NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
IGUMANSKA PRIJEMNA ODAJA I „VREĆICA KOJA SE NIKAD NIJE PRAZNILA“
 
Tri godine kasnije, odnosno 1989, napomenuli su mu da bi trebalo da podigne igumansku prijemnu odaju. Ona je nedostajala manastiru, i starac je usled toga sve svoje goste, od đakona do patrijaraha, od portira do ministara, primao u uzanoj i skromnoj odaji koja je služila i kao manastirska trpezarija. Odaja koja se nalazila na spratu i u kojoj se nalazilo nekoliko stolica, takođe nije bila dovoljna. Ocu Jakovu nije se dopala ideja o izgradnji prostrane igumanske prijemne odaje. Međutim, kako su vršili sve veći pritisak na njega, rekao je s izvesnom strogošću:
„Slušajte, meni nisu potrebne nikakve prijemne odaje, ni slava, ni građevine, ni počasti. Ja čeznem samo za Rajem! Prepodobni David, koji je čitav život proveo u pećini i u pustinji, nije imao ništa od toga i šta je postigao? Svojom prostotom i smirenjem zadobio je Raj! Da li ste nekad u žitiju nekog svetitelja pročitali da je zbog izgradnje takve i takve prijemne odaje i takve i takve zgrade zadobio Raj? Naravno da niste. Naprotiv, čitali ste da su se žrtvovali, da su se molili, da su postili, spavali na zemlji i slično. Oni su posedovali vrline i zahvaljujući njima postigli su svoj cilj. Što se mene tiče, ja čeznem za najskromnijim mestašcem u Raju, za nekim ćoškom – to je sve što želim!“
Što se tiče novca za izgradnju prijemne odaje, on je lako mogao da ga nađe da je to želeo. Vrećica je uvek bila tu, i nikad se nije praznila:
„Dolazili su moji siromasi i ja sam im dao ono što sam mogao. Vrećica se nikad nije praznila. Vratio sam se i video da je do vrha puna“, govorio je on.
Da ne bi nikoga zaboravio, otac Jakov je napravio listu onih osoba za koje je smatrao da im je njegova pomoć neophodna. Kako su potrebne količine novca bile prilično velike, obraćao se dobrostojećim posetiocima uopštenim rečima:
„Bog nam nije dao novac zato da bismo samo mi imali koristi od njega…“
Zadivljujuća je činjenica da se vrećica punila i onda kada starac ništa u nju nije stavljao. Štaviše, on nikad nije video kako se vrećica puni. Međutim, dobro je znao da, ukoliko želi da stalno bude puna, mora uvek da daje iz nje. Jednom je pozvao nekog monaha i dao mu veliku sumu novca namenjenu bolesniku kojem je bila neophodna složena operacija u inostranstvu. Monah je opomenuo starca da su tom bolesniku prethodnih dana već poslali novac i da još nije vreme za dodatnu sumu.
„Ono što sam poslao već je upotrebljeno. Znam šta ti govorim! Vrećica je opet puna. Šta da radim s tim? Ja dajem pet, a meni pošalju pedeset!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *