NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POPLAVA POKLONIKA I ZNAMENJA BOŽIJIH
 
Početak osamdesetih godina doneo je velike brige vezane za manastir: starčevo narušeno zdravlje, sve veći broj poklonika, razne nedaće i iskušenja. Starčeva slava sve je više rasla i to je predstavljalo dobar znak, iako je, s druge strane, ograničavalo vreme koje je želeo da posveti ispovedanju i odgovaranju na mnogobrojna pisma. I pored svega, vreme od nekih pet godina brzo je proticalo.
Od tada pa nadalje, sve je postalo teže i, istovremeno, čudesnije. Starčev duhovni uspon postajao je sve izrazitiji, dok su njegovi darovi bivali sve upečatljiviji. Međutim, njegove noge bile su natečene i modre. Flebitis je prerastao u ozbiljnu bolest. Osim toga, imao je probleme sa srcem i disanjem, odnosno, patio je od srčane insuficijencije i problema sa koronarnom arterijom. Imao je isuviše zdravstvenih problema da bi ih nauka mogla razrešiti! Bilo je neophodno da započne s bolničkim lečenjem. Pre i posle lečenja u bolnici, neko vreme provodio bi u domu svoje nećake Marije. I Marija i njen muž Teodor Mikelis mnogo su poštovali starca i bili su mu, u stvari, veoma blagodarni. Nekoliko godina pre toga Marija je imala veoma težak porođaj. Malo je nedostajalo da umru i ona i njeno novorođenče. Međutim, na veliko zaprepašćenje lekara, ona je bila spasena zahvaljujući starčevim molitvama. Niko o tome nije govorio starcu, ali je on ipak znao šta se dešava i neprestano se molio punih četrdeset osam časova. Jedan monah imao je viđenje kako se starac noseći krst uspinje na planinu i upitao ga je šta se događa:
„Idem gore, čedo moje, da bih Mu bio bliže i da bih Ga preklinjao za našu Mariju!“
Sutradan je pozvao taksi i otputovao u Atinu da bi joj pročitao molitvu. Marija i njeno novorođenče bili su spaseni.
Slično se dogodilo i Teodoru, koji je bio kapetan – nadzornik. Na dan 1. avgusta 1979. starac Jakov je rekao:
„Samo ako to Teodor danas učini..! On je u velikoj opasnosti. Odslužiću moleban.“
Teodor je zaista bio u opasnosti. Brod na kojem se nalazio prolazio je pored nekih podvodnih grebena u Crvenom moru. Iako je on bio samo nadzornik, preuzeo je komandu nad brodom i počeo da daje uputstva posadi. U uobičajenim okolnostima, on ne bi uspeo da se snađe u takvoj situaciji. Međutim, uputstva koja je dao pokazala su se kao veoma dobra. Kasnije je pričao da se osećao kao da ga rukovodi neka sila. Tako su i on i posada izbegli opasnost.
Tokom dana i časova koje je proveo u kući Mikelisovih starac Jakov živeo je kao bestelesni angeo. Nije pravio nikakvu buku, nikoga nije uznemiravao, ništa nije tražio – čak ni čašu vode koja mu je bila potrebna da bi popio lekove. Voleo je samo da ujutro popije šoljicu kafe. Međutim, i tu kafu prihvatao je tek nakon Marijine upornosti. U tom slučaju zahvaljivao joj se do podneva. On je pokazivao duboku blagodarnost i za najmanju stvar koju bi mu ponudili.
Teodor je u kući čuvao jednu drevnu i čudotvornu ikonu. U vreme kad su Turci opkolili Krit (novembar 1866), njegov deda nalazio se u manastiru Arkadiju. Ispred sebe je stavio ovu ikonu i krenuo, zajedno sa svojom višečlanom porodicom. Ikona je na neki način zaslepila Turke, koji ih uopšte nisu videli. Blagodareći tome uspeli su da pobegnu. Starac Jakov je satima klečao i molio se pred tom ikonom.
Marija je radila u kuhinji i tamo je pozvala i starca kako ne bi bio sam. Starac je bio postiđen. Jednom je to prihvatio i pridružio joj se. Pronašao je malu hoklicu, stavio je u ugao i tu stidljivo seo kao pokorni, bojažljivi izbeglica. Smatrao je da sedenje na stolici ne dolikuje monahu. U njegovoj keliji takođe se nalazila jedna stolica ili bar nešto što je ličilo na nju, ali on nikad nije na njoj sedeo. Sada, međutim, kad je bio u tuđoj kući, kao i uvek kad bi bio negde u gostima, morao je da sedi kao i svi ostali. Obično je sedeo na rubu sofe. Nakon starčevog upokojenja Marijinu porodicu posetila je jedna gospođa koja ju je upitala gde je starac obično sedeo. Marija je pokazala, a gospođa je i sama sela na to mesto. Posle izvesnog vremena osetila je čudesan miomiris i odvažila se da to ispriča i ostalima. Marija i Teodor su se nasmejali i objasnili joj o čemu se radi. Osim toga, rekli su da je iz starčevih usta, dok je govorio s njima, često dopirao taj isti, čudesni miomiris:
„Pokušavali smo da mu se što više približimo kako bismo što bolje osetili miomiris. Međutim, on je to shvatio i stidljivo se povukao, pretvarajući se da ništa ne zna o tome.“
Nešto slično dešavalo se i sa njegovom odećom. Ma koliko dugo da je nosio potkošulju, ona se nije prljala nego se, naprotiv, i od nje širio miomiris. Kako je, prema rečima starca Porfirija, želeo da „izbegne ovozemaljsku slavu“, monahu koji bi zatražio da opere njegovo rublje obično bi rekao: „Ja sam ga oprao, oče, čisto je!“
On se, u stvari, zbog podvižništva ponekad nije uopšte kupao, ali je i pored toga bio besprekorno čist.
Mnogo je voleo decu. Ona su u njegovim očima izgledala kao angeli. Nasuprot njegovom odlučnom glasu, ponekad je znao da blagim tonom zatraži od Marije:
„Marija, nemoj grditi decu, ne mogu to da podnesem…“
Jednog ponedeljka ujutro mali Konstantin je plakao i nije želeo da ode u školu. Učiteljica im je pokazala jednu narodnu igru i rekla im da je do ponedeljka i sami nauče. Dečačić je nije zapamtio, a ni njegova majka je nije znala. Starac je začuo plač i opiranje malog Konstantina, a onda upitao nećaku:
„Marija, zar ti zaista ne znaš tu igru?“
Bez ikakvih teškoća uzeo je dete i Mariju za ruku a zatim ih, pevajući jednu narodnu pesmu, naučio kako da igraju.
Nakon što je toga dana poslala decu u školu, Marija je sa starcem otišla u bolnicu. Dok su se vozili autobusom, starac je sedeo i gledao kroz prozor. Na trotoaru je spazio mladi par koji se grlio i ljubio:
„Marija, pogledaj koliko brat i sestra vole jedno drugo!“
„Hajde, ujače, to je ljubavni par!“
„Oh, zaista? Koliko bestidnosti ima u naše vreme!“
Gledajući svet kroz prozor autobusa, starac se začudio jednoličnosti i neukusu s kojima su bili odeveni mladi. Svi su bili u džinsu i sportskim jaknama. Jednom je grupu mladih koja je posetila manastir zapitao:
„Čeda moja, pitam se da li svi vi kupujete odeću kod istog prodavca? Da li ikad peglate svoju odeću?“
Ovaj strogi, nezemaljski podvižnik imao je prefinjen ukus. Želeo je da ljudi budu odeveni uredno, ukusno i pristojno.
Stigli su u bolnicu. Nakon ispitivanja, kardiolog, dr Kremastinos, koji će kasnije postati ministar za zdravstvo, razočarano je zavrteo glavom. Starcu će uskoro biti neophodan pejsmejker. Pored toga, njegovo celokupno zdravstveno stanje bilo je veoma loše. Otac Jakov nije bio mnogo zabrinut zbog svoje ozbiljne bolesti, pa čak ni zbog činjenice da će još više patiti. Pre bi se moglo reći da se rastužio što će, kako je on mislio, još par puta morati da napusti manastir iako je, naravno, morao mnogo više da odsustvuje.
Kad se vratio iz bolnice, nije se ni jedan jedini dan zadržao u domu Mikelisovih, kod svoje nećake. Odmah se zaputio u manastir. Zaustavio se samo u Prokopiju, da se pokloni božanstvenom Jovanu, ruskom ispovedniku i njegovom satrudniku. Imao je običaj da ga, zajedno sa prepodobnim Davidom, molitvom „pošalje“ da pomogne gde god je to bilo potrebno. Nikada nije prošao kroz Prokopi a da se nije zaustavio radi poklonjenja ovom srčanom i upornom borcu protiv zla.
Kad je stigao u manastir, bio je veoma umoran. Truckanje u automobilu koji se kretao lošim putem prema manastiru izazvalo mu je srčane bolove, da i ne spominjemo da mu je i sama vožnja automobilom uzrokovala mučninu. Prošao je pored hrama da bi se poklonio ikonama, a zatim se popeo u svoju keliju.
Tek što je skinuo rasu, neko je zakucao na njegova vrata. Bili su to roditelji ljupkog petogodišnjeg deteta koji su tražili njegovu pomoć. Njihovo dete nije govorilo. Vodili su ga na ispitivanja u Rusiju i u Ameriku, ali bez ikakvog uspeha. Otac Jakov ih je saslušao bez čuđenja i brige, a zatim rekao:
„Čeda moja, sići ćemo dole (u crkvu). Vi ćete se moliti, i ja ću se moliti, i dete će progovoriti!“
Tako se i dogodilo. Roditelji su se molili, a starac Jakov je lobanjom prepodobnog Davida načinio znak krsta nad glavom ovog deteta. Dete je posle toga izašlo u dvorište da se igra sa ostalom decom. Nije prošlo ni desetak minuta a ono je počelo da govori, kao da se ništa nije dogodilo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *