ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОПЛАВА ПОКЛОНИКА И ЗНАМЕЊА БОЖИЈИХ
 
Почетак осамдесетих година донео је велике бриге везане за манастир: старчево нарушено здравље, све већи број поклоника, разне недаће и искушења. Старчева слава све је више расла и то је представљало добар знак, иако је, с друге стране, ограничавало време које је желео да посвети исповедању и одговарању на многобројна писма. И поред свега, време од неких пет година брзо је протицало.
Од тада па надаље, све је постало теже и, истовремено, чудесније. Старчев духовни успон постајао је све изразитији, док су његови дарови бивали све упечатљивији. Међутим, његове ноге биле су натечене и модре. Флебитис је прерастао у озбиљну болест. Осим тога, имао је проблеме са срцем и дисањем, односно, патио је од срчане инсуфицијенције и проблема са коронарном артеријом. Имао је исувише здравствених проблема да би их наука могла разрешити! Било је неопходно да започне с болничким лечењем. Пре и после лечења у болници, неко време проводио би у дому своје нећаке Марије. И Марија и њен муж Теодор Микелис много су поштовали старца и били су му, у ствари, веома благодарни. Неколико година пре тога Марија је имала веома тежак порођај. Мало је недостајало да умру и она и њено новорођенче. Међутим, на велико запрепашћење лекара, она је била спасена захваљујући старчевим молитвама. Нико о томе није говорио старцу, али је он ипак знао шта се дешава и непрестано се молио пуних четрдесет осам часова. Један монах имао је виђење како се старац носећи крст успиње на планину и упитао га је шта се догађа:
“Идем горе, чедо моје, да бих Му био ближе и да бих Га преклињао за нашу Марију!”
Сутрадан је позвао такси и отпутовао у Атину да би јој прочитао молитву. Марија и њено новорођенче били су спасени.
Слично се догодило и Теодору, који је био капетан – надзорник. На дан 1. августа 1979. старац Јаков је рекао:
“Само ако то Теодор данас учини..! Он је у великој опасности. Одслужићу молебан.”
Теодор је заиста био у опасности. Брод на којем се налазио пролазио је поред неких подводних гребена у Црвеном мору. Иако је он био само надзорник, преузео је команду над бродом и почео да даје упутства посади. У уобичајеним околностима, он не би успео да се снађе у таквој ситуацији. Међутим, упутства која је дао показала су се као веома добра. Касније је причао да се осећао као да га руководи нека сила. Тако су и он и посада избегли опасност.
Током дана и часова које је провео у кући Микелисових старац Јаков живео је као бестелесни ангео. Није правио никакву буку, никога није узнемиравао, ништа није тражио – чак ни чашу воде која му је била потребна да би попио лекове. Волео је само да ујутро попије шољицу кафе. Међутим, и ту кафу прихватао је тек након Маријине упорности. У том случају захваљивао јој се до поднева. Он је показивао дубоку благодарност и за најмању ствар коју би му понудили.
Теодор је у кући чувао једну древну и чудотворну икону. У време кад су Турци опколили Крит (новембар 1866), његов деда налазио се у манастиру Аркадију. Испред себе је ставио ову икону и кренуо, заједно са својом вишечланом породицом. Икона је на неки начин заслепила Турке, који их уопште нису видели. Благодарећи томе успели су да побегну. Старац Јаков је сатима клечао и молио се пред том иконом.
Марија је радила у кухињи и тамо је позвала и старца како не би био сам. Старац је био постиђен. Једном је то прихватио и придружио јој се. Пронашао је малу хоклицу, ставио је у угао и ту стидљиво сео као покорни, бојажљиви избеглица. Сматрао је да седење на столици не доликује монаху. У његовој келији такође се налазила једна столица или бар нешто што је личило на њу, али он никад није на њој седео. Сада, међутим, кад је био у туђој кући, као и увек кад би био негде у гостима, морао је да седи као и сви остали. Обично је седео на рубу софе. Након старчевог упокојења Маријину породицу посетила је једна госпођа која ју је упитала где је старац обично седео. Марија је показала, а госпођа је и сама села на то место. После извесног времена осетила је чудесан миомирис и одважила се да то исприча и осталима. Марија и Теодор су се насмејали и објаснили јој о чему се ради. Осим тога, рекли су да је из старчевих уста, док је говорио с њима, често допирао тај исти, чудесни миомирис:
“Покушавали смо да му се што више приближимо како бисмо што боље осетили миомирис. Међутим, он је то схватио и стидљиво се повукао, претварајући се да ништа не зна о томе.”
Нешто слично дешавало се и са његовом одећом. Ма колико дуго да је носио поткошуљу, она се није прљала него се, напротив, и од ње ширио миомирис. Како је, према речима старца Порфирија, желео да “избегне овоземаљску славу”, монаху који би затражио да опере његово рубље обично би рекао: “Ја сам га опрао, оче, чисто је!”
Он се, у ствари, због подвижништва понекад није уопште купао, али је и поред тога био беспрекорно чист.
Много је волео децу. Она су у његовим очима изгледала као ангели. Насупрот његовом одлучном гласу, понекад је знао да благим тоном затражи од Марије:
“Марија, немој грдити децу, не могу то да поднесем…”
Једног понедељка ујутро мали Константин је плакао и није желео да оде у школу. Учитељица им је показала једну народну игру и рекла им да је до понедељка и сами науче. Дечачић је није запамтио, а ни његова мајка је није знала. Старац је зачуо плач и опирање малог Константина, а онда упитао нећаку:
“Марија, зар ти заиста не знаш ту игру?”
Без икаквих тешкоћа узео је дете и Марију за руку а затим их, певајући једну народну песму, научио како да играју.
Након што је тога дана послала децу у школу, Марија је са старцем отишла у болницу. Док су се возили аутобусом, старац је седео и гледао кроз прозор. На тротоару је спазио млади пар који се грлио и љубио:
“Марија, погледај колико брат и сестра воле једно друго!”
“Хајде, ујаче, то је љубавни пар!”
“Ох, заиста? Колико бестидности има у наше време!”
Гледајући свет кроз прозор аутобуса, старац се зачудио једноличности и неукусу с којима су били одевени млади. Сви су били у џинсу и спортским јакнама. Једном је групу младих која је посетила манастир запитао:
“Чеда моја, питам се да ли сви ви купујете одећу код истог продавца? Да ли икад пеглате своју одећу?”
Овај строги, неземаљски подвижник имао је префињен укус. Желео је да људи буду одевени уредно, укусно и пристојно.
Стигли су у болницу. Након испитивања, кардиолог, др Кремастинос, који ће касније постати министар за здравство, разочарано је завртео главом. Старцу ће ускоро бити неопходан пејсмејкер. Поред тога, његово целокупно здравствено стање било је веома лоше. Отац Јаков није био много забринут због своје озбиљне болести, па чак ни због чињенице да ће још више патити. Пре би се могло рећи да се растужио што ће, како је он мислио, још пар пута морати да напусти манастир иако је, наравно, морао много више да одсуствује.
Кад се вратио из болнице, није се ни један једини дан задржао у дому Микелисових, код своје нећаке. Одмах се запутио у манастир. Зауставио се само у Прокопију, да се поклони божанственом Јовану, руском исповеднику и његовом сатруднику. Имао је обичај да га, заједно са преподобним Давидом, молитвом “пошаље” да помогне где год је то било потребно. Никада није прошао кроз Прокопи а да се није зауставио ради поклоњења овом срчаном и упорном борцу против зла.
Кад је стигао у манастир, био је веома уморан. Труцкање у аутомобилу који се кретао лошим путем према манастиру изазвало му је срчане болове, да и не спомињемо да му је и сама вожња аутомобилом узроковала мучнину. Прошао је поред храма да би се поклонио иконама, а затим се попео у своју келију.
Тек што је скинуо расу, неко је закуцао на његова врата. Били су то родитељи љупког петогодишњег детета који су тражили његову помоћ. Њихово дете није говорило. Водили су га на испитивања у Русију и у Америку, али без икаквог успеха. Отац Јаков их је саслушао без чуђења и бриге, а затим рекао:
“Чеда моја, сићи ћемо доле (у цркву). Ви ћете се молити, и ја ћу се молити, и дете ће проговорити!”
Тако се и догодило. Родитељи су се молили, а старац Јаков је лобањом преподобног Давида начинио знак крста над главом овог детета. Дете је после тога изашло у двориште да се игра са осталом децом. Није прошло ни десетак минута а оно је почело да говори, као да се ништа није догодило.

Comments are closed.