ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
КОД ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА РУСКОГ
 
Старац Јаков није волео да се удаљује из манастира. Као прво, напуштање манастира за њега је значило исто што и напуштање Раја. Као друго, осећао је да о Рају мора да се брине непрестано и да не би требало да га напушта.
Кад би разумео да монах размишља о посети неком светилишту или неком манастиру, он би за трпезом или у личном обраћању рекао с привидном равнодушношћу:
“Оци моји, познавао сам једног доброг монаха, монаха који ни због каквог разлога није напуштао манастир. Тај монах је постао светитељ!”
Да ли је неки од монаха помишљао да затражи благослов за посету Светој Гори? Он би га предухитрио следећим речима:
“И ја сам, оци моји, желео да посетим Свету Гору! Међутим, како сам могао то да учиним? И ово овде је Света Гора!”
Разуме се да је старац био сасвим свестан да Света Гора није толико бучна као манастир Преподобног Давида са свим његовим посетиоцима, мушкарцима и женама, али је и даље говорио исту ствар. Многи свештеници, његова духовна чеда, позивали су га да посети њихове парохије или манастире, али је он то стално одбијао и говорио:
“Зашто сам вам ја потребан? Ја сам само мртво тело и загадићу ваздух који удишете!”
Једини изузетак било је светилиште преподобног Јована Руског. Оно се ионако налази на путу ка Халкиди, где је често морао да путује.
Једног поподнева, кад се враћао из Халкиде, пролазио је поред цркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, запалио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и радошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио, усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се одважио да запита преподобног:
“Преподобни мој, зашто некима допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, некима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од неких одвраћаш главу?”
Истог часа добио је одговор:
“Знај, Јакове, да нису сви овде дошли да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде из пуке радозналости…”
Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродошлице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања особе која им је приступала. У ствари, сваки пут кад би дошао у ово светилиште, старац је од преподобног Јована добијао неки знак. Једном приликом, 1990. године, са својим нећаком Теодором враћао се из Атине са неких медицинских испитивања. Пролазили су поред овог светилишта, где је тада било много народа. Дугачак ред посетилаца чекао је да се поклони светитељу. Отац Јаков је пао на колена пред криптом и молио се неко време. Неколицина жена изгубила је стрпљење због његовог оклевања, али су изненада престрашено устукнуле говорећи: “Костур се тресе, кости преподобног се потресају!” Отац Јаков је то чуо, устао и сасвим природно рекао:
“Хришћани моји, светитељи су живи! Он је само променио положај! Не плашите се!”
Много је волео свештеника који је служио при овом светилишту и није оклевао да му се исповеди, иако је свештеник био знатно млађи од њега. Слушање исповести оца Јакова значило је запрепашћујуће искуство за сваког исповедника. Овај свештеник, који је иначе био старчево духовно чедо, ни по коју цену није хтео да пристане да исповеди старца. Обузимао га је неизрециви страх на помисао да ће исповедати свог духовног оца, светог подвижника који је исповедио на хиљаде људи и саветовао остале врлинске подвижнике! Правдао се својом неопитношћу и тврдњом да не зна шта би рекао једном подвижнику. Старац је био упоран и захтевао је од њега да покаже послушност. Свештеник је тек тада пристао. Обојица су клечали пред иконом преподобног Давида на иконостасу. Тада је започело изливање смирења које је могло потрести читав свет. Храм је био преплављен отвореношћу ума и срца светог подвижника који је, истовремено, био игуман са мноштвом одговорности, као и духовни руководитељ многих верујућих, мирјана, монаха, свештеника, епископа и митрополита. Старчева исповест је свесно била упућена превасходно Господу, затим преподобном Давиду и најзад свештенику. Она је подсећала на беседу са преподобним Давидом, чији је сведок био овај свештеник. Старац је откривао своје помисли, речи и дела. Свештеник је осећао да разговарају двојица светитеља и свети човек на исповести обраћао се Господу, говорећи да је у једном случају поступио онако како му је наложио преподобни Давид а у другом онако, како му је преподобни саветовао. Преподобни Давид био је његов помоћник и саучесник у одговорности пред Богом. Закључујући исповест, старац Јаков је рекао:
“Видиш ли, свети старче, да сам све споменуо пред нашим добрим свештеником?”
“Наш добри свештеник” ништа није могао да прозбори. Уосталом, није се ни усуђивао да било шта каже овом светом човеку. У једном тренутку отац Јаков је пао на земљу и дословно челом дотакао свештеникове ципеле, очекујући разрешну молитву. Свештеник је био сасвим потрешен и није знао да ли би требало нити да ли је неопходно да чита разрешну молитву. Међутим, старац је упорно чекао, клечећи на земљи. Свештеник ни сам није био свестан како је прочитао завршни део молитве и пожурио да подигне старог подвижника са земље.

Comments are closed.