NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
KOD PREPODOBNOG JOVANA RUSKOG
 
Starac Jakov nije voleo da se udaljuje iz manastira. Kao prvo, napuštanje manastira za njega je značilo isto što i napuštanje Raja. Kao drugo, osećao je da o Raju mora da se brine neprestano i da ne bi trebalo da ga napušta.
Kad bi razumeo da monah razmišlja o poseti nekom svetilištu ili nekom manastiru, on bi za trpezom ili u ličnom obraćanju rekao s prividnom ravnodušnošću:
„Oci moji, poznavao sam jednog dobrog monaha, monaha koji ni zbog kakvog razloga nije napuštao manastir. Taj monah je postao svetitelj!“
Da li je neki od monaha pomišljao da zatraži blagoslov za posetu Svetoj Gori? On bi ga preduhitrio sledećim rečima:
„I ja sam, oci moji, želeo da posetim Svetu Goru! Međutim, kako sam mogao to da učinim? I ovo ovde je Sveta Gora!“
Razume se da je starac bio sasvim svestan da Sveta Gora nije toliko bučna kao manastir Prepodobnog Davida sa svim njegovim posetiocima, muškarcima i ženama, ali je i dalje govorio istu stvar. Mnogi sveštenici, njegova duhovna čeda, pozivali su ga da poseti njihove parohije ili manastire, ali je on to stalno odbijao i govorio:
„Zašto sam vam ja potreban? Ja sam samo mrtvo telo i zagadiću vazduh koji udišete!“
Jedini izuzetak bilo je svetilište prepodobnog Jovana Ruskog. Ono se ionako nalazi na putu ka Halkidi, gde je često morao da putuje.
Jednog popodneva, kad se vraćao iz Halkide, prolazio je pored crkve Prepodobnog Jovana. Pobožno je ušao, zapalio veliku sveću i produžio ka glavnom hramu, koji se nalazi sa leve strane. Kripti se približio sa strahopoštovanjem i radošću i zatim kleknuo ispred nje. Tu se neko vreme molio. Neki ljudi, koji su takođe došli u svetilište, počeli su da negoduju zbog njegovog oklevanja. Starac je ustao, celivao svete mošti i prešao u drugi deo svetilišta kako ne bi smetao ostalima. Stajao je tamo i s radošću posmatrao lobanju prepodobnog. Međutim, primetio je da se svete mošti pokreću i da menjaju svoj položaj, zavisno od osobe koja im se poklanja. Otac Jakov se začudio, usredsredio pažnju i primetio da se to uistinu događa. Tada se odvažio da zapita prepodobnog:
„Prepodobni moj, zašto nekima dopuštaš da te dodirnu usnama, nekima pružaš svoju ruku, nekima okrećeš glavu da bi je gledali, nekima se osmehuješ a od nekih odvraćaš glavu?“
Istog časa dobio je odgovor:
„Znaj, Jakove, da nisu svi ovde došli da bi mi izrazili svoje poštovanje. Neki su došli zbog istinske pobožnosti, neki su došli držeći ruke na leđima a neki su ovde iz puke radoznalosti…“
Otac Jakov udostojio se ovakvog dara još nekoliko puta. Drugim rečima, viđao je da svete mošti zauzimaju ili položaj dobrodošlice ili položaj odbijanja, što je zavisilo od unutrašnjeg stanja osobe koja im je pristupala. U stvari, svaki put kad bi došao u ovo svetilište, starac je od prepodobnog Jovana dobijao neki znak. Jednom prilikom, 1990. godine, sa svojim nećakom Teodorom vraćao se iz Atine sa nekih medicinskih ispitivanja. Prolazili su pored ovog svetilišta, gde je tada bilo mnogo naroda. Dugačak red posetilaca čekao je da se pokloni svetitelju. Otac Jakov je pao na kolena pred kriptom i molio se neko vreme. Nekolicina žena izgubila je strpljenje zbog njegovog oklevanja, ali su iznenada prestrašeno ustuknule govoreći: „Kostur se trese, kosti prepodobnog se potresaju!“ Otac Jakov je to čuo, ustao i sasvim prirodno rekao:
„Hrišćani moji, svetitelji su živi! On je samo promenio položaj! Ne plašite se!“
Mnogo je voleo sveštenika koji je služio pri ovom svetilištu i nije oklevao da mu se ispovedi, iako je sveštenik bio znatno mlađi od njega. Slušanje ispovesti oca Jakova značilo je zaprepašćujuće iskustvo za svakog ispovednika. Ovaj sveštenik, koji je inače bio starčevo duhovno čedo, ni po koju cenu nije hteo da pristane da ispovedi starca. Obuzimao ga je neizrecivi strah na pomisao da će ispovedati svog duhovnog oca, svetog podvižnika koji je ispovedio na hiljade ljudi i savetovao ostale vrlinske podvižnike! Pravdao se svojom neopitnošću i tvrdnjom da ne zna šta bi rekao jednom podvižniku. Starac je bio uporan i zahtevao je od njega da pokaže poslušnost. Sveštenik je tek tada pristao. Obojica su klečali pred ikonom prepodobnog Davida na ikonostasu. Tada je započelo izlivanje smirenja koje je moglo potresti čitav svet. Hram je bio preplavljen otvorenošću uma i srca svetog podvižnika koji je, istovremeno, bio iguman sa mnoštvom odgovornosti, kao i duhovni rukovoditelj mnogih verujućih, mirjana, monaha, sveštenika, episkopa i mitropolita. Starčeva ispovest je svesno bila upućena prevashodno Gospodu, zatim prepodobnom Davidu i najzad svešteniku. Ona je podsećala na besedu sa prepodobnim Davidom, čiji je svedok bio ovaj sveštenik. Starac je otkrivao svoje pomisli, reči i dela. Sveštenik je osećao da razgovaraju dvojica svetitelja i sveti čovek na ispovesti obraćao se Gospodu, govoreći da je u jednom slučaju postupio onako kako mu je naložio prepodobni David a u drugom onako, kako mu je prepodobni savetovao. Prepodobni David bio je njegov pomoćnik i saučesnik u odgovornosti pred Bogom. Zaključujući ispovest, starac Jakov je rekao:
„Vidiš li, sveti starče, da sam sve spomenuo pred našim dobrim sveštenikom?“
„Naš dobri sveštenik“ ništa nije mogao da prozbori. Uostalom, nije se ni usuđivao da bilo šta kaže ovom svetom čoveku. U jednom trenutku otac Jakov je pao na zemlju i doslovno čelom dotakao sveštenikove cipele, očekujući razrešnu molitvu. Sveštenik je bio sasvim potrešen i nije znao da li bi trebalo niti da li je neophodno da čita razrešnu molitvu. Međutim, starac je uporno čekao, klečeći na zemlji. Sveštenik ni sam nije bio svestan kako je pročitao završni deo molitve i požurio da podigne starog podvižnika sa zemlje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *