toga, molio se Bogu da ga oslobodi slabosti, ali je dobio sledeći odgovor:
„Dovoljna ti je Moja blagodat, jer Moja sila tek u slabostima postaje savršena.“
Razume se da bi ocu Jakovu blagodat Božija bila dovoljna i uopšte nije mario za bolesti koje će se okončati tek onda, kad se okonča i njegov ovozemaljski život. Bio je siguran da je to Božija odluka. Niko nikada nije čuo starca Jakova kako se moli Bogu da ga potpuno oslobodi bolesti.
S druge strane, u žitijima svetih čitao je kako su svetitelji silom svojih molitava isceljivali druge, dok su sami neizmerno patili zbog jedne ili više bolesti koje su često imale smrtonosan ishod. Otac Jakov sledio je istu stazu kojom su i oni koračali.
Bilo mu je jasno da mu moraju ugraditi pejsmejker. Starac to nije želeo. Pomolio se prepodobnom Davidu, ali nije dobio nikakav odgovor:
„Izgleda da te za ovih trideset godina nisam služio kako je trebalo“, tužno je rekao.
Kad se približio dan operacije i starčevog odlaska u Atinu, on se okrenuo prema ikoni prepodobnog Davida i rekao:
„Sad ćeš ostati sam!“
Odvezli su ga u Opštu državnu bolnicu u Atini. Lekarski tim doktora Kremastinosa pripremio ga je za operaciju. Dali su mu anestetik koji nije bio u potpunosti delotvoran, tako da je trpeo užasne bolove. U jednom trenutku dr. Kremastinos ga je upitao:
„Imate li bolove, starče?“
„O, naravno da imam!“
„Zašto nam to niste rekli?“
„I Hristos je patio na Krstu, pa opet ništa nije rekao!“
On čak ni u tim trenucima nije prestajao da živi i da razmišlja kao podvižnik, koji sve treba da podnese bez roptanja. Neki ljudi ponudili su da plate troškove operacije. On im je toplo zablagodario, ali nije prihvatio. Ta stvar je već bila uređena. Jedan od onih koji su ponudili svoju pomoć bio je i nikejski mitropolit Georgije, koji je takođe bio na lečenju u istoj bolnici. Sećam se da mi je starac rekao da ovaj dobri episkop neće ozdraviti. I zaista, uprkos očekivanjima lekara, tako se i dogodilo.
Pošto se nakon operacije malo oporavio, bez oklevanja se vratio u manastir. Nestrpljivo je iščekivao to putovanje, koje se zbog pejsmejkera pretvorilo u veliko mučenje. Stigao je u Prokopi, u crkvu Prepodobnog Jovana Ruskog. Došao je do kivota, kleknuo ispred njega i sve ispričao ovom svetitelju. Zablagodario mu je zbog svega što je prepatio i zatražio da se pomoli Gospodu da oprosti „ovozemaljskom“ Jakovu. Nije ni pomišljao da zatraži da ga oslobodi bolesti. „Božanstveni Jovan“, kako je on često nazivao ovog svetitelja, odgovorio mu je promenom strane. To su videli i drugi ljudi, koji su se zbog toga prestrašili. Međutim, starac ih je umirio sledećim rečima:
„Ne plašite se, on je samo promenio stranu!“
Nastavio je putovanje. Počev od sela Rovije, put je bio prepun rupa. To je izazivalo snažno truckanje automobila, koje je posebno opasno za srčanog bolesnika. Vozač je često morao da se zaustavlja kako bi starac prikupio malo snage da nastavi ovo mučeničko putovanje. Doktori su mu savetovali da leži i da miruje, ne izlažući se nikakvim potresima, bilo fizičkim, bilo emocionalnim. Međutim, starac je zanemario sve njihove savete kako bi mogao da se vrati u svoj „raj“.
Počev od novembra 1986, svi su, uključujući i starca, znali da je „kraj blizu“. On nije mogao dugo da izdrži, s obzirom na ostale zdravstvene probleme, koji nikako nisu pomagali njegovom srcu. Cirkulacija u njegovim nogama bila je veoma loša. Njegove noge stalno su bile modre. Uprkos svim teškoćama, nastavio je sa strogim postom. Kad je nastupila zima, problemi su se umnožili. U manastir je i dalje dolazio veliki broj posetilaca. Svi su želeli da ga vide, a većina njih želela je i da se ispovedi. Ispovest predstavlja sveti, ali istovremeno i iscrpljujući zadatak jednog duhovnika. On je obično ispovedao do ranih jutarnjih časova – do jedan, dva ili tri časa posle ponoći. Nikada nije odbio da ispovedi verujućeg. Prema nalogu lekara, manastirski monasi su iz ljubavi prema starcu pokušavali da ga odvoje od posetilaca ili da ograniče broj onih koje će ispovedati. Dobri monah Serafim preuzeo je ulogu policajca. U tome ga je sledio i otac Ilarion kao i ostali monasi, svaki na svoj način. Starac se zbog toga ljutio i negodovao:
„To su nesrećni ljudi i narod koji pati… Vi niste duhovnici, vi to ne razumete…“
O fizičkom radu više nije moglo biti ni govora. Umesto toga, preporučili su mu redovne šetnje. Međutim, pored molitava i ispovedanja, on čak ni za to nije imao vremena.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *