NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
„POŽURI, STARČE, ODMAH POĐI U LONDON!“
 
Godina 1986. bila je za starca čudesna, ali istovremeno i iscrpljujuća. Mnogi napaćeni i bolesni ljudi priticali su molitvama starca Jakova. On je svakodnevno imao „otvorenu liniju“ sa prepodobnim Davidom i prepodobnim Jovanom Ruskim. Nije prošao dan ili sat a da ga neko nije preklinjao za iscelenje ili utehu. On je svakoga tešio i hrabrio, i mnogima je bilo bolje. On bi istog časa poslao jednog ili obojicu svetitelja da pomognu bolesniku, odnosno, da preklinju Gospoda za njegovo iscelenje. Izvor isceliteljske sile je, naravno, Sam Bog, iako je ljudi obično traže od svetitelja, tih članova Trijumfujuće Crkve, koji su stekli odvažnost pred Bogom. Bog im je zauzvrat podario povlasticu da se mole za članove Vojujuće Crkve i vrlo često odgovara na njihove molitve. Blaženi starac Jakov bio je sasvim svestan tog božanski ustanovljenog poretka. On je znao da svetitelj Crkve, odnosno ličnost koja je dobila dar odvažnosti pred Bogom, ne mora nužno biti svako ko je svoj ovozemaljski život proveo u vrlini i svetosti, borio se za pravoslavnu veru ili čak dobio neka znamenja od Boga. Bog je taj koji sudi i određuje koja će od tih ličnosti, čak i nakon svog upokojenja, ostati utešitelj Crkve. Tek kada Crkva vidi da prepodobni teši svojim čudima i da nakon upokojenja daje znamenja, biva sigurna da je Bog potvrdio prepodobnog kao svetitelja i da želi da mu pravoslavni hrišćani služe kao svetitelju. Tada i verujući mogu da mu prinose svoje molitve.
Otac Jakov je, dakle, svetitelje smatrao za posrednike i čuda su sledila jedno za drugim. Bezbrojna su čuda koja je otac Jakov satvorio svojim molitvama. Međutim, mora se pomenuti da je u pojedinim slučajevima pribegavao umnožavanju molitava, čitanju molebnih kanona, molitvama na brojanici i strožijem postu. Na taj način, oporavili su se neki bolesnici koji su bolovali od raka ili neke druge neizlečive bolesti, pronađene su neke izgubljene stvari od velike vrednosti, mir se vraćao u porodice, oslobađani su đavoimani, izbegnute su velike automobilske nesreće i brodolomi.
Bilo bi nemoguće načiniti listu svakog čuda pojedinačno, jer su se čuda svakodnevno događala, a starac nije pravio beleške. Kad bi poklonici zatražili da im pripoveda o čudotvorstvima, on bi spomenuo samo jedno ili dva, i to ona iz bliske prošlosti. Nema nikakve sumnje da je on apsolutno sva čuda pripisivao jedino prepodobnom Davidu, svom satrudniku i zastupniku pred Bogom.
Nekoliko ljudi, koji su dobro poznavali starca doživeli su sledeće: poslušavši savet oca Jakova, tražili su pomoć prepodobnog Davida i prepodobni bi ih utešio tako što bi se javio u liku oca Jakova, bilo u snu, bilo kao viđenje. To se često dešavalo Grcima iz Australije i Amerike. Ova činjenica nam je poznata iz pisama upućenih starcu, kao i iz njegovih, istina retkih, napomena. Ovo božansko znamenje dešavalo se i samom starcu Jakovu. Prepodobni David javljao mu se u liku dobrog monaha Jeftimija da bi mu otvorio manastirsku kapiju ili iz nekog drugog razloga. Ovo znamenje događalo se u manastiru i nakon upokojenja starca Jakova. Počev od 1988, poštovani monah Serafim, koji se zamonašio u poznim godinama, nakon smrti supruge, često viđa prepodobnog Davida, i to u liku oca Jakova. To se prvi put dogodilo u vreme kad je otac Serafim osećao zamor i uninije. Preklinjao je prepodobnog Davida da se pojavi pred njim i da ga ukrepi. Sedeo je na stepenicama oltara i nakon izvesnog vremena video starca Jakova kako dostojanstveno prolazi ispred njega. Ustao je da bi krenuo za njim, ali ova figura beše iščezla. Otac Jakov je u to vreme bio u svojoj keliji. U drugim prilikama, kad bi otac Serafim palio kandila, video bi starca kako se poklanja ikonama. Želeo je da uzme njegov blagoslov, ali bi starac iščezao. Kad se to dogodilo prvi put, otac Serafim je ispitivao o čemu se radi i dobio odgovor:
„Kao što si i tražio, javio ti se prepodobni, ali u liku starca Jakova.“
Blaženi starac je toliko bio siguran da Bog sluša prepodobnog Davida i osećao je toliku prisnost sa prepodobnim da je ponekad bio veoma zahtevan i zaprepašćujuće odvažan. Tako je, na primer, jedne večeri primio poziv iz Engleske, iz Londona. Jedna porodica nalazila se pred raspadom. Otac Jakov je osetio veliku uznemirenost jer je duboko verovao u svetost braka i porodičnog života. Zapalio je svećicu, pao na kolena i, kao i obično, počeo da čita nekoliko molebnih kanona. Nakon toga, sišao je u crkvu da se pomoli prepodobnom Davidu. Ušao je u hram, ali nije primetio mladog iskušenika koji je prao pod. Stupio je u svetilište u kojem su čuvali svetu lobanju prepodobnog Davida i stao ispred nje. Onaj iskušenik ga je čuo kako govori:
„Brzo, starče (Davide), preklinjem te da odmah pođeš u London! Hitno je i nemoj da oklevaš! Ljudi propadaju… to nije pravedno!“
Iskušenik nije znao o čemu se radi. Prestrašio se i bez glasa stao u jedan ugao. Otac Jakov je zatvorio svetilište i pošao prema izlazu. Međutim, primetio je senku i ugledao iskušenika:
„Zar si ti ovde..? Eh, čedo moje, takva je starost! Kad čovek ostari, on više ne zna ni šta govori! Ne obraćaj pažnju… Staračko buncanje!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *