NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
„AKO JE DOBRO ČITAM, ČITAM JE ZA MOG GOSPODA!“
 
Demon ga nije ostavljao na miru čak ni u noći Vaskrsenja. Bio je potpuno iscrpljen aritmijom i stezanjem srca. Otac Kirilo beše otišao da odsluži Liturgiju u dva okolna seoceta. Video sam da se otac Jakov preznojava i da je prebledeo. Da li će biti u stanju da završi vaskršnju Liturgiju? Fizički je to bilo nemoguće. Njegove ruke su se tresle i bilo je očigledno da neće moći da se održi na nogama. Tokom čitavog bogosluženja, otac Jakov je pokazivao čudesnu predanost. Bio je predodređen da se bori sa prirodom i da je pobedi.
U vreme svetog Pričešća, otac Jakov je s velikim naporom uspevao da zadrži putir. Neki ljudi su doneli stolicu. Na svu sreću, vratio se otac Kirilo i nastavio da pričešćuje narod. Otac Jakov se okrenuo i sasvim iscrpljen seo na stolicu. Međutim, čim je skupio snagu ponovo je ustao i okončao službu. I to nije bilo sve. Uprkos svojim patnjama, počeo je da čita Vaskršnju besedu svetog Jovana Zlatoustog, „Ako je neko pobožan…“. Bez ove besede, Vaskrs bi za starca bio nepotpun. Uspeo je da u celosti pročita ovu besedu. Izgledalo je da se njegova deklamacija i svečani, vaskršnji ton njegovog glasa spuštaju sa Nebesa, ispunjavajući vas trijumfom Vaskrsenja, pa čak i Samim Vaskrslim Hristom. Pola sata kasnije, prilikom vaskršnjeg doručka, jedna gospođa, koja je bila poznavalac besedništva, lično se obratila starcu:
„Oče Jakove, izvrsno ste čitali Vaskršnju besedu svetog Zlatousta!“
„Da, znam“, odgovorio je starac. „Satana me zbog toga iskušavao, ali sam mu ja rekao: ‘Ako je dobro čitam, čitam je za mog Gospoda!'“
Vratimo se u 1986. godinu. Sve više je umnožavao svoja milosrdna dela. Ispod svog kreveta čuvao je jednu vrećicu. Bila je to zlatna i čudotvorna vrećica, i u nju je odlagao sve novčane priloge koje bi dobio. Iz nje je redovno uzimao deset ili dvadeset hiljada drahmi i slagao ih u svežanj, a zatim za njega pričvršćivao komadić papira sa imenom primaoca. Mnogo puta, kad bi se ukazala potreba ili kad bi mladi ljudi morali da idu u inostranstvo zbog neke operacije, on je davao jednu, dve ili pet hiljada drahmi. U nekim slučajevima lično se brinuo za pojedine bolesnike i redovno im slao veliku novčanu pomoć.
I pored toga, vrećica se nikad nije praznila, što je i on sam potvrdio:
„Dajem pet, a meni donesu pedeset – nikad nisam video da je vrećica prazna!“
Milostinja je značila veliku radost za oca Jakova, ali i nešto više od toga: osećao je blagodarnost prema primaocima. S najvećom dobrodošlicom primao je one kojima je pomogao. Ukoliko bi se dogodilo da od nekoga, kome je pomogao, dobije neki poklončić kao znak njegove duboke blagodarnosti, danima je pričao o tome i beskrajno se zahvaljivao toj osobi. Starac je, u stvari, za sve bio zahvalan: zahvaljivao se i za samu posetu manastiru. Ukoliko bi se dogodilo da neki sveštenik ili mirjanin sa sobom dovede grupu mladih ljudi, otac Jakov bi im se posebno zahvaljivao i smatrao ih za svoje dobročinitelje. Prisustvo gostiju u manastiru proslavljalo je Boga i izražavalo poštovanje prema Njegovim svetiteljima, a otac Jakov je za taj cilj bio spreman sve da učini. Bila je to jedina uteha koju je dobijao od poklonika. Njegov veliki trud na obnavljanju i proširenju manastira poticao je od želje da se poklonicima ponudi mesto na kojem će se odmoriti dok čekaju početak bogosluženja. Nije želeo nikakvu raskoš, i nije samo njegova kelija bila skromna, nego i sva ostala manastirska zdanja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *